nemanjina majko,primite moje saucesce.ja ne mogu nikako da vam pomognem da umanjite bol,jer mislim da to ne moze.meni je pre 8 meseci umro otac od raka,lekari neznaju kog raka i gde je bio,tako da mene svih ovih meseci muci,od cega je umro,zasto i dal je moglo jos nesto da se uradi i dal bi on sad bio ziv da sam ja bila pored njega,kako se osecao,dal je znao da ce da umre,ma milion pitanja a jedino je on sve mogao da mi kaze,ali nije hteo ni da prica samnom.dodatna bol za mene je sto nisam bila uz njega,nisam bila na sahranu da ga ispratim,nisam uopste verovala da ce umreti jer niko nista nije hteo da mi kaze,a majku je psovao ako ga slaze da ga zove dr kad ja zovem.on cuje moj glas i spusti,nije hteo da se sikiram,nista da znam ni da cujem kako jedva pica a ja sam htela svasta da mu kazem,da ga volim,da mu se zahvalim i da se izvinim.postavila sam njegovu dijagnozu na ovom forumu ali nista nisam otkrila,muci i dalje,ja njega od osam meseci,7 sigurno svake noci sanjam.tesko mi je da poverujem da ga nema,jako smo bili vezani.znam da nije za uporediti coveka od 58 godina i vaseg mladog sina ali svaka bol je bol.pred vasim sinom je bio ceo zivot,steta za tako mladu osobu,ja vas razumem,imam dva malisana,pa kad imaju temp,ja se sikiram jako,mogu da zamislim kako je vama,ali ne mogu da vas utesim,samo da vam kazem kad god vam se place,placite jer lakse ce da vam bude.ne morate bas pred cerkom,i njoj je tesko.vas sin je ziv i dalje,samo mu je telo mrtvo i dok god ima secanja na njega on ce ziveti u drugom obliku,razmislite mozda mu je lepo,mozda sad igra,peva ima drustva,nemojte da mislite da pati,jer bio je dobar i zasluzio je da mu i sad bude dobro.pozdrav i zagrljaj za vas.

Сики пардик, хвала на јављању, на саучешћу и разумевању. Знам, после смрти вољених свако има безброј питања у смислу да ли смо могли још нешто да учинимо, да ли је могло другачије, зашто нисмо ово или оно, безброј питања, сумњи, жал за пропуштеним приликама, и ништа од тога не помаже, само се излуђујемо. Али, не може се другачије. И ја јако жалим што мом сину задњих дана, док сам седела крај њега и гледала како умире, нисам стално говорила како га волим и да сам увек била поносна на њега, да ми је драгоцен сваки тренутак његовог живота, сви они срећни тренуци проведени с њим, јер је био бескрајно срећно, раздрагано дете, на свакој фотографији је с осмехом, увек срећан, увек срећан.Умро је 15.10. на дан ослобођења Трстеника, града у коме живимо. У 3. разреду основне школе на тему из српског "Живим и растем у слободи", која се наравно односила на спомен на оне који су својим животима помогли да живмо у слободи, мој син је свој састав започео једном дивном реченицом која можда најбоље описује њега и његово детињство: "Мој живот је срећан и леп, мене нико ништа не тера да радим". То је била слобода! Ко размишља о Немцима, партизанима и четницима кад имаш 9 или 10 година и само се играш, и све ти је лепо! Колико су ми драге све те фотографије које ме у трену враћају на то срећно време, толико су сада и болне, јако, јер га више нема. Сви ми говоре да не плачем до 40 дана (јер то још није прошло, пада у понедељак, 23.11.), јер се душа покојника још налази с нама и тешко му падају наше сузе, али ко да не плаче. Трудим се и због њега, и због кћерке, али тешко је. Најтеже је кад уђем било где у продавницу или било који простор где свира музика, одмах почињем да плачем. Музика је била његов живот, имао је своју групу и све време је проводио са друштвом радећи на компјутеру програме за њих, правећи плакате, припрему за концерте, планирао је да се бави продукцијом звука у будућности, цео његов живот је био обележен музиком. Свака песма коју сада чујем само изазива бескрајну тугу у мени, која физички боли. Ових дана израђујемо фотографије с њихових концерата, и када их гледам како су сви били весели, може само да боли, јер сви они и даље живе, и даље ће бити весели, само њега нема. У децембру његова група прави концерт, који ће бити посвећен њему. Праве и спот с његовим фотографијама, требало би да одемо, јер су нас питали и за дозволу и договарали се с нама, требало би да присуствујемо том меморијалном концерту, али треба то издржати. И планинари (пошто смо породично планинари) ће обележити једну планинарску стазу на Жељину у помен њему, направиће се неко обележје на врху с његовим ликом, тако да ће помен на њега остати да живи не само у нашим срцима, него код свих оних који икада прођу том стазом, и после наше срмти, и то је лепо. Сваке године ћемо имати меморијални поход, још се нисмо решили да ли ће бити 3.5., на његов рођендан, или 15.10., на дан смрти. Али, све је то трачак утехе, чињеница је да га више нема. Без њега ништа више никада неће бити као пре. Ја, нажалост, можда од превелике и грозничаве жеље, не сањам свог сина. Сањала сам неколико неодређених снова у којима њега заправо и нисам видела, а волела бих јако, да макар тако причам с њим и да га видим. Али, не иде. Кћерка га је сањала више пута, и неки други људи. А мене једино ноћу понекад буди куцање на врата, како је некад, кад заборави кључ, знао да ме буди куцањем да му отворим врата. Свакоме је болно кад му неко умре, без обзира да ли је у питању старија особа или неко млађи, кад је неко драг у питању увек је тешко. Не знам да ли те растужи кад сањаш оца, или те обрадује. Ја бих волела да ми син навраћа у снове, да га макар тако видим, да попричам с њим, а не с његовом фотографијом. Свако има нешто што га прогања. Ти, како кажеш, никада ниси успела да сазнаш ни тачно од чега ти је отац умро, што наравно изазива сумњу у лекаре и мучи човека после доживотно. Колико год они били оптерећени, презапослени, итд., мислим да заборављају на тај фактор људскости. Мало обичног људског разумевања не би им одузело превише времена, али када би хтели да поразговарају неки минут и да објасне неке ствари, многима од нас би то донело мир у души. Са смрћу човек мора да се помири, кад неко умре умро је, готово, ту нема помоћи. Али, да нас бар лише мучења с тим питањима "шта би било да је било..." Да просто објасне шта се десило, требало би да схвате да нам је то потребно и да много значи. Да ли ћемо све схватити или не, небитно је, али да покушају да кажу шта је пошло наопако, да се бар не мучимо размишљањем да ли смо ми нешто могли да учинимо другачије, више. И ја теби могу да кажем оно што мени сви говоре, а што је залудно, а то је да покушаш да нађеш свој мир на неки начин. Ја још нисам пронашла шта ће ми то помоћи, заправо немам воље ни за чим. Кад је већ све овако испало жао ми је што није лето, мислим да бих проводила дан на гробљу, отишла бих код мог сина и седела тамо на сунцу, како је и он волео.
Хвала на јављању, од смрти мог сина могу да комуницирам једино с људима који су преживели такву или сличну трагедију, људи који имају нормалне животе не могу да кажу ништа паметно осим оног да живот иде даље, да треба да се тргнем и идем даље, због кћерке, да би то и Немања волео, итд, итд... Све то знам, али ...
Иначе, још увек чекам да ми се јави неко ко је са дијагнозом Нон-Ходгкинов лимфом, под-тип акутна лимфобластна леукемија (Т-лимфоцити) преживео, значило би ми много. Знам да већина људи који преживе овај пакао не воли да о томе прича, али би ми заиста значило много да упознам било кога ко макар зна некога ко је то прегурао.
Поздрав, Мила

