Ваздух



Ваздух је смеша гасова од којих су неки у врло променљивом саставу: азота има 78,08%, кисеоника 20,95%, аргона 0,93% и у врло малим количинама криптона, ксенона, хелијума, неона и других. У променљивим количинама у ваздуху може бити водене паре, озона, угљен диоксида, радона и других. Састав ваздуха варира на различитим висинама. При већој висини смањује се садржај кисеоника, а повећава се садржај водоника.

Vetar



Vetar je pojava kretanja vazduha kao posledica različitih atmosferskih pritisaka između dve lokacije.

Varenje



Varenje je složen proces tokom kojega makromolekuli hrane ugljeni hidrati, masti i belančevine, trpe niz mehaničkih i biohemijskih promena, čime se razgrađuju do osnovnih gradivnih jedinica ili monomera: glukoze, masnih kiselina i amino-kiselina, koje ćelije mogu koristiti za procese gradnje, ali i kao izvor energije.


Put i razlaganje hrane u crevnom traktu
Sistem organa za varenje, u vidu mišićne cevi koja se proteže od prednjeg dela trupa, karakterističan je za složenije beskičmenjake i sve kičmenjake. Tokom evolucije došlo je do diferencije mišićne cevi - crevnog trakta na osnovu uloge u procesu varenja hrane. Tako se razlikuju delovi za unošenje i mehaničku obradu hrane (usna duplja), za transport (jednjak), za hemijsko razlaganje hrane i apsorpciju produkata razlaganja u krv (tanko crevo) i, na kraju, za obrazovanje i izbacivanje nepotrebnih produkata arenja (debelo crevo).

VIRUS

Virusi su neprestano prisutni u svakodnevnici kao pojam stalne, često veoma ozbiljne pretnje zdravlju, ne samo ljudi nego i drugih organizama - biljaka, životinja, bakterija. Virusi su izgrađeni od samo dve komponente. Jednu predstavlja nukleinska kiselina DNK ili RNK, a drugu omotač proteinske prirode. Premda poseduju genetički, nasledni materijal, o virusima se obično ne govori kao o živim organizmima. Virusi nisu sposobni da rastu, da sintetišu svoje proteine niti da obavljaju metaboličke procese. Proteinski omotač virusa je kapsid.

Sadržaj
1 Definicija i opšte osobine
2 Građa i hemijski sastav
3 Podela
4 Tropizam virusa (specifičnost)
5 Bakteriofagi (fagi)
6 Umnožavanje virusa
7 Posledice virusne infekcije
8 Onkogeni virusi
9 Bolesti izazvane virusima i odbrambeni mehanizam ćelije
10 Subvirusne čestice
11 HIV virus



Definicija i opšte osobine
Virusi su acelularni, ultramikroskopski,organizmi nesposobni da se razmnožavaju van ćelije domaćina. Izvan ćelije domaćina oni ne pokazuju osobine živih bića, čak mogu i da kristalizuju. Kristalizovani virusi zadržavaju sposobnost infekcije ćelije.

Zrela virusna, vanćelijska, čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion. Ulaskom u ćeliju virion postaje aktivan tj. virus. Virus u ćeliji preuzima kontrolu nad molekularnim aparatom domaćina i koristi ga za sopstveno razmnožavanje. Ćelija domaćina tada stvara delove virusa, a ne materije koje su njoj potrebne za normalan rad. To u domaćinu dovodi do patološkog stanja (bolesti), pa se virusi smatraju isključivim unutarćelijskim – obligatnim parazitima (lat. obligatan = obavezan).

Veličina virusa kreće se od 10 – 300 nm (1 nm = 0,000001 mm) tako da se mogu videti samo elektronskim mikroskopom što znači da su ultramikroskopski ( lat. ultra = prekomerno ; grč. mikro = sitno; scopeo = gledam, posmatram).

Za viruse se u pravom smislu može reći da se nalaze između živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i sposobnost da se ona menja (mutira) čime se virusi prilagođavaju promenama u spoljašnoj sredini kao i prisustvo proteina su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku građu (acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve to nedostaje oni se mogu razmnožavati samo unutar žive ćelije.


Građa i hemijski sastav
Virusi su najčešće građeni od samo dve komponente: nukleinske kiseline i proteina (kapsida), koji zajedno grade nukleokapsid. Samo neki virusi pored navedenih delova sadrže i dodatni omotač izgrađen od lipida i glikoproteina ( lipidi su poreklom od membrane ćelije domaćina).

Nukleinska kiselina je ili DNK ili RNK, pri čemu oba tipa mogu biti i jednolančane i dvolančane. Nukleinska kiselina čini virusni genom (skup svih gena), koga čini jedna kopija gena. Zato se virusi mogu smatrati haploidnim organizmima. Virusni genom može sadržati od nekoliko gena do nekoliko stotina gena.

Kapsid je omotač, izgrađen od proteina, koji obavija nukleinsku kiselinu. Sastoji se od jednakih proteinskih jedinica — kapsomera. Kapsid ima više uloga:

štiti nukleinsku kiselinu od razarajućeg dajstva enzima ćelije domaćina;
omogućava prenošenje nukleinske kiseline od jedne do druge ćelije domaćina (kao “paket”);
reaktivne grupe u kapsidu omogućavaju da se virus veže za receptore (osetljiva mesta) na ćeliji domaćina;
proteini kapsida imaju svojstva antigena.
Virusi mogu, pored navedenih jedinjenja, sadržati i enzime koji im omogućuju da napadnu ćeliju kao i enzime za razmnožavanje u toj ćeliji.


Podela
Virusi se klasifikuju u zavisnosti od toga koju nukleinsku kiselinu sadrže, zatim na osnovu simetrije kapsida, veličine, prisustva ili odsustva dodatnog omotača.

Prema nukleinskoj kiselini koju sadrže, dele se na DNK i RNK viruse. Za sve do sada poznate RNK viruse utvrđeno je da se razmnožavaju u citoplazmi ćelije domaćina. DNK virusi, sa svega nekoliko izuzetaka, razmnožavaju se u jedru ćelije domaćina. DNK virusi su npr. herpesvirusi (izazivaju oralne i genitalne infekcije, mononukleozu i dr.) i adenovirusi (respiratorne i crevne infekcije). RNK virusi su retrovirusi (izazivač SIDE), virusi izazivači rubeola, zaušaka, besnila i dr.


Tropizam virusa (specifičnost)
Virusi pokazuju specifičnost (osobenost) u prepoznavanju i vezivanju za receptore na ćeliji domaćina. To određuje njihovu osobinu da inficiraju određene ćelije ili organizme, što se naziva tropizam. Animalni (životinjski) virusi inficiraju životinje, biljni virusi – biljke, a bakteriofagi - bakterije. Virus mozaične bolesti duvana (skr. TMW) inficira samo tu biljku. (ТМW je inače prvi otkriveni virus. Otkrio ga je krajem 19. veka naučnik Ivanovski.) Virus kijavice napada respiratorni trakt.


Bakteriofagi (fagi)
Virusi koji inficiraju bakterije i u njima parazitiraju, nazivaju se bakteriofagi ili jednostavnije fagi. Najbolje su izučeni fagi koji napadaju bakteriju ešerihiju. Fagi mogu imati dvolančanu DNK (ređe jednolančanu DNK) ili mogu imati jednolančanu RNK.

Izgrađeni su od glave, repa i pločice sa pipcima. Glavu faga čine nukleinska kiselina i kapsid. Rep sadrži enzime koji razlažu ćelijski zid bakterije čime omogućavaju ulazak faga u bakteriju. Pločica sa pipcima služi za pričvršćivanje faga za bakterijsku ćeliju.


