[color=orange]CRVENE BERETKE[/color]
О Јединици
Вероватно већини од ових десетина хиљада посетилаца нашег сајта није било јасно зашто је страница о Јединици толико стајала ненаписана. Зар је могуће да ми, који смо били њени припадници, не знамо ништа о њој, ни толико да напишемо једну страну...
Они иоле упућенији знају да није тако. Знају да се о јединици може и биће написано књига и књига... Неке испуњене мржњом, а неке дижући нас у небеса, али чињеница је да ће ретко ко остати према Јединици за Специјалне Операције равнодушан и без мишљења. Не може се о Јединици писати све оно што знамо, све оно што би ми, бивши припадници расформиране ЈСО хтели да напишемо, када знамо да Хашки трибунал, као и стране обавештајне службе, једва чекају да дођу до података о Јединици које само ми знамо.
Али... Како је све то почело...
Јединица за Специјалне Операције основана је 1996. године. Била је саставни део Ресора Државне Безбедности МУП-a Републике Србије. За седиште Јединице изабрана је Кула. У опцији је била и Липовица, али је на крају преовладало мишљење да је тадашњи центар Територијалне одбране у Кули много погоднији за јединицу таквог типа. Приступило се реновирању постојећег и изградњи нових објеката, центра који је у то време имао само основну инфраструктуру. Центар је добио име по Радославу Костићу – Колету, официру Службе Државне Безбедности који је, вршећи своју дужност, јуначки погинуо 1994. у Босни.
За команданта Јединице постављен је Милорад Улемек Легија, прекаљени ратник, бивши припадник француске Легије Странаца и официр Српске Добровољачке Гарде.
И то је све мање више познато... Постоје службени документи о томе... Држава је стајала иза свега... Али... Откуда идеја о формирању једне такве јединице која би била део РДБ-а... Откуда ти људи који су ушли у састав Јединице и на крају крајева, откуда Милорад Улемек на челу Јединице? Зар није постојао ни један способнији професионални полицајац који би тај посао обављао? Одговор на ово питање је врло једноставан: НИЈЕ!
Ову јединицу и ове људе, њене припаднике, није створила Србија, иако су скоро сви били Срби. Њих је створио рат на овим просторима. Њих су створили жеља да се одбрани и помогне Србски народ у Републици Српској Крајини и Републици Српској. Да се не понови геноцид који је учињен од стране усташа и балија претходних ратова.
Иако је ЈСО основана 1996. године, људи који су ушли у састав Јединице, њено тврдо језгро, срели су се први пут 4. маја 1991. године у обучном центру „Алфа“, Драгана Васиљковића – Капетана Драгана, у Голубићу код Книна. Тај центар је основан да би се Срби, одбранили и сачували голе животе, егзистенцијално угрожени од стране нове Хрватске државе, на чије чело је дошла Хрватска демократска заједница доневши са собом симболе усташтва: шаховницу, стројнице, редарствену постају, повике „за дом спремни“ и сличне. Исте оне које су одвеле у смрт стотине хиљада Срба у Другом Светском Рату!
Срби нису били спремни за рат. Нису били наоружани, нису били обучени, нису били опремљени... Једино што су знали је да неће ићи као овце на клање.
Вођен изричито патриотизмом, из Аустралије у Србију долази Драган Васиљковић - Капетан Драган, бивши припадник аустралијске војске. Професионални војник. Успоставља контакте са Србским властима и преноси им своју намеру да у Републици Српској Крајини обучава Србске војнике. На иницијативу тадашњег начелника РДБ-а Јовице Станишића, донета је одлука да се у РСК формира специјална јединица Србске полиције коју би обучио Капетан Драган. Зато се Јовица Станишић и сматра оцем Јединице. Задатак да то спроведе у дело добио је мало познати оперативац РДБ-а Франко Симатовић. Он заједно са Капетаном Драганом одлази у Книн и у сарадњи са тамошњим властима организује камп за обуку специјалне јединице полиције РСК који ће водити Капетан Драган.
