Šta znači kada su zenice baš vidno raširene?? Pri pogledu u svetlost se za trenutak skupe, a onda se opet rašire (dok je pogled i dalje uprt u svetlost)?

Uz te "simptome", sam primetila kod drugarice i da ne može dugo da zadrži pogled kada gleda u jednu tačku, nego joj oči "igraju" a uz to joj je svakodnevna normalna pojava i drhtanje ruku.
Njoj sve ovo ne predstavlja problem u svakodnevnom životu, ali ja mislim da to i nije baš ok.

Da li neko od vas zna nešto više o tome i da li bi trebalo da ode do lekara i ako je odgovor pozitivan, da li da ide kod neuologa ili........gde??!!

Da napomenem, apsolutno sam sigurna da se ne drogira niti da konzumira neke tablete ili alkohol.

Hvala, majja

Mozda tvoja drugarica ima neke strahove ili slicno ili je malko "nrevoznija".pa se zato ovo dogadja,mozda ti ne znas za strahove koje ona ima....Zenice se prosire i iz tog razloga.


Srdacno te pozdravljm!

Nema nikakve strahove, rekla bi mi to. Kad sam primetila kolike su joj zenice, prvo što sam je upitala je da li je uzbudjena ili uznemirena zbog nečega, pogledala me je kao sa Marsa da padam.

Majo, dobar dan, nadam se da ste dobro?

Drugarica definitivno treba da ode kod neurologa - i to sto pre. POdatci koje navodite ne moraju znaciti nista dramaticno, ali mogu pa ako jeste nesto na mozgu neophodno je da se to sto pre ustanovi. Dakle - pravac neurolog. Nistagmusi (setanje ociju), drhtanje ruku, siroke zenice - sve to moze da ukazuje na neki proces na mozgu.

Hvala na odgovoru Garfield.

Samo da napomenem, njoj se ruke tresu od kad znam za nju-to nije novo.


***************************************************
Puno mislim i na Vas i na sve one divne ljude sa one teme, a nemam petlju da je podignem i pišem tamo o sebi.
(da iskoristim ovu temu za to, i ovako je moja-neću se ljutiti kao postavljač ).

Ne znam kako bih opisala kako sam......osećanja su mi uglavnom pomešana, pretežno sam tužna i često, da ne kažem svakodnevno, plačem. Ne traje to dugo, setim se nečega, rastužim se, isplačem i guram dalje. Ne koči me to u obavljanju svakodnevnih obaveza (nisam u fazonu da se ne dižem iz kreveta i te totalne depresije, ali činjenica je da sam jako tužna, jer mi mama mnogo nedostaje. Svakoga dana sve više i više.)
Trudim se da naučim da živim sa tim bolom-kako mi ljudi kažu da to tako biva, ali nešto mislim da sam loš učenik. Možda je još rano, ne znam?

Kod psihologa idem redovno, zaista mi dosta pomaže ta priča i njene sugestije, uvek izadjem odande (i drži me do sledećeg susreta) gomila (nesvesnih) stvari koje ona uspe da izvuče iz mene, a koje mi nisu ni na kraj pameti-zato što su u mojoj podsvesti , iz nekih izvlačim pouke, neke mi daju odgovore na mnogobrojna pitanja, a neke mi i dalje ostaju bez odgovora.