Umnožavanje virusa
Virusi se razmnožavaju na način koji je jedinstven u živom svetu pa se naziva umnožavanje. Ćelija domaćin, po ulasku virusa u nju, proizvodi nekoliko desetina do nekoliko stotina virusnih nukleinskih kiselina i na hiljade proteinskih kapsomera, a nakon toga se ovi delovi spajaju u veći broj virusnih čestica.

Osnovne faze pri umnožavanju virusa su adsorpcija, penetracija, dekapsidacija, sinteza delova virusa, sazrevanje i oslobađanje viriona.

Adsorpcija (pripajanje) je vezivanje virusa za površinu ćelije domaćina. Pripajanje omogućuju reaktivne grupe kapsida, pomoću kojih virus pronalazi osetljivo mesto (receptor) na površini ćelije domaćina i veže se za njega.
Penetracija (prodiranje) je ulazak virusa u ćeliju. Vrši se na različite načine, u zavisnosti od prirode samog virusa. Bakteriofag enzimima razlaže zid bakterije, praveći otvor, kroz koji zatim ubacuje svoju nukleinsku kiselinu (kao ubrizgavanje tečnosti špricom za injekcije). Virusi bez dodatnog omotača ulaze pinocitozom. Kod virusa sa dodatnim omotačem penetracija se isto vrši pinocitozom, samo što se dodatni omotač stapa sa ćelijskom membranom, a ostatak virusa (nukleokapsid) se ubaci u ćeliju.
Dekapsidacija (gubljenje kapsida) se vrši po ulasku virusa u ćeliju. Enzimi ćelije domaćina razlažu kapsid, a virusna nukleinska kiselina se oslobađa omotača. U ovoj fazi se ne može utvrditi prisustvo virusa u ćeliji.
Sinteza virusnih komponenti obavlja se u domaćinu tako što virusna nukleinska kiselina podređuje metabolizam domaćina u svoju korist. Ćelija obavlja replikaciju virusne DNK (ili RNK) koja obezbeđuje sintezu proteina virusa.
Sazrevanje virusa je stvaranje nukleokapsida kombinovanjem nukleinske kiseline i proteina.
Oslobađanje viriona iz ćelije domaćina može se vršiti na razne načine: razlaganjem (lizom) ćelije što dovodi do smrti ćelije, egzocitozom — pri kojoj virus od membrane ponese jedan deo kao svoj dodatni omotač i dr.
Ova poslednja faza može kod nekih DNK virusa da izostane. Takvi virusi ugrade svoju DNK u DNK domaćina i deobom se prenose na potomačke ćelije (virusna DNK se replikuje zajedno sa DNK domaćina). Nazivaju se provirusi (latentni — mirujući virusi). Ugrađeni u DNK domaćina, provirusi gube sposobnost infekcije, ali se u određenim uslovima (povišena telesna temperatura, pad imuniteta i dr.) ili spontano mogu ponovo aktivirati.

Neke bakterije koje u svojoj DNK sadrže provirus (u bakteriji se on naziva profag) su od velikog značaja u humanoj medicini. Tako npr. bakterija koja izaziva difteriju, može da stvara otrov samo ako je u njenu DNK ugrađen određeni profag. Taj profag sadrži gen koji određuje sintezu otrova.

Posledice virusne infekcije
Posledice virusne infekcije mogu biti smrt ćelije, transformacija ćelije ili latentna infekcija. Transformacija ćelija predstavlja njen neograničen rast i nenormalne deobe koje izazivaju kancer (rak), a sami virusi nazivaju se onkogeni virusi. Pri latentnoj infekciji virus ne dovodi do promena iako je prisutan u ćeliji domaćina. Primer latentne infekcije su herpes virusi koji izazivaju rane (osip) na koži, venerične bolesti, mononukleozu i dr.

Osoba koja je jedanput bila izložena infekciji ovim virusom, biće podložna ispoljavanju njegovog dejstva kad dođe do nekog stresnog stanja ili opšte slabosti organizma izazvane nekom drugom bolešću.


[uredi] Onkogeni virusi
Virusi mogu da izazovu transformaciju (preobražaj, promenu) ćelija domaćina koja se ogleda u tome što one počinju neograničeno da se razmnožavaju. Mase tkiva stvorene neograničenim razmnožavanjem ćelija nazivaju se tumori, a virusi koji do toga dovode su onkogeni ili tumorski virusi. Njihova nukleinska kiselina se ugrađuje u genom domaćina, gde može provesti u latentnom periodu dugi niz godina pre nego što izazove pojavu tumora. Tumori mogu biti benigni kada formirana masa ćelija ostaje na jednom mestu i ne napada druga tkiva, pa ih je lako hirurški odstraniti. Drugi tip tumora su maligni koji napadaju i uništavaju susedna tkiva, i označavaju se kao kancer.


Bolesti izazvane virusima i odbrambeni mehanizam ćelije
Mnoga oboljenja izazvana su virusima: kijavica, grip besnilo, varičela, rubeola, pojava bradavica, mononukleoza (“bolest poljupca” – zbog načina prenošenja), žuta groznica, zauške, velike boginje (variole) [dečija paraliza] i dr.

Neke eukariotske ćelije inficirane virusom imaju sposobnost stvaranja proteina nazvanog interferon. Ovaj protein sprečava, blokira replikaciju virusa. Interferon se oslobađa iz inficiranih ćelija i veoma dobro štiti susedne ćelije. Stvaranje interferona naziva se interferencija(ometanje virusa). Interferon, proizveden kao odgovor na jednu virusnu infekciju, pruža ćeliji zaštitu od sledećih infekcija, čak i od drugih različitih vrsta virusa.

Vakcine (koje se koriste u pokretanju odbrambenih mehanizama ćelije protiv virusa) obično sadrže mrtve viruse ili virusnu nukleinsku kiselinu koje pokreću proizvodnju interferona.

Pre 1980. god. interferon se izdvajao iz humanih (ljudskih) ćelija što je bilo skupo, a danas se proizvodi genetičkim inženjeringom, što je znatno jeftinije. Ovim načinom se ljudski gen za interferon ugradi u genom bakterija koje tada proizvode taj protein.


Subvirusne čestice
Subvirusne čestice su, kao što im sam naziv kaže, jednostavne građe i sitniji od samih virusa. Njihova priroda još nije dovoljno poznata. U ove čestice ubrajaju se virusni sateliti, viroidi i prioni.

Virusni sateliti imaju nepotpun genom pa se mogu umnožavati samo u prisustvu nekog drugog virusa nazvanog virus pomagač.

Viroidi su građeni samo od jednog kratkog lanca RNK, bez kapsida. Do sada su uzrokovali samo oboljenja biljaka (Tako se smatra da su oni uzrokovali smrt preko 10 miliona stabala kokosovog oraha na Filipinima).

Prioni se sastoje samo od proteina i izazivaju propadanje nervnog tkiva ljudi i životinja. Kod ljudi se smatraju uzročnicima Krojcfeld-Jakobovog i kuru oboljenja. Kuru oboljenje se javlja u nekim plemenima Nove Gvineje koja, kao pogrebnu ceremoniju, praktikuju da bliži rođaci jedu mozak preminule, obolele osobe. Oboljenja, čiji su uzročnici prioni, su još uvek nedovoljno objašnjena. Istovremeno su i jedinstvena u tome što su i infektivna (uzročnik je prionski protein, koji se prenosi sa obolele na zdravu osobu) i nasledna (da bi se bolest ispoljila neophodno je da zaražena osoba sadrži prionski gen). Kod životinja prioni su danas aktuelni po bolesti “ludih kra HIV virus
HIV virus pripada RNK virusima, veličine oko 100 nm, sa geometrijski pravilnom strukturom. Među RNK virusima on pripada tzv. retrovirusima koji imaju jednolančanu RNK, obavijenu kapsidom i dodatnim omotačem. Smatra se da ovaj virus može provesti u latentnom (mirujućem) stanju u domaćinu duži niz godina, pre nego što izazove bolest.

