Nabla draga, veoma sam polaskana time što pišeš
za mene, sve što ti kažeš ima težinu, i čuti od tebe toliko lepih reči zaista prija...
Isina, čini mi se, rekoše tako neki razni ljudi, da imam neki dar da intuitivno osetim čoveka, verovatno jer sam vrlo osetljiva, osetim nijanse… ko beše davno reče – ko lovački pas njuškam i nanjušim… daj Bože da to nekome može nešto pomoći. Naravno, sa druge strane, nemam mnogo toga što bih želela a što drugi imaju i što mi često fali da bi možda i taj dar dobio na kvalitetu… eh, eh, eh… a i da mi je taj tvoj dar da mogu biti tako studiozna, dosledna, uporna, istrajna, npr… ili staložena kako mi uporno izgledaš… tako…, uvek nešto fali… uvek drugi u nama vide neko dobro koje mi teško primećujemo i teško ga zato i možemo iskoristiti… Ali, tu smo, šaroliki, ko leptirići šarenići….
Najpre da ti kažem, da pošto sam ti se obratila poslednji put, nakon toga sam se odjednom malo štrecnula, palo mi na pamet da nećeš možda da me pogrešno shvatiš, u smislu: ko sam ja sad da nekoga analiziram, ko sam ja da preispitujem ono što tebi život znači, da možda ne ispadnem drska zbog toga, ali preispitavši sebe zaključila sam da su mi namere najiskrenije i dobre, nisam imala potrebu da umujem i analiziram već od srca da nešto kažem, pa sad, šta Bog da, naišao mi neki impuls da ti sve saopštim… a ti, hvala Bogu potvrdi da nisi sujetna, da iako si celu sebe uložila u neke stvari, krv, znoj i suze što bi se reklo, spremna si da se preispituješ… i ako treba, čini mi se, spremna da jednim jedinim potezom precrtaš sve u šta si uložila godine svog života, a to je prava retkost, malo ko je spreman na to. To je osobina samo hrabrih, odvažnih. Volela bih da sam i ja više takva… A hrabrima i Bog pomaže… Ja sam više brzopleta, spremna na sve dok je vruće… ali, Bog (život) uvek nađe neku rupicu kroz koju će se provući u naše srce i uzdići ga kad klonemo…
Izgleda da sam rešila da ova tema započeta pre 2 godine, kada mi se činilo kao dalek san da ću postati majka, bude srećna svima (nama trima fantastikusima ), povremeno se vratim i krenem od početka i gledam kako se san ostvario i kako je sve delovalo skoro nemoguće, sa toliko straha, strepnji… a bilo nas je 3 snevačice, pa 2, e sad još i ti pa sve da se zatvori…. Tačno mogu da se prisetim trenutka, svetlosti u sobi, atmosfere, kad ujutru sedam da te isčitam i saopštavam da je stigla veštica… pa trenutak prekida svih diskusija... pa trudnoća... kako je neostvarljivo sve izgledalo… e tako ćeš i ti…još ti…nadala se/ne nadala…
Ti stvarno jako puno ulažeš u druge, ali to samo svedoči o tvojoj dobroti i požrtvovanosti, doći će i tvojih 5 minuta! I to će te dovesti svom cilju. Tvoje zasluge su velike. Tvoj trud je veliki. Verovano će i to nebo videti. Više veruješ u druge nego u sebe, tako nekako možda i ja, ali mislim da je to nekako prirodno, da čoveku kad nešto svim srcem želi i čezne i strahuje izgleda da će se to pre desiti svima nego njemu samom. Strah od nadanja, o što mi je to poznato… Ali, svako mora da ispuca svoje, čini mi se. Verovatno je tvoj način da stigneš do cilja, nešto shvatiš, prelomiš… Ti zapela jednim pravcem, ma stiže i do satelita, iscedi se, i šta ko može da ti kaže dok sama ne sagledaš, dok ne poskidaš slojeve i dođeš do suštine… tako je slično bilo i samnom, mada ti si šampion bez premca.
