Ozbiljna tema - sramota!

[oldtimer]

Pored toga sto smo svi celavi, naduvenih fizionomija i sto vucemo papuce po bolnickim hodnicima, ono sto mi je prvo upalo u oci u Bolnici je - LAZ!!

Laz sa kojom veliki broj bolesnika zivi.

Ne mislim na lazi kojima nas okolina i/ili lekari kljukaju, mislim na ono sto MI (MI - bolesnici) lazemo.

Bila sam frapirana brojem osoba koje LAZU u svojoj sredini/poslu/komsiluku/porodici o svojoj bolesti.

OK sto lazu sitnu decu (da se ne potresaju), OK sto lazu i stare roditelje (iz istog razloga), ali lazu na poslu, medju prijateljima, po komsiluku.

Prva misao mi je bila - pa zasto lazes, ako kazes istinu mozda ce neko nekako moci da ti pomogne!!

Druga misao - o boze, kod nas je bolest jos uvek sramota, nesto sto je vezano za licnu krivicu i sto, zbog toga, treba da se krije!!

Nesto kao - eto vidis, sama je kriva, da nije pusila/pila/jela masno/skitala/dopisi, bila bi zdrava!

U pusackoj zoni cak je bila i licitacija Za Najbolji Izgovor - sta reci u firmi sto si opet ovog meseca tri dana odsustvovala sa posla. U igri su bili Simpozijum, Seminar, Izdavanje stana studentima, Uvodjenje struje u vikendicu, itd.

Najstrasnije mi je bilo kad je jedna mlada profesorka iz unutrasnjosti rekla da NIKAKO ne sme da se sazna da se leci, jer bi je roditelji proterali!! U njenom mestu ona je jedini profesor geografije, sve casove ionako uvek odradi (nema ko drugi), ali kad bi roditelji znali da decu uci bolesna zena, digli bi revoluciju!!

To je ta uska veza izmedju bolesti, krivice i, bolescu uslovljene, smanjene uracunljivosti (pusti nju, bolesna zena, ne zna sta prica).

Teska tema za vikend, znam, ali bih volela da neko nesto dopise...

[JanaJ]

Sta da ti kazem,hvatam caleta kako laze ljude o maminoj bolesti.Uvija,zavija,izvrce,kao da ga je sramota! A jos gore bude kad ti isti ljudi pocnu nas da gledaju kao budale i da nas ubedjuju da ne panicimo toliko jer mozda nije ama bas nista strasno Jadni ljudi,ne znaju.A meni dodje da vrisnem-alo bre,moja keva boluje od leukemije,mozda ce umreti,hocete li i sad da mi kazete da ne panicim?!? Ali ne vredi,shvatam donekle i njega ili ga mozda samo opravdavam-tesko mu je da prizna.

A definitivno stoji,u Srbiji ako si bolestan odmah si gubav,zarazan ili sta vec.Drugaciji si.I svi te nesto gledaju sa zaljenjem,ali onim teskim,jadnim.
Ali to je sve samo na pocetku,posle ih uglavnom bude bas briga,misle da se to samo drugima desava i da je vaznije da li ce sledeceg meseca imati vecu platu.
I skrenuh ja sa teme totalno,ali eto zasto neki lazu-lazu sami sebe,tako je uvek lakse.Zasto pogledati istini u oci kad je lakse ziveti u oblacima,daleko od realnosti

[evelina]

Ovo je vrlo neprijatna tema i na zalost u potpunosti oslikava porodicu u Srbiji i opsti odnos prema tesko bolesnim ljudima.

Ja sam tek na informativnom predavanju koje je odrzala doktorka defektolog pred pocetak Konzilijuma u Narodnom frontu, saznala da postoje zene koje kriju od muzeva da su imale karcinom i da im je npr. uradjena histerektomija! Kada krenu na hemoterapiju govore da idu na lecenje, ali ne i zbog cega.

Tek nakon sto sam to cula bilo mi je jasno zasto i u N.Frontu (a verujem i u drugim ginekoloskim klinikama) i na IORS-u postoje Savetovalista i edukacija porodica obolelih.

meni je za citavo vreme lecenja par puta od strane ginekologa, psihijatra, postavljeno pitanje da li imam podrsku u suprugu?
Sta mozemo da ocekujemo od drustva u celini kada se istina krije i od supruznika?

[bobans1983]

Evo citam ovo i ne verujem!?
Ali kapiram da je to samo kod zena slucaj.
Pa se pitam da li je ovo opet neravnopravnost polova?
IZGLEDA DA JESTE.