Varenje uz manjak kretanja





Poremećaji varenja, pre svega lenja creva, danas su sve češći. Ništa neobično kad uzmete u obzir koliko malo se većina ljudi danas kreće, koliko vremena provodi za kancelarijskim stolom ili, kasnije, sedeći ispred televizora. Ako i vi imate manjih ili većih problema s varenjem, ako želite da ponovo pokrenete creva koja su se ulenjila i prave vam probleme, evo nekih jednostavnih saveta koji bi mogli da vam pomognu.

Čaša tople vode ujutru: povremeno možete da naiđete na savet da je ujutru dobro popiti čašu mlake vode jer će to podstaći rad creva. To je tačno - toplota će opustiti želudac i pokrenuti creva. Samo, ne mora da bude baš topla voda - topao čaj (nipošto vruć), kriška toplog tosta, neko lagano toplo jelo - sve će to imati podjednako dobro dejstvo.

Ako držite dijetu i trudite se da unosite što je moguće manje masnoća, od ne baš beznačajne pomoći biće vam kašičica ulja pre jela, jer će podstaći creva na rad. Ne zaboravite, i masnoće su neophodne, samo ih ne treba unositi u prevelikoj količini. Najbolje je da to ulje bude maslinovo, jer ima najviše korisnih sastojaka.

Potreban vam je laksativ? Uzmite kivi! On je najbolji prirodni laksativ, jer sadrži vlakna koja pokreću rad creva. Tako je barem kad se radi o trenutnom zatvoru. Međutim, ako je uzrok poremećaja problem s debelim crevom, kivi vam neće pomoći.

Jogurt: o jogurtu s dodatim probiotskim kulturama smo već pisali - u slučaju manjih poremećaja varenja pomoći će vam čaša ovakvog jogurta dnevno. U slučaju da je poremećaj teži, jogurt vam neće baš puno pomoći.

Kretanje: najvažnije smo ostavili za kraj. Ukoliko veći deo dana provedete sedeći, creva će vam se ulenjiti i ni svi lekovi ovog sveta neće vam zaista pomoći. Pomoći će vam kretanje (u tu svrhu pomaže bilo koja fizička aktivnost, uključujući i šetnju; trbušnjaci su jedna od dosta efikasnih opcija). Pored toga, pomoći će vam i pravilna ishrana: voće, povrće, integralne žitarice, nemasno meso, riba, mleko i/ili mlečni proizvodi.

VARICHELA Varičela najrasprostranjenija bolest među decom, a najviše se greši u lečenju
Kratka i laka infekcija
Preporuka: čestao tuširanje ili kupanje. Sasvim kratki nokti. Posle pet dana u školu…
Virus varičele je toliko lagan da može da dođe praktično od svuda. Dovoljni su i veoma kratki kontakti pa da se dete zarazi. Dovoljno je doći u sobu u kojoj je pre toga sedeo oboleli.

Zaraza. Kako kažu izveštaji Svetske zdravstvene organizacije, deca najviše oboljevaju od varičele u proleće i to najviše do 12. godine. Naravno mogu i starija deca da obole, ali u proseku dobijaju varičele do 12. Ove godine varičele "napadaju" i odrasle. Poznati teniser Lejton Hjuit je morao da napusti takmičenje zbog varičele, a glumica Manuela Arkuri (koja vodi uz Pipa Bauda festival u Sanremu, zbog boginja nije mogla da ide na probe. Ozdravila je pred sam početak festivala.


Pravila higijene i sigurnosti

U toku bolesti poželjno je da se dete što češće pere, čak i kosa. Na ovaj način ne samo da se izbegava infekcija delova pokrivenih kosom, nego se i ublažava svrab. Najbolje je kosu prati mekim sunđerom, a sušiti je samo blagim tapkanjem peškirom. Iseći u toku bolesti detetu nokte na sasvim kratko, da se ne bi češanjem povredilo.
Na mestima gde je otpala krastica, koža ne potamni na suncu, ostane bela, kao ožiljak. Međutim, vremenom, koža "ozdravi", najviše što može je da ostane ožiljak poput tanke linije. Da ne bi ostali veći ožiljci, trebalo bi sedeti stalno pored deteta i ne dozvoljavati mu da češe krastice.






Kako da je prepoznate

Svrab se obično pojavi kada se pojave i crveni pečati - boginje, i ovi pečati su karakteristika varičele po kojoj se i prepoznaje bolest. Ovi plikčići prolaze kroz četiri faze:
1. Na početku se pojavi mala crvena bubuljica.
2. Odmah posle toga u sredini crvenila se javlja plik, sa svetlom tečnošću, veličine 1 do 2 mm.
3. Posle 24 sata ova tečnost postaje mutna.
4. Posle nekoliko dana, tečnost nestane i umesto plika javlja se krastica, koja otpadne za najviše sedam dana.
Crveni pečati se ne pojavljuju svi istovremeno: u prva 4 dana stalno se pojavljuju novi pečati, a svaka od ovih boginja ima svoj razvoj kako je gore opisano. Kada prestanu da se javljaju nove boginje, ove postojeće počinju da se suše i pretvaraju se u krastice.
Pažnja: temperatura nije uvek simptom varičele, jer može kod nekog deteta da bude niska, kod nekog visoka, a ima dece koja prođu i bez temperature.







Virusi se prenose putem kapljica koje lebde u vazduhu. Udahnemo ih ili se zarazimo u dodiru sa inficiranom kožom. Nije moguće odbraniti se, jer je oboleli zarazan još dok se kod njega nisu pojavili simptomi, dva dana pre pojave tipičnih znakova na koži.

Inkubacija. Kada je porodici neko oboleo od varičele, svi oni koji je do tada nisu imali, sigurno će se zaraziti. A čekanje da se bolest pojavi, može da bude i dugo, jer inkubacija traje od 12 do 21 dan.

I pored ovih podataka ne treba se bojati, jer varičela može da bude komplikovana samo u prvih pet dana života deteta. U svim drugim slučajevima deca to lako prebole, često i bez lekova. Kad su vrućine, deca teže podnose svrab, pa bi zato trebalo dobro paziti da se ne češu.

Dete ne bi smelo da ide u školu dok je bolesno, u nekim zemljama može da se vrati pet dana posle boginje koja se poslednja pojavila. Ali, o tome uvek lekar odlučuje.

Lečenje. Ako se pojavi temperatura, lekar će prepisati normalne antipiretike koji će sniziti temperaturu, i to na bazi paracetamola. Apsolutno bi trebalo izbegavati proizvode na bazi acetilisalicilske kiseline, to jest aspirin, jer može kod deteta izazvati oboljenje pod nazivom Rejov sindrom. Ovaj sindrom oštećuje jetru i mozak.

Da bi se smanjio svrab koji je veoma jak i dosadan, mogu se koristiti antihistaminici u vidu kreme ili masti ili u vidu sirupa. Postoje zatim antivirusni lekovi koji su veoma efikasni, ali njih će prepisati samo lekar i to u komplikovanijim slučajevima.

VAKCINA

Kako funkcionišu vakcine





Bakterije, virusi i druge klice svakodnevno dospevaju u naš organizam. Kada mikroorganizam koji izaziva neku bolest dospe u organizam, imuni sistem pocinje sa odbranom, proizvodeci proteine nazvane antitelima za borbu protiv patogenih klica. Cilj imunog sistema je da spreci bolest uništavanjem patogenih klica ili cineci ih bezopasnim.