mozda je i moj otac imao to,nije mi jasno,ali on je umro za mesec dana,takvom brzinom je smrsao da je to neverovatno,a pred kraj su mu se i vene izgubile iako su mu celog zivota bile pune krvlju.na mozak nije imao nista,imao je samo uvecanu limfnu zlezdu na vrat.bez ikakvog prethodno uradjenog snimka,operisali su mu to i odstranili,plus sto su mu slkratili venu jer kad su mu otvorili rekli su mu da su naisli na bombu.rame,cela desna strana vrata je bilo inficirano.dali su na analizu i samo mu kratko i jasno rekli rak.pustili ga kuci i zakazali zracenje za 3 meseca,koje nije ni docekao.on je super jeo,lepo se osecao,dobio boju u licu,smejao se,ma sve super.onda je poceo teze da govori,da mrsavi,da ne jede i da halucinira.redovno ga je moja majka vodila,nisu hteli nigde da ga prime,samo su rekli,vodite ga kuci i samo da se previja rana.po 10.put ga je odvela i rekla,da ovaj covek nije za kuci,njemu treba lekarska strucna pomoc,rana curi,on nezna nista,ne jede,vidja mrtve.platila je magnetnu rezonancu,sa mozgom sve u redu.odvela ga kod neuropsihijatra,ona mu prepise flormidal 1 dnevno i bensedin 2 dnevno.mislim malo je prevelika doza za tako slabog coveka.popio je jedan flormidal,jedan bensedin,zaspao i sutradan umro.dr kaze da od onog na vratu nije mogo da umre,samo to kaze,ja pomisljala na sepsu,kako tako brzo a nema nicega.da je imao rak od pocetka bi mu bilo lose,a on se 3-4 dana posle operacije super osecao.sve mislim da su mu nesto inficirali kad su mu presekli tu venu,mozda je infekcija usla u krv.nista neznam,neznam ni zasto vama ovo pisem,kad je vama jos teze.al nekako niko nece da me saslusa.
a sto se tice muzike,moj otac je pola zivota proveo u kafanama,da bi se veselio,nije bilo veselja u opstini bez njega,inace smo iz opstine razanj,sigurno ste culi.celog zivota je pricao ,,kad ja umrem,do groblja da mi sviraju pesmu umoran je stari ciga,popa da ne vidim,,..pa onda okrene drugo ,,kad ja umrem,nemoj slucajno da vidim da placete,ima da se veselite i igrate a ja cu da vas gledam i cu da budem srecan,,.na sahranu mu je bila muzika,trubaci,mislim onaj posmrtni mars,a ja od cetvrtog dana od kako je umro i kad sam ga sanjala da igra kolo i kad su mi mnogi rekli da dusa je tu i da ce on doci do mene da vidi mene i moju decu,posto je umro zeljan za nas,jer smo daleko,e onda sam ja pustila muziku,sve pesme koje je on voleo,bilo mi je tesko,ali znam da je njemu bilo lepo,jer sam ga poslusala.eto svih ovih meseci slusam,ponekad i zapevam,nije zalost da ne pevas i da nosis crno,vec je zalost u srcu.mene ovde niko nezna,niti se ovde nosi crno,i peva se kad neko umre.mogu i ja da skinem crno,ali ne da mi se.znam kakvi smo mi tamo u srbiji,ako pustis muziku,odmah ce reci,gle ovi sram ih bilo,greota.mada mislim ako je vas sin ziveo za muziku,voleo je,treba da mu nekad udovoljite,pogotovu sto jos nije proslo 40 dana.sta vas briga za narod,vas sin treba da bude srecan i da ne brine za vas sto se sikirate.teze je uz muziku,ali ucinite mu neki put.i nemojte da se osecate lose zbog toga.pozdrav