I jos citam i pitam se da li se i vi lecite u Srbiji jer mi nikakav kontakt sa lekarom nemamo a kamoli savetovalista pa psihijatar.E pa sad vidite koliko tek mi iz unutrasnosti "nadrljavamo" da ne upotebim neku bezobraznu rec, nije pristojno.

[oldtimer]

Nazalost, ova tema ima i nastavak...

Gledali smo neke bebe na TV, poteglo se pitanje usvajanja dece i jedna zena je ispricala slucaj svojih prijatelja, kojima su ponudili na usvajanje 'defektno' (njen izraz) dete, pa su oni odbili i sada nemaju vise pravo da usvajaju.

Na pitanje - o kakvom je 'defektu' rec, odgovorila je - alergija na gluten!!!!

Pazite, ona cvrsto opravdava takav njihov stav i odluku, kao da nije rec o necemu sto se relativno lako prevazilazi (u svakom hipermarketu ima gomila jela, keksica, itd za alergicne na gluten) i sto najcesce prolazi do 5. godine, najdalje do puberteta!

Znaci, i ona sama ima osecaj o svojoj bolesti kao o 'krivici', cim druge osudjuje zbog iste 'krivice', tj. bolesti...

E, to je ono sto sam jako, jako tesko svarila...

[jovanche]

mi smo lagali jer nam je lakse bilo da zivimo bez sazaljivih i tugaljivih pogleda ljudi koji ama bas nista nemaju s nama osim da zabadaju noseve u nase zivote.

[veca vestica]

Ja uglavnom menjam temu,svima dajem do znanja da ja nemogu i nezelim o tome da razgovaram,naravno imam krug ljudi blizak meni sa kojima razgovaram o mami. Bitno mi je da mi kao porodica ne krijemo nista jedni od drugih. A razlog sto ne pricam o tome je upravo ovo sto je jovanche navela.

[evelina]

Evo citam ovo i ne verujem!?
I jos citam i pitam se da li se i vi lecite u Srbiji jer mi nikakav kontakt sa lekarom nemamo a kamoli savetovalista pa psihijatar.E pa sad vidite koliko tek mi iz unutrasnosti "nadrljavamo" da ne upotebim neku bezobraznu rec, nije pristojno.

Bobo,
Savetovaliste za obolele i njihove clanove porodice postoji na Onkoloskom institutu. Mene je lekarka, kada sam otisla kod nje, poslala kod psihijatra jer sam ipak bila u specificnoj situaciji. Da se moj tata nije razboleo ubedjena sam da bih ja uspela sama da savladam novonastalu situaciju, ali..... ovako mi je bila potrebna pomoc hemije koju sam mogla da dobijem samo od psihica.
Moja mama npr. jako tesko prihvata cinjenicu da ja idem kod psihijatra. Ne mogu da kazem da je glupa i neobrazovana, ali za nju je to jednostavno nepotrebno (da ne kazem sramota ). Ona smatra da sam ja dovoljno jaka i da mogu sa svime sama da se izborim.

Sem mene psihijatrijsku pomoc zatrazila je samo jos jedna devojka i to zbog toga sto sa svojih 33 godine nije mogla da prihvati da nikada nece imati decu.

Toliko od mene o sramoti!

[medi]

Nije problem u onima koji lazu nego nacinu na koji sredina reaguje na bolest. Da ljudi normalno prihvataju obolele, nebi niko imao potrebe lagati.


Ali sta reci, znam slucaj da invalid u kolicima nije imao drugu odecu nego pidzamu. Nikad ga nisu izveli napolje .

[oldtimer]

Evelina,

Tamo gde sam ja operisana, NIKO nije hteo sa mnom da prica o bolesti, terapiji, bilo cemu - za vreme trajanja konzilijuma, cucala sam u hodniku, onda je istrcala sestra, utrapila mi Odluku i odjurila sa motivacijom da tu 'sve pise' , a Doktor koji me je operisao (upornija sam ja nego on, cekala sam ga preko tri sata), me se otresao sa 'ne znam nista o protokolima sa IORS-a, zurim' (pa kako si onda na Konzilijumu doneo takvu odluku o lecenju, kad ne znas sta znaci?), tako da o nekoj edukaciji nije bilo govora.

Na IORS sam ODMAH otisla u Savetovaliste i davila defektologa o svemu sto me je interesovalo, a i ona je posle sama isla po odeljenju i pricala zenama o svemu i svacemu.



medi,

Bravo!!

