Kako psihicki podnosite trudnocu?

[Pile33]

Odmah da kazem da se ovo pitanje odnosi na zene koje su prirodnim putem bez lecenja i velike muke ostale trudne, jer mislim da kod ovih drugih je trudnoca i druga prica.
Rec je o mojoj rodjenoj sestri. Ona ima 36 godina i trudna je. Beba je zeljena iako ne previse planirana. U pocetku je bila srecna iako je imala malo problema sa prihvatanjem ovog noviteta od strane njenog dugogodisnjeg decka, ali to se vremenom ipak koliko toliko sredilo. On joj pomaze i psihicki i materijalno ali za sada ne zeli da zive zajedno, a mozda se to nece promeniti ni posle porodjaja.
Ono sto sam primetila kod nje u poslednja dva meseca je da vise nije sigurna da li je sve to ono sto je ona stvarno htela. Vidim neku dvojbu, rastrzanost. Ne mogu reci da je nesrecna i depresivna, ali srecna svakako nije! Plasi se materinstva, kako ce se u tome snaci. Rekla bih da u njenom tonu po neki put osetim i neku netrpeljivost prema bebi. Pri tom se ona ponasa ipak savesno, jede zdravu hranu, kupuje stvari za bebu, ide na sve preglede. Ali....stalno visi to veliko ali..... Nedavno mi je rekla da ponekad pomisli: sta mi je sve to trebalo.....
Mene to zabrinjava. Plasim se da ne upadne u neku depresiju. Da li ste i vi imale slicnih razmisljanja? Da li ste se celu trudnocu radovale svojoj bebi ili ste i vi imale uspone i padove? Da li je ovo normalna faza koja ce proci ili sa njom nesto nije u redu? Eto, nadam se da ce se naci onih koji znaju da mi odgovore na ovo pitanje....

[obgyn]

Vasa sestra ocigledno ima mnogo stresogenih faktora u svom zivotu, a trudnoca je jedna od najvecih ! Trudnoca je stres za svaku zenu, i one koje imaju partnera koji ih voli, podrzava i zeli da sa njima podijeli sve ono sto novi zivot nosi, a to je sigurno promjena zivota zene u poredjenju sa prijasnjim.
Trenutno prolazi kroz mnoge faze analiziranja, i preispitivanja prethodno donesene odluke, da zeli bebu, da ima 36 godina i da se mozda plasila da ako ne iznese ovu trudnocu, nece vise imati priliku da bude majka, a istovremeno je sa partnerom, koji RAZMISLJA da li ce da zivi sa njom ili ne ( bilo bi najbolje da ga sad ostavi odmah, ali to ne morate da joj kazete jer joj je i ta misao sigurno prosla kroz neku od neprospavanih noci ). Trudnica treba mnogo vise od finansijske podrske...sto joj njen partner ocigledno nije spreman da da ili sposoban da pruzi. Tijelo svake zene prolazi kroz mnoge promjene u toku trudnoce od fizickih, emocionalnih do psihickih, i svaka se plasi kako ce trudnoca da prodje, kako porodjaj, da li ce biti u stanju da se izbori i izadje na kraj sa svim promjenama i izazovima koje nosi novorodjence. Takva preispitivanja dovode covjeka i do pitanja: "Sta mi je sve ovo trebalo ? Prije trudnoce sve je bilo mnogo jednostavnije..."

Ono sto je bitno jeste da Vasa sestra ima Vas, ima sigurno i jos neke druge clanove porodice koji joj mogu biti podrska u ovom periodu. Nastojte da razgovarate sa njom i da je pitate kako je ? sta razmislja ? cega se plasi ? dajte joj priliku da se isplace ? da iznese naglas svoje strepnje i strahove ? bez osude, bez komentara o dobrom ili losem...dajte joj podrsku rekavsi da cete biti uz nju sta god ona odluci, da cete joj pomoci da prodje kroz porodjaj, kroz babinje, da cete joj pomoci novcano ako mozete, ili da ce moci da zivi sa Vama ako nema krova nad glavom...ako ima siguran i dobar posao, to je sigurno ogromno olaksanje za nju a i za Vas, jer to znaci da ima finansijsku sigurnost. Ako je mlada i zdrava i zaposlena, i ima Vas i jos nekog od porodice da joj pomogne i da zna da ce prezivjeti sve sa bebom uspjesno cak i ako se njen partner okrene i ode, mozda ce joj to pokazati da moze da se raduje toj bebi koja treba uskoro da se rodi.
Recite joj da je donijela ispravnu odluku, jer je tako osjecala u danima kad je razmisljala o svim razlozima za i protiv. Depresija jeste moguca komplikacija trudnoce a narocito postporodjajnog perioda i javlja se kod 10% zena.