Ево, овог пута ћу бити кратка, јер сам цео дан била одсутна а и сада морам нешто да обавим, па ћу само кратко да одговорим. Прво, непознатим људима се увек обраћам на Ви, а овог пута - пошто због смрти наших најближих осећам блискост - ја сам прва почела да пишем на ти, па немој ни ти мени да се обраћаш на ви, лакше је. Добро је кад човек разговара с другим људима, па макар и овако, јер ето због превелике туге не могу да слушам музику и није ми пало на памет да мом сину пустим музику док је још с нама до ових 40 дана,(да ли ја то лудим?) тако да је добро што си ми то рекла. Ако је заиста с нама, претпостављам да се музике наслушао код својих другара, они сигурно сваки дан слушају, још ако припремају већ сада концерт, онда баш раде доста с њиховом музиком, па је вероватно чешће навраћао код њих. А догађају се невероватне ствари. Мој син је волео мачке, и кад год је одлазио код другарица, пошто су му две другарице имале мачке он се стално играо с тим мацама и мазио их, маце су га обожавале и стално су му спавале на стомаку, у крилу, и гњечкале се код њега. Данас се на гробљу појави једна жута маца и на оној земљи поред саме хумке (пошто је на хумки још увек гомила цвећа) маца почне као луда да се преврће на све стране, увија, игра се као да се с њом неко игра тако што врти неки штап лево десно а она покушава да га ухвати. Заиста је изгледало као да се игра с неким невидљивим, као да је мој син заиста ту и игра се с њом. Као да ми и на тај начин шаље поруку да је ипак ту поред нас све ово време, пошто не могу да га сањам. Просто се плашим што ће за неколико дана проћи и тих 40 дана и што ћемо га по други пут испратити, овог пута у вечну кућу, и више га заиста неће бити, осим у нашим срцима, у нашим мислима, у нашим сећањима, и на фотографијама. Увек сам мислила како су те приче о душама које се држе познатих простора и људи само приче за утеху онима који остају, али сада ево и ја толико жарко желим да је душа мог сина још са нама, да нас све обилази, да нас чује и види све, тако да разговарам с њим наглас, али и у мислима - јер ако је он сада на духовном плану онда сигурно чује и наше мисли, и сада ћу заиста да му пустим и њихову музику, а и друго што је волео. Хвала за идеју.
Велики поздрав, Мила

Иначе, и даље молим све који ово прочитају да се јаве ако имају било какву информацију о некоме ко је преживео болест мога сина, волела бих да ми се пре свега јави неко од лекара да ми мало објасни зашто се у њиховој болести сепса не може излечити (и да ли је тако?), да ли лично знате некога ко се излечио?...

lovacki pas mog oca je ostao na groblje posle sahrane i tu i prespavao i sutradan je bio na pojutrice,cudno ali za nedelju dana je pas crko.desilo mi se jos da dok sam bila sama na njegovom grobu i molila ga da dodje da me samo zagrli ko pre,i da necu da se uplasim.tog istog dana me je jedan covek bas isto tako zagrlio da su mu ruke drhtale od srece,jacine zagrljaja ili neznam vec cega,kao sto su mom ocu.bas isto,iako me taj covek nikad u zivotu nije zagrlio,niti je tada imao nekog razloga za to,jednostavno je prisao.ja u te stvari slabo verujem,ali eto ipak se takve stvari desavaju.od tada sam sigurna da me otac cuje,vidi i zato cu uvek da se ponasam i da postupam,onako kako me je on ucio.a bio je predobar covek,svi su ga cenili,mnogi za njega kazu da je bio ,,olicenje postenja,,.
zato vam kazem,ljubav vaseg sina prema vama,i vasa prema njemu,dovodi ga tu i zato pruzite mu zadovoljstvo i mir.
ps:poslala sam vam privatnu poruku,neznam dal ste videli,ja to slabo gledam pa je vidim tek posle mesec-dva.
i jos nesto,nikako ne mogu starijoj osobi da kazem ti.neznam,al ne mogu.i ovde uopste nikom ne kazu vi,ni doktoru,ni profesoru i smejali su mi se kad im se obratim sa vi.kazu-ja sam jedan/na.