To je ono o cemu ja pisem - o zemlji u kojoj je sramota biti bolestan i u kojoj invalide kriju po kucama. Sve vreme i tvrdim da NIJE problem u ljudima koji skrivaju svoju bolest, nego u onima ZBOG KOJIH je kriju.

Licno, cim sam se razbolela, svima sam rekla da sam bolesna, i moja okolina je to (uslovno receno) dobro prihvatila - sindikat mi je dao neku lovu i svi su, generalno, ponudili pomoc (makar i reda radi, ali mi je to tada jako prijalo). Kad sam cula kako reaguje okolina drugih zena iz Bolnice, pomislila sam - bas imam srece!!!

[dr ivica]

To je ono o cemu ja pisem - o zemlji u kojoj je sramota biti bolestan i u kojoj invalide kriju po kucama. Sve vreme i tvrdim da NIJE problem u ljudima koji skrivaju svoju bolest, nego u onima ZBOG KOJIH je kriju.

Licno, cim sam se razbolela, svima sam rekla da sam bolesna, i moja okolina je to (uslovno receno) dobro prihvatila - sindikat mi je dao neku lovu i svi su, generalno, ponudili pomoc (makar i reda radi, ali mi je to tada jako prijalo). Kad sam cula kako reaguje okolina drugih zena iz Bolnice, pomislila sam - bas imam srece!!!

Kad sam bio na zapadu, svuda sam primecivao mnogo vise invalida, teskih bolesnika, mentalno obolelih, paralizovanih... Gdegod da sam isao, po zapadnoj Evropi i Americi, izgledalo mi je kao da ih ima mnogo vise nego kdo nas. U stvari, ima ih isto kao kod nas, samo se njihovi bolesnici ne stide da izadju napolje, da sede u restoranima, da sede u parkovima, da se u kolicima voze po trotoarima... Kod nas, takvi su ljudi iza prozorskog okna, posmatraju ulicu i ne usudjuju se da izadju, a i kad bi hteli, kod nas je neuporedivo teze, nema dovoljno rampi za kolica, nema obelezenih prelaza za slepe, a o "toleranciji" odnosno NE-REAGOVANJU "zdravih" nema ni govora - ili ce svi da bulje i upiru prstom, ili ce mozda cak i da dobacuju iza ledja!

Postoji jedan ozbiljan izvor ovakvog ponasanja kod nas, kao i u mnogim drustvima: religioznost koja ljude cini arogantnim i oholim. Nije uopste mali broj propovednika svih velikih religija koji ce bolest opisati kao Bozju volju, sto implicira da je oboleli takav kakav je zato sto je to deo nekog velikog plana. U nastavku takvog razmisljanja (a saglasno srednjevekovnom hriscanskom primitivizmu) oboleli je "zasluzio" sto mu se to desilo i bolest na njemu je nista drugo do uocljivi "beleg" gresnosti, kazna "Stvoritelja"... Kada se takvo razmisljanje ukoreni kroz generacije - posebno u pravoslavnim hriscanskim i katolickim zemljama, dobijamo drustveni milje koji imamo.

Od prijatelja koji zive u Americi saznajem da se i kod njih budi slicna pojava, posebno na srednjem zapadu, u siromasnijim drzavama kao sto su Misisipi, Alabama, Luizijana, u udaljenim teksaskim zabitima - tamo gde njihov americki protestantizam poprima fudamentalisticke oblike i razmere, gde sa zelotskim zarom propovednici i zajednice fanaticnih vernika sve oko sebe stavljaju u kontekst 'Bozje volje". Tako se u tim regijama ne moze videti ni deo svih onih paraplegicara, Down-sindrom pacijenata, patoloski gojaznih i ostalih koji se sasvim slobodno i bez ikakve diskriminacije setaju ulicama Njujorka, Washingtona, Los Andjelesa, Londona, Nemacke...

[bobans1983]

Nebih ovakvo ponasanje vezala za veru vec za nacin shvatanja i razliku izmedju razvijenih i nerazvijenih zemalja.
U razvijenim zemljama sveta, postoje udruzenja za hendikepirane te se u svim mogucim institucijama i svim zkonskim sredstvima bore za svoja prava.Posto smo mi u zakasnjenju za svim civilizacijskim tekovinama, tako kasnimo i u ovoj.
Kod nas su tek odskora pocela ozbiljnije da rade udruzenja paraplegicara,slepih i slabovidih, distroficara te osoba sa posebnim potrebama.Onda su krenuli sa stazama za slepe,te u izgradnju rampi za invalidska kolica i sl.
Tesko da bi sramota ili vera sprecila nekog od nas da svog clana izvede u setnju, vec nemogucnost prelaska pored parkiranih automobila (kolicima) ili zasto bi slepom coveku smetali sazaljivi pogledi, vec mu smeta to sto nema zvucnih semafora i nedostatak mesta za prolaz na trotoaru.
Pa netreba vam invalid da shvatite da nemozete kolicima pored parkiranih auta, ja sam i sa bebom iz istog razloga izbegavala setnje.
U pravoslavlju se kaze da i rana teze zarasta kad se krije.
Nadamo se naravno da ce se pomenuti problem sa podizanjem svesti, kulture i obrazovanja postepeno resavati.

