Objasnjenje

[luka06]

Da li je moguce da zena koja nista nije osecala nikakve tegobe ni bolove osim umora,bude citav dan na nogama uradi sve poslove kao i svaki uobicajeni dan i navece kad legne da se vise ne probudi.Umrla je od infarkta miokarda u 55 godini u snu,grcala je i izdahnula.Pati me vec danima i stalno razmisljam da li je deda mogao sta da napravi dok nije stigla hitna pomoc,oni su stigli posle 20 minuta,da li je patila,koliko je to trajalo.Ako neko moze da mi pojasni ja bih bila veoma zahvalna.Hvala unapred

[ontario]

Nazalost ali je MOGUCE!
Otac mi je od iste stvari umro prije 20 meseci,na nogama ali nazalost kao i ti ja ne znam da li je bila trenutna smrt ili ne posto toga prolaznika nikada nismo mogli pronaci.Pitala sam doktora koga poznam godinama za to i on kaze da je smrt bila trenutna jer sam bila zbunjena zbog toga sto je imao udarac u glavu pa me mucili da li je doslo do izliva krvi u mozak ili infarkta.Odgovor je bio srce i trenutna smrt,mada ce me to proganjati citav zivot.Znam kako ti je jer ista PITANJA mene muce,kako,zasto,zbog cega ga nisu spasili i ako su se navodno trudili ali ce me vecno boliti zato sto je bio sam i mi niko nismo ni bili ni videli kada je umro i kako je umro.Ostaje mi samo da tugujem kao i tebi i da trazim odgovore koje NIKADA necu naci.
Cao

[luka06]

Hvala ti Ontario,i ja se tako osecam,prekosutra ce biti tacno cetiri meseca ustvari vec sutra ponoc je prosla,i veruj mi da se stalno pitam kako i zasto ali pomoci nema,jedno sam sigurna da mi mnogo nedostaje.Pozdrav

[ontario]

Draga Luka,evo sada procita tvoju poruku i da ti kazem da NEMA dana da ne mislim na tatu!Jedan deo mene je ZAUVEK otisao sa njim i nikada vise necu biti ista.Evo vec vise od 20 meseci ali nema skoro dana da ne oplacem za njim,da ne pogledam slike,da ne citam pisma,da ga ne osetim iako znam da nije na ovome svetu.Mi smo jako bili vezani,to je recima tesko reci,on mi je bio moja zvezda Danica koja me vodila kroz zivot,hrabrio,ucio,kritikovo,viko,razumeo,voleo i UVEK bio poseban tata,a s obzirom na istu narav cesto smo dolazili u nesuglasice ali to nije moglo omesti nasu LJUBAV,jer je ona rasla sve veca i veca.Nikada prije nisam razmisljala da ga jednoga dana nece biti!Nisam zelela da to razumem i ako je on znao kako sam slabic i da ce mi to tesko pasti zato me stalno bodrio preko pisama jer sam nazalost morala otici od njih daleko.Stalno me boli sto niko ne prica o njemu i sada kada je proslo toliko vremena sem moje mame niko ga se ni ne seti(bar mi se tako cini!).Nisam mogla ici na sahranu,videti ga,ne znam kako je umro,zasto,koje su mu zadnje reci bile,zasto sam to jutro morala na poso,zvao me,rekao mi posle ce biti kasno----ja sam mislila na vremensku razliku,rekao mi kako bi voleo da umre----samo da padne i gotovo,sekiro se za mamu,zasto sam ga prvi puta u zivotu tuznog ostavila i otisla raditi,zaso je morao biti sam,zasto mu druga unuka nije dosla da ga vidi kada ju je zvao i rekao da ce umreti i da dode da ga vidi zadnji puta,zasto je bila sebicna i nije otisla i mnogo, mnogo toga......i pitanja idu u nedogled.....i na nih nikada necu pronaci odgovore kao ni ti ali cu znati da je kod Dragog BOGA i da pociva u miru sa ANDELIMA i da ako ista postoji,a znam da postoji videcu ga jednoga dana!!!!!!!Kada sam otisla prvi PUT na njegov grob skoro nisam ni plakala jer ON ZA MENE nije bio dole nego GORE na NEBU i znam da mi je Bog dao tu snagu da ostanem jaka pored stare,bolesne jadne majkekoja je isla samnom.Bila sam jaka kao kamen i nikada mojoj mami ne zaplacem na telefon spominjuci tatino ime.Jos uvek ne mogu da verujem da ga nema.........i jos uvek patim!Ne znam kazu ljudi da ce biti bolje sto vreme vise prolazi ali meni se cini da nije tako!Znam da moramo biti jaki i da je ovaj zivot jako kratak i da se treba veseliti svakom novom danu i ziveti za svoju decu........to je moj tata mene ucio!
Drago mi je pa sa tobom mogu o tome da pisem jer volim govoriti o mome tati!!!!!!!!!
PUNO TE POZDRAVLJAM!