Vakcine stimulišu imuni sistem tela. Organizam postaje imun na bakterije, viruse ili druge patogene klice na dva nacina:

- Preležavanjem neke bolesti (prirodni imunitet)

- Pomocu vakcina

Prirodni imunitet

Prirodni imunitet se razvija posle izlaganja odredenom patogenom mikroorganizmu. Imuni sistem reaguje na kompleksan nacin odbrane. Izložen patogenim mikroorganizmu imuni sistem stimuliše proizvodnju odredenih belih krvnih zrnaca nazvanih B celije. Ove B celije proizvode plazma celije koje proizvode antitela specificna za patogene mikroorganizme koji su napali telo. Ova antitela cirkulišu organizmom kroz telesne tecnosti i ako izazivac pnovo prodre oni ga prepoznaju i uništavaju.

Pored B celija, druga bela krvna zrnca nazvana makrofagi se takode suprostavljaju i uništavaju napadace. Ukoliko u organizam prodru patogeni mikroorganizmi kojima nikada pre niste bili izloženi, informacije o njemu se predaju belim krvnim zrncima koji se zovu pomagaci T celije, ove celije pomažu produkciju drugih celija koje se bore protiv infekcije, ukljucujuce memorijske T celije. Kada jednom preležite bolest, sledeci put kada se ista patogena klica pojavi antitela i memorijske T celije napadaju pre nego što se bolest pojavi. Imuni sistem može da prepozna i efektivno se bori protiv više hiljada razlicitih patogenih mikroorganizama.

Imunost indukovana vakcinama

Vakcine potsticu imuni sistem da se bori protiv odredene patogene klice bez izlaganja odredenom patogenu. Vakcine sadrže mrtve ili oslabljene forme ili derivate patogene klice. Vakcine teraju imuni sistem da "misli" da je napadnut od odredene vrste patogena, aktivira se da bi ga uništio i sprecio da vas ponovo inficira.

Ako ste izloženi patogenom mikroorganizmu protiv koga ste vakcinisani, njih docekuju antitela koja ih uništavaju a imunitet ove vrste je slican onome koji se stice prirodnim putem. Neke vakcine se moraju primiti više puta tokom života jer imuni odgovor slabi tokom vremena kod npr. tetanusa i velikog kašlja.

Tipovi vakcina

Vakcine se prave na nekoliko razlicitih nacina ali je za svaki tip cilj isti - da stimulišu imuni sistem bez izazivanja bolesti.

- Žive probudene vakcine - neke vakcine kao što su protiv malih boginja, zauški i varicele koriste žive razredene viruse, izazivaju jaku imunološku reakciju, pa je cesto samo jedna doza dovoljna da izazove doživotnu otpornost.

- Inaktivirani virusi - za ovu vakcinu se koriste ubijeni virusi ili bakterije, kakva je npr. polio vakcina.

- Toksikoidna vakcina - neki tipovi bakterija izazivaju bolest stvarajuci otrove - toksine koji ulaze u krvotok. Toksoidne vakcine kao što su protiv difterije i tetanusa koriste bakterijske toksine koji su napravljeni bezopasnim kako bi imuni sistem razvio odbrambeni mehanizam na te odredene toksine.

- Vakcine napravljene korišcenjem samo dela virusa ili bakterije kao vakcina protiv hepatitisa.

Prema podatcima Centra za kontrolu i prevenciju bolesti mnoge ozbiljne bolesti kao što su difterija, tetanus, poliomielitis su smanjene za 95% u 20-tom veku.

Zakonskim odredbama je propisano koje vakcine se u ašoj zemlji obavezno daju deci. To su protiv: - tuberkuloze - BCG vakcina - difterije - velikog kaslja (pertusis) - decje paralize (poliomijelitis) - malih boginja (morbili) - zaušaka (parotitis) - rubeole Nove generacije dece ne znaju za male boginje, zauške i ostale veoma neprijatne bolesti, od kojih se, verovali ili ne, cak i umiralo!

VIRUS KOKSAKI

Koksaki B4 virus
Klasifikacija virusa
Grupa: IV grupa ((+)ssRNA)
porodica: Picornaviridae

rod: Enterovirus

vrsta: Human enterovirus


Podtip
Coxsackie A virus
Coxsackie B virus


Ekologija taksona
Koksaki virusi su virusi iz familije Picornaviridae, a pripadaju rodu enterovirusa. Pripadaju IV grupi virusa. To su RNK virusi, što znači da u genomu imaju jednolančanu, linearnu RNK. veličina im je veoma mala, svega 20-30μm. Postoje koksaki A (23 serotipova) i B (6 serotipova) virusi. Ovi virusi se mogu svrstati u grupu opasnih, jer pod izvesnim okolnostima mogu dovesti i do smrti.

Sadržaj [prikaži]
1 Istorijat
2 Način prenošenja
3 Patološki (medicinski) značaj
4 Dijagnoza
5 Lečenje
6 Literatura



Istorijat [uredi]
Koksaki virusi su dobili naziv po mestu Koksaki (engl. Coxsackie) u državi Njujork (SAD) gde su 1948. godine izolovana dva soja iz stolice dva dečaka obolela od paralitičkog poliomijelitisa. Kasnije su otkriveni i drugi sojevi virusa u raznim delovima sveta. Ruski biolog Dmitrij Josifovič Ivanovski je prvi otkrio postojanje virusa.


Način prenošenja [uredi]
Rezervoar infekcije je čovek, najčešće sa asimptomatskom infekcijom, a izvor zaraze su sekret iz ždrela i stolica. Infekcija se ne prenosi kontaktom, već fekooralnim putem. Ima ih u otpadnim vodama i bazenima. Mogu dugo da se održe u otpadnim vodama jer su veoma otporni i tako kruže u životnoj sredini ljudi. Muve su čest mehanički prenosilac virusa. Infekcije koksaki virusima se najčešće javljaju u toplim mesecima, bilo da se radi o letu ili jeseni, a češće su u klimatski toplijim regionima i u sredinama s lošijim higijenskim uslovima.


Patološki (medicinski) značaj [uredi]
Najčešće izazivaju: miokarditis, perikarditis, meningitis, herpanginu i respiratorne infekcije.

