http://www.* REKLAMA */Tarnerov-sind ... ckness.htm
Hromozomske anomalije jesu odstupanja u broju ili strukturi hromozoma u ćelijama i bolesti ili anomalije koje zbog toga nastaju.
Često se govori o tome da je neka bolest ili nasleđena ili stečena i da trećega nema. Međutim, istina je baš obrnuta. Svaka je bolest u određenoj meri i nasleđena i stečena. Klinička slika svake bolesti u određenog pojedinca, rezultat je uskog preplitanja svega što čini njegovo nasleđe i svih spoljašnih, stečenih uticaja kojima je bio izložen od začeća.
Saznanja da u većini tzv naslednih bolesti i faktori spoljašne sredine imaju određenu ulogu u ispoljavanju kliničke slike razbila je nekadašnji terapijski nihilizam – uverenje da ono što je nasleđeno zapečaćuje sudbinu deteta za ceo život.
Menjanjem faktora okoline može se znatno poboljšati kvalitet života bolesniku sa tzv naslednim bolestima, što znači da one time postaju dostupne lečenju: načinom ishrane, nadoknadom nekih materija, recimo hormona, visokih doza vitamina, vođenjem određenog stila života, hirurškim zahvatima, fizioterapijskim postupcima, vaspitno-obrazovnim merama i na neke druge načine.
Polovinom XX veka naučnici uspostavljaju vezu između određene bolesti i promena u broju hromozoma, pa se dolazi do saznanja da je održavanje genoma od vitalnog značaja za održavanje normalne funkcije i preživljavanje jednog organizma.
U genomu čoveka, kao i kod ostalih organizama, pojavljuju se promene označene kao mutacije ili aberacije hromozoma.
Tu pripadaju Daunov (Downov) sindrom i Tarnerov (Turnerov) sindrom,kao i neki drugi.
Poznato je nekoliko stotina klinički prepoznatljivih bolesti, odnosno sindroma, kojima osnovu čine hromozomske anomalije. One u suštini zalaze duboko u strukturu i funkciju više organskih sistema deteta i stoje na onom kraju spektra patologije čoveka na kojem odlučujuće značenje u oblikovanju patološkog fenotipa ima nasleđe, dok je uticaj faktora sredine za oblikovanje slike bolesti relativno mali. I tu su danas mogući terapijski zahvati kao što je npr hirurško lečenje dece s malformacijama (recimo urođena srčana mana deteta sa Daunovim sindromom), ili hormonsko lečenje dece s nekom anomalijom polnog hromozoma (npr Tarnerov sindrom). Stoga kažemo da je fenotip određen spletom naslednih činilaca (genotip) i spoljnih uticaja koji su na nju delovali.
Genopatije su nasledne bolesti u kojima su broj i morfološka struktura hromozoma normalni, a bolest potiče od promene, tj. mutacije jednog ili više gena.
Sve značajnijim napretkom u razjašnjenju osnova nasleđivanja, razvija se i posebna disciplina genetskog savetovanja.
II ISTORIJAT
Iako se genetsko savetovanje kao posebna disciplina razvija u XX veku, ne znači da savetovanja članova porodice u vezi sa naslednim bolestima nije bilo tokom istorije.
Jevreji su još pre dve hiljade godina shvatili način nasleđivanja hemofilije i oslobađali su obaveze obrezivanja sinove svih sestara majke koja je imala sina sa „bolešću krvarenja". Sinove očeve braće i sestara nisu isključivali (Nasseov zakon u Talmudu).
Disciplina genetskog savetovanja usko je povezana za pojam eugenike.
Ovaj pojam u nauku je uveo Fransis Galton u svome delu Hreditary genuis (1869.)
On ovako definiše eugeniku: „To je nauka koja se bavi svim uticajima koji poboljšavaju urođena svojstva neke populacije i koja nastoji ta svojstva dovesti do što boljeg razvoja za što veću korist zajednice."
Sama reč eugenika je grčkog porekla (od reči eugenos), u doslovnom prevodu znači „dobrog porekla". Prema Galtonovom shvatanju eugenika bi bila neka vrsta socijalne higijene naslednih faktora.
Studije humane genetike su bile dobro razvijene u ranim dekadama XX veka. Charles Davenport iz Eugeničkog protokola (biroa za eugeničke zapise), počeo je da daje genetske savete pre 1910. godine. U to vreme genetsko savetovanje nije bilo priznat postupak.
Za vreme 1920-ih i 1930-ih godina razvoj eugeničke politike u dve totalitarne zemlje Nemačkoj i Severnoj Americi, udružene sa diskriminatorskim zakonima koji zabranjuju brak onih sa određenim bolestima, doveo je predmet eugenike do ozloglašenosti.