Пошто се већ дуго нико не јавља, покушаћу поново да мало "подигнем" тему у нади да ће се неко ипак одважити да ми одговори. Као што сам писала у претходним постовима, волела бих да ми се јави неко ко је излечен од болести под дијагнозом

Нон-Ходгкинов лимфом - Акутна лимфобластна леукемија с Т-лимофицитима

Наиме, без обзира што ми је син умро још 15.10. о.г. , волела бих да макар накнадно сазнам да ли уопште има излечених код овог облика лимфома кад се јави већ и секундарна малигна болест у облику акутне лимфобластне леукемије. Знам да то никаквог значаја нема за моје дете, које је нажалост умрло, али значило би мени. Не могу још да се помирим са његовом тако болном смрћу, поготово што је потпуно веровао у своје излечење и био јако храбар, о болести уопште није говорио никада, сматрао је то као неку пролазну незгоду која га је задесила али ће проћи, тако да би ми много значило да сазнам нешто о томе. Претпостављам да пацијенти који прођу све то и не воле више о томе да причају (већина њих), али можда неко зна некога ко се излечио пре више година и ко би био вољан да о томе прича. Јако ми је потребно да сазнам било шта, буквално немам смирења док не сазнам нешто о излечењу од те тешке болести од преживелих пацијената или од лекара који би могли да ми кажу какво је њихово искуство, имају ли они пацијенте који су поживели после излечења више година. Да бих могла да наставим даље колико-толико са неким условно речено нормалним животом због моје кћерке и мужа, потребно ми је да нађем свој мир кроз информацију о овој болести. Зато молим људе који нешто конкретно знају да ми се јаве.

Иначе, другари мог сина поставили су један клип у помен мом сину, адреса је

Google: you tube in memoriam nemanja batocanin

а наша другарица је одмах после смрти поставила клип
Molitva za deveti dan mitarstva
тако да можете погледати и оставити свој коментар, чак и неком песмом.
У нади да ћу добити неки одговор поздрав свима, хвала унапред,
Немањина мајка

Целог живота учимо свакакве глупости, почев од мноштва непотребних знања која носимо из школе, а нико нас никада није припремао на смрт наших вољених, нити нас је ико икада подучио како то прихватити и како се изборити са тугом, болом, недостајањем који следе за цео живот. Празници који су сада тако згуснути - обе нове године, Божић (нама и слава), који су некада у нашем дому били пуни радости и весеља, поготово док су деца била мања, сада изазивају само бол, бол, бол. Данас је Бадњи дан, постављам свечану трпезу и стављам тањир,прибор и чашу за мог сина, као да је ту, сипам му пиво. И кад је одрастао оно умиљато дете у њему је и даље волело све празнике. И сада га видим док је био мањи како на сваку Нову Годину, Божић, Св. Стевана, Ускрс, обавезно свечано обучен у белу кошуљицу, црне панталонице, са лептир машном и салветом преко руке глуми конобара нашим гостима и регуларно поставља сто, доноси, односи, послужује и нарочито ужива у томе да иде и редом пита шта ће ко да пије и да то онда донесе. Све нове године, сви рођендани и слава свих ових година увек су прослављани у друштву бројних пријатеља и рођака, а за Божић и Ускрс нас четворо и музика, пуно песме и игре. И у предшколском узрасту њих двоје су остајали са нама за Н.Г. до ујутру, до 4-5 ч, играјући уз плоче које смо целу ноћ слушали, никада нисмо палили ТВ да кваримо ту радост и уживање. Биле су то најлепше наше Нове Године, прелепе, за памћење. Биле би то успомене за памћење и да нас није задесила ова трагедија, али сада када мог сина више нема, те су успомене још драже, лепше и болније него иначе. Памтим их све, и када враћам сваки тај филм уназад и вртим их по безброј пута у току дана, јави се понекад и неки осмех и разгреје се срце при помисли на све оне лепе тренутке и љубав коју је несебично свима делио већ самим својим постојањем, својом умиљатошћу, својим безазленим дечјим осмехом, али све је то само тренутак, довољан је поглед на фотографију мог сина која стоји на зиду (која је ношена на сахрани) да ме врати у милионитом делићу секунде у сурову стварност, у овај бол, у чињеницу да је умро и да га више нема.
Зашто нас нико не припрема на тај бол, зашто нам нико не помогне да се изборимо са свом том тугом која нам се трајно усели у срцу, како стићи до те фазе да не заплачеш сваки пут кад узмеш у руке неку његову књигу (јуче сам управо гледала њихове књиге и сликовнице када су били мали, и одмах навру сећања како смо седели нас троје и како су ширили очи и пажљиво слушали док сам им читала те силне причице, сваког дана), или кад отворим ормар и погледам у његове сложене мајице и онда загњурим главу да их помиришем, јер - иако су све опране - имам осећај да још увек миришу на њега, још памтим његов мирис бебице, који му је остао и кад је одрастао, остао му је тај мирис чистоће коју имају само мала деца. Или кад узмем његов јастук који је користио и у болници...
Све то води само једном - сузама, и по ко зна који пут изговореном оном "Зашто?"
А још не верујем.
И сада сам као да ходам кроз воду, или у неком успореном филму у коме ми често чак и властите мисли долазе однекуд са стране, као да слушам неког другог како прича.
Мени је ово тек прва Н.Г., први Бадњи дан, први Божић, прва слава без мог сина. Како изгурати све оне што су пред нама? Волела бих да нађем снагу или утеху у нечему.
Како сте се ви изборили? И да ли сте, уопште?
Срећни празници

pozdrav mila,srecni i vama praznici,koliko oni mogu biti srecni...procitao sam ovaj post,ali ne znam sta da ti kazem...ja sam stalno pod nekim pritiskom,pod nekom nervozom...ne prodje dan a da ne opsujeom onog doktora,lekarska sujeta je nesto najgore u medicini...meni je i nova godina,sad i bozic,sve mi to prolazi kao da ni nije praznik,od svega sam se odvikao,pa i od radovanja i slavljenja...sve se nadam,bice bolje,valjda ce magnet iduceg meseca biti dobar pa da na makar 3 meseca odlozim sve ovo,ali videcemo vec...sto se tice onih gluposti,ja to stalno ponavljam mojima,ali niko nece da me shvati i da razume ono sta ja mislim...delimicno sam "suzden" jer sam i dalje zbog ovog "gripa" udaljen od sveta,ici cu mozda u skolu,mozda necu,ali dosta mi je vise i izolacije i svega...pozdrav mila...

