imam cerkicu od 10 god. koja je pre otprilike godinu dana pocela da se na trenutke gubi sa pogledom na gore.Takvo stanje traje nekoliko sekundi,aonda se vraca u normalu.Lekaru smo se javili tek pre neki dan,sve se nadajuci da je to nesto prolazno.Doktor nam je rekao da to ukazuje na apsesne napade(epi napadi) i da uradimo EEG.Danas smo uradili eeg koji je bio sa siljcima.Doktor nam je prepisao Eftil i dao nam je uput za skener. Da li neko ima iskustvasa ovakvim napadima,dali su izlecivi sa ulaskom u pubertet?Koliko je Eftil efikasan, a koliko stetan po zdravlje deteta?Da li je bolje da uradimo magnetnu rezonancu ili skener?
HELP US PLEASE!!!

Vrlo verovatno da i jesu u pitanju apsans!

Apsans napad (Petit mal, fr. – pti mal)

Apsans napad (raniji naziv Petit mal – pti mal).

Apsans napad se odlikuje naglim početkom i završetkom u vidu prekida svesti i ispadom drugih mentalnih funkcija, uz minimalne motorne znake.

Osoba sa ovim tipom napada iznenada i naglo prekida aktivnost i u bukvalnom smislu je odsutna u toku čitavog napada.
Oči su okrenute malo naviše, pogled je prazan i ukočen, kao da gledaju u prazno.
Može postojati sitno treptanje.
Ne dolazi do pada, obično se zadrži položaj u kome je osoba bila na početku napada. K svesti se dolazi naglo, nastavlja se započeta aktivnost.

Sama osoba nije svesna napada (o napadu obično sazna po reakcijama prisutnih, što može da deluje zbunjujuće).
Napadi obično remete uobičajenu aktivnost, tim više, ukoliko su duži.
Sam napad traje od 6 do 25 sekundi, najčešće 8 do 15 sekundi.
Postoje i kraći napadi, ali se oni teže klinički primećuju (jasno se vide na EEG snimanju).
U toku napada osoba ne reaguje na pozive, ali pri kraju napada poziv po imenu može da prekine napad.
Pored tipičnog apsans napada postoje i atipični apsansi sa manje naglim početkom i završetkom ili prisutnim i motornim ispoljavanjem, u smislu promene položaja tela (laganim spuštanjem, sedanjem, okretanjem glave..) ili izraženijim treptanjem sa trzajevima cele glave, ili automatskim (nesvesnim) radnjama ruku, lica..

Shto se dijagnostike tiche:

Postavljanje dijagnoze epilepsije

Postavljanja tačne dijagnoze epileptičkog napada i epilepsije je od neprocenjivog značaja.
Potrebno je prvo odgovoriti na pitanje da li se uopšte u konkretnom slučaju radi o epilepsiji. Ukoliko je ovaj odgovor pozitivan, postavlja se sledeće pitanje: o kojoj vrsti epilepsije je reč.
Što je preciznije postavljena dijagnoza, to je lakše odrediti najbolji vid lečenja.



Postavljanje dijagnoze epilepsije je komplikovana procedura, i nekada je potrebno dosta vremena i strpljenja. Nekada se konačna dijagnoza postavlja vremenom, na osnovu toka bolesti, tj. na osnovu pojavljivanja eventualnih ponovnih napada. Nekada je reakcija na specifični lek od presudnog značaja za postavljanje dijagnoze. U svakom slučaju, budite strpljivi i imajte poverenja u vašeg lekara.



Anamneza

Prvi korak pri postavljanju dijagnoze je uzimanje anamneze (podaci koje sama osoba, njegovi najbliži, ili očevici daju lekaru). “Anamenza je pola dijagnoze” je izraz koji lekari stalno imaju na umu i odnosi se upravo na precizno i detaljno prikupljanje ovih podataka. U slučaju epilepsije anamneza je i više od pola dijagnoze. Nekada su precizni podaci koje dajete lekaru dovoljni da se posumnja da se radi o epilepsiji i da se dalje ispitivanje usmeri u odgovarajućem pravcu. Zato uvek treba biti spreman da se detaljno opiše sam napad i što preciznije odgovori na sva pitanja koje lekar postavlja.
Kada dođete do lekara, obično je napad prošao, ne postoje drugi znaci koji se mogu otkriti pregledom, te je značaj anamneze presudan. Lekari obično postavljaju seriju pitanja koja se odnose na sam događaj (napad, krizu svesti).
Tada je potrebno da detaljno opišete sam napad. I tu odmah nastaje prvi problem. Često osoba koja doživi napad izgubi svest na samom početku napada i po dolasku k svesti, kad napad prođe, ne seća se ničega. U tom slučaju, opise daje neko ko je video napad. Zbog preciznih odgovora, najbolje je da sam očevidac bude prisutan pri uzimanju anamneze, da može “iz prve ruke” da opiše sve detalje koje lekar traži.
Pitanja koja se obično postavljaju a tiču se samog napada mogu da se odnose na:

