Bulimija?

[NuteLa]

Kakvo lecenje postoji? Nisam sigurna da li da se obratim za pomoć svom psihijatru, nadam se da će problem možda sam nestati, da ću ga pobediti, ali tonem sve dublje. Već 4 godine posećujem psih, patim od depresije i adolescentske krize, od svoje 14. godine, sada ću 19, sve je počelo zbog maltretiranja u školi, naglog gojenja sa 58 na 80kg, nisam prestajala sa prejedanjem, nalazila sam utehu u hrani, to sve je dovelo do teške depresije i frustracija. Na kraju sam pre dve godine počela sa povraćanjem i odmah su me poslali kod psihologa i to je kao prestalo, rekla sam neću više. I nisam dve godine, do nedavno, opet sam počela sa prejedanjem i povraćanjem i smršala sam na 70kg, a za ove dve godine sam imala 74-5kg, da bi mi psihijatar dao neki antidepresiv onzapin koji pospešuje apetit, zbog čega sam se na vratila 78kg, a možda i više. Sada se plašim da se obratim psihijatru, jer se plašim da će me opet terati na gojenje, a mrzim sebe u tom stanju. Pre pet meseci sam počela sa dijetama bez nekog većeg efekta, da bih pre tri meseca prešla na režim ishrane od 1200 pa 800, 700 i na kraju 500kcal dnevno i iscrpno vežbanje. Imala sam nesvestice, pritisak 70/50, izostanak ciklusa. Mama me je odvela kod nutricioniste, sada jedem 1200kcal dnevno i svakog dana vežbam, međutim pojavio se pre dva meseca drugi problem, prejedanje dok me ne zaboli želudac, u kratkom vremenskom roku pojedem oko 1500-2000kcal, kao uzeću još samo malo hrane i onda počnem nekontrolisano da jedem, krijem hranu, imam svoj štek i bez kontrole počnem da jedem i jedem i jedem. U toku dana unesem 2500kcal. Takva epizoda se dešavala jednom nedeljno, a ove nedelje već dva puta. Porodica kaže da ja dramim i kao da negiraju problem, ja umišljam i izmišljam, kažu da sama mogu da prestanem sa tim, da će to prestati, nemam podršku iako kažu da su uz mene. Mama mi je ranije stalno govorila kako puno jedem, brat me je zezao kad uzmem malo više hrano pazi na kalorije, ''ju koliko jedeš, a kalorije'', otac isto, njima je to šala, mama me stalno kritikovala kako ću se opet ugojiti. Neshvaćena sam. Već četiri godine mi je samopouzdanje na nuli, za ovih 6 meseci sam smršala sa 78 na 65kg, želim na 60, ali se plašim da kada stignem na 60 neću moći da se zaustavim i kontrolišem, tonem sve dublje. U početku sam bila presrećna zbog gubitka kg, depresija je skoro pa nestala, mislila sam da je moja kilaža bila uzrok svemu. Ali sada imam jak osećaj krivice i zato se zatrpavam hranom, nemam samopoštovanje, to što potrošim na treningu nadoknadim i to dooobro, opet sam počela da ukidam po 100kcal i da povećavam taj broj, ali na kraju završim prejedanjem jer se osetim uskraćeno. Opsednuta sam brojanjem kalorija, hranom, samo mislim šta ću, kada ću i koliko da jedem. 174/65 sam, želim na 60, sebe vidim kao debelu i ružnu osobu, mislim da ću se sa 60 osećati savršeno i da će mi sve biti divno, a kada dođem do 60 možda odem na 56, pa 54, kao lako ću se ugojiti ako ako ne budem zadovoljna. Ali mama mi govori da neću ličiti ni na šta, da ću biti ružna i ličiću na kostura. Nedavno me je terala da jedem, ali ja sam odbijala. Pojedem to što mi da i odem i ispljunem kada ne gleda. Ceo život mi se vrti samo oko hrane. Osećam se kao da sam upala u ambis, rupu bez dna i začarani krug bez izlaza. Na neki način kažnjavam sebe i osećam se odlično kada sve ovo radim, imam osećaj jake kontrole. Da li ovo prerasta u ozbiljan problem i da li da se na vreme obratim psihijatru?

[aaaca]

Тај твој психијатар нема појма када није успео да ти помогне за четири године. И шта ће ти опет?!

Иначе са својих идеалних 174cm висине твоја идеална телесна маса је око 65 до 70kg. Значи да си ту и само треба лепо да се затегнеш и бићеш супер.

Него, због чега се преједаш?