Славко,
млад си (колико ли си пута ово чуо?), па колико год те ово стање неизвесности раздирало у овим тренуцима, проћи ће, знам да је то најдосадније што можеш да чујеш од људи, али видећеш, живот ће те научити управо томе - да све има своје време, да је за све потребно време, па и теби да научиш да се помириш са овом неизвесношћу и страхом од онога што следи у будућности, тек мораш да научиш да се заиста опустиш, не привидно него стварно, да не страхујеш да ли ће те опет нешто изненадити, да почнеш да живиш онај најобичнији, понекад и досадан живот испуњен оним свакодневним досадним, уобичајеним обавезама и да се томе радујеш. Доћи ће и то на ред, не брини. Твоје бриге и страхови су много озбиљнији од оних које имају твоји другари, који не могу да одлуче где да славе Н.Г., шта да купе за дочек, где да изађу овог викенда, који мобилни ТФ да купе, итд., али како свако зло има своје добро тако ћеш и ти из ове несреће која те задесила извући као корист (условно речено) храброст, снагу, зрелост која неминовно проистиче из свега овога, бићеш много јачи и способнији за даљи живот од њих, јер једну велику победу ћеш имати иза себе, а то је ЖИВОТ, који је њима Богом дан, а за који се ти уз помоћ лекара жестоко бориш све ово време. Твоје искуство ће те научити да много зрелије размишљаш и одлучујеш о свему што се постави испред тебе као неки проблем или задатак, то је оно што твоји другари неће имати, јер у том узрасту све се узима здраво за готово, и све нам некако само по себи припада. А није тако, зар не?
Не посустај, кад те ухвате жуте минуте слушај музику или ради нешто друго што те смирује. Понекад је уствари најлакше бити сам, али само понекад. Труди се да се не осамљујеш и не одвајаш од друштва, како год ти глупаво и испразно сада звучали и изгледали можда ти баш недостају те обичне дечје приче. И ја сам данас слушала на гробљу другаре мога сина како причају чак и о неким догађајима с мора и слатко се смеју томе, и на тренутак сам се расплакала, помислила сам - ето, они су сви здрави, весели, чаврљају о неким глупостима а њега више нема, али сам онда помислила да када би он могао да чује и види, свакако би му више пријале њихове безвезне приче него моје сузе и моја туга. Зато, дружи се. Ако си за твоје другаре мало предуго болестан па су почели све ређе да те зову и посећују, не замери им, него их подсети на себе тако што ћеш им се јавити и на тај начин их "натерати" да ти сврате или да изађу негде с тобом. То ти треба.
Поздрав, Мила

mila,sada nekako vreme provodim u prepisivanju dnevnika za skolu,radujem sto cu sa nekih 8 dana krenuti u istu i sto cu opet postati deo necega...sad se osecam malo normalnije,imam kosu,setam se,cesto zaboravljam da sam bolestan,a prisetim se jedino kada pogledam na oziljak,ili kad se ogledam u ogledalu...kao sto kazes,razlikujem se mnogo,oni panice oko glupih stvari:izgubio sam na kladzi,slomio mi se nukat,trebam da se sisam...panice oko obicnog odlaska kod lekara,a vec imaju pojedine simptome bolessti...moja sestra je imala upalu pluca(a ne kako su nasi strucni doktori mislili da je svinjski grip) lezala je 11 dana i poludea je,a ja sam sve ukupno vise od 3 meseca...shvatice i oni jednog dana sta je zivot,ukoliko nisu sada shvatili,ima vremena i za njih da se opamete,nije im sada vreme da misle o bolestima i kojekakvim drugim stvarima,neka uzivaju dok mogu,bez problema...

Draga Nemanjina majko, vaša priča me je jako dirnula. Zaista ste Nemanji bili jedna divna majka, i on nije mogao biti srećniji što je imao takvu porodicu kao vašu. Ja imam 2 mala sinčića, i nemam iskustva kao vaše ali sam htela da se javim da vam pružim punu podršku i da vam kažem da ne posustajete. Sticajem okolnosti, pre 7-8 godina moja koleginica-prijateljica je izgubila svoju 21-godišnju ćerku, i to nasilnim putem. Ubica njene ćerke je dobio doživotnu robiju. Pošto smo bile bliske uživela sam se u tu priču, i verujte mi, to je tek grozno, kad vam drugo ljudsko biće oduzme dete. Znam da ovo nije neka uteha za vas, ali verujte mi da sam čula svoju koleginicu da je par puta rekla "da mi je bolest oduzela dete bilo bi mi nekako lakše!". Sad živimo razdvojeno, ali se redovno čujemo e-mejlom, ona je sad u penziji i vodi aktivan život u crkvi, ide na "kartanje" sa drugaricama, putuje sa mužem. A to joj je bila jedina ćerka. Njena snaga i volja za životom je neiscrpna, i uvek mi kaže da bi njena isto tako energična i vesela ćerka želela upravo da joj majka nikad ne posustane. Veliki pozdrav.

