Ne, nego hvala tebi sto si nam napisao. Mnogo sam se potresla, a pretposlednja recenica me je dotukla.

Kad sam dosla na ovaj forum, dugo dugo je, mesecima, sve izgledalo nekako pozitivno, kao, ma nije to ustvari tako strasno, evo svi smo zivi i bice dobro, moze se ta bitka dobiti ili barem otegnuti unedogled... a onda nekako (narocito na temi Prijatelji, od koje iz tog razloga zazirem), pocese objave o smrti obolelih, u redovnom tempu i bez pauze...

Vecina ljudi koji su na ovaj nacin izgubli nekoga a iole su se razumeli u stvar, ostaju zauvek sa nekim besom, osecanjem nepravde, ideje o tome da je neko pogresio, da oni sami nesto nisu dovoljno i "da je samo..." Ne kazem da nisu u pravu, mozda i jeste, bar u nekim slucajevima, tako - a mozda i da je bilo bas tako, mozda bi opet bilo isto, samo sa varijacijama... hocu da kazem, mozda se svi mi ovde zavaravamo, ali kad stvar dodje do odredjenog stupnja, da je moguc kraj samo jedan... Ne znam, ne znam... a svima nama koji smo na bilo koji nacin aktivno ukljuceni u bolest/lecenje bliznjeg (dakle ne samo klanjanje odlukama konzilijuma), uvek ostaje neki osecaj krivice da nesto nismo dobro uradili... a da smo bas tako uradili, iznasli bismo verovatno nesto drugo, jer taj osecaj je izgleda za neke obavezan... Gledam, evo, vec godinu dana ovde grcevite pokusaje ljudi da urade najbolje moguce, koji cesto ostaju sa osecajem da nije bilo dovoljno, a nesvesni da je bilo i vise nego sto je ustvari moguce... da su presli granice realnog i ziveli u sferi gde minutima mozes visiti na ivici provalije drzeci se noktima o ivicu... sto inace nije moguce, ali su oni nekako uspevali - dobivsi na taj nacin ipak samo minute...

Inace, iz onoga sto si pre ove price pisao, stekla sam utisak da ste naginjali na alternativnu stranu, a iz ove price saznah suprotno... Hvala ti sto si nam ovo ispricao... a drugo ne znam sta da ti kazem - jednako kao sto ostanem nema svaki put kad neko na forumu objavi... sve se nadam da ce znati sta sam htela iako nisam rekla bas nista...

Ja sam trenutno inace u nekoj mracnoj fazi (verovatno kao posledica pogorsanja kod majke), pa sam raspolozena u fazonu izreke "Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo"... pa ne zamerite na ovakvim napisima - trenutno mi je sve tamno, ali tamno ljubicasto... a ne znam otkud mi pravo da o tome pricam javno i potencijalno sirim zarazu...

Posto sam u to vreme citao i trazio sve sto moze da se nadje u knjigama i na internetu,proucavao sam i alternativne metode,tipa deda LJubini cajevi,celuvit i sl.Jedino mi ima smisla Brojsova metoda sve ostale su u principu sarlatanske.Na zalost ona je najefikasnija pre bilo kakvog mesanja tradicionalne medicine,cak i pre biopsije.Jedino u sta sam se licno uverio to je njegov sok od cvekle koji je dosta uticao na relativno stabilnu krvnu sliku moje majke za vreme hemioterapije.Naime jedno vreme je samoinicijativno prestala da ga uzima,krvna slika se pokvarila,ja nisam znao za to,kada sam saznao licno sam kontrolisao da li ga pije i vec posle mesec dana slika je bila normalna.Jedini koji mi je ulio neku nadu bio je covek iz Beograda,dipl.biohemicar,koji vam odmah kaze na cemu ste.Ja sam do njega dosao tako sto je doktorki iz Nisa rekao da ne moze da ucini nista za njenog oca i da ne moze da pomogne.Ja sam ga kontaktirao, poneo sve njene rezultate,videli se,rekao je da sam i ja puno zakasnio,ali da moze da mi napravi tu hranu i ostalo,nije mi nista naplatio!!!!! rekavsi mi da mu se svaki dan javljam u odredjeno vreme da bi ga izvestavao o stanju moje majke(ukoliko hocemo da probamo naravno).Nismo uspeli ali covek me je fascinirao.Ako nije lud onda je genije.

