Kada mi je receno da imam rak, moj mozak uopste nije mogao da analizira tu recenicu. Kao da mi je neko rekao da je danas lep dan! Postoji jedna bitna razlika kada je u pitanju prihvatanje lose dijagnoze, a to je da li ste samo razumeli dijagnozu i da li ste je svesno prihvatili.Trifunija napisao:Citala sam da su mnogi ljudi koji su se suocili sa dijagnozom kancera, nakon prvog soka i straha, doziveli kao neko "otreznjenje" i da su upravo tada poceli da angazuju sve svoje potencijale koje su dugo potiskivali, da su upravo tada poceli da menjaju zivot u dobrom pravcu. Mnogi od njih su upravo tada poceli da isceljuju sebe. Tada su promenili svoj odnos prema ljudima, svoj pogled na zivot, odjednom su uvideli gde su gresili. Poceli su da se bore, da koriste sve svoje borbene moci i izlecili su se! Zato, mislim da suocavanje sa losim rezultatima moze da bude taj momenat promene sebe i zivota, uz veru i borbu!
Ja sam svoju dijagnozu prihvatila tek nakon otprilike 45 dana. Toliko sam naime cekala da histopatolog u N.Frontu zavrsi svoj nalaz i telefonom mi saopsti da ona nema pojma gde mi je primarni karcinom! Niko, sem onih koji su bili u istoj situaciji, ne moze da zamisli uzas koji obuzme coveka. Paralise vas.
imala sam prilike da vidim zene koje nisu prihvatile bolest. moje je misljenje da covek moze da se bori protiv bolesti tek ako je prihvati.
U pravu si kada kazes da se promeni stav prema zivotu, prema ljudima. Jednostavno, moji prioriteti su se promenili. Stvari koje su me ranije nervirale postale su beznacajne. Zivot mi je postao dragocen. Svaki dan u mom zivotu postao je dragocen. Danas, sa svoje 42 godine, godinu dana nakon operacije i 3 meseca nakon poslednje hemoterapije, mogu da kazem da sam sretna sto sam ziva. Ne razmisljam o tome da li ce se bolest vratiti. Ako se vrati - boricu se!
Zato, dragi moji, uzivajte, budite veseli i pametno trosite svaki dan svog zivota.
, to je docekati lose rezultate.
