Savet

[nadam se]

Ukratko. Otac mi je počeo slabiti, zadnjih par meseci 20-tak kila, uradili smo skener, ultrazvuk, snimanja.....analize i poslali su nas na magnet. Magnet je potvrdio ono što su lekari sumljali. Da mu je telo puno metastaza. Jetra, linfni čvorovi, stomak. Misle da je primarni u debelom crevu, i da je jako sitan. On još ne zna. Lekar predlaže dve opcije. Da mu se kaže i da ide na onkološku komisiju, ili da mu se ne kaže da ne klone moralno. Otac je 1950 godište, uvek bio kao bik jak, ali...... Kakva su vaša iskustva. Lekara smo shvatili, kao da mu leka nema, da je ostalo samo preživljavanje i dilema dali ga trovati citostaticima, ili ga pustiti da ovo malo vremena što mu je ostalo proživi bez tereta. Ali ja ne želim da se predam.

[dragancesu]

Tesko je reci sta raditi, mozda da cujes druga iskustva.

Ocu mog kolege je postavljena dijagnoza rak, mislim zeluca. Covek je znao sta su mogucnosti. Prvo se povukao u sebe i tako skoro mesec dana. Ali poslusao je savet lekara i malo promenio ishranu pa mu je bilo bolje. Onda je resio da ide na terapiju i prosao je.

Uglavnom, tesko cete sakriti sta je u pitanju.

[sosabgd]

Ne znam koliko ce ti ova moja prica pomoci, ali mozda nadjes korisnu makar jednu recenicu:
Moj otac (1947. god) je dugo imao bolove u ruci i ramenu, ali posto je imao tesku saobracajku, pretpostavili su da je to normalno i lecili ga kao da ima reumu, slali u banju itd. dok jednog dana keva nije posumnjala zbog kaslja, odvela ga na snimanje pluca i tada je usledio sok - rak pluca sa metastazama na kostima. Oduvek je bio vrlo slab, ali vrlo vitalan, tako da niko nije posumnjao dok je gubio na tezini.
Elem, rekli su nam da ga ne mucimo, da su meseci, nedelje u pitanju i da ga vodimo kuci.
Nismo mogli da poverujemo i mislim da do kraja niko u nasoj kuci, pa ni u razgovoru sa njim nije izgovoio rec rak. Borili smo se do poslednjeg trenutka. Primenjivali alternativnu medicinu, gladovanje, obloge od trava, vezbe u parnom kupatilu dok je mogao i danas sam duboko sigurna da mu je to pomoglo da ipak ima manje bolove nego sto je to uobicajeno kod ovakvih pacijenata.
Svi su nas osudjivali sto ga ne damo u bolnicu, pa i mi smo u toku dana prolazili od faze "sta ako gresimo", do faze "to je nasa odluka i nicija vise". Samo smo ga jednom u ta dva meseca odveyli u bolnicu na jedan dan i noc i to je jedina odluka zbog koje se i dan danas kajem, ali bili smo se uplasili, a njemu je bilo tog dana losije nego inace... Elem, vratili smo ga kuci i tu je i umro.
Od tada je proslo osam godina, a meni je pre sedam meseci konstatovan rak materice. Operisana sam i za sada je sve OK.
Trenutak kada mi je doktor saopstio dijagnozu za mene je bio najgori trenutak u zivotu, jer ipak je sve to drugacije kada se desava bas tebi. Iz ove perspektive i svog prethodnog iskustva, znam da bih volela da znam sta mi je i protiv cega se borim, jer tako dobijam duplo vise snage. Ali sve to zavisi od licnosti. Moja majka, kao i u slucaju mog oca, ni dan danas tu rec nije izgovorila preda mnom, cak ni kada sam bila operisana. Shavatam da je to njen nacin borbe sa problemom, ali meni to i danas jako smeta i ponekad bih iz glasa vriskala da bolest nece nestati ako se ona (ili mi) pravi (mo) da je nema.
Necu vise da gnjavim, bas sam se raspricala. Moj savet je da se borite u svakom slucaju, jer nikada se ne zna, mozda bas vas broj bude onaj srecan.
Sve najbolje zelim kompletnoj tvojoj porodici. Iako se ne javljam cesto, citam redovno ovaj forum, ovde sam nasla informacije, ali reci utehe i podrske, pa svrati. Mi smo tu.
Pozdrav od SoseBgd.