Garibaldi,žao mi je zbog tvoje mame,ali,hvala što si podijelio sa nama dio onoga kroz šta ste ,zajedno,prolazili.Nažalost,sve je više doktora,svršenih studenata medicine,a sve je manje DOKTORA,kompletnih,prvenstveno ljudi,a zatim stručnjaka.Kod nekih ljekara je na posljednjem mjestu briga za zdravlje pacijenta.Pitam se samo,gdje je nestao izazov,želja da se pobijedi bolest,volja da nekome olakšate posljednje dane ili produžite život,učinite kvalitetnijim?Zar vas tome niko i nigdje nije naučio?Ili su vas ,ipak učili,ali niste naučili,gospodo ljekari?Naravno,ne svi,ali vas je sve više.

Kajalena,u pravu si. mene najvise "boli" kad treba da kliknem na temu "prijatelji"...Sa druge strane,mnogo su mi pomogli ljudi koji su postovali na ovoj temi...

SAVETI ZA SVE ZENE za kraj mog ucesca na forumu
Poucen sopstvenim iskustvom i sa nadom da cu ovim bar malo pomoci zaleo bih da kazem sledece:Najbitnije je otkriti ga na vreme.Mislim da nijednoj zeni nije tesko da nauci kako sama da opipa dojke sa napomenom da se vecina tumora javlja na gornjem delu.Ukoliko se desi da napipa nesto pod hitno klinika ARHEUS u Beogradu,zakazati pregled kod prof.Momcila Inica ili prof Dzodica(hitnost je bitna i zbog bolesti a i zbog toga sto su oni cesto u inostranstvu).Posle toga ste maximalno pokriveni tako da vam preostaje da samo radite sto vam oni sa svojim ekipama kazu.
U slucaju da niste u mogucnosti za tako nesto i da se eventualna biopsija radi u unutrasnjosti zemlje,OBAVEZNO trazite od patologa plocice sa uzorcima(moraju da vam daju na revers) i nadjite vrhunskog patologa da to pogleda a najbolje bi bilo da to bude covek koji se bavi samo dojkom(na srecu ima ih).Kazem OBAVEZNO zato sto vam od tih rezultata zavisi kakvu cete terapiju dobiti,jer u slucaju eventualne greske patologa mozete zamisliti rezultate.Ukoliko posle toga dodje do radikalne hirurske intervencije (tj.uklanjanja dojke) MOLIM VAS insistirajte na rekonstrukciji dojke(makar i pozajmili novac) da bi izbegli taj estetski sok posle toga i da psihicki ne bi pali(kao sto se desilo mojoj majci).Naime ja sam hteo da platim da se to uradi ali hirurg koji je operisao me je nekako ubedio da ce ona na osnovu toga sto je video biti u redu pa smo to ostavili za kasnije.(strasna moja greska).Inace cena pregleda uzoraka tkiva kod najboljih nasih patologa je oko 100 eura sto i nije tako mnogo s obzirom na znacaj toga.Posle toga krece terapija gde najvise po meni sve zavisi od VAS, VASEG STAVA I ZELJE da se borite i pobedite.
SAVET ZA PORODICU:po meni porodica treba da izoluje zenu od svih negativnih stvari na koje ce ona naici u toku svoje borbe da se pobedi bolest.Pod izolacijom na zalost mislim i da ne treba da cita ovakve forume.Neka to rade bliznji a oni neka posle filtriraju dobre i lose strane.I
za kraj price:VERA,VERA i nista drugo.Ali ne u boga nego u SEBE I U SPOZNAJU DA CETE POBEDITI BOLEST.KADA TO JEDNOM STEKNETE NIKO VAM JE NE MOZE UZETI I OVA PODMUKLA BOLEST VAM NE MOZE NISTA.Zelim da nijedna zena ne oboli i zelim da je one koje su bolesne pobede.HVALA
P.S.
Ovim se ogradjujem od osoblja i lekara VMA,Sremske Kamenice i svih ostalih koji casno i posteno rade svoj posao.Mislim samo na prof.Radica i ostale slicni njemu koji vam mogu zivot upropastiti.