[goki]

Mozda ovo sto cu reci nije u redu, ali mislim da je ovo bolja varijanta.
Moja je majka umrla prije15 god. od karcinoma na debelom crevu, a otac prije 5 god. od melanoma. Oboje su bili operirani ali su prosli razlicito. Majka je non stop imala nesnosne bolove i godinu dana je umirala svaki dan u bolovima. Potpuno je propala. Nismo znali kako da joj pomognemo.Svi ti silni analgetici nisu bas pomagali.I dan danas ne mogu da sve to zaboravim, svo to mucenje,sve te poruke sta da radimo kad ode. Nakon 12 godina opet je pocela drama. Otac je operiran od melanoma. Bio je veoma hrabar i radio je sve sto mu se kaze. Znao je iz prve ruke sto znaci karcinom i koje su te bolove.Nikad nije nista rekao i nije se zalio.Ali sa melanomom uz povremene operacije i hemoterapije je prozivio 3 god. a kraj je dosao bez bolova kojih je verujem ocekivao. Da sve bude jos gore ja sam lekar a nisam mogla pomoci svojim roditeljima.
Pa zbog cega su me skolovali???Ne mozete ni pretposraviti koliko sam se izjedala i koliko sam osecala grizu savesti-dali se moglo nesto uciniti, zasto nismo ranije primetili, dali bi bilo drugacije.Ja zivim u drugom gradu
i svaki sam vikend isla s posla a ponedeljkom spavalapo autobusima natrag na posao.Telefon mi je ulio strah,i danas posle toliko godina osetim strah kad zvoni kasno.Veoma mi je zao sto kad je majka umrla ja sam lecila sterilitet i ona je otisla a da ne zna da danas imam blizance od oko13 god, cerku i sina.Ali verujem da joj je tata rekao kako su lepi i kako bi se ponosila njime.Jos uvek mi nedostaju i uvek ce mi nedostajati.
Ali vreme leci sve.
S vremenom bol ne prestaje ali je drugacija.
Pricajte o njima, jer oni zasluzuju da ih se secate.Pricajte o svemu sto ste doziveli zajedno, cemu ste se zajedno radovali. Tako ce ostati da zive u vasim pricama i vasim srcima.Budite srecni sto ih niste gledali kako se muce i kako pate da bi dosli u situaciji da molite Boga da im skrati muke.
Danas radim u hitnoj i posecujem mnogo pacijenata koji su u terminalnom stadiumu bolesti.Verujte da se mnogo puta iz te posete vracam sa suzama u ocima i bol u dusi.
Nisam htela da budem depresivna, htela sam da Vam dam utehu.
Govorite o njima i secajte ih se i oni ce ziveti.

[goki]

Mozda ovo sto cu reci nije u redu, ali mislim da je ovo bolja varijanta.
Moja je majka umrla prije15 god. od karcinoma na debelom crevu, a otac prije 5 god. od melanoma. Oboje su bili operirani ali su prosli razlicito. Majka je non stop imala nesnosne bolove i godinu dana je umirala svaki dan u bolovima. Potpuno je propala. Nismo znali kako da joj pomognemo.Svi ti silni analgetici nisu bas pomagali.I dan danas ne mogu da sve to zaboravim, svo to mucenje,sve te poruke sta da radimo kad ode. Nakon 12 godina opet je pocela drama. Otac je operiran od melanoma. Bio je veoma hrabar i radio je sve sto mu se kaze. Znao je iz prve ruke sto znaci karcinom i koje su te bolove.Nikad nije nista rekao i nije se zalio.Ali sa melanomom uz povremene operacije i hemoterapije je prozivio 3 god. a kraj je dosao bez bolova kojih je verujem ocekivao. Da sve bude jos gore ja sam lekar a nisam mogla pomoci svojim roditeljima.
Pa zbog cega su me skolovali???Ne mozete ni pretposraviti koliko sam se izjedala i koliko sam osecala grizu savesti-dali se moglo nesto uciniti, zasto nismo ranije primetili, dali bi bilo drugacije.Ja zivim u drugom gradu
i svaki sam vikend isla s posla a ponedeljkom spavalapo autobusima natrag na posao.Telefon mi je ulio strah,i danas posle toliko godina osetim strah kad zvoni kasno.Veoma mi je zao sto kad je majka umrla ja sam lecila sterilitet i ona je otisla a da ne zna da danas imam blizance od oko13 god, cerku i sina.Ali verujem da joj je tata rekao kako su lepi i kako bi se ponosila njime.Jos uvek mi nedostaju i uvek ce mi nedostajati.
Ali vreme leci sve.
S vremenom bol ne prestaje ali je drugacija.
Pricajte o njima, jer oni zasluzuju da ih se secate.Pricajte o svemu sto ste doziveli zajedno, cemu ste se zajedno radovali. Tako ce ostati da zive u vasim pricama i vasim srcima.Budite srecni sto ih niste gledali kako se muce i kako pate da bi dosli u situaciji da molite Boga da im skrati muke.
Danas radim u hitnoj i posecujem mnogo pacijenata koji su u terminalnom stadiumu bolesti.Verujte da se mnogo puta iz te posete vracam sa suzama u ocima i bol u dusi.
Nisam htela da budem depresivna, htela sam da Vam dam utehu.
Govorite o njima i secajte ih se i oni ce ziveti.