Prva genetska savetovališta u Americi otvorena su 1940. god. u Mičigenu i 1941. god. u Minesoti. U Engleskoj, u Londonu 1946. do 1955. god. bilo je više od 12 centara.
Kao i u većini drugih pionirskih razvoja rani centri su bili rezultat rada entuzijasta.
Prvu knjigu o savetovanju u medicinskoj genetici publikovao je Šeldon Rid 1955. godine. Ridova knjiga daje jasnu sliku glavnih područja koja obrađuju genetsko svatovanje, čiji je termin on uveo.
Iz knjige se vidi da se osnovni problemi do danas nisu promenili, kao ni strahovi ni zabrinutosti porodica.
Međutim, od tada su se dogodile značajne promene. Nije bila razvijena prenatalna dijagnostika. Pacijent je mogao da prihvati rizik ili ne.
Rid ilustruje neznanje i predrasude koje je trebalo njegovi pacijenti da savladaju i nije čudo da ih je smatrao zahvalnim čak i kada im je davao pesimistične savete.
III MEHANIZMI NASTANKA HROMOZOMSKIH ANOMALIJA
Postoje dva tipa hromozomskih anomalija:
- numeričke (promene u broju hromozoma) i
- strukturne (promene u građi hromozoma)
1. NUMERIČKE ANOMALIJE hromozoma nastaju poremećajem koji označavamo kao nerazdvajanje („non – disjunction") homolognog hromozomskog para u mejozi tokom gametogeneze u ovarijumu buduće majke ili testisu budućeg oca. Pri tom jedna gameta dobija oba homologna hromozoma, a druga nijedan.
Oplodnjom takve abnormalne gamete koja nosi dva homologna hromozoma s normalnim gametama drugog polnog partnera nastaje zigot s trisomijom.
Ako je reč o autosomu, npr rednog broja 21 nastaće plod s trisomijom 21. hromozoma, a hromozomska će formula biti 47,XX+21 s fenotipom Daunovog sindroma.
Oplodnjom anomalne gamete bez ijednog hromozoma iz homolognog para nastaje zigot s monosomijom za taj hromozom.
Ako je reč o autosomu, plod s autosomnom monosomijom po pravilu nije sposoban za razvoj, pa odumire i bude pobačen spontanim pobačajem.
Ako je reč o polnom hromozomu X, oplodnjom će nastati zigota monosomna za hromozom X, s kariotipom 45,X, a fenotip takvog deteta odgovara kliničkoj slici Tarnerovog sindroma. Sindrom je skup obeležja i simptoma koji se zajedno javljaju kod određenog poremećaja.
Nerazdvajanje homolognih hromozoma može nastati i nakon oplodnje u toku prvih postzigoticnih mitoza. Tako mogu nastati hromozomski mozaici.
Klinički fenotip osobe s hromozomskim mozaikom uvek je blaži nego fenotip osobe s aneuploidijom, zahvaljujući prisutnosti loze euploidnih ćelija u organizmu.
Numeričke aberacije autozoma su uglavnom letalne, tako da plod koji nosi aberaciju već u prvom tromesečju trudnoće biva spontano odbačen.
2. STRUKTURNE ANOMALIJE hromozoma nastaju po pravilu zbog lomova hromozoma, pri čemu se krhotina premesti (translocira) na neki drugi hromozom stvarajući hromozom nove, promenjene strukture. Ta se pojava označava kao hromozomska translokacija.
Glavne i klinički najvažnije strukturne anomalije hromozoma su terminalna delecija, duplikacija,translokacija, prstenasti hromozom, izohromozom, inverzija i neke druge
.IV ETIOLOGIJE HROMOZOMSKIH ANOMALIJA
Uzroci nastanka gametnih (konstitucijskih) hromozomskih anomalija, nerazdvajanja ili lomova hromozoma u pojedinačnim kliničkim slučajevima ostaju nepoznati.
Životna dob majke uverljiv je i dokazani činilac u etiologiji numeričkih hromozomskih anomalija u čoveka.
Majke posle 35. godina života imaju u odnosu na prosek cele populacije 15 puta veću šansu da rode dete s trisomijom 21 ili dete s nekim drugim hromozomskim anomalijama.
Starija dob oca ima određeno značenje među hromozomskim anomalijama samo u etiologiji Klinefelterovog sindroma.
Način na koji životna dob majke pogoduje pojavi nerazdvajanja hromozoma nije poznat. Postoje samo nedovoljno dokazane pretpostavke.
V KLINIČKI SINDROMI AUTOZOMNIH HROMOZOMSKIH ANOMALIJA
1. DAUNOV SINDROM (trisomija 21)
Daunov sindrom jeste najčešća numerička aberacija autozoma u živorođenoj populaciji i najčešći klinički važna hromozomopatija. Prosečna incidencija (učestalost) trisomije 21 je 1:700 novorođene dece, ali sa starošću majke rizik se znatno povećava.
