budite jaki

[Vvest]

svi mi koji smo osetili i susreli se sa bilo koji vidom kancera moramo da budemo jaki. moramo da se borimo protiv tog gada, moramo da nasin najdrazima kazemo i da ih ubedimo da smo mi jaci od njega. ja to nisam uspela sa mojom mamom, sve vas molim da vi uspete u vasoj borbi protiv njega. budite jaci, budite ubedljiviji od mene, pokazite svu ljubav i paznju koju mozete , gad se moze pobediti, najvaznije je ono sto je u glavi. u vasoj glavi , i to morate , to pozitivno morate preneti onima kojima je tesko, onima do kojih vam je neopisivo stalo. borite se svi !

[bobans1983]

Borimo se mi ali mora malo i savremena medicina da pomogne.

Tu najvise skripi.

Najvise zameram sebi sto moj muz sem svake ostale pomoci nije imao i pomoc psihijatra. Niko nam nije rekao. A sami se nismo setili. Mislim da je dobar psihijatar imao doooosta posla.

Ajd vidite da li ovde ima jos lekara.Pa nema.Sta ima ovde da traze

[aka]

slazem se, bobans1983.
moramo se boriti ali vrlo cesto ne znamo kako ili mislimo da znamo pa radimo pogresno.
psihijatrijska podrska i za pacijenta i za njegove bliznje je vrlo bitna.
moja mama je svoju dijagnozu vrlo tesko primila i bukvalno je plakala 24 sata dnevno u bolnici. bilo je toliko lose da sam se u nekim momentima vise bojala za njeno mentalno, nego za fizicko zdravlje. nikom nije ni palo na pamet da joj ponudi razgovor sa psihijatrom, samo je dobijalala bensedin u infuziju svako vece bez da je to i znala.
ja sam se iz svoje krize izvukla tako sto sam se pridruzila on-line support grupi za clanove familije pacijenata na jednom americkom sajtu i hvala im do neba sto su mi pomogli i dalje mi pomazu korisnim savjetima.
ovakve stvari kod nas ne postoje, ni on-line ni u stvarnom okruzenju, a vrlo su korisne. steta...

[rozana]

Ja sam operisala kancer dojke pre 4 godine. U to vreme moji sinovi su imali 11 i 15 godina i ja sam cvrsto odlucila da ih postedim istine. Najveci deo zivotne energije u to vreme sam trosila da mojoj deci obezbedim normalan zivot. Naravno da je to bilo tesko, prolazila sam kroz pakao, a najgore od svega je sto sam imala uzasne probleme sa nesanicom. Desetak dana po izlasku iz bolnice trazila sam uput za psihijatra, sa nadom da cu dobiti nekakvu strucnu pomoc. Otisla sam u bolnicu Dragisa Misovic i pored toga sto je na uputu bila napisana dijagnoza C50, prvi pregled su mi zakazali tek za 30 dana. Cak ni to nije bilo toliko strasno, koliko cinjenica da sam kod doktorke u ordinaciji provela ukupno 3-4 minuta, koliko joj je bilo potrebno da odredi terapiju antidepresivima. Bila sam strasno razocarana, ocekivala sam da cu dobiti bar savete kako da se ponasam prema deci koja su i pored moje zelje da sve izgleda normalno, ipak osecala da se nesto neobicno dogadja. Pocela sam da pijem te lekove iako sam znala da te tabletice nisu resenje za moje probleme. Zato sam otisla kod drugog psihijatra - ovog puta u Dom zdravlja. I odatle sam otisla razocarana - dobila sam samo recept za neke druge antidepresive. Nisam ih ni uzela iz apoteke jer ja nisam bila depresivna, samo sam bila opterecena time da li sam donela pravu odluku, odnosno da li uopste imam prava da deci ne govorim nista o bolesti.
I evo ja vec 4 godine redovno odlazim na kontrole i nikada mi niko u Institutu za onkologiju nije rekao da bi trebalo potraziti bilo kakvu psiholosku pomoc. Sve moje kontrole (kod hirurga i radiologa) su uzasno rutinske, ja imam utisak da nas oni lece statisticki. Na bezbroj mojih pitanja uvek sam dobijala odgovor - zivite normalno, kao i pre bolesti. A ja sam se ponasala po sistemu - imala sam kancer, operisali su me i izvadili ga i nemam ga vise. Samo tako sam mogla normalno da funkcionisem.
Ipak, svaka kontrola je uzasno stresna i bilo kakva vrsta psiholoske pomoci bi bila dragocena. Ja nazalost nisam uspela da je dobijem.

[evo mene]

Draga Rozana,o meni možeš pročitati na temi‚‚prijatelji‚‚.I ja ,kao i mnogi na ovom forumu imamo slićne probleme.Ni ja nisam naišla na ljekara,koji bi bio spreman da se malo dublje posveti mom problemu(govorim o psihijatru),sve do novembra prošle godine,kada mi je jedna predivna dr sa VMA posvetila vrijeme,razgovarala sa mnom i preporučila tablete za spavanje,koje su mi,KONAČNO ,pomogle.To je Flormidal.Vjeruj mi,za 7 prethodnih godina,pokušala sam sve moguće,ali ništa mi nije pomoglo.Još nešto,rekla mi je da sam toliko toga nakupila u sebi,da,u onih par minuta ,kad zaspem,proradi podsvijest i svi moji strahovi,strepnje i tuga,isplivaju.Upravo to nam ne dozvoljava da se opustimo.Što više razgovaraj o svemu,i nađi način da kažeš djeci.Nije lako,ali ja sam pogriješila i moje dijete je saznalo na ružan način.Nemoj da se osjećaju izostavljeni.Biće povrijeđeni.Sve najbolje.

[zlatiborac]

Necete verovati ali evo i moje iskustvo. Na pocetku majcine bolesti naravno da sam shvatio da ce psiha imati veliki znacaj u lecenju. Zato sam,odmah kad sam se pribrao,otisao do psihijatra i psihologa koji ima nekakav evropski sertifikat i koji radi privatnu praksu i svoje "usluge" debelo naplacuje. Majci je ocigledno trebala pomoc a i ja sam imao brojne nedoumice vezane za moje dalje delanje. Posto sam mu izlozio situaciju upitao me koliko majka ima godina. Rekoh da ima 60. Na to ce on: "Decko,znas,zivimo u vremenima kada ljudi umiru u dvadesetim,tridesetim a u cetrdesetim vec uveliko razmisljaju o tom chinu!!!!!!!!!!! Prvo sam ostao bez teksta,onda pomislim,ma mozda me zajebava posto smo se donekle i poznavali,ali covek navalio da me ubedi da treba dignuti ruke i ne odustaje!!!Ustah,podjoh na vrata i rekoh mu: biiiiiiiiiiiiiiiiiip ! A on se izbeci i rece: Alo,gde ste posli,vas racun je 1800dinara!!!!!!! E,onda je nastao "prekid filma"...O onome sto se dalje desavalo mozda u nekoj od narednih epizoda... Strasno!!!

[evo mene]

Zlatiborac,to je samo potvrda da nas ,zaista ima svakakvih,ali ne treba sve jabuke bacati,zbog jedne trule.Nadam se da tvojoj mami pomažu flasteri protiv bolova.

[zlatiborac]

Moja mama ne koristi nista protiv bolova...