Својом гвозденом дисциплином и обученошћу оставио је јак утисак на тамошње Србе и добровољце који су дошли да помогну одбрану Крајине. Одабрао је групу Србских војника, обучио их и устројио на један сасвим другачији начин. Сви су били ошишани, обријани, обучени и строго дисциплиновани тако да неки који су алкохол и браде, шубаре и кокарде, иконографију Булајићевих филмова, сматрали за каракеристику Србског војника, отерани су из Книна.
Тако су створене Книнџе. Прва Србска специјална јединица у овом рату. Капетан Драган је на тај начин постао и први инструктор на овим просторима, први инструктор припадника Јединице. Тако је почела легенда...
Карактеристично за овај рат је да је имао заиста пуно специјалних јединица. Довољно је било да нека јединица има иоле различиту униформу, другачију ознаку и нешто другачију обуку и већ би се звали специјалцима. У команди Србских снага се дошло до закључка да је то начин на који се може појачати самопоуздање Србских војника. А то што нису и заиста били специјалци па су ношени претераном самоувереношћу гинули у великом броју, то их већ није толико бринуло.
Већ у првим акцијама под руководством Капетана Драгана, Книнџе су показале да су заиста обучена специјална јединица, способна да изврши било који задатак. У борбама за Глину, Шкабрњу, Обровац, Бенковац... Показали су колико вреде. Легенда је расла... Као и страх усташа, а у страху су велике очи.
Због сукоба између тадашњег премијера и председника РСК, Милана Мартића и Милана Бабића око власти, из Србије, преко чијих канала је Капетан Драган и послат у Голубић, стиже налог да се искусни и прекаљени борци из кампа Капетана Драгана пребаце у камп на Пајзошу, код Илока, односно у камп Лежимир, на Фрушкој Гори, а да се камп у Книну расформира. Неки су прихватили позив и прешли, а неки су остали у Крајини одлучивши да не буду више део Јединице. Тада су бивше Книнџе сада већ прекаљени борци, добиле НАТО униформе, ознаке вука на рукаву и црвене беретке са Србском тробојком на њој. Капетан Драган се повлачи из Јединице, а команду преузима Франко Симатовић Френки, оперативац РДБ-а.
Ти људи који су били у кампу Капетана Драгана и прошли обуку код њега, постављени су за инструкторе у камповима Пајзош и Лежимир. Кроз те кампове је прошло небројено добровољаца који су се касније борили на свим ратиштима РСК и РС. Неки од њих су касније и сами били инструктори.
Бивше Книнџе добијају име Вукови, по амблему са рукава. Неки остају у обучним центрима, а остали се упућују на ратиште где обучавају и воде локалне специјалне јединице и јединице Територијалне одбране. Френки никада није водио јединице на терену, није учествовао у акцијама. Јединицу су водили ратни команданти.
Бивши припадници кампа за обуку Капетана Драгана - Книнџе, садашњи Вукови, су имали статус активних припадника и имали су службене легитимације полиције РСК. Поред активних припадника Вукови су имали и резервне припаднике. То су били сви они који су прошли обуку у неком од кампова Јединице.
У мају 1994. године државни органи Републике Србије формирају Јединицу за Антитерористичка Дејства РДБ МУП РС. На тај начин је држава добила изузетно обучену јединицу састављену од ратних ветерана, а поврх свега добила је контролу над тим истим ветеранима, јер на жалост, наша држава воли ратнике само када су преко, када ратују. Не и када су кући. Онда су потенцијални терористи и претња за систем и постојећи режим. Тужно, али истинито... ЈАТД је имао две организационе целине. Лаку мобилну артиљерију и пешадију.
У ту јединицу су ушли активни и резервни припадници Вукова који су прошли безбедносне провере. А њих је било заиста мало. Педесетак људи... Ознаке на црвеној беретки су биле мач са осцилима, а на униформи делимично измењени амблем вука. Униформа је била маскирна плава. И даље је била задржана НАТО униформа, али не и у јавној употреби. Користила се интерно, по камповима и слично.