* Postojanje prodroma (neobičnosti koje prethode napadu, satima ili danima)
* Okolnosti u kojima se napad dogodio (budnost-spavanje, na javnom mestu, u opasnoj situaciji…)
* Najave napada (aure),
* Početak napada,
* Dinamika napada (sled događaja koji se dešavaju u toku samog napada)
• stanje svesti,
• izgled pogleda (oči otvorene, pogled u prazno, “okrenut” pogled, kapci čvrsto stegnuti…)
• način disanja (zastoj u disanju, otežano disanje, “krkljanje”, normalno disanje..)
• završetak i oporavak (postepen, produžen, sa pospanošću ili nemirom, brz, gotovo trenutan)
* Postojanje drugih karakteristika, kao što su trzajevi ili grčevi mišića, ukočenost vilica, pojave pljuvačke ili “pene” na usnama, sa ili bez primesa krvi, postojanje ugriza jezika usne ili obraza, da li je bilo popuštanja sfinktera.

Naravno, tu su i pitanja koja se ne odnose direktno na sam napad, ali svakako imaju značaja pri postavljanju dijagnoze.

* Postojanje provokacije napada. Postoji li išta u skorijoj prošlosti što je moglo da dovede do epileptičkog napada. Obično se insistira na nekoliko najčešćih provokativnih momenata, a to su: neredovno uzimanje lekova koji su ranije već određeni; uzimanje nekih psihoaktivnih supstanci, koje nisu prepisane od strane lekara; uzimanje većih količina alkohola; nedovoljno spavanja; psihički i fizički premor. Za određene, osetljive osobe koje imaju specijalne vrste epilepsije, mogu postojati i specifični “okidači”. Među njima su najčešći: treperava svetlost (fenomen stroboskopa, koji se često koristi u disko klubovima), ali i kupanje toplom vodom, čitanje, iznenađenje itd.
* Druge, aktuelne bolesti (febrilnost, tj povišena telesna temperatura bilo kog razloga, postojanje crevnih infekcija tj. proliva, visokog krvnog pritiska i drugih srčanih smetnji, šećerne bolesti itd. )
* Lična anamneza (odnosi se na sve ranije bolesti i stanja koje je posmatrana osoba imala). Nekada ovi podaci moraju da idu u detalje i u daleku prošlost, nekada da obuhvati i samo rođenje. Ovde se posebno insistira na postojanju povreda glave, infektivne bolesti mozga i moždanih opni, postojanje febrilnih konvulzija u detinjstvu itd.
* Porodična anamneza (odnosi se na postojanje sličnih stanja u bližoj i daljoj
porodici). Ovi podaci su od značaja za procenu uticaja genetskih faktora na pojavu epilepsije.

Pregled

Drugi korak pri postavljanju dijagnoze čini pregled. Ovde se podrazumeva opšti fizikalni pregled, i posebni, neurološki pregled.
Opšti pregled podrazumeva procenu opšteg stanja zdravlja i svodi se na traganje za nekim prikrivenim znacima prateće bolesti. Neurološki pregled ima svoje specifičnosti, i takođe traga za postojanjem eventualnih nenormalnosti nervnog sistema. Kod većine idiopatskih epilepsija neurološki nalaz je normalan, a kod nekih simptomatskih epilepsija otkrivaju se znaci nenormalnosti nervnog sistema koji mogu ukazivati na uzrok same epilepsije.
EEG

EEG je skraćenica koja se odnosi na elektoencefalograf, aparat koji snima spontanu električnu aktivnost mozga. Elektroencefalogram je snimak dobijen ovakvom procedurom. Snimak može biti na papiru (kod starijih aparata) ili na ekranu monitora. Priprema za snimanje podrazumeva čistu kosu bez kozmetičkih preparata (bez gela ili laka za kosu). Stavljanje elektroda na kožu glave je od izuzetne važnosti, jer je potrebno da električni otpor bude što manji, pa se elektrode kvase običnim rastvorom soli. Nekada su sve elektrode ugrađene u elastičnu kapu, što olakšava postavljanje, i tada se umesto rastvora soli, elektrode oblažu specijalnim gelom, koji je po izgledu sličan običnom gelu za kosu.
Pošto se uz pomoć snažnih pojačivača signala registruje spontana moždana aktivnost, tokom EEG snimanja nema nikakvog zračenja, procedura je bezbolna i potpuno bezopasna. Može se primenjivati i kod osetljivih pacijenata kao što su mala deca i trudnice. Takođe se može ponavljati koliko god puta je to potrebno, ili se može obaviti produžena registracija (holter EEG) ili čak monitoring (u specijalnim ustanovama, neprekidno EEG snimanje i po više dana).
U toku snimanja je potrebna saradnja pacijenta, što je nekada teško izvodljivo kad su mala deca u pitanju. Tada je bolje snimanje uraditi u spavanju, kada se uz pripreme, neposredno po stavljanju elektroda dete uspava. U toku standardnog snimanja, obično se zahteva od pacijenata jednostavne radnje, kao što je otvaranje i zatvaranje očiju, ili duboko disanje od nekoliko minuta. Ovo se radi jer se u ovakvim trenucima neki oblici epilepsije jasnije vide na snimku. Takođe se koristi i stroboskop, tj lampa sa treperavom svetlošću. Sama procedura snimanja obično traje 20 do 30 minuta.
Potrebno je naglasiti da EEG daje informaciju o moždanoj aktivnosti samo u toku snimanja. Samo ako se vide talasi koji su tipični za epilepsiju, EEG je od značaja za dijagnozu. “Negativan” EEG nalaz nikako ne isključuje postojanje epilepsije, već ukazuje samo da nije bilo znakova epilepsije za vreme snimanja.
Ostala Ispitivanja (CT I NMR…)