Čuj, a što lepo Boga ne zamoliš, onako pravo, porazgovaraš sa njim temeljno kao što znaš i postaviš neke svoje uslove, lepo se dogovorite i onda pokušaš da pustiš da on učini čudo za tebe…? Šta te košta? To verujem još nisi probala, ali onako pravo, izistinski, ti Njemu nešto, pa on tebi… Odi npr. u veliku svetinju manastir Lepavinu, tamo je čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske, u Hrvatskoj, možda se i lepo provedeš, stani pred tu ikonu i zamoli je. Ne moraš biti vernik za to. Koliko se samo čuda desilo pred njom. Koliko ljudi lično poznajem da im je Bog pomogao: mama 2g mlađu od mene, koja ima bebu stariju od moje 2 meseca, pre toga 2 spontana; sada trudnica u 41. godini, prva trudnoća, skroz prirodno; mama koja ima 9 dece, pre no što je rodila zadnje imala 2 spontana jedan za drugim; veoma mlada mama 2 ćerke koja je neposredno pre nego je prvi put zatrudnela imala rak bubrega (ona je bila u Lepavini, nakon toga rak se smanjio na 3 cm, zatim na Hristovom grobu i nakon toga rak nestao), napisali su svoju priču u jednom časopisu, viđam je često, zdrava i prava; od moje rođake mlada rođaka, imala metastaze, bila je otpisana, lično mi pričala, sada je zdrava… ja zaista, svojim očima videvši sve to, nisam mogla biti ravnodušna…
Ovaj poslednji deo nemoj da komentarišeš, to ja opet osećam da trebam da kažem, pa ko zna, možda ti jednom zatreba… Nemam ja ništa od bilo čega što ćeš ti uraditi, ali čisto kažem, potreba… Želim da uspeš, da budeš mamica pa mi sve živo pada na pamet…
Mi se pakujemo, za koji dan krećemo na more, cg, sa bebom prvi put, busom… mož mislit koja frka… daće Bog da se lepo snađemo i srećno, zdravo i veselo provedemo vreme tamo…
Daće Bog sve dragi Nabličak, ih, kad bi ti znala samo kako je lepo kad počneš da živiš sa Bogom, uzbudljivo, prepuno iznenađenja. Druga dimenzija. Tada, taj strah od nadanja izgleda sasvim drugačije, više kao neka strepnja ali nadaš se nekako slobodno i smelije, jer znaš da ako se neka nada tvoja ne ostvari da je po promisli Božijoj to za tvoje dobro i opet je punota… al to je večna borba, usponi, padovi, stari čovek i novi čovek, ali više nisi sam, nikada…. Vera pravoslavna je radost, učiti se radosti. Sećam se davno kad sam se odšmucala onako da obiđem jedan lep i čuven manastir sama, pokunjena i tužna, iziđe jedan monah, pozva me na kafu, a posle me do auta ispraćao rečima: RADUJ SE, SAMO SE RADUJ, BOG HOĆE DA SE RADUJEMO… RADUJ SE, SAMO SE RADUJ.. i to je toliko puta nekako ponavljao, a ja uronula u svoje misli sam na prvih mah to doživela kao frazu, te me on svojim silnim ponavljanjem tih reči trže, protrese nekako, i zapamtila sam taj trenutak, put kroz šumicu, šum rečice, belina manastira i manastirska kapija, borići uz šuteljak, urezalo mi se u sećanje: RADUJ SE, SAMO SE RADUJ! Trudim se, zaboravim, pa se setim pa se opet radujem…
Sve ovo dok pišem, imam na umu da će još neko čitati, pročitaće još neko kome će možda baš ove moje pisanije biti prekretnica ili ohrabrenje… a i pre koji mesec javiše se neki ljudi, značilo im je, hoće i oni isto… slično ko što je bilo i samnom… ma Internet je čudo… a, ko zna, možda i tebi jednog dana, nekog dana, bude zatrebalo… Za sada, imam osećaj, još nije vreme, ali ti si ratnik u duši
, nećeš se predati tako lako…
Pisano “zbrda-zdola” jer svašta ima da se uradi, pakovanje i sl. u svakom slučaju, pričinilo mi je veliku radost da ti sve ovo napišem i uopšte baš sam bila radosna zbog tvog pisanja meni! Nadam se da ću imati sreće i da ništa nećeš pogrešno razumeti! Namere su mi čiste i najiskrenije!