Првих пута Јединица, овог пута као ЈАТД добија јавну промоцију када су у Републици Српској у јуну 1995. године ослобођени заробљени припадници мировних снага. Тада је посредник био тадашњи начелник РДБ-а Јовица Станишић, а у његовој пратњи су били припадници Јединице са својим црвеним береткама. ЈАТД је крајем те године и расформиран, а Јовица Станишић је у јесен 1998. године смењен са дужности начелника РДБ-а.
И то је био почетак краја РДБ-а...
По завршетку рата, државни органи Републике Србије су донели одлуку да се формира Јединица за Специјалне Операције (ЈСО). Јединица која би по својој специфичној мобилности, обучености и искуству могла да одговори сложеним задацима које је рат 90-их поставио на овим просторима. Нешто до тада непостојеће у Србији. То је и учињено. Основана је ЈСО.
За команданта Јединице постављен је Милорад Улемек. Човек који је напустивши Француску Легију странаца по избијању рата на просторима бивше Југославије, прикључио се као обичан припадник у Српској Добровољачкој Гарди где је догурао до чина пуковника. Истакао се, показао и доказао у многим борбама широм РСК и РС. Показавши изузетан таленат борца и организаторске способности официра привукао је пажњу РДБ-а, која му је поверила такав један осетљив и одговоран задатак као што је било формирање ЈСО.
У састав ЈСО су ушли део бивших припадника Книнџи, Вукова и ЈАТД и део из цивилства који никада није имао додира са Јединицом. Сви они су прошли ригорозне безбедносне провере, здравствене и психофизичке прегледе.
Упућени су на дрил који је трајао 45 дана. Тај дрил, као својеврсна селекција, постао је једна од основних карактеристика Јединице. Извођен је на једној од локација за обуку: Тара, Петрово Село, Гоч, Добре Воде... За тих 45 дана свако од тих људи је научен да познаје у детаље десетак врста оружја, минскоесплозивних средстава, тактике, топографије... Сваки дан дрила је био другачији. Гомила градива која се требала савладати је била додатно отежана напорним маршевима, физичким тренинзима, неспавањима и слично. Постојала су периодична тестирања знања припадника у виду писаних тестова који су попуњавани после дугог, напорног марша, или непроспаване ноћи. Обука је извођена бојевом муницијом тако да су инструктори који пуцају поред ногу, тела припадника, били редовна појава.
Врхунац обуке је била паклена недеља. За време трајања паклене недеље маршеви су били свакодневни, а спавање је сведено на минимум. Пар сати дневно. Последњег дана недеље, 45-ог дана обуке, раном зором, кретало се на Марш за беретку који је износио 51 километар са комплетном опремом, пушком и ранцем који је тежио око 40 кг. С обзиром да су сви који нису могли да поднесу психофизички притисак на дрилу, већ отпали током тих 44 дана, они који би отишли на марш, издржали би га без проблема! Ритуал који је био по стизању у камп са марша, је био нешто што се памти целог живота. На команду „Беретку скини!“ скидала се црна беретка која се носила током дрила, а на команду „Беретку стави!“ стављала би се црвена беретка. Поносно! Сузе би заискриле у очима многих...
Након дрила је тек следила обука. Дисциплина никада није попуштана. Сваки и најмањи прекршај се ригорозно кажњавао у виду везивања за стуб по дан, или два, или батинања и слично... Командант никада није новчано казнио припадника. Као бивши Легионар знао је у душу војника и да радимо за ту плату. Такође није кажњавао ни узимањем слободних дана, јер су припадници боравком у Кули ионако били скоро стално ван својих домова.
Захваљујући таквој обуци, духу који је владао у Јединици и l
_________________ http://www.youtube.com/watch?v=X4U7VgUQ ... re=related
http://www.youtube.com/watch?v=fYia6tAd_EY&NR=1
Kad je struju izmislio Tesla, ameriko sisala si vesla!
|