Zdravo svima...Imam 19 godina i muskarac sam..
Da ne ulazim u detalje,nego da krenem da pricam o mojim problemima jer su oni trenutno na prvom mestu...Nisam siguran da li je ovo kroz sta ja trenutno prolazim anksioznost,nekad bih i voleo da je to jer svakodnevno citam po internetu da jako puno ljudi pati od slicnih simptoma i ove "bolesti" pa mi bude lakse kad znam da sam i ja deo toga,i znam da nisam sam...Ispricacu vam simptome,pa bih voleo da mi neko ukoliko je u mogucnosti napise da li je ovo anksioznost...Prvo da napomenem da sam ja ceo svoj zivot previse stegnut,nikad nisam opusten,uvek sam pod neki stresom i jednostavno sam previse odgovoran.Ukoliko dobijem neki zadatak,trudim se da ga maximalno ispostujem u sto kracem roku,i u tome sam uspesan.U srednjoj skoli su mi neki ljudi promenili nacin zivljenja.Imao sam svoj stil,i sve je super bilo,sve dok nisu poceli razni komentari od pojedinih osoba iz odeljenja...Konstantno dobacivanje,i tu sam pao...Od tad kad god bih zeleo da izadjem negde,trudio sam se da izgledam onako kako je vecina izgledala,jer sam polako poceo da se plasim toga sta ljudi misle o meni,i previse vremena sam provodio razmisljajuci o tome...Moj prvi,nazovimo napad,desio se u februaru ove godine,vratio sam se iz grada,i legao u krevet.Sve je bilo standardno,kao i uvek.Odjednom se pojavila mucnina u stomaku...Krenula je da me obuzima panika,svakakve misli u glavi;(poludecu,sta se desava,niko ne moze da mi pomogne,itd..). Posto je to bio prvi put,poveo sam se do hitne pomoci oko 1 sat posle ponoci,ispricao im svoje simptome,onda mi je doktor rekao da popijem jedan bensedin od 5mg cini mi se.To sam i uradio,smirio sam se,i zaspao.Sve je bilo super sledecih dana...Malo kasnije,ti "napadi" su poceli da se javljaju sve cesce,i samim tim se taj intenzitet moje panike pojacavao,evo danas je 18. jun,morao sam da se vratim iz grada jer sam ponovo osetio tu prokletu mucninu i tu paniku u glavi. Znaci od februara do juna,prolazim kroz to.Nije to toliko cesto,ali se uvek vrati, i uvek isti osecaj mucnine i proklete panike...Od tog dana,ja nisam svoj,zaboravio sam kako je to kad je covek srecan,koliko god se ja trudio da sve izgleda super,uvek je u podsvesti ta moja slabost,i uvek se pitam zbog cega su svi oko mene sa kim se druzim toliko srecni,i sto u najlepsim godinama moram da prolazim kroz takve stvari...Jednostavno se plasim da cu da poludim,da cu psihicki da skrenem sa puta,da niko ne moze da mi pomogne...Sve ono najgore...Uskoro cu da radim prijemni za faks,a ni sam ne znam kako cu to da izvedem pored ovoga...Plasim se svega...Jako sam tuzan,nemam volje ni za cim,ni za devojkom,ni za druzenjem sa bilo kim...U ovim trenucima bih samo gledao u plafon i sacekao da taj osecaj prodje...
Ako imate neke savete,jako bi mi to pomoglo...Hvala unapred...