[oldtimer]

Pre par godina, dosli su neki Stranci (neka medjunarodna humanitarna organizacija, prim.aut.) sa idejom da podele cerebralcima neku pomoc i da ih malo organizuju, edukuju, itd.

PRVI SOK je nastupio kada je trebalo revidirati spiskove invalida (da bi se videlo sta kome treba) po Udruzenjima - dolazili su ljudi sa dijagnozama starim i po 20 godina - jednostavno, od trenutka kad je konstatovan neki vid cerebralne paralize, vise se nista nije radilo u cilju unapredjenja stanja - bogalj je i gotovo!!

Onda su Stranci pokusali da organizuju neki klub za cerebralce - malo da se druze, nauce ponesto o racunarima, o engleskom, o slikanju, itd. Organizovali bi i prevoz za invalide do kluba.

Tu je nastupio DRUGI sok - vise od polovine roditelja/staratelja je izjavilo - dok sam JA ziv, on/a iz kuce ne izlazi!!!

TRECI SOK je bio kad su Stranci pokusali da nadju prostor za klub - NIKO nije hteo da im iznajmi prostorije, iako su dobro i uredno placali. Neka druga humanitarna organizacija im je za velike pare iznajmila prostor, ali je posle tri meseca nastao i CETVRTI SOK - otkaz ugovor o zakupu, jer su se komsije bunile sto moraju da gledaju mucavce kako se batrgaju po trotoaru...Stranci su onda digli ruke od svega toga i otisli.

I ponovo je pao mrak na invalide zemlje Srbije...

[bobans1983]

U mestu gde ja zivim jedna hrabra i nadasve sposobna zena koja ima devojcicu sa Daunowim sindromom, je pokrenula inicijativu za izgradnju zabavista za decu sa posebnim potrebama.To je bio gotovo neostrvariv san.Najteze je bilo izboriti se sa papirologijom.Kad je napokon dobila (od opstine) neko poljance za izgradnju objekta, stigla je peticija komsija koje su se bojale da ovi "retardirani" ne napadaju njihovu decu.
Uz njeno veliko zalaganje i pomoc sponzora objekat je sagradjen i krenuo sa radom.
Tu su zaposljenje pronasle majke dece sa posebnim potrebama, te par mladih defektologa.Prostor iznajmljuju i za decije rodjendane, te tako ostvaruju zaradu.Boravak dece sa posebnim potrebama se simbolicno naplacuje a zamislite radost te dece koja nikuda nisu izlazila, te srecu majki, da mogu neko vreme da posvete sebi i ostalim clanovima porodice.
Skoro sam pricala sa tom zenicom i kaze, imaju problem jer elektrodistribucija hoce da im iskljuci struju koju nemaju odakle da plate te juri po firmama za donaciju sredstava.
Zar ovo u razvijenim zemljama nije posao drzave a kod nas nazalost posao pojedinca?!
A narocito nema veze sa verskim fanatizmom.

[dr ivica]

A narocito nema veze sa verskim fanatizmom.

Ne znam gde zivite i sa kim dolazite u kontakt, ja radim sa ljudima iz Srbije od Majdanpeka do Beograda, skoro redovno cujem izjave:

"Dabome, stiglo ih prokletstvo!"
"Eto, rodilo mu se tak'o dete, kako radio, tako mu se i vratilo!"
"Ma Bog sve vidi, taj je ojadio silan narod, eto mu ga sad!"
"Jadno dete, ko zna za cije grehe od pre ono ispasta!"

Od pamtiveka se u nasem narodu za obolele od hronicnih onesposobljavajucih bolesti govorilo da su "obelezeni". Obelezio ih Bog... Uosalom, i sama rec "invalid" ima tako uvredljivo znacenje, da bi najbolje bilo da je u potpunosti iskorenimo. I tako nije nasa. "Disabled" (onesposobljen) iz engleskog zvuci mnogo pristojnije.