Ljubim te hrabrice, čuvaj se, buduća mamice…
……………………………………………………………………………………………………………………………………
evo nečega lepog:
МОЈА ДУША БИЛА ЈЕ МРТВА
Имала сам добар живот гледано материјално, али сам увек била нерасположена, нервозна, напета, незадовољна свим и свачим, објашњава Ана, психијатар говорећи о свом сусрету са Богом и Православљем
"Целог живота сам учена да треба да учим школу, да будем добар ђак, да се реализујем у том социјалном смислу, да се потврдим кроз школу. Али мени је још од малена нешто недостојало а нарочито кад сам дошла у доба пубертета. Онда сам почела да се занимам музиком, па ме музика донекле испуњавала, забављала. Кад сам дошла у Београд на студије онда сам почела да се бавим јогом. То је био крај седамдесетих година, почела сам да се бавим јогом интензивно, радила вежбе, устајала у пет ујутру, окретала се према сунцу, седела у пози лотоса, дубила на глави. Временом сам постала вегетаријанац а кад сам завршила студије вратила сам се у место одакле сам дошла и тамо упознала колегу који је био заинтересован за зен будизам и онда смо се нас двоје ујединили, ја сам се бавила трансцеденталном медитацијом, он зен будизмом, упражњавали смо и вегетаријанство. Трајало је то годнама, али ми није испуњавало душу, испуњавало ми је време, правило неку динамику животну, али у души сам увек била немирна, неспокојна. Нешто ми је у том источњачком мудровању недостојало, нисам баш била уверена да је онако како сам учила да је човек сам себи довољан, да може све сам ако има снаге у себи.Та источњачка филозофија била је филозофија нихилизма. Мени то није одговарало али нисам знала за боље.
-Да ли ти је та филозофија донела мир, спокојство, радост, љубав?
- Не, никако, увек је ишла у тај неки низилизам, који је за мене био мрак и мало сам се и плашила. Али сам и даље стално нешто тражила и тако једном приликом сам на ТВ слушала емисију, а ТВ сам укључивала кад ми досади тишина и пустош, била је прича о Св. Василију Острошком. Онда сам рекла себи: “Е, кад будем ишла на море, онда ћу да навратим под Острог”. После сам сазнала да се под Острог не навраћа него се иде са нaмeром.
-Говориш о пустоши у души...
- Била је то бескрајна пустош, то је интензивно стање којега се и дан данас сећам и ако би се опет морала вратити стварно мислим да бих умрла. То је било моје трагање, нешто сам тражила али ни сама не знајући шта. Живела сам у окружењу католичанства, о православљу нисам ништа знала. Католичка вера ми је била строга, не волим строгост, када хоћу нешто да урадим то радим зато што неког волим или неко мене воли. Моја осећања су била помешана. Нисам се никад фасцинирала нечим материјалним, пуно сам путовал а када бих се вратила питала сам се, шта сам ја тамо видела. Наравно, биле су то грађевине, музеји и најзад сам схватила да ме то уопште није интересовало. Требало ми је нешто што је живо, што може да ме оживи, ја сам осећала да је моја душа мртва. Као што рекох, имала сам добар живот гледано материјално, али сам увек била нерасположена, нервозна, напета, незадовољна свим и свачим. И то је једноставо било тако, тражила сам, лутала, читала, нарочито сам волела да будем интелектуална па сам читала Џојса, Гетеа, Крејкегора, Томаса Мана, индијску филозофију. А онда сам једнога дана, баш по повратку са бројних путовања, рекла: “Е, нећу више да путујем по Европи, сад ћу да обилазим Југославију!”. И одем на Охрид. Први пут уђем у православну цркву, био је то манастир св. Наум. И ту ми буде тако лепо, осетила сам необичан мир. Опет наставим по старом а онда 1991. избију сукоби, деси се оно што се деси. Схватим да од заједничке Југославије нема ништа, да не могу да останем у Хрватској. Куда да идем? У Србију!