Miokarditis - najčešće postoje simptomi respiratorne infekcije koji su prethodili srčanoj simptomatologiji: malaksalost, brzo zamaranje, otežano disanje pri naporu, nadražajni kašalj, lupanje srca, bol u grudima, kolapsna stanja i gubitak svesti. Kliničkim pregledom može se naći cijanoza perifernog tipa (modre usne, vrh nosa, jagodice lica, uši, vrhovi prstiju), ubrzan rad srca, poremećaji srčanog ritma, oslabljeni tonovi, snižen krvni pritisak. Navedeni simptomi i znaci mogu biti prisutni u manjem ili većem broju - što zavisi od težine miokarditisa i stepena hemodinamskih poremećaja, ali su oni nespecifični i da se zbog toga miokarditis i naziva „bolest sa 10 lica“. Prisustvo antitela na koksaki viruse u organizmu ne znači istovremeno postojanje bolesti, to jest miokarditisa. Ovaj virus može da napravi veća oštećenja samo ukoliko se ne otkrije na vreme i ne tretira adekvatno.
Eksudativni perikarditis (zapaljenje srčane kese) - perikardni izliv može da nastane kao odgovor na oštećenje perikarda i može biti serozan, bistar, gnojav, hemoragičan (prisustvo krvi u izlivu) i hilozan. Manji izlivi su asimptomatski ali kod većih se bolesnik žali na konstantan bol ili pritisak u grudima, otežano disanje, otežano gutanje, kašalj, štucanje i promuklost.
Herpanginovu anginu uzrokuju različiti tipovi koksaki virusa A. Počinje iznenada visokom temperaturom, opštim bolovima, gušoboljom, pojačanom sekrecijom pljuvačke. Na krajnicima, nepčanim lucima, ždrelu i resici stvaraju se male vezikule (plikovi) koje ubrzo postaju plitke ulceracije. Tegobe traju od jednog do četiri dana i prolaze bez komplikacija.
Meningitis - inkubacija traje 3-5 dana, premeningealna faza traje do jednog dana kada su prisutni slabost, pospanost, nelagodnost i anoreksija sa mogućim prolivom i gušoboljom. Nakon toga se javlja povišena temperatura, glavobolja, povraćanje i bol u trbuhu. Sledi meningealna faza - predstavlja skup manifestacija koje nastaju kao posledica povećanog intrakranijalnog pritiska. Najvažniji znaci su glavobolja, povraćanje, kod odojčadi napetost fontanela, meningealni znaci-odbrambeni refleks koji ukazuje na povećan tonus vratnih i leđnih mišića (ukočen vrat, znak Kerninga, znaci Brudžinskog i Vujićev znak), znaci pojačanog senzibiliteta (obolelom smeta svetlost, buka, čak i svaki šum), neurovegetativni poremećaji - bradikardija (usporen rad srca), opstipacija (zatvor) i poremećaj svesti. Nakon 3-5 dana svi simptomi nestaju i bolesnik se brzo oporavlja.

Dijagnoza [uredi]
Virus se izoluje iz brisa grla, nazofaringealnog sekreta, sadržaja vezikula, stolice, likvora, krvi. Od seroloških testova za detekciju antitela u serumu koriste se ELISA, RIH, RVK, imunflorescencija.


Lečenje [uredi]
Nema specifičnog lečenja. Tretman se obično sastoji u ublažavanju simptoma. Bolesnik mora da se puno odmara i pije mnogo tečnosti, a po potrebi se mogu uzeti sredstva za snižavanje temperature i ublažavanje bolova (glavobolje). Moguća je i primena kortikosteroida.

Visok krvni pritisak i posledice





Srce pumpa krv u arterije koje je nose u sve delove tela, snabdevajuci sva tkiva i organe kiseonikom i hranjivim materijama. Krvni pritisak je pritisak koji krv vrši nad zidovima arterija. Svaki put kada srce otkuca (oko 60-70 puta u minuti u stanju mirovanja), ono upumpava krv u arterije, u tom trenutku je krvni pritisak najviši i zove se sistolni a kada se srce odmara izmedu dva otkucaja je najniži i zove se diastolni. Važnai su i sistolni i diastolni a normalnim krvnim pritiskom se smatra vrednost 120/80 mmHg.

Visoki krvni pritisak koji nije pracen komplikacijama se obicno javlja bez simptoma, zbog cega je hipertenzija nazvana "tihim ubicom". Drugim recima bolest se može razvijati bez simptoma sve dok se ne razvije u jednu ili više fatalnih komplikacija kao što su moždani udar ili infarkt.

Visokim krvnim pritiskom se smatra ako je kroz duži period krvni pritisak 140/90mmHg i viši.

Visoki krvni pritisak se mora redovno kontrolisati i držati pod kontrolom jer nekontrolisan u dužem vremenskom intervalu izaziva komplikacije.

Visok pritisak vremenom oštecuje arterije. Zdrave arterije su elasticne, snažne i fleksibilne. posledice visokog krvnog pritiska na arterije su:

Arterioskleroza: stalni povišeni pritisak na arterije izaziva da vremenom zidovi arterija postaju zadebljale i neelasticne. Proces zadebljanja zidova arterija se zove arterioskleroza. Ovakve arterije mogu da ometaju dotok krvi u srce, bubrege, mozak i ekstremitete. Ovakvo oštecenje vremenom može izazvati bol u grudima (angina), infarkt, otkazivanje bubrega, moždani udar, bolesti perifernih arterija i aneurizme.

cešci oblik arterioskleroze je zadebljanje i sužavanje arterija usled naslaga koje se stvaraju na njihovim zidovima.

Aneurizma: konstantni povišeni pritisak krvi na oslabljene arterije može na nekim delovima izazvati da se one uvecaju i stvara se izbocina-aneurizma. Ona može da pukne, cime dolazi do opasnog po život unutrašnjeg krvarenja. Aneurizma se može stvoriti na bilo kojoj arteriji u bilo kom delu tela, ali je najcešca na aorti koja predstavlja najvecu arteriju u telu.

Oštecenja srca:

Koronarne bolesti: One su izazvane promenama na arterijama koje snabdevaju srce krvlju, ako su one sužene javlja se bol u grudima (angina). Kada su arterije koje snabdevaju srce krvlju sužene može doci do infarkta ili aritmije.

Uvecanje leve strane srca: uvecan krvni pritisak preopterecuje srce, što prouzrokuje da se leva ventrikula uvacava. Ovako uvecana ventrikula gubi sposobnost da se dodatno širi i potpuno se puni krvlju koju ne može potpuno da ispumpa u arterije. Ovakvo stanje povecava rizik od infarkta i iznenadnog otkazivanja srca.

Otkazivanje srca: dugogodišnjim delovanjem povišeni krvni pritisak slabi srcani mišic i sve je manje efektivno.

Oštecenja mozga: kao i srce tako i mozak zavisi od dotoka kiseonika i hranjivih materija putem krvi kako bi normalno funkcionisao. Komplikacije usled visokog pritiska:

Moždani udar nastaje kada mozak nije snabdeven kiseonikom i hranjivim materijama, što izaziva smrt celija mozga. Nekontrolisani visoki krvni pritisak može dovesti do moždanog udara oštecujuci i slabeci krvne sudove mozga, tako što zadebljavaju ili pucaju. Takode visok krvni pritisak može prouzrokovati stvaranje aneurizme na nekom od krvnih sudova mozga, što može dovesti do moždanog udara.

Prolazni ishemicni napad je kratkotrajna privremn zastoj u snabdevanju mozga krvlju. cesto je upozorenje da ste pod rizikom od moždanog udara.

Visoki krvni pritisak koji se javi u mladosti ili u srednjem životnom dobu sa godinama cesto vodi do demencije. Vaskularna demencija koja se ogleda u gubitku pamcenja, gubljenju sposobnosti za rezonovanje, problemima u govoru i kretanju najcešce nastaje usled opstrukcije arterija koje snabdevaju mozak krvlju.

Visoki krvni pritisak vremenom oštecuje bubege koji su odgovorni da filtriraju i izbacuju produkte metabolizma iz krvi. Otkazivanje bubrega može nastati usled oštecenja velikih arterija koje vode krv do bubrega tako i najsitnijih krvnih sudova glomerula u bubrezima. Oštecenje ovih krvnih sudova onemogucava ili otežava proces filtracije krvi od otpadnih materija, što može da prouzrokuje povecanu koncetraciju ovih materija u krvi. Moguce komplikacije su skleroza bubrega i aneurizma nekog krvnog suda bubrega usled koje može da nastane opasno unutrašnje krvavljenje.

Visoki krvni pritisak može da ošteti oci i vid, zato što se ovaj organ snabdeva krvlju iz veoma fine mreže osetljivih krvnih sudova. Moguce komplikacije su retinopatija, opticka neuropatija.