Garibaldi,ne mogu da se otmem utisku da si nekako razočaran.Možda nisam u pravu.Hvala ti za dobre želje,ja spadam u grupu oboljelih.Sve što si rekao je u redu,ali ako se porodica pogubi u toj situaciji,mora neko i da se bori,da se suoči sa bolom i u duši i na tijelu.Mislim da sad praktikuju rekonstruktivnu operaciju,odmah po amputaciji dojke.Naravno,ako konzilijum tako odluči,tj,ako ne ometa oporavak.Meni su,poslije 7 godina uradili rekonstrukciju obje dojke.Sada sam sigurnija u sebe,srećnija.Ma,ne mogu opisati osjećaj.
Nikada mi neće biti jasno zašto nije organizovana psihosocijalna podrška za žene operisane od raka dojke.To je nešto što mi jako nedostaje.Mislim da bi sve bilo lakše i za oboljele i za porodicu.Nemoj da odlaziš sa foruma.Makar nam se javi ponekad .I na Prijateljima je interesantno,provuče se i poneka radosna vijest.Svima pozdrav.

Djuzepe, hvala na savetima, deluju uzasno korisno, skoro da mi je zao sto moja majka ima na drugom mestu, pa ih ne mogu iskoristiti.

A sto se ove psihosocijalne podrske tice - eh, to je jedna u moru stvari koje u ovoj prici nedostaju... pocev od one da ljudima ladno ne kazu cak ni sta im je, nego oblecu ovde po forumu, u nadi da ce se neki lekar smilovati da im barem prevede... da ne pocinjem ja opet, sve istu pesmu pevam.

Kajalena,to bi bilo dobro,za početak.

Ne znam koliko ste vi,ali ja sam se nacitala i nagledala ljudskih borbi i muka i konacno shvatam kako je lekarima.
I ja vise nemam snage da gledam tugu na forumima.
Zamislite nekad kako je njima.Svakidan, ceo dan.
Bore se a u svakom pacijentu sa karcinomom vide svoj buduci neuspeh.
Moj muz je sa 46 godina bio najstariji na odeljenju za hemoterapiju na urgentnom centru.Deca.....more njih, sa nesrecnim roditeljima pored kreveta i sa golim glavicama.
Svakom je svoja muka najteza.Dok me gledaju i pitaju imate li dece, vidim kako mi zavide,misle oni svoje nece docekati.
E sad, pomislite kako je nemocnim lekarima u moru pacijenata, od kojih za neke znaju da se sigurno nece izvuci.
A mi porodica, gledamo u njih kao u bogove, sto oni naravno nisu.
Taj rak je zavladao kao epidemija.
Nauka je nemocna.Nemojte u sebi traziti greske i krivicu.Ili u lekarima.
Sudbina, da li postoji.
Najvise su mi smetali sazaljivi pogledi pprijatelja kojima je neko preminuo od karcinoma,kao, vidi njih jadne oni veruju u izlecenje.E te poglede stalno srecete kod lekara i oni su ljudi.Ne branim ih naravno, ali evo i sami vidite da ovde na onkoloskom forumu, vec odavno nema ni jednog lekara.
Ostaje nam samo bog u pomoci.
Moj prijatelj ciji je otac bio opeisan od karcinoma debelog creva i koji je svog oca podvrgao Brojsovoj terapiji,se sada kaje sto mu barem nije dao sve da jede, nego da pije te grozote.I sto mu je s njim samo mozda produzavo muke.Jedno kajanje vam ne gine.
Na vreme.....sta to znaci, samo mi je Evelina na pameti.Zena koja je isla na redovne kontrole i na jednoj takvoj, na vreme otkriven karcinom jajnika.
Da je bilo srece, ona bi sad vec poodavno bila izlecena, a ona vodi jos jednu bitku.Zelim joj uspeh i svakusrecu.
Molite se za nju.Bar kad ovo procitate,vredece.
Evelina bog je s tobom.
Pozdrav i pisite ja vas redovno citam i drago mi je da se Kajalena ukljucila.
Najtuznije mi je kad niko nista ne pise, pisite ovde,da, kao u ispovedaonici delimo svoje muke.Najcesce na ovom forumu otplacem ali mi uvek bude, posle toga lakse.
Pozdrav jos jednom.

Pazi kad sam bas pre neki dan razmisljala o tome kako je lekarima, kad je meni, samo na osnovu ovog foruma, ovako crno. Ali izvini, pa niko ih nije terao da zavrse bas to, ja npr nikad ne bih izabrala medicinu jer nemam tih zivaca, takodje defektologiju niti bilo sta slicno... ali do te se diplome ne dolazi lako, pa ako neko resi da predje ceo taj put, znaci da bas to voli, da ga bas to zanima, kontam ja - nije da nije znao sta ce da zatekne. Mislim, ne znam da li ima mesta sazaljenju... Niti opravdanju za doktorski stav "ma sta se lozis bre, ionako ce da mres" (koji se recimo pojavio u slucaju moje majke)...

