Strah od kontaminirane igle

[Student_89]

Imam velike strah od hiv virusa i hepatitisa c, toliko se plasim, da vise ni sam ne znam sta da radim. U poslednje vreme strah mi je da setam ulicom, sve mi se cini da me neko necim bocka i da je to u pitanju kontaminirana igla. Kada prmetim nesto crveno na sebi ili na nekim stvarima odmah pomislim da je u pitanju kontaminirana krv. Zavrsio sam fakultet u junu i zeleo sam, pre nego sto pocnem da radim, da se odmorim dva, tri meseca, ali ovih mesec ipo dana od tada je za mene pravi pakao. Zao mi je samoga sebe, sto ne mogu nikako da se opustim i da uzivam. I najmanje peckanje kada osetim na sebi za mene je ubod kontaminiranom iglom i odmah padam u agoniju. Kada sedam na klupice, stolice u kaficima obavezno gledam da nema neke igle ili necega sto bi me moglo zaraziti. Vise ni sa ne znam sta da radim, molim vas dajte mi neki savet.

[ledu92]

brate, imamo isti problem, samo sto je sada 2025 god! ja cu poludeti od ovoga, nadam se da si ziv i zdrav kako si resio strah?

[ledu92]

[ledu92]

[quote=ledu92 post_id=1009801 time=1740710751 user_id=98183]
brate, imamo isti problem, samo sto je sada 2025 god! ja cu poludeti od ovoga, nadam se da si ziv i zdrav kako si resio strah?
[/quote]

[kladik]

Ono što opisujete jako liči na izraženu zdravstvenu anksioznost (hipohondrijske strahove), posebno fokusirane na HIV i hepatitis. Kod ovakvih stanja strah ne dolazi iz realnog rizika u svakodnevnim situacijama, već iz načina na koji mozak tumači bezazlene senzacije (peckanje, tačkice, mrlje) kao opasnost.

Važno je reći jasno: u situacijama koje navodite (šetnja ulicom, sedenje u kafiću, dodir predmeta) realan rizik od zaraze HIV-om ili hepatitisom C praktično ne postoji. Ovi virusi se ne prenose slučajnim kontaktom, predmetima na javnim mestima ili “neprimećenim ubodom” bez jasnog i uočljivog događaja.

Kod zdravstvene anksioznosti problem nije neznanje, nego stalno “proveravanje” i tumačenje bezazlenih signala kao opasnosti, što onda pojačava strah i stvara začarani krug (strah → proveravanje → kratko olakšanje → novi strah).

Ovo stanje je vrlo čest razlog za javljanje psihologu ili psihijatru i može se uspešno lečiti, najčešće kombinacijom psihoterapije (posebno kognitivno-bihevioralne) i po potrebi lekova za anksioznost.

Važno je da ne ulazite u stalno proveravanje i izbegavanje (kao što je detaljno pregledanje klupa i predmeta), jer to dugoročno održava strah.

Ako ovo već utiče na svakodnevni život i osećaj slobode, to je dovoljan razlog da potražite stručnu pomoć – ne zato što je “nešto ozbiljno fizički pogrešno”, nego zato što je kvalitet života značajno narušen i to se može lečiti.