Sto se tice dugorocnih posledica e tu vec stvari postaju malo manje jasne i precizne, i svi pocinjemo da pricamo u nekim opstim okvirima, govoreci stvari tipa "hipoglikemija se i zvanicno smatra komplikacijom u terapiji", "ona je veliki stres za organizam", "mozak se hrani jedino glukozom sto znaci da je hipo losa za mozak". Ono sto je najgadnije je da ovo rade i neki lekari! Da ne bi ispali nestrucni, kada suoceni sa nekim delikatnijim pitanjem uglavnom odgovaraju po automatizmu sa nekim od ovakvih generickih izjava. Zatim svi mi ovo ponavljamo i sirimo dalje, al kad bismo se zapitali odakle nama to zapravo, odgovor bi uglavnom bio "to svi znaju, to je opste poznato" ili "cuo sam od tog i tog" ili "procitao sam negde". Citanjem po forumu sam video razne izjave (vecinom netacni i opasni mitovi), od toga kako su lekari govorili pacijentima "bolje 10 dana secer 8 nego jednom secer 2", do toga da "svaka hipoglikemija ubija celije mozga", koje su, kolko sam imao prilike da vidim, stvorile neku atmosferu gde se ljudi ovde plase hipoglikemije ko mis macke. E pa ja sam sto se tice hipoglikemije izgubio oci citajuci silnu literaturu, bas da bih se osigurao, posto sam na dosta agresivnoj terapiji, sa gotovo svakodnevnim hipoglikemijama.
Ajde da vidimo sta ne valja sa gornjim mitovima: Najpre, hipo se racuna kao komplikacija zbog onoga sto MOZE da ucini, a ne zbog toga sto to UVEK cini. Znaci hipo moze da dovede do nesvesti, trajnih ostecenja mozga, pa i smrti, ali to ne znaci da se to uvek i desi (zapravo desi se samo u ekstremnim slucajevima, a o tome vise kasnije). Secer koji se krece u proseku oko 8 ce dati rezultat HbA1c od oko 7%, sto je, iako solidno, za ceo 1% iznad normalne vrednosti, a najvece istrazivanje do sad, koje je ispitivalo korelaciju izmedju vrednosti HbA1c i pojave komplikacija, je pokazalo da svaki procenat vise u HbA1c rezultatu uvecava rizik od komplikacija za preko 30%. A sto se tice ovog da svaka hipoglikemija ostecuje mozak, brojna istrazivanja su pokazala da to jednostavno nije tacno, pacijenti koji cesto imaju hipo nisu pokazali nikakve oslabljene mentalne funkcije. Dakle, istina je da blage i kratkotrajne hipoglikemije (kakve svi najcesce i imamo), iako ucestale, nemaju nikakve dugorocne posledice, osim sto privremeno otupljuju "mehanizam detekcije" buducih hipo u organizmu, tj odlazu reakciju organizma na nizak secer (lucenje adrenalina i glukagona). Ovo znaci da se granica pojave simptoma hipoglikemije obara, sto moze uciniti "nalet" hipoglikemije naglijim. Ono sto se zapravo desava kod cestih hipo, jeste da mozak postane "neosetljiv" na hipo, mada izraz vara, jer se tada mozak zapravo adaptira na novi prag, tako sto uveca broj transportera glukoze u neuronima, pa mozak sebi tako obezbedjuje stabilan priliv glukoze i tokom nize vrednosti secera. U vecini slucajeva, period od dve nedelje malo viseg secera je dovoljan da mozak obnovi normalan prag. Sve u svemu, ukoliko vodimo urednu terapiju pojava hipo je makar predvidiva, pa ne moramo cekati da se i pojavi da bi reagovali.
Izuzetak od cele price su mala deca, kod kojih se mozak tek razvija, pa kod njih hipo cesce i lakse ostavlja dugorocne posledice, kao sto su umanjena velicina glave, smanjeni koeficijent inteligencije, pa i neke abnormalnosti mozdanog tkiva. Kod odraslih, tek u ekstremnim slucajevima, produzene i intenzivne hipoglikemije MOGU (sto ne znaci i da hoce) dovesti do trajnih ostecenja mozga (kognitivna, motorna funkcija...) i uvek ukljucuju dug period bez svesti, kada vec moze doci i do problema sa disanjem (pa mozak osim glukoze gladuje i za kiseonikom)
Da napomenem da sve ovo nisu moja licna razmatranja i zakljucci, vec informacije sa sajtova poput wikipedie, brda strucnih medicinskih sajtova i raznih knjiga, a tamo iza svih ovih tvrdnji stoje uredno referencirani izvori, pa mozete izguglati ako vas nesto konkretno zanima (naravno na engleskom jeziku). Dakle, smatram da forsiranje te neke uopstene teze kako je "hipoglikemija opasna i mnogo stresna po organizam i da je obavezno treba izbegavati", bez ulazenja u neophodne detalje, nepotrebno unosi strah u pacijente i samim tim utice na dobru terapiju i regulaciju secera. Ima jos dosta mitova o dijabetesu (guglajte "top diabetes myths"), a meni omiljeni su svakako da dijabeticari nikako ne smeju da jedu nista sto sadrzi secer, a najstroze su zabranjeni slatkisi, ili recimo onaj koji kaze da mi treba da koristimo specijalne dijetetske proizvode i proizvode namenjene dijabeticarima posto oni ne dizu secer, ili mozda to da mozemo da jedemo voce kolko hocemo posto je to prirodni secer i on je zdrav... ima ih mnoooogo i sto je najgore vecinom su me zatrpavali i sami lekari dok sam lezao u bolnici pri dijagnozi. Moramo se boriti protiv toga!
A naravno i da ce da vlada, kad svi pricaju kako je ona jako opasna, stetna, stresna, ubija mozak i slicno... a niko nikad ne udje u konkretne informacije i ne kaze da se to desava samo u ekstremnim slucajevima. Takvo opste stanje svesti o hipoglikemiji medju pacijentima smatram da je jako stetno, jer utice na njihovu spremnost da primenjuju adekvatnu terapiju, pa umesto da secer drze u granicama normale ljudi u strahu od hipo beze u vise vrednosti secera, da im ona ne bi pojela mozak! 
Oni su u mnooogo vecoj obavezi da merkaju reci od obicnih ljudi. Jer kad mi pacijenti cujemo nesto iz usta belog mantila, onda sve to ima posebnu tezinu i svi imamo obicaj da u to slepo verujemo i sirimo dalje. A i ne pricam samo o lekarima opste prakse. Meni je recimo jedan specijalista endokrinolog, dok sam lezao u bolnici po dijagnozi, odrzao lekciju kako vise nikad necu smeti ni da pogledam nista slatko, kako nikad necu moci npr da popijem vise od jedne soljice jogurta, alkohol ni da omirisem... i jos dosta takvih stvari. Sve je to imalo za posledicu da ja, umesto ohrabren, iz bolnice izadjem totalno isprepadan! Srecom pa je moj endokrinolog super