Ne znam da li vam ikada iznesoh svoj stav o sansama na izlecenje (ne racunam one koje i dr-ovi mogu da izlece, oni su iskljuceni iz ove analize, kao neinteresantni ) - elem, o onima kojima zvanicna medicina ne moze nista, cak i kad se trudi: mislim da postoji odredjena kombinacija faktora koja moze da dovede do izlecenja, ali da niki ne zna koja je ta. Ljudi kojima se posrecilo uspeli su u najvecem broju slucajeva slucajno, a to sto je radilo kod njih, nece kod svakoga. Eto, daklem - po meni je moguce, al aj ga ti nabodi, pritom si ogranicen s vremenom.

Sto se ovog kajanja oko Brojsa tice - da nisu to probali, kajali bi se sto nisu probali, jer je "bas to mozda moglo da uspe"... Kajanje, daklem, ne gine, ko u tamnom vilajetu. Najgore je kad vise nista i ne probas, valjda, i pacijentu i porodici, kad ne uvodis vise nikakav novi ffaktor koji bi eventualno mogao da...

O ovome "na vreme" sam vec rekla sta, na osnovu svog iskustva, mislim - da moze da ima veze, ali da ne mora.

Narode,meni se čini da me neko ‚‚od gore ‚‚mnogo voli,jer su mi mnoge stvari (čuj izraza),otkrivene slučajno.Na moju sreću .
Što se tiče liječenja ili izliječenja,mislim da to kod svakoga ide na svoj način,ali veliku ulogu igra psiha.Što prije prihvatiš bolest i suočiš se sa njom i sa svim što uz to ide, to bolje.Ne možemo se praviti da to nije ništa,ignorisati sve što nam naše tijelo signalizira i onda,kad je ,možda ,kasno,očekivati da dobri čika doktor mahne čarobnim štapićem,i da sve bude kao prije.
Ne kažem da je lako ,teško je i preteško.Ne pišem ovo iz nečijeg iskustva,nego pišem o svojoj borbi ,koja i danas traje.Pišem i o mojim propustima,u želji da neko pročita i ne ponovi isto.
O ljekarima mogu samo reći,svaka njima čast,kad poslije radnog dana,mogu otići kući i pokušati živjeti vlastiti život,radovati se ,brinuti o računima,slaviti rođendane...i pokušati isključiti ono što su vidjeli i doživjeli tog dana,a sutra ih čeka,možda i nešto gore.Narode,pa i oni su samo ljudi,nemojmo većinu dobrih osuđivati zbog šačice onih koji to nisu.
Pozdrav .

@evo mene

naravno da te voli, samo tako veruj,svaka cast.
Moj muz se od dijagnoze potpuno prepustio bolesti.
Sve sto smo posle radili, bilo je na silu, bez njegove volje.
I stalno je govorio:kad ponovo krene, nema mi spasa.
Da to nije istina govori mi tvoj slucaj.

Pozdrav

Bobans,nadam se da ćeš ,u svojoj sredini pokušati ono što ja pokušavam ovdje.Mislim da bi bilo dobro da nam svima bude isti cilj.Što više ljudi edukovati(pa sad ,to je možda malo prejak izraz,ali,hajde),o načinu borbe protiv bolesti,i pokušati prenijeti pozitivna iskustva.Ako samo svaki deseti posluša,postigli smo nešto.Sve vas pozdravljam.

Vracam temu ,na vrh.Citajte prve strane ima korisnih stvari,vrlo informativno.

Za slucaj da se neko ozbiljnije bavio spiskom E-ova iz posta Helenev od pre 2 strane (nesto mi govori da niko nije, ali ipak ) - E330 nalazi se po tom spisku kako u grupi izazivaca raka, tako i u grupi "bezopasnih". Ispitala ja i tacno je to da nije opasan (dok se ne dokaze suprotno ) - ima i prica o tome kako je doslo do traca da jeste, no da ne smaram.

Sreca da je ovako, inace bismo se morali odreci ogromnog broja namirnica, posto nema gde ga nema.