LadyMama, драго ми је што сте поделили ову причу са свима нама. И ја имам дивну пријатељицу, старију госпођу коју сам упознала пре 7 године после једне операције. Она је тада била на опоравку због операције дојке, која јој је одстрањена због канцера. У нашој соби она је била највеселија и најпозитивнија, и када је после оног првог упознавања почело зближавање испричала је да јој је кћерка умрла управо од рака дојке пре 10-так година, иза себе је оставила мужа и две девојчице. Ова дивна госпођа је испричала и то да је тек прошло 40 дана од смрти њеног мужа, с којим је провела дивне године, што се видело и из њене приче и из фотографија које је показивала, на којима су увек у веселом друштву, срећни и весели и сами. Изгубила је, дакле, кћерку и вољеног мужа, али је од свих нас била највеселија и најпозитивнија. Тада сам била задивљена њеном снагом и позитивношћу и мислила сам да управо тако човек и треба да се понаша. Међутим, сада када сам ја изгубила мог сина све ми је другачије. Не могу да се радујем ничему, чак ме плаши помисао на то да ће кад ми се кћерка буде удавала ипак морати бити неког весеља. Не знам на шта ће то личити, јер знам да ћу ја само плакати. И уопште сваки облик туђе радости сада ме само растужи. Кад је леп сунчан дан, као што је данас био, ја се расплачем, јер помислим да би мој Немања сада прошетао по овом снегу са уживањем. Као дете није улазио у кућу. Са санкама би излазио одмах после доручка и враћао се кад би падао мрак, сав смрзнут, обавезно поцепаних панталоница или тренерчице од санки, од грана на које налећу успут или од ко зна чега све не. Кад је лепо тамно плаво небо, или када има лепих облака, опет ми се плаче, јер се сетим да је на дан пре умирања гледао у небо и рекао како је лепо, како лепу боју има залазак сунца. Било је то његово задње сунце које је гледао, и сваки поглед у небо ме расплаче. А и направио је неке прелепе фотографије облака на небу, и по дану, и ноћу по месечини. И то нам остаје за успомену. Ако чујем неку лепу песму коју је он волео, почињу не само сузе него бол, физички. Нисам у стању да се понашам нормално, немам ту снагу коју је имала ваша пријатељица и она дивна госпођа коју сам упознала на лечењу а која је сада моја драга пријатељица. Превише ми је тужно све у вези мога сина, можда и више него што би било уобичајено, јер сам задњих 10 дана његовог живота у којима је он тихо одлазио провела уз њега, гледајући га како умире. Када је почео да отиче, јер су престали да му раде бубрези и јетра, када су почеле да се хладе ноге и руке, покушавала сам да их загрејем трљањем, умотавањем у ћебе, итд., иако сам знала да то неће спречити његову смрт. Све је то сувише болно а да бих могла да се порадујем било чему. Не знам ни када ћу моћи, али и даље се дивим људима који то могу. Волела бих да имам ту снагу, јер знам да би мој син заиста волео да се понашамо нормално, баш као што сви људи кажу. Он би волео да га памтимо заувек, да га волимо и даље, али и да живимо свој живот даље како би уобичајено и радили. Али, превише је болно, јер смо били јако везани. Био је умиљато, драго дете, сви су га звали добрицом, такав је остао и кад је одрастао, и тешко је изгубити такво дете. Много је боли у његовом одласку. А изнад свега што је толико био сигуран у своје излечење, да осећам његову смрт као велики грех, баш због тог мира с којим је прихватио своју болест и све што следи, а ипак је до задњег свог свесног тренутка очекивао да ће он бити један од ретких који ће ту болест победити. Зато не успевам да се вратим нормалном животу, јер осећам као да смо преварени и ми и он.
У сваком случају, пуно хвала на подршци. Прича ваше пријатељице је свакако страшна, вест о таквој смрти детета је свакако страшан шок, али не би јој било лакше да јој је дете било болесно и да га је гледала како умире, сигурно. Сваком се из свог угла чини да је оно друго лакше, али није. Добро је што је то превазишла.
Пуно поздрава

