Nema lepse stvari na svetu nego kada saznate da cete postati roditelj.
Zene su srecnije, jer malo bice zivi i raste u njima punih devet meseci. Onda malo bice dodje na svet, pa postane slatko, najsladje, najdraze bice...Pitate se sto niste ranije usli u ulogu majke/oca?
Strahova je bezbroj, ali svaki dan je novi izazov i novo saznanje o vasem najdrazem bicu. Ljubomorno ga volite i cuvate od spoljasnjeg sveta. Zatim shvatite da morate da ga upoznate i sa spoljasnjim svetom, pa tako usetaju u bebin zivot ( pored bake i deke - koji se podrazumevaju ) tetke, stricevi, kumovi...i svi su pametni
Interesantno, nikada niko nije pricao o tome, kao sto nikada niste mogli da cujete kako se odnosi medju supruznicima "malo promene" dolaskom divnog bica u porodicu...I, ko zna koliko to traje, ja sam cula dve godine (?!). Videcemo. Divno bice je najvaznije. Medjutim, ni divno bice ne moze biti srecno, ako su naruseni ili malo promenjeni odnosi medju partnerima.
O ovome mozda neki drugi put.
Zanima me koliko vas je roditeljstvo promenilo, da li ste nekada, dok jos niste bili majka/otac zamisljali sebe u toj ulozi, i koliko se toga ostvarilo?

Mislim da je roditeljima potreban "kutak" gde ce da pisu svoja zapazanja o deci, sebi, uopste o svemu sto vas cini srecnima, a ponekada mozda i nesrecnima.
Ako ima neka majka koja isto kao ja, dobija posebnu negu za dete, neka ovo bude mesto gde ce da podeli svoja iskustva sa ostalima.

Imam sina, koji ima genetski naslednu bolest, koja je nastala spajanjem suprugovih i mojih recesivnih gena. Bilo je nemoguce otkriti u trudnoci, jer se bolest aktivira unosom belancevina, odnosno sisanjem u pocetku. Srecom, pa se radi skrining i otkrilo se na vreme.
Za vreme lecenja u bolnici, sin je tada imao 16 dana, prolazila sam kroz tezak period, koji se nastavio sve do nedavno.
Svi su govorili da ce biti sve u redu, medjutim, poklopilo se malo i postporodjajna depresija i bolest oca, koji je i preminuo kada je moj sin imao 7 meseci. Za sve ovo vreme, a sin sada ima 15 meseci, prosla sam skoro sve faze od suocavanja sa bolescu, zatim prihvatanje, a svaki dan ucim kako cu da zivim sa tim, a vrlo brzo ce doci dan kada ce moj sin biti svestan da ne moze da jede meso, jaja, cokoladu, smoki, pije obicno mleko... Nije to alergija, jer kada pojedete nesto sto ne smete, dobijete osip. Moj sin ako unese belancevine u organizam, one ne mogu da se rastvore, dolazi do nagomilavanja u svim organima, a najopasniji je uticaj na nervni sistem ( mentalna retardacija ).
Posle lezanja na genetici, i susreta sa ostalim bolestima, razgovora sa drugim majkama, mislim da je moj sin "srecan" sto ima bolest koja moze da se drzi pod kontrolom. Ne treba ni da kazem da me je i majcinstvo, i jedno ovakvo iskustvo promenilo za ceo zivot. I pre sam bila sklona empatiji, ali ovo sada je nemerljivo. I zao mi je sto ne mogu vise da uradim za svu bolesnu decu, sem da pustim suzu, i u mislima ih zagrlim.

Moj sin, bez obzira na bolest, ima normalno detinjstvo, jede svoj hleb, pije svoje mleko, jede svoju zamenu za jaja, voce i povrce. Nestasan je kao i svako drugo dete od 15 meseci A bogami zna i da pretera u svojoj zivahnosti i da malo iznervira mamu i tatu
Pisite, podelite sa nama iskustva i sa preterano zivahnom decom, mozda sa nekim vasim iskustvom, mozda neki predlog za dobru knjigu o vaspitanju dece..
Od mene za sada toliko, a ima jos dosta toga
Pozdrav.

Pozdrav Bojana!!!

Odlična ideja da otvorite novu temu, jer naše diskusije prevazilaze temu adaptacije. Nadam se da će se još neki roditelji pridružiti, jer razmena iskustava zaista može biti dragocena.
Još jednom pozdravljam inicijativu i rado se pridružujem!!!

Hvala vam na podrsci, MsKrempita!
Nadam se da ce nam se pridruziti i ostali roditelji, makar da "procaskamo"
Kako je Ilija?

Veliki pozdrav od Mihajla i mene, za Iliju i vas, a i za Rouzi, njene momke i "devojke"!

Procitajte, ne moze da skodi, a moze da pomogne!

Pravila, pravila

Problem se ne sastoji od toga da li treba reći DA ili NE, već se sastoji od definisanja pravila koja moraju biti ustanovljena i poštovanja tih pravila.
Ne zaboravite da sva deca, čak i kada su vrlo mala, moraju da poštuju pravila i za njih je uobičajeno da se povinuju instrukcijama dobijenim od odraslih od kojih zavise.
Ova pravila treba da, pre svega, budu prilagođena onima koji moraju da ih poštuju.
Važan princip treba da bude postavljanje pravila u saglasnosti sa mogućnostima koje deca imaju da bi ih poštovala. Ako odgovaraju njihovoj fazi rasta i korisna su za njih, nema razloga za njihovo nepoštovanje.
Štaviše, odobravanje pozitivnog ponašanja i pohvala za dobre rezultate su veoma korisni u stimulisanju dece da se potrude više. Ako niko ne prepozna njihovu posvećenost ili ne nagradi njihovo ponašanje, mogu pomisliti da nikog nije briga, i da uopšte ne treba da se trude.
Odredena količina zadovoljenja mora doći od roditelja i od ljudi koji ih vole, jer je to deci potrebno da bi stvorila i izgradila svoj sopstveni identitet, da bi razvila osećaj uverenosti u sebe i druge. Svakom detetu je potrebno odobrenje, prepoznavanje i pohvala koja dolazi sa pravilima, ograničenjima i zabranama.
Bez pravila mogu da odrastu i postanu prilično ''divlja'', ubeđena da mogu da se ponašaju i rade šta god žele, i kada ih život natera da se suoče sa teškoćama, mogu se osetiti nespremnim i nesposobnim.
Tokom vremena mogu postati manje tolerantna i frustrirana, ako ne uspeju da predju prvu prepreku na koju naidju.
Sa druge strane, dete koje je odgajano suviše strogo, preterano kažnjavano i suviše često kritikovano bez razloga, će se osećati ''loše'' i biti teško dete, koje stvara problem gde god da ode.
Težak, ali ne i nemoguć zadatak roditelja je da daju detetu najprikladnije i najefikasnije obrazovne poruke, obraćajući pažnju na aspekte njegovog karaktera, osećajnosti i potencijala, karakteristika koje će roditelji uskoro naučiti da prepoznaju i da upravljaju njima.

Dr. Emanuela Lakija
Psiholog - Psihoterapeut