Kod lekara je otišla zbog iscedka iz dojke i tada su ustanovili da ima adenom hipofize prečnika 4mm. Želimo da kažemo onima koji će ovaj post čitati, a imaju isti problem, da su agresija i tzv. histerični napadi nešto normalno za prolaktinom, i da često pacijente sa tim problemom greškom hospitalizuju u mentalne ustanove i tek se tamo ustanovi tumor. To je sve zbog divljanja hormona, ona je konkretno 3 meseca bila u depresiji, nije izlazila iz kuće, bila je sklona vrlo agresivnim ispadima, samopovređivanju, ugojila se preko 10 kilograma.... Mi smo zajedno od 2009 pa kroz taj strašan za nju period nismo prošli zajedno, ali to je ono što mi je ispričala. Kada smo počeli da se zabavljamo, napadi su prestali, ja sam mnogo razgovarao sa njom i i iz svog skoro trogodišnjeg iskustva mogu reći da je jako važno da čovek bude zadovoljan, da je vaša sreća jedan od najvećih neprijatelja tumora. Proredile su joj se mučnine i glavobolje, ali se i dalje veoma lako zamarala.
Kada je adenom dijagnostikovan ,pila je bromokriptin od prilike tri meseca, i u tom periodu *lečio* ju je prilično nezainteresovani Đuro Macuta, a onda je njeno lecenje preuzela Vera Popović, nas svetski stručnjak, inače prijatana prema pacijentima iskljucivo u privatnoj ordinaciji. Ogorceni smo oboje, prilično, nezainteresovanoscu lekara, i uzasnim tretmanom kao i njihovom sporošću. Vera Popovic joj je dala da pije dostinex pošto je loše podnosila bromokriptin, dok je sa dostinexom situacija bila podnošljivija. Godine 2010. bili smo na korak od operacije, ali nakon što ju je naš neurohirurg Joksimović isprozivao što ima pirsing na obrvi, i vratio jer nema uput (bez kojeg ju je uz poziv telefonom poslala Vera Popović), ona nije htela ni da čuje da je operiše neko takav (i prehlada ume da bude fatalna ako se ne sanira na vreme, a kamoli tumor, a oni se igraju i šetaju pacijente koji po par meseci čekaju samo na prijem). Promenila je endokrinologa koji je praktično ispočetka počeo lečenje, ali je bila prilično ažurna i neprestano joj je povećavala doze dostinexa, dok nije došlo do maximalne doze ( dve tablete 3x nedeljno). Medjtim prolaktin je ostao isti (2600), a tumor se povećao, krenuo ka očnom nervu itd, i konačno smo se odlučili na operaciju. Forumi su nam pomogli da odaberemo i hirurga i evo nas sad u Zagrebu nedelju dana posle operacije.
U februaru smo zakazali operaciju kod već pominjanog dr. Gnjidića u Zagrebu i evo mesec dana kasnije manje više je sve uredu
. Poslednja magnetna rezonanca pokazala je makroadenom prečnika 1,7mm, a na operaciji se ispostavilo da je bio čak i veći. Još čekamo histopatološki nalaz, mada je hirurški tim siguran da je u pitanju klasičan prolaktinom, takođe još čekamo rezultate prolaktina (to ćemo sve znati u četvrtak), ali je sve prošlo sjajno, u sredu je operisana, već u četvrtak je hodala, juče su je pustili iz bolnice, i već sada ona kaže da se oseća kao da su joj iz tela izvađeni tegovi koje godinama osećala. Neprestano priča da ne može da veruje kako se dobro oseća , a od operacije još nije prošlo ni nedelju dana . U bolnici su sjajni, ljubazni, predusretljivi, dr Gnjidić je profesionalac, izuzetan hirurg, koji već 30 godina operiše tumore hipofize i svima koji se dvoume preporučili bi ga One koji su imali slično iskustvo pitao bih koliko dugo traje oporavak jer je i danas u nekom momentu imala veoma snažnu glavobolju, a neprestano ima i osećaj kao da joj potpuno umrtvljen potiljak i niže od njega, i jako je bolno na dodir. Shvatam da je to verovatno normalno, ali ako neko ima iskustva i može reći par reči o tome bili bi mu zahvalni
Takođe svima koji se dvoume da li da odu na operaciju, savetujemo operaciju što pre. Duga izloženost organizma prolaktinomu i lekovima, dovodi do izražene osteoporoze, koja može da dovede do degenerativnih promena na kostima koje imaju stari ljudi (btw ona ima 24 godine), takođe može da ošteti srce kako su nam rekli (a bez srca se podjednako ne može zar ne?). Osim toga, operacija tumora hipofize je preko 90% uspešna (pod tim mislim na otklanjanje celog tumora), ukoliko tumor nije tretiran lekovima, a ukoliko jeste šanse da će hirurg moći da odstrani ceo tumor je oko 40%. To je zato što lekovi oštećuju tumor, stvara se vezivno tkivo(ožiljci), koje je jelte, jako čvrsto i hirurg ne sme mnogo tu da se igra da ne bi oštetio i zdravo tkivo. Naravno ako lekovi uspeju da naprave promene (smatra se da je dovoljno tri meseca da se ustanovi reaguje li pacijent na lekove, ona npr. nije reagovala) i ubiju tumor, još bolje
. Ovo pričam onima koji lekove piju više godina, bez rezultata. Eto, toliko od nas, mi smo jako zadovoljni, konačno se oseća napredak, drastičan za samo par dana, ljudima koji imaju isti problem želimo mnogo sreće, i rado ćemo odgovoriti na sva pitanja. Pozdrav