NE ZNAM DA LI SI PRIMETILA,ALI VEC SI JEDNOM OVO NAPISALA,CITAJ MALO ONO STA PISES.....ILI TI ZELIS STALNO DA SE PONAVLJAS,IONAKO SI DOSADNA....

NECE MI BITI LAKO,SVE DOK VI "FEMINISTICKA DRUZINA",NE POCNETE DA IGNORISETE MENE I MOJE ODGOVORE...

Pozdrav!

Ja "SE NE PONAVLJAM" (bože glupog li izraza-"se ponavljati" ), biće da ti imaš problem sa čitanjem.

Što se dosade tiče, čini mi se da si ponela titulu

I da, zaista si u pravu, tebe treba ignorisati, za drugo i nisi.

PA STO ONDA NE IGNORISES VEC UPORNO ODGOVARAS I PISES NESTO...!
I POSTO SAM JA VISE PUTA PISALA DA IGNORISES,TI IZGLEDA NE ZNAS DA CITAS....JER DA ZNAS VEC BI JEDNOM USVOJILA ONO STA JE NAPISANO.
STO SE DOSADE TICE,NECU DA SE TAKMICIM I PRESPUSTAM I "TITULU" ,KAD NIJEDNU DRUGU NEMAS BAR DA IMAS TU,JA IMAM TITULA DOVOLJNO.

ATO SE TOGA TICE DA LI SAM JA U PRAVU,NARAVNO DA SAM U PRAVU...I TI SAD LEPO PRESTANI..

Pozdravljam Vas.

Da li su deca kolaterala u slučaju kada ne postoji ljubav medju bračnim partnerima, kada oni funkcionišu u braku po principu poslovno-prijateljskog odnosa, kada im se daje lažni osećaj sreće, doma i porodice na okupu, a pri tom su osećanja jednog ili oba partenra potpuno ugušeni, zadovoljeni ili ne na nekoj trećoj strani nebitno.

Da li i kakve posledice to može ostaviti na decu, zna li ko??!!

Mogu...

Hahahhhh !!!!!!!!! :\

“Da li su deca kolaterala u slucaju….” Ne znam sta da kazem. Uglavnom kada se usled nekog razloga ugasi ljubav izmedju bracnih partnera, pre ili kasnije ma koliko da se trude da funkcionisu kao “srecna porodica” deca prva to osete. Kako? Osecaj napetosti koja lebdi u vazduhu (najblaza varijanta), jedan roditelj tolerise ili odobrava postupke deteta za razliku od drugog koji je protiv (ne saradnja partnera) …., pa doduse do retko najdrasticnijeg oblika teskih reci “da nije bilo deteta nikad te ne bi zenio”. Sve su to uglavnom razgovori “odraslih ljudi” koji se vode bez prisustva dece (u cetiri oka iza cetiri zida) a razgovor uglavnom zamre kada dete udje u sobu. Naprednija varijanta svodi se na finansijsko imputiranje deteta od strane jednog roditelja, da bi se stekle simpatije ili naklonost deteta.
Kada se dete instrumentalizuje u cilju otvarenja nekog cilja, nanosenja bola drugom partneru, potrebe deteta potisnute su u sekundarni plan, tada se moze (ovo je moje misljenje) reci da dete postaje kolateralna steta. U jedinici vremena tada je detetu lepo, roditelji su slatkoreci, obasipaju ga poklonima, novcem, jednom recju dete ima sve osim roditeljske ljubavi. A dete ima potrebu da voli i da bude voljeno od strane oba roditelja.
Takvo dete odrasta u porodici koja daje osecaj lazne srece, gde su sistemi vrednosti iskrivljeni jednom recju dete prozivljava virtuelno detinjstvo. Kada posle nekog vremena to isto dete postane odrasla osoba, ne retko ima problem da zasnuje zdravu, stabilnu zajednicu. Zasto? Pa u detinjstvu je naviklo da svaki njegov hir bude ispunjen, da je uvek za nesto neko drugi kriv, da sve mora da bude po njegovoj volji…. Sasvim logicno, ta osoba (nije pravilo, ali …) nije imalo bog zna sta pozititivno iz svoje porodice da ponese kao ulog za svoj nastupajuci zivot. Hteli ili ne da priznamo, kad odrastemo mi smo uglavnom vise ili manje kopije svojih roditelja.
Kada dodje do poremecenih odnosa (casa u prethodnom postu je metafora) ja sam pristalica one narodne “bolje zdrav razvod nego truli brak” ali sa opaskom da se bracni partneri razidju na isti nacin kao i sto su se upoznali. Dostojanstveno. Bez ruznih reci. Bez mrznje. Govoriti ruzno o partneru koga ostavljamo ili koji nas je ostavio, postavlja samo po sebi pitanje, kakvi smo bili mi kad smo mogli sa datim partnerom da budemo u zajednici, da stvaramo potomstvo.
Po razlazu, oba partnera pre ili kasnije, pronaci ce sebi druge partnere i zasnovati novu zajednicu. Bice zadovoljni, srecni. Samo ce dete (u emotivnom smislu) biti samo. Da se to ne bi dogodilo, razvedeni partneri ako vec nisu odgovorni prema sebi, moraju zbog dece puno godina da budu upuceni jedno na drugo. Jer dete nije zvakaca guma koja se razvlaci izmedju partnera.
PS: Ovo moje glasno razmisljanje. A ono moze biti pogresno.