Xanax mi je rekla da uzimam po potrebi (a sećam se da ste mi Vi pisali da to nije lek koji se uzima tako, kao analgetik), tako da sam ga, može se reći, potpuno izbacila. Imala sam potrebu jednom da uzmem svoju dozicu, uvek je uz mene za "ne daj bože" situaciju. Normalno spavam, trudim se da jedem, emotivni život sam sredila, kad mi se izlazi ja izadjem, kad mi se plače ja plačem, imam drugaricu koja ima mogućnosti da plaća devojku da joj sredjuje stan i pegla, dogovorila sam se sa njom da to sada radim ja, jer mi novac treba a kod nje imam slobodu "ponašanja" te kad mi dodje teško, ja to mogu izbaciti iz sebe, kad mi se sa njom smeje, ja se smejem. Sve što se tiče papira i regulisanja istih sam sredila, sada čekam poziv iz Suda za ostavinsku, primila sam zaostale delove mamine penzije, pa sam to rasporedila da imam za plaćanje računa u narednih 6 meseci tako da sam po tom pitanju mirna, tata mi od svakog dela svoje penzije pošalje po nešto, tako da mogu da "plivam" i nemam onaj grč koji sam imala "šta ću, kako ću i od čega račune da plaćam", tako da sam relativno mirna po tom pitanju. Treba još da dobijem i refundaciju od sahrane, tudju negu i pomoć tako da ću i od tih para moći da budem mirna što se tiče komunalija za bar još par meseci (uz ovih 6 što sam "namirila"), a dotle ću se valjda i sama stabilizovati i moći da nadjem neki "normalan" posao (mada se ovo što sada radim, daleko više isplati od toga), ali o tome ću kada dodje vreme.
Ponekada mamu sanjam, pokušavam da pronadjem paralelu izmedju toga što sanjam i onoga što jeste ili što je bilo. Poprilično sam konfuzna. Poslednje što sam sanjala je, da sam bila mnogo tužna što je više nema, a ona mi je ispunila želju i "vratila" se, stim što je opet morala da umre a u tome je opet prolazila kroz iste muke. Pa sam u snu nanovo patila zbog toga, pa kad sam se opet smirila, opet mi je nedostajala, a ona je to odnekuda "videla" i opet mi se vratila da mi bude lakše i ponovo pri odlasku prolazila kroz isti pakao. Da bi mi na kraju dečko rekao (takodje u snu): prekini više da je maltretiraš, pusti je da ide dalje svojim putem, ti moraš ići svojim i shvati da time što se vrati na kratko i tako ti ispuni želju samo iznova i iznova ponovo mučiš i sebe i nju. Ne traži od nje da se vraća. Obe čete biti mirnije ako ona vidi da si ti ok i da je ne tražiš".

Jaaaako mi je bilo teško nakon toga i kad god mi je teško, setim se tog sna i on mi (kao) daje snagu da naučim da živim sa tim bolom.

25.7. je bilo polaganje urne, to me je isto jako potreslo, ja sam smestila mamu u kasetu, nisam htela da to iko drugi radi, išla sam prncipom-do kraja svih krajeva ću ja da "brinem" o njoj.
Poprilično sam se iznenadila hladnoćom urne, ne znam ni sama šta sam očekivala, u glavi mi je bilo da će to biti "poslednji kontakt, dodir sa mojom mamom, a onda me je ona "ledenoća" presekla.
Desetak dana pre toga sam sanjala da me mama drži u naručju, ona je mlada a ja sam u ovom dobu u kom sam sada i da stojimo ispred neke, meni nepoznate zgrade sa brojem 86.
Broj mamine urne je 998. Kad se okrene naopačke, dobije se 866. Ova poslednja šestica je višak tj devetka, a obrnuto je bilo i od sna gde je ona držala mene, a u ovom slučaju, ja nju.

I tako........ne znam da li se time mučim, ali eto, o tome razmišljam povremeno. Pokušavam da pronadjem neko značenje, neku paralelu izmedju ovog i onog sveta, nekada se i uplašim da ću da zastranim od toga, ali i dalje se držim nekako..........


Kako ste Vi? Jel ste se oporavili nakon babine sahrane, vratili u kolotečinu života?!


Veliki pozz, majja

MAjjo:

posto s epostavljac teme nece ljutiti, da spamujemo onda!

Cesto sam mislila na Vas i kako ste posle svega, nije se za cuditi i da placete, i da tugujete i da sanjate - sve je bilo preskoro, i sve je bilo velika trauma i nije tacno da ste Vi dlos ucenik; bas sve radite upravo kako treba. reci cu Vam samo da je tek sad - godinu dana nakon - pocinjem da tugujem za tatom, da placem, da se secam, da me boli....Pa Vi vidite ko je tu los djak!