U potpunosti shvatam koliko vam je teško i da nećete moći da se smejete na ćerkinoj svadbi. Mislim da to niko i ne očekuje. Moja majka se isto nije smejala, ali to od stresa jer je morala sve da organizuje, pa sad kad gledamo slike ozbiljna je na svakoj slici, ali bože moj, nikom ništa. Moja prijateljica mi je rekla da joj nije lakše zbog gubitka ćerke, i verovatno joj nikad neće biti lakše, ali da se s prolaskom vremena manje misli na to...Vi ste još u stanju tugovanja, nemojte ni od sebe očekivati normalnost tako brzo, a verovatno i kad dođe, to neće biti ona uobičajena "normalnost" već neka izmenjena, koja vam je potrebna da bi funkcionisali i živeli dalje. A živeti se mora. Ja sam u trudnoći imala jako težak period prvih 4-5 meseci gde nisam mogla ni zalogaj da pojedem, ni gutljaj da popijem. Sećam se da sam posle negde čula da postoje tri stvari koje su neophodne za život: vazduh, voda i hrana. Ja sam mogla samo da dišem, završila zbog toga u bolnici nedeljama gde su me veštački hranili. Tako ležeći, najčešće u mraku, nedeljama, sa teškom mučninom, iscrpljena, puno puta mi je prošlo kroz glavu da sad znam kako izgleda umirati. I mogu svima reći, nije tako strašno kad se dešava u odnosu na ono što čovekova mašta i strah mogu da smisle. Sećam se da je tata došao da mi pomogne (živim u inostranstvu) i jednom kad je mama nazvala, inače tvrda srca, počeo je da plače i rida na telefonu, i rekla sam mu "Bože tata, nemoj tako". Valjda kad je čovek bolestan, i pored teške isrcpljenosti on to svoje stanje nekako prihvati sa lakoćom i mirom, a za onog ko posmatra psihički je najteže. Ne može se nikako porediti sa vašim sinom, jer vaš sin je imao neizlečivu bolest, ali htela sam da nagovestim da je mentalno i emocionalno možda vama bilo teže nego njemu, i da vam je još uvek teško zbog toga što vas sve podseća na njega, zbog toga što neće uživati u snegu ove zime, a opet, on je sada na jednom isto tako lepom i mirnom mestu. Verujem vam kad kažete da ste učinili sve da ga zdravo odgajite, da se igrao napolju na čistom vazduhu, da je jeo zdravo, da nije bilo razloga da oboli. Ima mnogo, mnogo dece koja ne odrastaju u zdravoj sredini, verujte, viđam to svakodnevno, koja jedu svakako i opet ne obole, ili se možda taj nezdravi način života odrazi tek mnogo, mnogo kasnije. Verujem vam da nije bilo razloga, vi ste sve dali od sebe i učinili da odgajite zdravu porodicu. Rak je bolest starosti, i zaista nema nijednog razloga osim genetskih da mlada osoba dobije rak. A protiv toga, protiv te tajne kombinacije gena i bolesti koje čuče u nama ne možete baš ništa. Možda će tek u sledećem veku biti lakše genetskom terapijom razoružati taj "loš" gen ali nauka je još uvek dosta spora baš zbog toga što je ljudski genetski kod toliko komplikovan i tajanstven. Nemam reči koje bi mogle da vas uteše u ovom trenutku, ali vam šaljem puno ljubavi i jedno saznanje koliko me je vaša briga i ljubav o Nemanji dirnula. Pogledala sam i video, bio je baš zgodan mladić, sa nekim smeškom koji razoružava...I ćerka vam je lepa. Pozdrav...

mila,nisam u zadnje vreme ovde pisao puno,nisam se javljao...vise ni ne znam sta da ti kazem,nijedna te rec nece utesiti,zato je najbolje da cutim...ja sam ok,imam magnet u cetvrtak,nadam se da ce sve proci dobro,vec smisljam sta cu da kazem doktoru ako bude na komisiji i tako...kod mene je sve ok,idem u skolu,dobro se osecam,sve se vratilo na normalu...veliki pozdrav...

