rak prostate-terminalna faza

[jp117]

У последњих неколико месеци, услед тешке болести блиског члана породице, били смо изложени огољеном приказу онога што се у Србији назива „здравство“. Лично смо се уверили колико је ова хумана професија банализована, маргинализована и дехуманизована. На својој кожи смо осетили како је када се тешки пацијенти у терминалној фази своје болести избацују из медицинских установа које су и основане да би помогле људима којима породица не може помоћи. Више пута смо били сведоци како запослени у здравству заборављају да су се тог хуманог позива прихватили из жеље да некоме помогну, а после неколико година поступају са пацијентима као да су ту да би заузимали болничко место без реалне основе. Уверили смо се да је занемаривање лекарске дужности и кршење права пацијената редовна појава у нашој болничкој пракси. А кроз све ово пролази болестан човек који само тражи умирење бола и одлагање неминовног. Емпатија је реч која не постоји чак ни у речнику појединих здравствених радника, а позивање на исту од стране породице се губи у еху вапаја свих других који своје последње дане проводе у „медицинским“ установама.
Ужи члан наше породице је имао канцер простате. У својој дугој и тешкој борби са основном болешћу доживео је и метастазе на кичменим пршљеновима и ребрима, хидронефрозу, уремију, анемичност, дехидрацију, декубиталне ране и још много других споредних болести. Сваки пут смо морали да прођемо кроз цео систем са надом да ће неко обратити довољно пажње и направити минималан напор да се бар непосредна опасност отклони. Дежурне болнице су отписивале пацијента због основне болести. Ургентни центар је болесника пребацивао у болницу у којој је лечен, а та болница је пацијента задржавао 2-3 дана, након чега је писана отпусна листа без могућности даљег болничког лечења. И тако недељама.
С обзиром да у Србији није предвиђено збрињавање и нега болесника у терминалној фази болести, након сваког нашег одласка у болницу и принудног враћања кући ми смо се обраћали служби кућног лечења у Дому здравља. Запослени у овој служби представљају последње уточиште пацијентима. У целокупном здравственом систему, они су ти који су пацијенту и нама пружили једино олакшање и последњу веру у хуманост.
За све оне породице које су у својим најмрачнијим тренуцима препуштене саме себи.

[Slavko_slavko]

koliko mi je poznato-u zrenjaninu je napravljen palijativni centar koji je namenjen pacijentima u terminalnim fazama, ne znam da li je proradio, ali je odlicno zamisljen jer bi pomagao onima koji imaju bolove, koji ne mogu da se krecu, i koje niko nigde nece da primi...taj centar ima samo 4 postelje, ali ce valjda, u buducnosti, biti prosirenja kapaciteta s obzirom da pacijenata ima sve vise...
sto se vase teme tice-nemam komentar, nazalost, to je slika i prilika naseg zdravstva, naseg sistema i nasih ljudi koji misle samo na sebe a za druge ih nije briga jer "bas sad nemaju vremena" a zapravo idu da piju kafu...

[*kristal *]

Cesto me bude sram sto zbog tog dr koje stoji ispred mog imena i zbog kolega koje se dice svojim velikim titulama a pritom od humanosti nemaju ni h,i sve gledaju kroz novac.Od kada znam za sebe jedino sto sam htela u zivotu je da budem lekar da bih pomagala ljudima nista drugo me nije zanimalo,mukotrpno sam ucila i borila se da neko vidi taj trud dok su deca pomenutih kolega spartala po faksu kao da je modna pista i mesto za tracarenje,dobijali silne 10 u indeks i jos zezali nas kako smo streberi.Mislila sam da ce sve to proci kada zavrsim faks i da cu i ja naci svoje mesto pod suncem,ali muke tek sada dolaze.Radim mesecima bez dinara puno radno vreme,kada odem da ih bukvalno molim da budem u hitnoj ili na hirurgiji jer to jako volim oni ne daju jer se naravno mesta cuvaju za njihovu 'brilijantnu' decu,sto vise radim,sto se vise trudim to mi vise staju na put,smesno je sto moram da molim DA BIH RADILA ZA NISTA !!!!
Muka mi je od svega u ovoj drzavi i sada shvatam sve koji su otisli preko i treba da ode jos mladih da niko ne ostane u ovom trulom sistemu gde lopovi i kriminalci sa visom ulicarskom zive bolje od nas koji smo posteno ucili i ziveli!!!!
jedino sto mogu posle svega da kazem je DRZAVO j*** SE!!!!!!!!!

[vlada79]

kristal,nazalost ali je tako.Odavde treba bezati i to sto pre,dugo jos nece ovde biti nicega. Treba ici odmah i sada.......