Kataklinger, slažem se sa napisanim, izvini ako davim, ali zanima me tvoje mišljenje o sledećoj stvari: da li je moguće napraviti i ispoštovati dogovor izmedju bračnih partnera da se pred decom ponašaju kao zdrava porodica a da su u osnovi odnosi truli? Da ona njemu (ili on njoj, nebitno) kaže da ne očekuje od nje ljubav, pažnju i sl stvari, izuzev pranja, peglanja i hrane, da se potrude da deci pruže sliku srećne porodice, da će se skoncentrisati na decu, sport i na taj način provoditi što manje vremena uz njega a biće posvećena deci, ali da deca imaju oba roditelja na okupu??!

Da li to može da uspe? Koliki karakter treba čovek da bude da bi od toga ispalo nešto i da li se lična osećanja mogu staviti u drugi plan "zarad dece" ili to ipak puca ukoliko jedan od njih ne popusti i ne zavoli ponovo svog partnera?!

Šta misliš?

Mislim da ovo ne moze biti dobro jer bez obzira na "zdrave" odnose deca osecaju odsustvo emocija i pate zbog toga.

Ima ona izreka da nikako ne mozes prevariti decu i zivotinje, mislim da je 100% tacna. Moguce je ostati zajedno zbog dece jedino ako su roditelji i kada se ljubav ugasila ostali prijatelji, jer detetu je nebitno da li ste vi ludi jedno za drugim ili ste jednostavno drugari koji se dobro slazu, ali ce vrlo dobro osetiti ako izmedju vas ima negativnih emocija.

Nisam mislila na postojanje negativnih emocija, nego na totalno odsustvo emocija - bilo pozitivnih bilo negativnih.. Tipa: zajedno ćemo na pijacu, zajedno ćemo sredjivati stan, nasmejani biti dok se igramo loptom, ali da jedna strana ili obe, pri tom ne gaje apsolutno nikakvu emociju ka onom drugom.

“… Da li to moze da uspe?…” Moze. Relativno dosta brakova dogovorno funkcionisu. Nekad su to esnafski brakovi (brakovi istih ili slicnih profesija, brakovi sklopljeni zbog ostvarivanja zajednickih interesa) a nekad poremeceni brakovi, brakovi bez ljubavi (koji se odrzavaju zarad izbegavanja negativnog komentara porodice, javnosti). U drugom slucaju obicno pocinje sa umesacima sa strane (citaj roditelji obe strane) koji dosapnu “nemojte se razvoditi zbog dece; sta ce okolina da kaze;”. I kao sto kazete porodica nastavi da funkcionise kao srecna porodica (kuvanje, pranje, peglanje, posecivanje zajednickih prijatelja, desi se tu i po koji odnos). To daje privid za okolinu (uzroci gasenja braka guraju se pod tepih), a dete ima sretno detinjstvo neko vreme. Sastavni deo takvog braka podrazumeva da svaki roditelj ima u toku nedelje bar jedan slobodan dan kada uglavnom odsustvuje od kuce. Vremenom u zivot deteta uvode se njemu nepoznate osobe (cike i tete) na cije se prisustvo postepeno navikava (vidite licna osecanja NE stavljaju se u drugi plan "zarad dece"). To je normalno, jer odrasla osoba je zivo bice koje ima svoje potrebe. To moze da funkcionise i na duzu stazu, ali…
Sve funkcionise idealno, dok ne pocnu da rastu apetiti bilo koje strane. Te nepoznate osobe pocinju da traze svoje mesto pod suncem. To je normalno jer i one imaju svoje potrebe. Dolazi do tacke posle koje nema povratka. Pitanje: Koliko puta ste u svom okruzenju videli, culi da na izgled srecna porodica, kojoj nista ne dostaje, posle zamasnih godina braka se rastura. Ta porodica ne rastura se slucajno, rastura se jer je postavljena ili nastavila da se odrzava na nezdravim temeljima.
“… ukoliko jedan od njih ne popusti i ne zavoli ponovo svog partnera” samo je odlaganje na krace ili duze vreme necega sto polako ali sigurno dolazi. Koliko je meni poznato, uspesno se podgrejava pasulj ili sarma, ali ljubav. Hm. Ne mogu se sloziti sa tom konstatacijom. Kada neku osobu volite, Vi je volite ili ne volite. Ne volite je mozda. Ako je volite, sigurno je nevolite na parce ili u nastavcima. Postavlja se logicno pitanje zasto ste onda prestali da volite sebi dragu osobu. Nesto se desilo. To sto se desilo, tesko je samo dok se ne desi prvi put (ruzna rec, agresivni ispad …) kasnije sve je drugi put. Bicu opet dosadan sa onom casom iz prethodnog posta.
Nije na odmet da procitate Paraneze i maksime od Artura Sopenhauera (deo gde govori o stavu pojedinca prema osobi koja nam je ucinila nesto nazao, a sa kojom smo manje ili vise prisno vezani)
A ako vec dodje ono sto ne treba da dodje, najbitnije je tada ne biti lican, potisnuti emocije (koliko god je moguce) i videti kako bi ste Vi savetovali neku osobu koja se nalazi u Vasoj ili slicnoj situaciji. Razmislite o tome i gledajte kako se odgovori menjaju.
“Koliki karakter treba … ispalo nesto …” samo po sebi govori. Da je karaktera ne bi doslo do poremecenih odnosa, a od nesto po pravilu na duzu stazu ispadne nista.