Do komplikacija prouzrokovanih visokim krvnim pritiskom ne mora da dode ako redovno kontrolišete krvni pritisak, redovno uzimate lekove.

Витилиго

ВитилигоВитилиго или леукодермија је хронично стечено обољење коже, које се јавља у виду глатких, белих мрља на различитим деловима тела. То је једно од најчешћих обољења из групе хипопигментацијских поремећаја. Тачан узрок болести је сложен и није у потпуности разјашњен. У 30% случајева болест је наследна. Претпоставља се да долази до разарања меланоцита (ћелија које производе кожни пигмент меланин) из још непознатих разлога. Као остали чиниоци који доприносе болести се помињу поновљене опекотине од сунца, трауме, емоционални стрес, а све чешће се витилиго посматра као аутоимуно обољење. Ова болест није заразна и јавља се у свим животним добима, код оба пола. Инциденца оболевања износи око 1-2%.

Назив витилиго потиче од латинске речи vitium (мана) или vitelius (беле мрље на телећем крзну).

VISOK KRVNI PRITISAK

BROJSOVA TERAPIJA

Protiv visokog krvnog pritiska treba svakodnevno piti ČAJ OD HAJDUČKE TRAVE, gutljaj po gutljaj, a uz čaj tri puta dnevno uzimati po jednu kašičicu PIVARSKOG KVASCA.
Osim toga primenjivati i GIMNASTIKU DISANJA: duboko udisati vazduh kroz nos, zatim ga izdisati uz ispuštanje sledećih glasova: I, E, O, U, A i Š. Udisanje traje oko sedam sekundi, a onda sedam sekundi "pevanja",
odnosno izbacivanje vazduha s glasovima.
Svakom prilikom vežba treba da traje ukupno pet do deset minuta, što češće u jednom danu to bolje.
Gimnastika disanja, uprošćeno rečeno, deluje u mozgu kao masaža na telu. Dugim izdisanjem pluća se potpuno prazne, pa prilikom
udisanja svež kiseonik dopre i u najskrivenije"džepove" pluća.
Protiv previsokog pritiska služe i BELI LUK i ČAJ OD IMELE.

VOSAK


Pčele radilice luče vosak iz četiri para žlezda koje se nalaze na donjoj strani trbuha ovog insekta. Vosak nastaje sintezom iz prostih šećera kad je pčela stara oko dve nedelje. Za proizvodnju 1 kg - voska pčele utroše a do 4 kg meda, ali treba imati na umu da pčele luče vosak za vreme paše i u tom procesu ne troše med na račun rezervi, već je to prirodan proizvod stanja u kome se pčele određene starosti nalaze za vreme pašnog perioda. Zbog toga je veoma važno da se taj prirodni nagon pčela iskoristi dodavanjem satnih osnova za dogradnju saća u okvirima ili se za to mogu koristiti okviri građevinjaci.

Čist pčelinji vosak u vidu ljuspice neposredno nakon izlučivanja i stvrdnjavanja je bele boje, ali nakon nešto dužeg dodira sa vazduhom može postati žućkast. Žuta nijansa boje dolozi od pigmenata čije poreklo je u polenu. Satovi iz kojih se izvodi legla posle duže upotrebe postaju tamni i zidovi ćelija debeli, zbog nagomilavanja kokona larvi pčela koje su ostajale posle svakog presvlačenja lalrvi prepupe, u lutke pčela.

Hemijske i fizičke osobine

Hemijski sastav pčelinjeg voska je dosta komdikavan i sastoji se od ugljovodonika, monohidratnih alkohola, kiselina i drugih sulpstanci.

Specifična težina čistog pčelinjeg voska iznosi 0,95. Miris voska je sličan medu a ukus je slabo izražen iako je na svoj način karakterističan. Vosak se topi na 64,4 o C a stvrdnjava se na 63,4 o C.

Pčelinji vosak se ne može rastvarati u vodi, ali se rastvara u hloroformu, eteru, benzinu i ugljendisulfidu.

Kada se pčelinji vosak duže čuva na niskim temperaturama, dođe do pojave bele praškaste supstance na površini i ona se naziva cvet. Nije jasno kako i zašto nastaje ova supstanca jer se ona za razliku od voska topi na 39 o C.

Proizvodnja i prerada voska

Skoro čitavo vreme posle Drugog svetskog rata kod nas je potražnja za pčelinjim voskom znatno veća nego proizvodnja. Najveći deo voska se uvozi iz Istočne Evrope a nešto iz Afrike.

Veoma je teško proceniti domaću proizvodnju voska jer se vrlo malo toga otkupi od strane pčelarskih organizacija i drugih preduzeća. Najveći deo dobijenog voska pčelari ponovo vrate u košice u vidu satnih osnova ili kada je u pitanju stari vosak, pojede ga voskov moljac.

Čist pčelinji vosak dolazi u prvom redu od pretapanja mednih poklopčića. Procenjuje se da se na svakih 50 kg vrcanog meda dobije i 1 kg voska. Redovnim izrezivanjem građevinjaka i zaperaka može se dobiti izvanredno čist pčelinji vosak i na kraju ostaje vosak koji se dobija iz starog saća koje se zamenjuje satnim osnovama u košnici.

Najbolji kvalitet voska dobijamo topljenjem voska iz sunčanog topionika. U ovom topioniku može se topiti samo mlado saće, zaperci i medni poklopci.

Kada se radi o mednim poklopcima, pre nego što se tope na bilo koji način, treba da se dobro ocedi med koga ima dosta pa bi ga u sunčanom topioniku bilo previše za male rezervoare a sem toga jako sunce bi ga oštetilo zbog visoke temperature. To isto važi i ako se topljenje vrši na klasičan način.

Naravno, i ovako dobijen vosak treba ponovo zagrejati i razliti u emajlirane posude ili kalupe od neoksidirajućeg materijala.

Najveći problem za većinu naših pčelara predstaavlja izdvajanje voska iz starog saća u kome se u toku dužeg perioda izvadilo leglo. U ovom saću ima više voska iako je u manjem veći procenat. Najviše voska ima u gornjim delovima sata a najmanje onda gde se najviše izvodilo leglo. Merenjima je utvrđeno da se posle 15 generavija izvedenih pčela težina satova utrostručila, da bi posle tridesete generacije bila veća za četiri puta nego kada je satna osnova stavljena u košnicu.

Postoje rozličiti načini za izdvajanje voska iz stalnog saća, od potapanja u vreći od jute i kuvanja u emajliranom kazanu do ceđenja cele smeše ispod prese. Vreća se gnječi i prevrće dok voda polako vri, tako da vosak ispliva na površinu. Ostatak voska koji se nalazi u vreći može se izvući presovanjem.

Vosak se može dobijati pomoću parnih topionika, centrifuga i električnih presa na suvo. Bez obzira na to kako će pčela da preradi staro saće, u najvećem broju slučajeva ostane nešto voska u voskovarini i zbog toga se vosak najbolje izvuče u industrijskim postrojenjima koja postoje u nekim zemljama kao što je na primer Danska, gde pčelari donose staro saće sa okvirima u nastavcima i u zamenu dobijaju satne osnove zajedno sa očišćenim i dezinfikovanim okvirima.

Saće iz društava koja su uginula ili bila jako zaražena američkom truleži, pčelar ne sme pretapati sa ostalim saćem, već takvo saće treba spaliti. Ukoliko se takav vosak koristi, mora proći kroz poseban postupak sterilizacije da bi se uništile spore američke truleži koje se u vosku mogu zadržati decenijama i po dospeću u košnicu kroz veštačke satne osnove izvršiti zaražavanje pčelinjeg legla. Zbog ovoga je veoma opasno izrađivati satne osnove od voska koji pojedinci proizvode bez odgovarajuće opreme za sterilizaciju.