[goki]

danas mi nesto ne ide sa porukama.Puca mi veza pa mislim da poruka ne ide.Za ovu sam mislila da sam je greskom izbrisala pa sam je prekucavala. Ma tocno je to da mi ne ide bas sa kompjuterima. Izvinite zbog toga

[ontario]

Draga Goki,jako mi je zao sto si izgubila obadva roditelja i tu nema reci utehe.Ja sam izgubila oca,majka mi je jako bolesna i jako mi je tesko.
Nema dana da ne mislim na moga tatu i jos uvek ne mogu da verujem da ga nema.Secam se svega i jos uvek pamtim i cujem njegove zadnje reci kada smo pricali na telefon,dan prije nego sto je umro.Rekao mi je kako bi voleo da umre tako je i bilo.Boli me jer niko nije bio pored njega i prolaznika koji ga je nasao nikada nismo videli niti saznali ko je.Da li je rekao nesto ili je taj momenat umro kao sto oni kazu ne znamo i nikada necemo saznati.Sve to boli i proganja me danima jer mu nisam rekla koliko ga volim.Nisam ni na sahranu mogla otici to me dotuklo jako i samo sam zelela da mu dotaknem i poljubim ruku koja me citav zivot cuvala.Znam da je sada nas Andeo cuvar i da je sa dragim Gospodom Bogom na nebu i znam da kada sam god tuzna on mi dode na san da ga vidim i da mi rec utehe.Jako mi nedostaje!Nema dana skoro da ne oplacem jer boli!Proslo je vec 21 mesec,ali vreme ne leci boli.Volim o njemu da pricam ali nemam sa kim jer ga niko ni ne spomene sem moje majke.Jako mi je zao sto si morala gledati kako ti se pate roditelji i ne mogu da zamislim koliko je bola u tebi bilo i ostalo.Bolece nas dok god smo zivi!Pisi kada god imas vremena,pisacu i ja jer su zasluzili da ih spominjemo i pricamo o njima.
Neka ih Gospod dragi cuva i neka pocivaju u miru!
Puno,puno te pozdravljam i pisacu ti opet!

[goki]

Ako ste bili bliski i slicni po karakterima veruj da je znao da ga volis.
Ne znam koliko si godina i u kakvom si statusu. Ja sam roditelj i sam malo starija i znam sta znaci pomoc i potkrepa porodice kao i ljubav roditelja i dece.Moja majka nije upoznala decu i oni nisu nju, ali ja sam ih veoma rano pocela nositi na groble i pricati da tu lezi moja majka tako da su oni veoma rano poceli da shvataju sto znaci gubitak. Potrebno je govoriti o svojoj boli i svome gubitku. Ne treba se stideti i suza, sve je to i normalno i potrebno.
Zao mi je sto nisi bila prisutna na pogrebu jer verujem da imas osecaj kao da se nisi ispratila, kao da nesto veliko nedostaje. Jedan savet, budi sa majkom onoliko koliko mozes i dokle mozes. Pruzajte jednoj drugoj potkrepu jer verujem da je i njoj veoma tesko. Nije lose sto jos uvek cujes negov glas,gore bi bilo ba se ne mozes setiti nista u vezi njega.
Tesko je, treba vremana.
Moj otac je imao jednu uzrecicu koju ja danas koristim"Sto e gospod nikoj ne e"(ja sam Makedonka) . I ne brini ,Bog cuva svoje Andgele.
Pozdrav u Kanadi i ako hocete malo sunca odavde saljem
P.S. Probala sam da posaljem slicicu sunca ali ne znam kako. Pa rekla sam, nisam bas neki kompjuterski tip.
Puno pozdrava.[/img]

[ontario]