Srecno.

[Pile33]

Hvala doktorka na ovako brzom odgovoru. Cinjenica jeste da ona ima nas, ali na zalost ona zivi u inostranstvu i mi ne mozemo mnogo fizicki da joj pomognemo iako ce mama otici pre nego sto beba treba da se rodi da joj pomogne koliko god dugo bude mogla.
Znam i to da je razmisljala da raskrsti sa svojim deckom kada je videla da on jednostavno ne moze da se odluci. Sva sreca pa je moja sestra izuzetno sposobna i stabilna osoba koja nikoga ne primorava ni na sta, pa tako ni njega nije terala da ostane uz nju ukoliko to nije ono sto on hoce. On ide sa njom na pripreme za porodjaj i vide se mali pomaci (izgleda da on tek sad postaje svestan da ce biti tata) ali vidim da svejedno na to kod nje postoji veliko razocarenje u njega. Nadamo se da ce sve biti u redu, a mi smo se u kuci vec podelili u smene kada ce ko da ide u goste i malo pomogne.

[vesna7]

idim neku dvojbu, rastrzanost. Ne mogu reci da je nesrecna i depresivna, ali srecna svakako nije! Plasi se materinstva, kako ce se u tome snaci. Rekla bih da u njenom tonu po neki put osetim i neku netrpeljivost prema bebi. Pri tom se ona ponasa ipak savesno, jede zdravu hranu, kupuje stvari za bebu, ide na sve preglede. Ali....stalno visi to veliko ali..... Nedavno mi je rekla da ponekad pomisli: sta mi je sve to trebalo.....

moja trudnoca je i zeljena i planirana (cak sam u jednom momentu bila u frci da li mogu da imam dete, pa sam ostala trudna-sva sam hepi bila)..ali ipak imam sva ta osecanja o kojim pricas...mislim da je strah preveliki (kako, sta ce biti , kako cu se i da li cu snaci sa bebom, sta se desava u stomaku itd..) i onda blokira lepe stavri i misli...ja se nadam da kad ugledam svoju bebu da ce sve to nestati, jer ovako samo imam informaciju da cu imati bebu , al kad je vidis to je druga stvar..

[iva015]

To je totalno druga stvar a i kad je vidis pitaces se -DA LI JE OVO STVARNO MOJE DETE,ZAR SAM JA POSTALA MAMA....I jos milion drugih pitanja.Meni se desilo tako nesto i imala sam vrlo depresivnu trudnocu ,bila sam patoloski ljubomorna i plakala sam svaki dan nebrojeno puta,nekada cak i bez razloga.Svaka cast mom muzu kad je to sve podneo.Ali pravi osecaji se javljaju tek sa prvim podojem,to je nesto fantasticno.Ali mi je sigurno bilo potrebno jos par meseci da se naviknem na cinjenicu da sam i ja postala mama.

[BetiBup]

Cini mi se da se to svim zenama desava u trudnoci samo sto neke imaju grizu savesti pa sebe ubedjuju da je sve divno, sjajno i bajno. Izvinjavam se onima koje se stvarno tako osecaju ali mislim da je to zaista stanje zene kad se menja ne samo telo nego i psiha. Hormoni divljaju, telo se deformise, misli svakakve, briga, neizvesnost...pa, normalno je da utice da se svaka od nas ponekad oseti depresivno i nervozno, pa zasto bi zene upadale u PPD?
Ja zaista ne poznajem ni jednu koja je bila euforicna sve vreme trudnoce. Ja sam jos uvek trudna i prosla sam kroz razne faze, depresije i histerije, srece a jos uvek je prisutna stalna zabrinutost da li ce sve biti u redu.
P.S. sto se tice buducih tatica, mislim da im treba dati vremena da shvate sta se to desava...

[vesna7]

Cini mi se da se to svim zenama desava u trudnoci samo sto neke imaju grizu savesti pa sebe ubedjuju da je sve divno, sjajno i bajno.

eee bash tako, samo sto nekad kad cujem da tako pricaju meni prave grizu savesti pa se osecam malkice nenormalno jer sam nikakva i nekad sebicna

ma iz iskustav drugih vidim da treba da prodje neko vreme , par meseci da bi se stvarno dobro osecao psihicki (posle porodjaja), al mi valjda lakse da razmisljam u fazama, e cek da ovo prodje pa ovo i tako...

ma valjda tako mora...

posto idem i na psihofizicke pripreme, mislim da bi tamo trebali da pricaju o tom psihickom faktoru o depresijama i kako se boriti , to bi onda bilo olaksanje....i ne samo tu nego i dr da pita ne samo kako se fizicki osecas vec i psihicki...uzgred ako neko zna takvog dr nek mi kaze molim vas

[/quote]