Pri topljenju voska treba voditi računa o nekim od sledećih momenata:

1. Opasno je topiti vosak iznad otvorenog ognjišta jer može doći do požara.

2. Nije dobro koristiti pregrejanu paru za topljenje pčelinjeg voska jer dolazi so saponifikacije.

3. Nikako ne treba topiti ili pretapati vosak u gvozdenim bronzanim, bakarnim i drugim posudama koje nisu galvanizovane jer to dovodi do gubljenja prirodne boje voska.

4. Za kvalitet voska je loše ako dođe do mešanja sastruganog voska sa propolisom. Ovakva mešavina ima nižu tačku topljenja i čini vosak lepljivim.

5. Razliven vosak je lakše izvaditi iz posude sa kosim zidovima nego ako su uspravni. Zidove pre razlivanja premazati tankim slojem jestivog ulja.

6. Pčelinji vosak lako upija mnoge hemikalije, pa zbog toga ne treba ga držati u prostorijama gde su pesticidi ili plastične truke koje sadrže insekticide. Ovo posebno važi za satne osnove i rezervno saće.

Upotreba pčelinjeg voska



U zapadnim zemljama i SAD najveći potrošač pčelinjeg voska je kozmetička industrija, koja ga koristi u proizvodnji hladnih krema, losiona, karmina; raznih masti i dr. Isto tako mnogo voska odlazi za pravljenje sveća za religiozne svrhe. Takođe se od pčelinjeg voska prave i sveće za svečane prilike.

Kod nas u Jugoslaviji i pored sve veće primene pčelinjeg voska kao i na Zapadu, proizvodnji satnih osnova za pčelarstvo još i dalje ima primat kada je u pitanju vosak kao sirovina.

Ima dosta drugih potrošača pčelinjeg voska u koje se ubrajaju: farmaceutska industrija, zubarstvo, lilvnice metalnih proizvoda, vojna industrija i dr. pčelinji vosak može poslužiti kao vodoizolacioni materijal, za glačanje parketa, podmazivanje skija, kožnih predmeta, teleskopskih sočiva, za spravljanje kalemarskog voska, raznih lepila, krejona, žvakaće gume, za premazivanje košarkaških lopti i tetiva za sportske strele i u mnoge druge svrhe.

Za potrebe kozmetičke industrije traži se beljeni pčelinji vosak. Beljenjem se izgubi dosta od originalnog mirisa kao i zlatno žuta boja. Ovaj proces se može obavljati na suncu, hemikalijama, adsorpcijom, zračenjem ili pomoću kombinacije više metoda.

Zbog svih ovih i drugih upotreba veoma je važno održati prirodnost i čistoću pčelinjeg voska. Svako dodavanje parafina, cerezina ili drugih mineralnih voskova predstavlja falsifikat i zagađivanje najvišeg stepena. To još više važi za zagađivanje hemikalijama, bilo da one slučajno dolaze u dodir sa pčelinjim voskom, ili da se nepropisno upotrebljavaju za suzbijanje pčelinjih parazita kao što je Varroa jacobsoni.

Najpouzdaniji način da se utvrdi kvalitet pčelinjeg voska je laboratorijsko ispitivanje jer su sve druge metode manje pouzdane.

Priprema pčelinjeg voska za izložbe

Dobro pripremljen kalup (sirac) pčelinjeg voska predstavlja veliku atrakciju na pčelarskim izložbama. U pripremi izložbenih eksponata treba koristiti samo dobro oceđen vosak od mednih poklopčića koji su dobijeni sa novog saća iz medišta. Topljenje je najbolje izvršiti u posudi sa duplim zidom (vodeno kuplatilo) u kome se nalazi voda. U samoj posudi za topljenje najbolje je da bude dve trećine vode i jedna trećina voska. Rastopljen vosak se mora procediti kroz fino cedilo od platna da bi se uklonile razne trunke. Vosak treba sipati u kalup u momentu kada se na površini počne stvrdnjavati, jer se na toj temperaturi, u kalupu, neće javljati pukotine. Oblik kalupa mora da bude privlačan za posetioce izložbe. Kalup pri vrhu treba premazati tankim slojem jestivog ulja i pošto se napuni do željene visine, vosak ostaviti da se potpuno ohladi. Ako na dnu sirca ima nešto prljavštine ili vazdušnih mehurića to oštrim nožem skinuti. Tako pripremljen sirac izazvaće divljenje i odneti nagradu na izložbi.

VOSAK KAO LEK
Priprema voska za terapiju: Pri pripremi voska za terapiju, njegove ploče se prethodno isitne na komadiće, a zatim se tope u posudi sa dvostrukim dnom ili se stave u manju posudu, a ova onda u veću sa zagrejanom vodom. Ukoliko je vosak krt ili posan, mora mu se dodati nešto voštanog ulja (na 4 kg voska, 1 litar ulja), kako bi bio mekan, savitljiv, mastan na dodir, da dobro upija i drži toplotu, a da ne depilira kožu pri skidanju. Takođe se, pri pripremi za upotrebu mora voditi računa da pritom u posudu sa voskom ne dospe ni kap vode, jer ona docnije može da opeče kožu. Posle upotrebe - skidanje voska sa obolelog dela, treba ga staviti u posudu gde će se zagrevati do 100 stepeni i postati tečan, u kom slučaju će iz njega ispariti kapi znoja ili vode, ako su do njega došli tokom upotrebe, a zatim ostaviti da se ohladi do ponovne upotrebe, do koje može doći čim se stvori skrama na površini, jer je to momenat kada je postignuta temperatura pri kojoj se primenjuje u terapiji. Pre stavljanja voska, mesto na koje se stavlja treba pripremiti: dobro oprati i osušiti (ako treba i obrijati), a posle skidanja obrisati upijanjem, nikako trljanjem. Debljina sloja pri stavljanju može biti od 0.5 do 1.5cm, a vreme držanja oko 30 min. Odmah po stavljanju voska na zglob, u prvih 10 min, temperatura - toplina je najveća (čak malo i pretoplo), dok je poslednjih 15 min prijatna, a zatim se vosak hladi i zateže, mada se toplina i dalje zadržava, ali niža nego ranije, dok zglob postaje pokretljiviji i dozvoljava dalje potrebne vežbe, koje su sastavni deo terapije.

Za astmu: na svaki sat u toku dana, po 15 min, žvakati 1/2 kašičice medno - voštanih poklopaca.

Za varenje (poboljšanje varenja): žvakati voštanu masu pčelinjeg saća iz koga je isceđen med. Dobro je i za sluzokožu organa za disanje.

Za grip, nazeb, sinuse (preventiva): svakog dana prožvakati po zalogaj saća i uz svaki obrok uzeti po 2 kašičice meda, voditi računa i o pravilnoj ishrani.

Za groznicu (senska): u toku 3-4 nedelje svakog dana, tri puta po 10-15 min, žvakati parče čistog pčelinjeg voska ili saća sa medom. Pored toga, pre doručka i pred spavanje uzimati mešavinu 2 kašičice meda i 2 kašičice jabučnog sirćeta, razmućenih u čaši vode.

Za zube (desni, karijes, oštećenje zubne gleđi): nekoliko puta u toku dana, po 10-15 min, žvakati medno saće, a još bolje ako deluje žvakanje žvake proizvedene na bazi voska sa dodatkom nekih materija koje sprečavaju stvaranje zubnog kamenca, a povoljno utiču na varenje.

Za kašalj: tri puta dnevno, po 10 min, žvakati voštano saće s medom.

Za koleno (otok): ujutru i uveče staviti na koleno oblog od pčelinjeg saća.

