Depresija i intelektualni potencijal

[dulepeta]

Nasledila sam depresiju od oca i dede koji su bili alkoholicari u svojim depresivnim fazama a ja bulimicna. Bez obzira sto nas depresivce smatraju slabicima i mlakonjama koji samo kukumavce, depresija je grozna i onome ko nema iskustva sa tim zaista i izgleda tako. A ja iz svog iskustva znam da se radi o cistoj hemiji i da u svojim ne-depresivnim fazama lakse funkcionisem.
Zbog bulimije sam isla kod psihijatra i pila mesec dana flunirin i godinu dana maprotilin. Dr mi je rekla da treba sama da se nosim sa svojom depresijom bez lekova. I nosim se vec 15 godina, sama lizem svoje rane. Koliko uspesno- veliko je pitanje. U svojim depresivnim periodima od po mesec- dva ili duze, zapravo sam otpisana u svakom pogledu i tako vegetiram.
Zadajem sebi neke ciljeve po principu *ti to moras* i odradjujem mehanicki, bez uzivanja, bez volje. Ali kada treba da ucim, citam- muka. Jos u srednjoj skoli, jednu stranicu knjige sam citala bar 15 minuta i jednu recenicu vise puta, kao da mi ne dipire do mozga. Posle terapije maprotilinom, kada pocnem da citam- lako mogu da zaspim. Znaci, koncentracija, paznja, pamcenje- tuga...
Sta je pogubnije po intelekt- depresija ili antidepresivi?

[uliks1978]

Depresija je pogubna ne samo po intelekt,već ukoliko se ne leči,narušava i fizičko zdravlje.Ne tako skoro utvrđena je i korelacija između depresije i kardiovaskularnih poremećaja.Zbog toga depresija zahteva pažljivo i pre svega stručno lečenje.Lekar koji Vam je savetovao da se "sami nosite sa depresijom",srpski rečeno nema pojma.Neophodno je da se obratite psihijatru,kako bi se utvrdila tačna dijagnoza,i nakon toga Vam bila propisana odgovarajuća terapija.Bilo bi poželjno da svoj problem shvatite malo ozbiljnije,jer depresija predstavlja jednu od najpodmuklijih bolesti,te je samim tim i vrlo opasna.

[vasa]

Uliks je u pravu-zasto mucis sebe toliko-depresija se leci ito vrlo uspesno-malo duze treba uzimati terapiju al sasvim je druga slika zivota kad pocne da deluje terapija,pocinjes uzivati u stvarima u kojima nisi,radovati se onom sto nisi ni primecivala,apetit i volju za hranom takodje,za poslom isto,valjda i za ucenjem-nisam u toj fazi (imam 53 god), ma prosto--zivot se vraca u normalu.
Ja sam to imao godinama a da nisam ni znao dok me nije SASTAVILO bas gadno-nemoj to dozvoliti--bolje je na vreme da pocnes sa manjom dozom koja ce ti pomoci nego da ti se odrazi na druge organe i da ti nervni sistem ode do kraja.
Znaci kod neuropsihijatra--nista se ne ustrucavaj--sama ces tesko uspeti al drzim ti sipke u svakom slucaju

[dulepeta]

Zahvaljujem na odgovorima.
Verovatno ona dr nije imala empatije za mene. Kada sam dosla kod nje treci put, vec me je docekala kritikom *zar prosli put nisi rekla da ti je bolje?* Tada sam studirala u Bg-u i isla kod nje na Studentsku polikliniku. Ne znam da li sada jos uvek tamo radi.
Bulimija mi je pocela cim sam otisla iz rodne kuce na studije, znaci sa prvim pravim odvajanjem. Moze se reci da je to bila adolescentska kriza, ali mene je vise ubijala strepnja zbog majke jer je otac maltretirao, tukao, cesto je bila u zivotnoj opasnosti i cinilo mi se da mi je bilo lakse da prisustvujem svemu i da je spasavam. A kako nisam bila tamo, beznadezno sam strepela. Rekla sam to doktorci. Ona me pitala zasto se ja uopste vracam kuci kada me to sve ubija. Problem je sto nisam toliko jaka da me to tako ne dotice i da mogu da se posvetim svojim stvarima bez brige. Imam brata i sestru koji nisu kao ja, koji su uspeli da se odvoje od svega toga i da ne budu ovako istraumirani. Mene je bas ta strepnja ubijala i bukvalno kao lepak me vuklo da se vracam kuci kad god mogu i da sto vise prisustvujem teroru.
Majka se nije razvela od oca, trpela. A mene je to ubijalo... I milicija je intervenisala nekoliko puta...Isao je otac i na lecenje dva meseca, pa opet *Jovo, nanovo*, sve po starom... Nije vise ziv, umro je u 55. godini od infarkta.
Sve u svemu, tuzna prica.
Malo sebi olaksah dusu, mada vise nije ni vazno sta je bilo. Ne znam da li bi bila ista prica sa mnom da su okolnosti bile drugacije. Cini mi se da je ovo bio najtezi okidac koji je mogao da pokrene ovu moju depresivnu sklonost i da me pogodi onde gde sam najranjivija.

[vasa]

mislim da bi morala naci neku srodnu dusu mada se to ne da --kad najvise trazis najteze da ces naci--to se desi ili ne--e ja ti zelim da ti se desi--i da krenes pozitivnom stranom zivota--
pokusaj da nesto menjas-pa bilo sta-mozda pozitivno krene-
LEKOVI SU NEIZBEZNI AKO VIDIS DA NE MOZES DRUGACIJE-nemoj sebe muciti onom(pomozi sam sebi) to je najlakse reci al ipak moras uloziti neki minimalan napor da sama nesto ucinis ako vec niko nema ko bi to mogao-
SRECNOOO