Podforum o svim temama vezanim za zdravlje, prevenciju oboljenja i lečenje oboljenja ženskih polnih organa. Saznajte sve o ženskim polnim organima, anatomskim osobinama, fiziologiji i najčešćim patološkim stanjima.
Cao radni narode,
Pre cetiri meseca sam ostala nenadano trudna, ranije nisam ni razmisljala o trudnoci. Pre dva meseca sam imala spontani pobacaj i vrsili su mi kiretazu, Sad ponekad kada imam naporan dan imam bolove u donjem delu stomaka. Da li je moguce da je bila kiretaza neuspela? Da nisam dobro ociscena?
I unatoc tome zelim bebu. Navodno ne smem u narednih 4 meseca da zatrudnim. No, potreban mi je savet kako da se oslobodim straha od trudnoce i porodjaja.
Moja majka me je uvek plasila porodjajem kad sam bila mala. Uterala mi je strah u kosti. Imala je uzasne bolove, sekli su je... bla bla. Nije nikada pricala o osecaju kada me je ugledala, o ljubavi koju je tada osecala...
Draga Marijana, provjeri da nemaš neku upalu. Da kiretaža nije uspjela posljedice bi osjećala odmah u vidu odliva i sl. S te strane nema potrebe da se bojiš.
Porođaj kao porađaj boli. Nije ništa neizdrživo. Svaku porodilju sjeku i to nije ništa čudno. Mislila sam da posle prvog porođaja nikada više neću poželjeti drugo djete, a sada imam još jednog anđelčića koji ima 13 mjeseci (nakon 4 godine). Sve se zaboravi kada ugledaš plod vaše ljubavi i pile koje si u sebi nosila 9 mjeseci. Nezaboravan osjećaj sa kojim se čitav porođaj ako ne zaboravi, onda stavi u drugi plan. Istina jeste da boli, ali ja nakon dva porođaja ne mogu u glavi da prizovem taj bol. Znam da je nenormalna ali je i zaboravljen. Bitno je da brineš o sebi i da sarađuješ sa ljekarima. Drugi porođaj je bio divan, bolan ali kada sam je ugledala više ništa nije moglo da se poredi sa tim okicama koje su me gledale, i sada kako rastu shvatam da ništa nije bitnije od toga. Uživaj i opusti se, to je najljepši osjećaj u životu koji ništa ne može da zamijeni. Srećno!!!
razumem te u potpunosti...ja sam imala spontani pre 2 godine i veruj mi imala sam uzasan strah da zatrudnim...ipak je proslo vreme i ucinilo da ponesto zaboravim ali strah je ostao prisutan ali posle dve godine mnogo manji...sad sam u trecem mesecu i veruj mi i dalje me je frka dali ce sve biti kako treba...Ali sam resila jedno i vrlo bitno:STA GOD DA SE DESI JA CU SE BORITI I VERUJEM DA CU USPETI U TOME.To ti je jedino sto ti mogu predloziti ,da pocnes da verujes u sebe i da se boris,kazes sebi da uvek postoji nova sansa i prosto se BORIS!Zelim ti sve najbolje i bar pokusaj da pocnes da razmisljas tako,jer svaka trudnoca je jedan rizik(u smislu dali ce sve biti kako treba)ali dok ne probas nista ne mozes dobiti.
porodjaja nemoj da se plasis jer to je skroz prirodna stvar,nista ti se lose nece desiti,mislim nismo u 17 veku i ne poradjamo se po kucama u sobi sa sve komsinicom babicim vec smo u rukama ljudi koji znaju svoj posao,neko prodje lakse neko teze,ali mi zene sve mozemo izdrzati ako nesto zaista zelimo.Pa i ta bol ce proci,sve zarad cilja...Samo volja,zelja i hrabrost