PS: Sve sto je ovde napisao moze biti i pogresno.

Čitajući prvi i poslednji red, malo mi je konfuzno........


Može ili ne može??!!

Procitajte pazljivo ceo sadrzaj, a ne samo prvi i poslednji red. A tek kada procitate Paraneze i maksime od Artura Sopenhauera (deo gde govori o stavu pojedinca prema osobi koja nam je ucinila nesto nazao, a sa kojom smo manje ili vise prisno vezani) videcete da nema nista konfuznog.
‘ajdemo ispocetka “da li je moguce napraviti i ispostovati dogovor izmedju bracnih partnera da se pred decom ponasaju kao zdrava porodica a da su u osnovi odnosi truli?”
Sama definicija svrhe braka “ Brak se sklapa radi ostvarivanja zajednice zivota supruznika” ne pominje nigde kvalitet odnosa. Za brak dovoljna je samo izjava data pred maticarem. Roditeljsko pravo takodje zakonom je uredjeno “Sporazumom o zajednickom vrsenju roditeljskog prava roditelji deteta pismeno se saglasavaju da ce roditeljska prava i duznosti obavljati zajednicki, medjusobnim sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem interesu deteta.” Vidite i ovde se ne pominje nigde kvalitet odnosa.
Znaci moguce je napraviti i ispostovati dogovor. Kada se partnerii sporazumeju i dogovore kako ce ostvariti zajednicu, ona ce poceti da postoji ili kao bracna davanjem izjave pred maticarem, ili kao vanbracna sto je potpuno svejedno. Sve je stvar dogovora, i zajednica obicno funkcionise dokle postoji dogovor.
“Koliki karakter treba covek da bude da bi od toga ispalo nesto” samo po sebi govori. Da postoji karakternost izmenju partnera, ne bi doslo do poremecenih odnosa. A kada dodje do poremecenih odnosa, uvek jedna strana ocekuje “nesto” od druge strane, a druga strana po pravilu ocekuje “nesto” od prve strane. Kako ni jedna strana nije nacisto sa sobom sta je to "nesto", a pri tom cvrsto stoje na svojim pozicijama po pravilu ispadne nista.
Hamletovsko pitanje: Moze ili ne moze??!! Konkretno, ali tesko pitanje. Mozda bi R.Bach dao odgovor: “Ono sto te vezuje za tvoju pravu porodicu, nije veza krvi, vec postovanja i radosti u zajednickom zivotu” Da pojasnim ukoliko ne postoji postovanje i radost u zajednickom zivotu na duzu stazu ne moze. Zasto? Bicu opet dosadan sa onom casom iz prethodnog posta.

Pa da.........baš se o tome i radi.........to sam i pitala, ako ne postoji ona iskrena i istinska radost i sreća zajedničkog življenja već samo dogovor, nešto kao recimo, sporazum, onda tu nema sreće na duže staze??!!

Ne može se glumiti ceo život! Ili može?!