Прошло је, боме, подоста како се не пожалих на ове моје соколове. Један је 4,4 год, а други 1,8 год. Реко би човек - деца. Али, велико АЛИ! Када су заједно то су две суперсиле, тирани један другоме, крвници...пре ће се Срби са Шиптарима сложити него њих двојица један са другим, помириће се дан са ноћи, море с бреговима, али њих двојица - не. Све што има један има и други, али то као да им није довољно. (Ево га, знао сам, чим је овај старији дошао из вртића, одмах туча, цика, дрека) Као што рекох, шта има један има и други, али и поред тога њих двојица поштопото хоће један другом из руку да отму играчку. Такве манире манифестују и у вртићу, и један и други. Васпитачице виде колико се нервирам због таквог понашања мојих клинаца па верујем да и оне неће да ми кажу колике су стварне размере њиховог кабадахијског понашања. И жена и ја смо прво лепим покушавали да докучимо разлог таквог понашања: те разговор, те молбе, те захтеви, на послетку и претње - не вреди. Ајд', овај млађи и не уме да каже зашто бије овог старијег, али овај старији неће да каже зашто бије овог млађег, или било ког другог. Спреман је и на батине само да не каже разлог насилног понашања. - Хоћеш батине? - Хоћу! - вели ми. Срамота ме да одем у вртић. Не знам шта да радим. Дође ми да их вратим у породилиште као робу с грешком. Да се разумемо, нису они уопште размажени, послушни су, под контролом су...док су под контролом. Кад ураде нешто што не би требали да ураде, знају да су забрљали, али... И жена и ја смо педагози, просветни радници, и са одраслима излазимо без проблема на крај, али овде смо немоћни. Има ли ко какав предлог? Да ли би било упитно некоме се обратити?
|