Pogubljenost kad me drugi gledaju

[joca93]

Imam neobican problem. Kad me drugi ljudi gledaju, ponasam se nervozno, pogubljeno, vestacki.
Kao da idem manekenskom pistom, neprijatno mi je, ne znam gde da usmerim pogled.
Toga nema kad se opustim u datom okruzenju. Ne volim da ljudi (nepoznati) gledaju u mene, a cesto primecujem da gledaju (a normalno izgledam, nista sto odskace od okoline).
Kako da se oslobodim tog problema?

[Milan***]

Prestani da mislis o tome i hodaj kao da niko ne gleda u tebe.

[aa_aca]

Од тога што примећујеш да људи гледају у тебе, тачно је можда 5%. Обично гледају поред тебе или кроз тебе замишљени у својим проблемима и страховима. Они што гледају баш у тебе сигурно не мисле ништа лоше. Ако и има некога који мисли лоше, није вредан ни да помислиш на њега.

Мој предлог је да престанеш да гледаш у њих. Можда се они због тога непријатно осећају. Осим тога, ако ти не будеш гледао у њих, нећеш примећивати да они гледају у тебе.

[joca93]

Ne gledam, vec kad preletim i vidim da me neko gleda, glupavo mi je. Ne mogu sve vreme gledati u pod, onda izgledam jos debilnije. Ne moram ni da gledam direktno, periferni vid. Ili kad prolazim kroz masu koja npr sedi, i još zaćuti dok ja prolazim, a vidim da me gledaju, baš mi je glupavo.

[Milan***]

To ti se usadilo u psihu tako lako da lako mozes to i da izbacis iz psihe. Samo se trudi da te boli uvo za sve to i nastavi da hodas. Mnogo si opterecen time. Opusteno kroz masu i pokazi im da si glavni

[aa_aca]

Хе, хе. Баш тако. Боли ме уво за све!

Имам један свој добар пример "гледања" али је прича много дугачка, па ми се не пише. Тја.