Dobro je sto ste u kontaktu sa psihologom i sto imate neku spoljnju pomoc za sve te emotivne probleme i traume, dobro je sto ste organizovali svoj zivot i zivite funkcionalno - tugujete, da, ali niste umrli zajedno sa mamom, da tako kazem, sto Vi kazete niste u depresiji u krevetu sa spustenim roletnama, krsem u stanu i neopranom kosom 15 dana. PAtnaj je ok, tugovanje je normalno, ocekivano i najzad potrebno. Snovi idu pod ruku sa tim, i negd eintegrisu oba VAsa dela - onaj emotivni (zenski u snu) koji zeli da vrati kontakt sa mamom, i onaj racionalni (muski deo u snu) koji shvata da je to nemoguce i da mora da dodje do separacije d abi ste mogli da nastavite dalje sa Vasim zivotom. Odlican san, i jako sam zadovoljna zbog VAs, Vasi snovi govore u prilog tome da nece ostati trajne pukotine i rascepi na VAsoj dusi koji nece moci da zarastu. Ostaju tragovi, naravno, ali zivot je uvek jaci. Zaista jeste, verujte u to. Oporavite se, odmorite se, a onda krenite u svoj zivot punim plucima; u trazenje posla, u emotivnu vezu koja ce ishodovati sopstvenom porodicom i sopstvenom decom, ili vec u nesto trece sto VAs cini srecnom.

Sto se men tice, evo vidite: zivi se, radi se. Svracam na forum, odgovorim na par poruka, pokusam da pomognem gde mogu, pa nazad u svoj zivot, moj posao, porodica, prijatelji. I d aodgovorim na Vase pitanje: jos se nisam ni spojila sa idejom da je baka umrla, tek sam pocela da zalim za tatom; ovo ce me stici tek naknadno, ako VAm kazem da od sahrane u pocetkom Maja nisam otisla na groblje sem kad je tati u julu bilo godinu dana onda ce Vam sve biti jasno. A to nije zato sto nemam vremena, vec zato sto jednostavno ne mogu da tamo odlazim i da se suocavam sa konacnoscu njihovog odlaska iz mog izvota. Eto vidite. Svako tuguje i pati na svoj nacin, i svako u svoje vreme i nema toga ko moze d aodredi ni meni ni Vama kolko ce da traje niti kako ce da izgleda. ONo sto je vazno to je da se ponasamo zdravo, da funkcionalno zivimo, da ne tonemo, i da odrzimo socijalno i profesionalno (i naravno licno psihoemocionalno) funkcionisanje na zdravom nivou Sve ostalo - samo su nijanse.
Drago mi je sto ste se javili, zaista sam zelela da znam kako ste posle svega i drago mi je sto vidim da ste dobro odnosno d acete biti dobro. Nisam ni sumnjala u VAsu snagu, ali onakve stvari znaju da slome i najjace.
Tu sam ukoliko Vam bilo sta zatreba i ukoliko imate potrebu da nesto podelite (privatno ili javno). Topli pozdrav i svako dobro. Ne dajte se.

A ja sam baš puno razmišljala kako to ide kod Vas i drugih ljudi iz Vaše struke koji pomažete nama (koji sa tim delom nauke veze nemamo) i da li na osnovu znanja i umeća koje posedujete, možete i sebe korigovati u tom nekom pravom smeru.
Očigledno da to zavisi od osobe do osobe.

Moram da Vam kažem da sam ja navodno svesna svega, a onda kada ugledam maminu sliku ili umrlicu ili pomislim da odem na groblje, kao da se TEK onda stvarno osvestim.
Meni je groblje blizu (na 15-ak min peške od kuće) i bila sam jednom, dan nakon polaganja urne. Danas sam krenula na Dunav, popodne, i rekla drugarici na sred Ruzveltove da skrene i da stane, da hoću da svratim do mame. Odjednom, iz čista mira. Nisam to imala u planu. Nisam se dugo ni zadržavala, ali jednostavno sam odjednom osetila potrebu da odem i to i uradila. I inače, šta god da je u pitanju i naravno ako je izvodljivo, gledam da ispunjavam sebi želje i željice.

Inače, ova moja drugarica što je maltene svo vreme bila uz mene mi je takodje rekla da se iznenadjujuće sjajno držim i da je ona, obzirom na to koliko me dobro i dugo poznaje i zna koliko sam za mamu bila vezana, očekivala da ću bar narednih 6 meseci biti u zamračenom i u krevetu.

Ajd kad kažete, samo, plaši me da kasnije ne potonem, onako, kako ja volim da kažem - retroaktivno, ali valjda neću. Trudim se, radim na tome. Ono što me najviše "drži" je činjenica da se mama tokom celog svog života svojski potrudila u svemu oko mene i da ja ne smem biti slaba i upropastiti sve to i želim da i od sebe i od života izvučem najbolje što mogu!!
Nekada potonem, ali to je kako i sami kažete, sasvim normalno.



Veliki pozz i kuckamo se.