Prema podacima Ferguson Smitha iz 1984. god. rizik otkrića trisomije 21 amniocentezom u 16. nedelji gestacije za majke starosti 35 godina je 0.35%, starosti od 39 god. 1.01%, a od 42 god. 2.19%.
Zbog toga svakoj trudnici od 35 godina ili starijoj treba ponuditi mogućnost prenatalne dijagnoze amniocentezom u 16. nedelji gestacije.
Uzgajanjem ćelija amnionske tečnosti napravi se kariogram fetusa i na taj način se isključi Daunov sindrom.
Druga je mogućnost direktno citogenetska analiza ćelije horionskih resica dobijene biopsijom horionskih resica već od 10. nedelje gestacije.
Daunov sindrom opisao je Langdon Down još 1866. god. na svom detetu, a Le Jenne je 1957. god. otkrio trisomije kao genetski uzrok.
U citogenetskom pogledu postoji tzv. regularan tip i translokacijski tip Daunovog sindroma.
Klinički se Daunov sindrom karakteriše mentalnom zaostalošću različitog stepena. Nekada postoji značajno zaostajanje u rastu i razvoju kako intrauterino (u stomaku), tako i postnatalno (nakon rođenja). Glava je manjeg obima, oči koso postavljene „mongoloidno". Postoji širi razmak između očiju – hipertelorizam na unutrašnjem uglu oka postoji nabor kože – epikantus, a uz ivicu rožnjače (cornee), Brushfieldove pege.
Nos i usta su mali, loše oblikovane i male uši. Zglobovi su jako savitljivi (hiperfleksibilni), a mišići tela mlitavi (hipotonija). Šake su široke i kratke s kratkim prstima, česta je klindaktilija (ugnutost petog prsta prema radijalno). Na dlanovima postoji brazda četiri prsta.
Oko 40% dece sa Daunovim sindromom ima urođenu srčanu manu.
Prognoza dužine života u velikoj meri zavisi o postojanju malformacije vitalnih organa (srce, digestivni trakt), kao i od izloženosti infekcijama (uslovi života).
Većina nije sposobna za normalno školovanje i ostaje socijalno zavisna celog života.
Njihov stepen inteligencije je na nivou umerene mentalne retardacije ili nize,tako da oni uspeju savladati program prilagođen njima i u samozbrinjavanju i u nekim aktivnostima dnevnog života, gde mogu biti samostalni, delimično ili trajno upućeni na negu, brigu i staranje drugog lica.
Dečaci su posle puberteta neplodni, a devojčice mogu zatrudneti i roditi.
Sa psiholoske strane vrlo je bitan razgovor sa roditeljima deteta s Daunovim sindromom.
Roditelji u prvo vreme često prikrivaju depresiju i osećaj krivice.
Treba im pomoći, ali i dati vremena da shvate šta sve donosi dijagnoza , šta se može pružiti tom detetu i šta se može očekivati, te s toga razgovore treba voditi strpljivo, često ponavljajući odgovore na ista pitanja.
Korisno je podsticati međusobne kontakte i neformalno udruživanje roditelja dece s Daunovim sindromom radi međusobnog jačanja, saveta i razmene zabrinutosti i iskustava
2. PATAUOV SINDROM ( trisomija 13 )
Posle Daunovog sindroma jedna je od češćih autosomnih trisomija. Javlja se u
1:5000 novorođenčadi, češće u dece starijih majki. Klinički je obeležen vrlo teškim malformacijama mozga, očiju, rascepom usana, vilice i nepca, polidaktilijom (višak prstiju), te anomalijama srca, bubrega i digestivnog trakta.
Većina dece umire u prvim mesecima života.
3. EDVARDSOV SINDROM ( trisomija 18 )
Jedna je od češćih klinički prepoznatljivih autosomnih trisomija. Učestalost 1:3000 novorođenčadi. Odnos devojčica i dečaka ja 4:1.
Klinički ih odlikuje zastoj intrauterinog rasta, malo lice, različitost izgleda glave i lica (kraniofacijalna dismorfija), u vidu velike glave (makrocefalija ili hidrocefalija), nerazvijena vilica (hipoplastična mandibula), nisko položene i deformisane uške, karakteristične fleksijske kontrakture prstije (drugi prst preko trećega, peti preko četvrtog), uz kratak grudni koš, te anomalije srca, bubrega i digestivnog trakta.
Većina dece umire u prvoj godini života.
U citogenetskom pogledu nastaje zbog nerazdvajanja hromozoma 18 za vreme mejoze u gametama jednog od roditelja.