Mnoga druga ispitivanja mogu da obezbede neophodne informacije za postavljanje dijagnoze, ali ni jedno od njih ne može da bude presudna niti je konačna.
Analize krvi i mokraće, EKG, pregled očnog lekara i lekara drugih specijalnosti obezbeđuju dodatne podatke o zdravlju, ali ni jedan od ovih pregleda ne daje konačnu dijagnozu epilepsije, niti je može isključiti.
Kompjuterizovana tomografija (CT, Skener) i Magnetna nuklearna rezonanca (NMR) mozga mogu da pokažu strukturu mozga i da otkriju morfološke promene (urođene malformacije mozga , tumor, šlog) ako one postoje. Sve idiopatske i neke simptomatske epilepsije imaju normalne nalaze na CT-u i NMR-u.

Postavljanje dijagnoze epilepsije je komplikovana procedura, i nekada je potrebno dosta vremena i strpljenja. Nekada se konačna dijagnoza postavlja vremenom, na osnovu toka bolesti, tj. na osnovu pojavljivanja eventualnih ponovnih napada. Nekada je reakcija na specifični lek od presudnog značaja za postavljanje dijagnoze. U svakom slučaju, budite strpljivi i imajte poverenja u vašeg lekara.


I lechenje ne bi trebalo da se zapochinje pre definitivne dijagnoze!


Da bi se započelo lečenje lekovima koji sprečavaju napade (antiepileptički lekovi, antiepileptici) neophodan uslov je da se zaista radi o epilepsiji, tj da je postavljena dijagnoza epilepsije.
Ovo nekada nije lako i zahteva određeno vreme.
Po definiciji, dijagnoza epilepsije se ne postavlja posle samo jednog napada, tako da se i lečenje retko započinje posle samo jednog napada.
Izuzetak su oni epileptični sindromi (dijagnostikovani na osnovu tipičnih opisa napada, EEG-a i drugih nalaza) kada je potpuno izvesno da će se napadi javljati i dalje ukoliko se ne leče.
Tada se lek uvodi i posle prvog napada, odmah po postavljanju dijagnoze.

Hvala na velikom broju informacija.DANAS SMO DOBILI UPUT ZA MAGNETNU REZONANCU,KOJA TREBA DA SE URADI KRAJEM MESECA.DA LI MOZETE DA MI BAR HIPOTETICKI ODGOVORITE DA LI CE TI APSANSNI NAPADI MOZDA IZGUBITI ULASKOM U PUBERTET?POSTO STE POGODILI DIJAGNOZU A TO KOD NAS OVDE U BORU NE IDE BAS LAKO.KOD NAS NE POSTOJI DECIJI NEUROLOG ILI SPECIJALISTI ZA DECIJU EPILEPSIJU PA DECA U BOLNICAMA MORAJU I PRINUDJENA SU DA GLEDAJU SVAKAKVE STVARI OD KOJIH SE JOS VISE PRESTRAVE.TAKO DA VAS NAJLJUBAZNIJE MOLIM AKO ZNATE NEKOG DOBROG LEKARA SPECIJALISTU DA MI ODGOVORITE.REKLI STE DA VERUJEMO LEKARU ,JA TO I ZELIM ALI NE ULIVA POVERENJE PA MI NISMO ZNALI OD CEGA NAM DETE BOLUJE DOK JUTROS NISMO PONOVO OTISLI DA NAM OBJASNI ZASTO I ZBOG CEGA MORA DA PIJE EFTIL.I JOS JEDNO PITANJE I ZAVRSAVAM DA LI JE TERAPIJA OD 2*1(500MG)NORMALNA ILI JE MOZDA PREVELIKA DOZA ZA DETE OD 10god.HELP US PLEASE!!!!!!! [/b]

Mojoj rodjaci su dijagnostikovali apsans sa 6 godina, imala je identicnu terapiju koju su ukinuli prosle godine (sada ima 13 god) i nije imala nijedan "napad' od tada.
Ide na redovne kontrole i majka je prati svakodnevno.Ako se do kraja puberteta ne pojavi smatraju lekari da je prognoza vise nego dobra.Pozz

ps.vodjena je na Institutu za majku i dete u bgd-u