Imam jedno pitanje u vezi sa korišćenjem anestezije u stomatologiji, evo o čemu je, konkretno, reč: ja sam ober-kukavica kada su u pitanju odlasci kod stomatologa i obično sačekam da zub počne ozbiljno da boli, da vidno promeni boju, pa se (pametno) tek onda javim zubnom lekaru, a i kada odem u većini slučajeva se ispostavi da je ''problem A'' davnih dana prerastao u ''problem B'' i da klasično lečenje više ne pomaže, pa onda trk do hirurga ... a tu ionako dobijete anesteziju od koje bi pola vilice mogli da vam poprave, ne boli ništa, obično bude samo krvavo i neprijatno par dana posle intervencije ... i to bude to.
Prijateljica mi je preporučila svoju doktorku kod koje sam, reda radi, otišla na pregled i konsultaciju i ne znam ni sama kako me je zbrzala, zapričala se nešto, za tili čas mi žena očisti kamenac (kamenolom - prema njenim rečima), ispolira moje sada vidno lepše zubiće i odradismo ''kiretažu desni''. Bejaše malko neprijatno, ništa bolelo nije ... odnosno, ni približno onoliko, koliko je bilo dovoljno da mi utera strah u kosti od zubarske stolice.
Krenuli smo sa donjom vilicom, prvo je na red došla desna strana, dade mi žena anesteziju u onaj mandibularni(?) nerv, utrnulo mi pola glave, tri sata iza toga jezik vodio svoju politiku. Popravljene i sređene 7-ica i 8-ica, za 6-icu nije bilo vremena, tu sam ionako htela da menjam staru amalgamsku plombu iz čiste obesti, stara 15 godina, pa da ne kvari moj budući ''grandovski'' osmeh. To zakazasmo sutradan. E tu je meni bilo glupo da zbog jednog zuba omamljujem pola vilice i lepo žena sve odradila bez anestezije, tek me je ''žignulo'' par puta, stavila lepu belu plombu i to je bilo to.
Ono što nas je zaista iznenadilo je bila leva strana: tu stranu nije ni htela da dira, nije bilo kvara, te doktorka nije smatrala za potrebnim da menjamo amalgam tek tako. Tek kada se malo bolje zagledala, primetila je da se stara plomba na 7-ici pomerila, krenula žena da buši i čačka i ima šta da vidi: kvar između 6-ice i 7-ice i to toliki da 6-ica mora da se leći (mene taj zub nikada nije zaboleo). Pre toga uredno dobih anesteziju, ona se mršti i pominje duboki karijes, pita da li nešto boli, ja trepćem i mislim se, a šta pa može da boli pored anestezije?''
Reče mi doktorka da joj je žao što mi je dala anesteziju, jer nije mogla da proceni koji deo problematičnog zuba me boli i u kojoj meri, te mi je dala lek 'na slepo', uz savet šta i kako dalje ako zub počne ili ne počne da boli (ako počne da boli mora živac da se vadi i onda ide drugi lek, a ako ne onda je lek dobar i lečićemo zub - pa plomba). Za sada ne boli ništa, znači dobro je.
Ono što meni nije jasno: zašto pojedini stomatolozi ne vole anesteziju ama nikako, a neki je potpuno neutralno posmatraju i izlaze u susret željama pacijenta? Ako govorimo o ''običnoj'' popravci zuba, u čemu je smisao anestezije - ako je kvar mali, anestezija mi i ne treba, toliko ću već izdržati, a ako je kvar veliki i zub me boli, onda mi anestezija zaista treba, ali je izgleda kontraproduktivna za određivanje pristupa tretiranja obolelog zuba?
Kada su mi lečili gangrenu nisu smeli da mi daju anesteziju, tu mi hirurg rekao da prisustvo/odsustvo bola određuje šta ćemo dalje; doduše, posle se ispostavilo da je moje zadivljujuće krivo korenje odredilo šta i kako dalje (resekcija korena), ali mene ipak zanima sledeće: kada je davanje anestezije potpuno neutralno i ima za posledicu samo bezbolnu intervenciju za pacijenta, a kada može da maskira određena stanja?
Čisto da znam kada imam prava da držim usta zatvorena dok ne vidim spasonosnu iglu, a kad moram da otrpim ...
Hvala!
. 
.