LadyMama,
још синоћ сам написала одговор, али сам нешто притиснула - не знам ни сама шта - и обрисала га, а како сам се после тога осећала као издуван балон, нисам имала снаге да пишем све поново. Данас ме још увек држи оно исто расположење, па ће и овај одговор бити отприлике као онај јучерашњи, па ако се однекуд појави онај претходни пост, немојте да се чудите шта је.
Јуче сам на наговор мужа и кћерке ишла с њима и пријатељима планинарима на светосавски успон на Јухор. Планина је моја љубав, планинар сам већ 35 година, па иако немам жељу да се дружим с људима и да излазим игде осим на гробље, покушала сам јуче да се вратим у нормалу тим једнодневним излетом, али није вредело. Јесте било лепо ходати сатима планином затрпаном снегом, изаћи на ваздух, слушати друге веселе људе како се смеју и шале, али то више није ни приближан осећај ономе некадашњем. Надала сам се да ћу у оној маси људи моћи и мало повремено да причам с неким а и да се осамим и ходајући размишљам о свом сину и свему што је произашло из његове смрти. Али, и ту сам срела пријатеље који су изјављивали саучешће и враћали у оно добро познато стање када се силно суздржаваш због других људи да не заплачеш, јер те људи гледају. У тренуцима док сам ходала сама у колони између непознатих људи стално сам се сећала наших бројних излета са децом. Где све нисмо путовали с њима!Немања је имао тек нешто више од 2 године а кћерка 4 када су се, свако са својим малим ранчићем на леђима у коме су носили по чоколадицу, "Смоки", воду.., попели на Рилу у Бугарској. Имао је 12 година када смо на Дурмитору већ првог дана прешли туру од преко 30 км. И уживали су у томе, није им било тешко, радовали су се сваком путовању, свакој планини, сваком новом пријатељу стеченом на планинама. А захваљујући планинарству имамо бројне пријатеље широм земље, и то је - поред тог осећања блажености и опијености величином и снагом природе а посебно планине - било најдрагоценије што смо стекли током ових година. Обишли смо много тога, сваке године смо ишли не само на викенд туре, него и на оне акције од по 2-3 седмице. Дурмитор, Тара, Субра, Орјен, Бјеласица, Маганик, Морачка капа, Копаоник, Сува планина, Фрушкогорски маратон годинама, такође година школске распусте за ускршње празнике смо проводили у Овчарско-кабларској клисури, обилазећи све оне манастире, а на сам Ускрс обавезно у Никољу, пењући Овчар и Каблар ко зна колико пута... планине из наше околине, годинама "Весели спуст" на Ибру...Много тога лепог, пуно дивних успомена. Док је интензивно планинарио с нама све је било у реду. Задњих година је због друштва то напустио, време је проводио с њима везан за компјутер, с пуно седења, цигаретама... Овог лета је схватио да мора да мења много тога и да се врати свом ранијем начину живота, природи, да мора да мења исхрану, и све је то већ био усвојио у глави, само је чекао да већ једном изађе из болнице и да крене са свим тим променама, са новим животом. Али, како је крајем јула отишао у болницу више нам се није вратио кући, није му пружена шанса да се врати том здравом животу. Али, колико људи проведе читав живот крајње нездраво, па им се ништа не деси! Проживе га сасвим мирно и нормално. Колико њих цео живот пуши по две кутије цигарета, па ништа!Код мог сина се толико много тога уклопило, и чињеница да је рођен само 4 дана после чернобиљске катастрофе и растао у време најжешћег зрачења, и инфекција средњег ува од које је почело све, присуство вируса (вероватно од тога), предуго време до коначног одласка у болницу и дијагностиковања канцера у IV стадијуму, немар и незаинтересованост лекара, а кад је већ болест била ту као најважнији узрок његове смрти та инфекција која је највероватније последица односно продукт хемиотерапије, из које се није извукао. Док су покушавали да му антибиотском терапијом излече ту инфекцију (што никако није успевало) није добијао цитостатике и болест се навратила буквално свом силином, одједном. Баш није имао шансе. Стално размишљам зашто се неким људима дешавају овакве ствари. Почетком 2003.г. мом оцу је дијагностикован канцер јетре који је већ тада био у метастазама кад се јавио лекару. Иако је већ 6 година пре тога имао канцер такође у метастазама, који је отклоњен операцијом у трајању од 8,5 часова, иако је у међувремену имао три инфаркта и био јако слаб, то његово "слабо" срце је издржало читаву годину, умро је тек 5.12. те године. И сама докторка која га је обилазила, признала је да је сваки пут очекивала да по доласку сазна да је већ умро, па никако. Затим је исто тако читаву наредну годину полако умирала моја мајка, од туге, од безбројних болести, од исто тако страшно слабог срца које јој је правило пуно проблема. Кад је тата умро она више није имала жељу да живи. Издржала је исто годину дана, умрла је наредне године тачно на своју славу, Св. Николу. Ево, и мој син је полако умирао, а ми с њим, годину дана. Тату и маму сам обилазила на по две-три седмице, понекад по месец дана, како кад сам могла због удаљености и посла. Уз сина сам провела прва два месеца његовог лечења, а онда сам морала да почнем да радим, и обилазила сам га повремено, када је било лошије опет сам бивала по седмицу-две уз њега. Наравно, када су њега пуштали кући нисам радила, остајала сам поред њега. Провела сам задњих његових 10 дана живота уз њега у болници од ујутру до навече, док су ме пуштали, и по трећи пут гледала вољено биће како умире, само без обзира колико су ми родитељи били дивни и колико су и они некако тихо, с пуно туге и тишине умирали, ово је нешто сасвим, сасвим друго. Ипак, видим да ми је син ту снагу и мир који је носио наследио од мојих родитеља. И они су тако достојанствено, са жељом да никога не оптерећују, умрли некако усамљено и тихо, просто су отишли. И мој син је тако некако, без обзира што је задњих неколико седмица већ престајао да једе, имао унутрашња крварења, отицале су му јетра и слезена и то је изазивало велике болове, број откуцаја срца је био углавном 168, већ без кисеоника није могао да дише, био под лековима против болова, све до задњег дана је са мном нормално разговарао, а онда од среде поподне већ више није могао да отвара очи, само је реаговао на додир и звуке, тренутно би отворио очи и одмах их затварао, ипак је изгледало као да је уснуо. Зато ме растужи асоцијација на то у молитви за упокојене коју свако јутро кад се пробудим и свако вече пред спавање прочитам сину, а која почиње речима "Сети се, Господе, отаца и браће наше уснулих у нади на васкрсење у живот вечни ...". Увек ме реч "уснулих" подсети на мог уснулог сина.
Верујем да је и ваше искуство у трудноћи било тешко, кад сте завршили у болници на вештачком храњењу. Али, по томе што кажете да имате два синчића видим да је то све ипак добро завршило. 4-5 месеци у таквом стању је сигурно било тешко и мора да је изгледало као вечност, никад краја. Те мучнине док беба не оживи су некако често присутне, али не тако екстремне. Кад је стално присутна мучнина, гађење, кад не може да се прогута ништа, сигурно није пријатно, организам је исцрпљен и човеку није ни до чега. Добро је што су вас сместили у болницу и тако ипак повратили у живот и да је све добро завршило. То вам је сада само ружна успомена. Уживајте у вашој деци максимално, јер сваки је тренутак драгоцен. Иако су мали, не могу да запамте баш све догађаје, али у глави остаје макар оно осећање да је нешто било лепо, то остаје деци записано у подсвести, и расту са тим осећањем да су срећни и вољени, што много значи.
Пуно поздрава


Славко,
драго ми је да идеш редовно у школу и да си се вратио тим обавезама. Четвртак ће брзо доћи, надам се да ће све бити у реду, и да ћеш ускоро престати да размишљаш о контролама, комисијама, и оном "шта ће бити..." Надам се да ће све то остати иза тебе само као сећање на све те муке, које ће временом постајати све мање важно, а у твом животу се појавити друге, нове важније ствари.
Пуно среће, велики поздрав