stres kao smetnja zacecu

[mali_covek]

mi smo novi na ovom forumu, nadamo se da cemo dobiti podrsku i korisne savete. Nas dvoje zaljubljenih golubova smo zajedno 8 meseci, od toga 6 meseci zivimo zajedno. Od prvog dana se zestoko trudimo da ostanemo trudni . Pre nashe veze nisam se trudila da zatrudnim, a on ima dete iz prvog braka. Zelimo da imamo zajednicko dete. Nash problem je shto smo preoptereceni tom zeljom, samo na to mislimo, dva puta smo bespotrebno radili test na trudnocu i dozivljavali velika razocharenja. Treci test, pre dva meseca, je bio pozitivan ( beta bila 164 ), obradovali smo se da smo konachno uspeli, da bi moja ginekolog rekla prilikom pregleda da mi je materica i dalje mala i trazila da ponovim test ( posle nedelju dana ), medjutim, ovaj put beta je bila ispod 1. Dobili smo objashnjenje da je to bila biohemijska trudnoca - nije nam jasno shta je to. Kad smo analizirali taj period , konstatovali smo da je to bio veoma stresan period po oboje, narochito po mene ( iz drugih razloga) i da je to mozda uzrok spontanog. Znaci, bila sam trudna i izgubila "bebu" a da to nisam znala. Da objasnim detaljnije:
Pregled vaginalnom sondom, kada smo imali pozitivan test i mislili da smo trudni, pokazao je da nema znakova ni matericne ni vanmatericne trudnoce, a da je krvarenje ( za koje pretpostavljamo da je bio spontani, a doshlo u vreme redovne menstruacije) bilo iz levog jajnika. Bio mi je zakazan UZ, medjutim, u medjuvremenu smo ponovili test ( koji sam vec spomenula ), po zahtevu ginekologa, i utvrdili da nema trudnoce. Bili smo u ocajnom stanju, dve nedelje smo bili u totalnom autu. Dobila sam savet od laborantkinje da ne idem ni na kakve kontrole, da je plod otishao sa menstruacijom i da svakako nastavimo da pokushavamo.
Razmishljajuci o svemu milion puta, bojim se da me nachin na koji reagujem na sve ( skoro uvek sam pod stresom, i zbog posla, i zbog problema sa roditeljima) ne onemoguci da zatrudnim i iznesem trudnocu do kraja. Ne mozemo da se opustimo i prepustimo vremenu i prirodi da uchine svoje, jer smo stalno u iscekivanju da mi izostane ciklus, svako povecanje grudi tumacim kao pocetak trudnoce - sve u svemu, mnogo sam opterecena time a svesna sam da to moze da nam onemoguci postizanje zeljenog cilja. KAko da pomognemo sebi, da se toliko ne opterecujemo ? Imam 30 godina i nije mi svejedno, zelim najmanje dvoje dece, a vreme prolazi. Ako neko ima slicna iskustva ili savet, molimo da nam pomogne.

[Majmunche]

Pozdrav buducim roditeljima

Stres utice na sve pa i na zacece, pogotovu dizanjem hormona stresa koji mogu da osujete ovulaciju. Najbolje bi bilo da se opustite i uzivate u "radovima". Ima vremena, veza od godinu dana je jos mlada, imate jos puno da uzivate jedno u drugom pre deteta. Ovo cekanje je mozda i dobro jer ce doci na solidniju podlogu, sto se vase veze tice.

Mozda bi trebalo da se prekontroliete cisto da vi budete mirni da je sve u redu i da zacecu smeta samo - vase iscekivanje

[mali_covek]

Hvala, Majmunce
mi zaista uzivamo u nashoj ljubavi i zajednickom zivotu, samo smo oboje veoma emotivni, imamo problema da savladamo svoje nestrpljenje. Vrlo cesto mazimo moj stomak, pricamo sa njim i ljubimo ga, kao da se u njemu vec nalazi beba, imena smo odavno smislili, hteli smo da idemo na sve moguce analize - onda su nam svi prijatelji rekli da ZAISTA preterujemo i da od sline zelje mozda bash necemo moci da zatrudnimo, da umesto toga treba da se opustimo , a nama je upravo to najteze - kako da ne mislimo na bebu ? Svaki put kad se volimo pomislimo : " e, mozda smo bash sad napravili bebu " . Snabdeli smo se knjigama o trudnoci i odgajanju dece, chitamo ih, pa se odjednom isfrustriramo, u fazonu : "kad ce vec jednom beba da se useli u svoju kucicu ", ponekad pomislimo da se to nikad nece desiti. Znam da smo mnogo nestrpljivi i da zaista preterujemo, samo ne znamo kako da se borimo sa tim i olakshamo sebi to chekanje da stomak pochne da raste . . .