Како сам одлучила да кренем у Србију? Одлучила сам зато што сам овде студирала и увек ми је у Србији било лепо и што сам се у Београду увек осећала човеком. Нико ме није питао ни ко сам, ни шта сам, ни одакле сам, ако те неко прихвати, прихвати те онаквог какав јеси а ако не, не дружи се с тобом. Занимљив је и детаљ да ми је те вечери, када сам на брзину одлучивала куда ћу, помогло Свето Писмо. Е сад, важно је да кажем и то да сам једном приликом, када смо пријатељица и ја путовале у Француску, морала да научим Оче наш. У ствари, пријатељица ми је рекла да ћемо путовати ако научим Оче наш. “Јао, какав Оче наш, шта ме мучиш”, кажем јој. А она ми одговори: “Не можеш ићи у цркву Нотр дам ако не научиш Оче наш”. Ма како ћу ја то, у то време бавим се будизмом, транседенталном медитацијом а она ме тера да учим Оче наш. Ма не могу никако, учи, учи, али ништа не разумем. И ја њу слажем да сам научила само да путујем. Иначе, Свето Писмо ми је поклонила тетка. Десило се то осамдесетих година, у време када сам била студент, дође моја тетка из Аустралије и каже: “Јао, ништа ти нисам купила и донела, хајде сада ћемо да прошетамо кроз Београд и нешто ћу да ти купим!” Изађемо, шетамо Кнез Михајловом и у књижари у згради Српске Академије наука и уметности, угледам у излогу Свето Писмо, била је то најскупља књига у излогу и ја мало из освете што ми ништа није донела одлучим да ми је купи, и да тетку изложим већем трошку. Тетка ми купи Свето Писмо, дођем кући, отворим да читам, ма ништа не разумем. Читам Стари завет, не разумем. Читам Псалме не разумем. Читам Нови завет не разумем и оставим књигу. Прође неколико дана, опет узмем и питам колегиницу, види молим те да ли је ово писано на српском, ништа ти ја ово не разумем. Узме она, чита на глас, и каже, па не разумем ни ја. После студија вратила сам се из Београда кући, понела и Свето Писмо, узимала сам га повремено али ми није ишло од руке. И никако ми није било јасно како ја не разумем Свето Писмо написано на српском. И тако све до рата. Те вечери када сам размишљала да одем а нисам била сигурна, нити како да донесем одлуку шта да радим, узмем Свето Писмо, отворим а тамо отприлике пише....ако вас не приме тамо где живите, ви отресите прах са својих ципела и отиђите у друго место...? Добро, окренем на другој страни а тамо каже...да треба отићи и потражити оне који ће те прихватити, тако некако...Углавном су биле поруке да треба ићи тамо где ћеш се добро осећати.
И ја сам била једна од оних који су се спаковали за неколико сати, понела сам једну сукњу, једну хаљину летњу, један џемпер, ципеле, веш и кренем у Србију. Уђем у “Сава експрес” у Винковцима и на путу између Винковаца и Шида, било је лето, жито класало, ја сам бацила кључ од стана јер сам знала да се више никад нећу вратити и дошла сам у Београд. Било је необично, као да сам дошла у неки други свет, људи једноставно нису осећали да ће се десити рат. У Кнез Михајловој људи су опуштено шетали, седели, пили, то је било крајем маја и почетком јуна и ја сам се једноставно расплакала. Нико није могао да верује зашто плачем а ја сам плакала јер сам знала да ће се десити рат. У Београду сам поново била код моје газдарице код које сам становала и као студент, а она ми је рекла: “Ана, немој да се секираш то ће брзо да се заврши, неће бити рата, све ће да се заврши и ти ћеш се вратити кући.”. И ја сам с њом отишла на Златибор да сачекамо да се све то заврши. Одем на Златибор и останем на Златибору. Добијем тамо посао, запослим се и почињем тамо да живим у кући много добрих људи чија су деца у Швајцарској, а које ми је препоручила моја београдска газдарица.