VI KLINIČKI SINDROMI GONOZOMNIH ANOMALIJA
Anomalije koje zahvataju polne hromozome (gonozome) – gonozomne anomalije izražene su blažim promenama fenotipa od anomalija autozoma izuzev fenotipski prepoznatljivog „na prvi pogled" Tarnerovog sindroma.
1. Tarnerov sindrom 45,X
Spontanom selekcijom eliminiše se skoro 98% plodova sa ovom aberacijom, već u prvom tromesečju trudnoće.
Tarnerov sindrom je jedini primer monosomije koji je spojiv sa gotovo normalnim životnim vekom. Učestalost sindroma u populaciji ženske novorođenčadi je 1:2000.
Reč je o osobama sa samo jednim polnim hromozomom X u kariotipu, pa je ukupan broj hromozoma smanjen, a kariotip glasi 45,X.
To su fenotipski ženske osobe, niskog rasta već prilikom rođenja, koje kao odrasle osobe dostignu prosečnu visinu između 114 i 150 cm, uz primarnu amenoreju (nemaju menstruaciju), sterilnost i izostanak pojave sekundarnih polnih karakteristika zbog nedostatka jednog X hromozoma.
Osobe su retko mentalno zaostale, na licu postoji mala vilica (mikrognatije), visoko nepce, kratak vrat, ponekad uz kožne nabore (pterigijum), štitaste grudi sa razmaknutim bradavicama. Česte su anomalije srca i mokraćnih organa.
Veliki broj ovih bolesnika bude prepoznat tek u školskom uzrastu, kad se primeti veće zaostajanje rasta u visinu.
Citogenetskom analizom utvrdi se totalna monosomija za X hromozom, 45,X ili parcijalna monosomija zbog delecije kratkog kraka X hromozoma : 46,X (Xp).
Postoje deca sa hromozomskim mozaikom 45,X/46 XX, obično s blažom kliničkom slikom.
Životna prognoza deteta sa Tarnerovim sindromom zavisi o postojanju ili nepostojanju anomalije srca i bubrega. Životni vek može biti normalan.
Lečenje hormonom rasta tokom određenog broja godina može povećati dostignutu visinu za oko 5 cm.
Davanjem estrogenih hormona i gestagena može se izazvati pojava sekundarnih polnih osobina ako se ono počne u vreme očekivanog puberteta u uzrastu oko 13. godine.
OSTALE GONOZOMNE ANOMALIJE
2. Sindrom tri X
Devojčice i žene s kariotipom 47, XXX (sindrom tri-X) ili s kariotipom 48, XXXX (sindrom tetra-X) u velikoj se većini ne razlikuje fenotipski od žena s normalnim kariotipom, klinički su zdrave i fertilne.
Postoji verovatnoća da u 50% slučajeva svoju anomaliju prenosu na svoju decu.
Manji broj takvih žena ima primarnu ili sekundarnu amenoreju, neke su blaže mentalno zaostale, a neke imaju emotivne teškoće u društvenom prilagođavanju.
Takav se kariotip najčešće dobija slučajno pri analizi amniocentezom dobijenih ćelija ploda u 1:1000 ženskih plodova, u okviru prenatalne dijagnoze majke starijeg životnog doba.
3. Klinefelterov sindrom (sindrom XXY)
Deca rođena sa ovom trisomijom su muškog pola. Učestalost u opštoj populaciji je 1:1000 muške novorođenčadi.
Citogenetski je definisan kariotipom s dva ili više X hromozoma i jednim ili više Y hromozoma.
Sindrom je klinički bio prepoznat i pre otkrića njegove citogenetske osnove, a označen je visokim rastom, ginekomastijom, atrofijom testisa, odsutnom ili oskudnom spermogenezom. U određenom manjem broju bolesnika postoji mentalna zaostalost.
U većini slučajeva se otkriva u muškaraca koji odlaze lekaru zbog neplodnosti, ali koji u većini slučajeva vode normalan život.
Čini se da je Klinefelterov sindrom jedan od češćih uzroka sterilnosti muškaraca.
U porodici nema povećanog rizika ponavljanja anomalije kod braće i sestara.
Posle puberteta preporučuje se nadoknada androgena, takođe i radi prevencije rane osteoporoze (razmekšanje kostiju).
4. Sindrom XYY
Fenotipski se osobe sa kariotipom XYY ne razlikuju bitno od muških osoba 46, XY.
U proseku su 10 cm viši od proseka muške populacije. Većina tih muškaraca je fertilna. Moguć je prenos anomalije na potomstvo.
U određenom broju starijih dečaka i odraslih zapažene su psihičke smetnje u društvenom prilagođavanju, uz kadkad agresivno ponašanje. Potrebne su vaspitne mere i psihološko vođenje, a ranije mišljenje o delikventnom ponašanju danas nisu dokazane .
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