Draga Goki,moja majka nije samnom nego je sama u nasoj zemlji i to me jako boli.Ona tako zeli!
Razumem i necu se protiviti tome jer zeli da kada ode sa ovoga sveta bude pored moga tate.Pamtim svaku njegovu rec i stalno mislim na njega.
Jos uvek ne mogu verovati da ga nema........jer on je uvek samnom.
Sa tom reci da je umro ne mogu se pomiriti.....ne znam mozda cu shvatiti jednom ali za sada ne mogu to da verujem.Naravno da je znao da ga volim ali mi je tesko jer nisam rekla zadnje zbogom ja........koja sam ga toliko volela.Sretna sam samo jer nas je sve video 2004 godine,mada nisam znala da cu ga tada poslednji puta videti.On je to znao,savetovo me ali ja nisam slusala.Nisam zelela da slusam jer mi se cinilo da ce vecno ziveti.Brzo je proslo 3 meseca,morali su ici kuci.
Tada sam puno radila i isla u skolu u isto vreme i bila sam napetih zivaca i nisam imala ni strpljenja ni vremena puno provesti sa njima i ni u jednom momentu nisam mislila da ga vise necu videti.
Goki.......boli.......ali....boli zato sto ga mnogo volim!
Pisi mi kada imas vremena!
Neka ih Gospod Dragi cuva!
Pozdrav
p.s.
kuma ni je u Strumici

[goki]

Znam da boli....Bolece dugo.....I opet ce boleti, ali svakim novim danom drugacije, ne i manje.
Drago mi je da pises i da govoris o svemu tomu jer je bol podeljena sa nekim izdrzljivija. Zao mi je sto si daleko od majke ali razumem njene razloge. I meni je otac govorio da nece jos dugo, ali i ja nisam htela da slusam i prihvatim.
Draga Ontario, verujem da je tesko daleko od svojih.
Pozdrav za kumu u Strumici,mada je odavde blize, nece pozdrav ici preko Kanade.
Imamo prijatelja u Manitobi. Bili su ovog jula ovde i vratili se proslje nedelje.
Puno pozdrava i sunca iz MK.

[ontario]

Goki,da lakse je kada imam sa kim da pricam o ocu i verujem da se i ti isto osecas.Da li ce mi vremenom biti"lakse"ne znam ali se nadam da cu jednoga dana moci prisati o njemu,a da ne zaplacem.
Mozda nije svakome isto kao i meni,mozda svako drugacije ispoljava bol i gubitak roditelja ali......ja ne mogu biti drugacija.
Majka je daleko od mene i nemoram ti objasnjavati kako mi je .......ali zivot ide dalje godine prolaze.
I ja sam zivela u Manitobi 8 godina i imala prijatelje prave ali smo prosle godine odselili 2000km daleko u Ontario i od tada mi je jos teze posto ovde nemam prijatelja i nikoga neznam(izuzev jedne zene)koja je sada kod nas na godisnjem.Sve sam lakse mogla prebroditi tamo jer sam znala da imam kome reci kada me boli,da imam prijatelje prave koji su uvek bili kada mi je najteze.Kada sam izgubila oca moja me prijateljica nije ostavljala nego je svaki dan imala vremena za mene.
Mnogo mi nedostaju i mozda kada se izlecim od raznih strahova koje sam dobila,mozda cu se vratiti nazad.
Toliko za sada,puno te pozdravljam i pisi mi!
Cao

[goki]

Zbog toga ih i zovemo "Prijatelje", a ne samo poznanici, jer su sa nama kad nam je tesko i kad nam treba pomoci i potkrepe.
Uz prave prijatelje mozemo i plakati i radovati se. Zato oni postoje i zato ih i imamo. Uz ovakve forume mozemo ih imati i mnogo vise
Puno pozdrava i javi se uvek kad mozes

[ontario]

Draga Goki meni moji prijatelji jako nedostaju i jako su daleko od mene i zato dane provodim na ovom forumu.
Nedostaje mi moj otac i moja majka,nedostaju ona lepa vremena u proslosti i uvek nesto me rastuzi i napravi depresivnom.
Priatelj mnogo znaci,retko se srece u zivotu i kada se sretne onda zaista ostavi trag.Meni nedostaju mada se cesto pitam nedostajem li ja njima.
Znam sto god sam vise starija da je jedina istinita i iskrena ljubav roditeljska.
Pokusavam ne mislit na oca ali mi se cini da sa njgovim odlaskom otisao je jedan deo mene zauvek.Ja ne znam kada ce prestati toliko da boli?
To je zaista glupavo pitanje ali mi se nekada cini da ova bol nece prestati nikada,Javi mi se kada mozes!
Puno te pozdravljam

[acaraca]

"Nije mrtav onaj ko nije vise sa nama. Mrtav je onaj ko je ZABORAVLJEN"