ДУХОВНО МЕ РОДИО СВ. ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
“А онда ми се деси да откријем шта значи љубав, права љубав, она хришћанска, велика. Моја газдарица свако вече се молила пред иконама Христа, Богородице, св. Николе и говорила: “Господе милостиви, Пресвета Богородице и крсна славо моја св. Никола, молим Вам се да заштите сву децу и сачувате их од сваког зла, патње и бола!” И тако из вечери у вече, из вечери у вече, ја слушам и питам једном приликом: “Ваша деца су у Швајцарској. Да ли се Ви то молите за српску децу”.А она каже: “Не. Мислим на сву децу, и српску, и хрватску, и муслиманску!” Мене то једноставно ошамути. Ошамути ме та љубав. Тада схватим да је то обраћање душе која је испуњена љубављу Божијом, и да само онај ко има у себи љубав може да комуницира с Богом. Останем затечена и кажем - то је Православље - Љубав! Шта се даље дешава? Решим ја, иначе сам крштена у католичкој вери, решим да примим православље. А моји домаћини кажу: “Какви, немој, неко те је натерао, неко те је малтретирао.” Није, одговарам, нико не може на силу да ме натера, ни случајно, једноставно хоћу да се крстим у православљу. Питају - зашто? Ја кажем:"Зато што се у време најжешћих окршаја на просторима бивше Југославије, најгоре пропаганде на ТВ, моја газдарица с љубављу моли за сву децу, и православну, и муслиманску, и католичку, молила се да их Бог заштити од сваке патње и бола!” И тако пристане један човек да ми буде кум, ја се крстим, крстим се на св. Симеона Богопримца 1992. Крстим се и наставим да радим, и врло често пролазим крај манастира Никоље. Решим да уђем и обиђем манастир. Дођем доле, куцам на капију, изађе монахиња Марија и пита ме шта тражим. Ја нисам знала да јој кажем, а она ме пита: “Да ли тражите утеху?” И како је рекла утеху, ја се расплачем. Уђем у манастир, и ту сам плакала скоро сат сат времена. Монахиња после тога дође по мене и каже: “Ајте сада да Вам покажем нашу малу црквицу”. И прича ми о историјату манастира, уведе ме унутра а кад смо ушле, престона икона прекривена једним везеним миљеом на коме је било извезено: “За покој душе моје тетке Јаглике Милутиновић, њена сестричина Лепосава Милутиновић Тодоровић”. Замислите, то је моја газдарица код које сам ја као студент становала, и која ме одвела код ове друге газдарице на Златибор. У међувремену она је умрла, умрла је 2. маја а ја сам била рецимо, крајем маја. И опет сам почела да плачем јер су ми се све чудне ствари дешавале.
После повратка из Никоља почињем да читам, прво сам узела књигу владике Николаја Велимировића “Рат и Библија” и ту налазим одговоре зашто се ратови дешавају, а у другом делу је било о чудима св. Василија Острошког. И сетим се како сам обећала себи да ћу отићи на Острог и никако да одем. И дође 1993. година, јули месец, радила сам, долази једна пацијенткиња код мене и тражи отпусну листу како би раније напустила лечилиште и ишла под Острог. Питам кад идете, каже те ноћи у пола један, ја упитам могу ли са њом, она каже може. После десет година ја крећем на пут светом Василију Острошком. Ушле смо у воз, лепо се сместиле, ујутру изашле из воза. Погледам горе,