Za nos i grlo: u cilju čišćenja - svakog sata u toku dana žvakati 1/2 kašičice voštanog saća sa medom, oko 10 min.

Za pupak novorođenčeta: zagrejanu lopticu voska stanjiti do oblika metalnog novčića i priviti na pupak novorođenčeta za vreme kupanja, odnosno pre kupanja, a ukloniti posle kupanja.

Za reumu: pčelinji vosak lagano zagrevati, uz dodatak maslinovog ulja, zatim napraviti smešu u obliku lepinje i priviti na oboleli deo tela da stoji preko noći.

Za sinuse: obložiti sinuse blago zagrejanim voskom i ostaviti da stoji preko noći. Terapija traje 7 dana.

Za usne: mazati ispucale usne pomadom koja se pravi tako što se dobro izmešaju: 50g belog voska, 50g lanolina, 2g vazelinskog ulja i 0,5g ružine vodice (esencije).

Za uši (začepljenje i zujanje): komadić belog pamučnog platna (ili lanenog) saviti u vidu fišeka i pri dnu odseći tako da ostane mali otvor (rupica), zatim potopiti u rastopljeni vosak, ohladiti, pa vrh fišeka staviti u uvo i gornji deo zapaliti šibicom. Fišek zatim pridržavati sve dok ne sagori na 5-6 cm od uva, kada se fišek izvuče, a u uvo stavi komadić vate.
Pčelinji proizvodi

Med
Polen
Propolis
Matična mleč
Pčelinji otrov
Pčelinji vosak
Još o pčelinjem vosku

Pčelinji vosak
Pčelinji vosak kao lek
Voštani poklopčići

VIRUSI -ODBRANA

Prevencija virusnih infekcija bitno je uslovljena snagom i otpornošću organizma, do čega se dolazi zdravom ishranom, fizičkom aktivnošću i uzimanjem onih važnih mikroelemenata koje ne možemo uneti kroz ishranu u obliku dodataka ishrani. Virusi su sićušne tvorevine sastavljene samo od genetskog materijala (DNK ili RNK), obavijenog proteinskom kapsulom. Nakon što inficiraju čoveka, jedino što oni rade jeste to da se razmnožavaju. Svaki čovek, normalno, ima razne viruse u svom organizmu, koji su neaktivni sve do momenta kad prirodna odbrana oslabi i naše ćelije "čuvari" ne mogu više da ih uništavaju, jer ih nema dovoljno. Antibiotici su, u principu, potpuno beskorisni u borbi protiv virusa. Danas postoji samo nekolicina zvaničnih lekova protiv virusa, kao što je aciklovir protiv herpesa, AZT protiv side i interferon, protein koji stvara i naš organizam u borbi protiv virusa. Ali, svi oni imaju nuspojave koje narušavaju zdravlje naših ćelija, tako da bi lečenje biljem i odgovarajućim namirnicama trebalo da bude vaš prvi izbor. A to je i pravi izbor.
S obzirom da smo u sred zime, kada su česte prehlade, nazebi i gripovi izazvani virusima, daću vam nekoliko saveta o korišćenju nephodnih lekovitih biljaka, koje je dobro imati u svojoj kućnoj, biljnoj apoteci. Lekovitost sledećih biljaka u njihovoj borbi protiv virusa naučno je dokazana.

Ehinacea: to je najpopularnija antivirusna lekovita biljka poreklom iz Amerike, za koju je dokazano da je prirodni "antibiotik" i kao takva, ima ograničeno veme korišćenja - ne više od 8 nedelja u kontinuitetu. Odlična je za lečenje genitalnog i labijalnog herpesa, nazeba, gripa, kao i kod drugih virusnih infekcija, jer jača i stimuliše imuni sistem.

Aloa: ta "kraljica pustinje" koje ima nekoliko stotina vrsta, ima snažno imunostimulativno dejstvo, koje se pokazalo jako dobro kod obolelih od side. Takođe je dobra kod stomačnog gripa i kožnih simptoma herpesa.

Sladić: inhibira procese koji pomažu reprodukciju virusa. Odličan kao čaj.

Eukaliptus: uništava viruse zahvaljujući nekolicini jedinjenja koja sadrži. Dobar je i u obliku esencijalnih ulja koja se koriste pri inhalaciji kod prehlada i nazeba, kao i za masažu leđa i grudnog koša kod respioratornih infekcija.

Evo jednog recepta:

125ml bademovog ulja, 20 kapi esencijalnog ulja eukaliptusa, 20 kapi lavandinog esencijalnog ulja i 5 kapi esencijalnog ulja nane promešati, sipati u staklenu flašicu i jednom kafenom kašičicom te smeše masirati pomenuta mesta.

Matičnjak: veoma prijatan čaj, posebno u kombinaciji sa majčinom dušicom, ruzmarinom i žalfijom. Pijte ga umesto vode na prve znake prehlade.

Kleka: njeni ekstrakti imaju inhibitorno dejstvo na veliki broj virusa, uključujući i one koji izazivaju grip i herpes.

Zova i anis: u obliku semena, izvanredni su kod virusnih infekcija gornjeg dela sistema za disanje (respiratornog trakta).

Đumbir: sadrži 10 aktivnih jedinjenja! Koristi se čaj od svežeg korena đumbira, ili đumbir u prahu koji se stavlja u razne napitke.

Za smanjenje temperature, evo izvanrednog recepra za čaj koji stimuliše perspiraciju (znojenje):

2 kafene kašičice svežeg korena đumbira

1k.k. suve nane

1k.k suvog cveta zove.

Preliti ovu mešavinu sa 250ml kipuće vode, poklopiti i ostaviti da stoji 10 minuta. Procediti i piti. Može se popiti do 1 litra ovog čaja dnevno.

Esencijalno ulje nane, 1-2 kapi, staviti na jastuk pred spavanje, jer ublažuje kašalj.

Žalfija: služi za ispiranje usta i grla. Može se piti i kao čaj, koji uništava viuse, ako se pomeša sa cimetom i lovorovim listom. Takav čaj možete piti u neograničenim količinama.

Glina: ima snažno antivirusno dejstvo (i antibakterijsko i antigljivično). Koristi se za ispiranje nosa kod problema sa sinusima, kao i za ispiranje grla, a pije se pomešana sa malo vode kod "stomačnog" gripa, stavlja se kao oblog preko jetre da bi povećala njenu detoksikacionu moć.

Morska so: uz mlaku vou i sok od limuna, koristi se za ispiranje grla i nosa (naizmenično zatvarati nosnice). U tu smešu može se dodati i prstohvat ljute crvene paprike u prahu, posebno kod jako prehlađenih osoba, kao i kod onih sa virusnim sinuzitisima.

Reiši, šitake, maitake gljive: imaju izvanredno antivirusno delovanje! Možete ih naći u prodavnicama zdrave hrane.

Beli i crni luk: beli luk je najmoćniji prirodni antibiotik među povrćem, iz njega je izolovan i antibiotik alicin, koji je dosta neotporan u spoljašnjoj sredini. Pokazal se da su njihovi sastojci među najboljima za uništavanje bakterija i virusa, jačanje imuniteta, smanjenje holesterola i visokog krvnog pritiska.
U slučaju prehlade ili gripa, koji se javljaju kao posledica rđavih navika koje smanjuju otpornost organizma (industrijska, obrađena hrana, pušenje, loša cirkulacija, smanjenje vitalnosti, nedostatak svežeg vazduha i fizičke aktivnosti, loša probava i eliminacija otpadaka), savetujem vam da legnete u krevet, prestanete sa uzimanjem hrane i da pijete biljne čajeve naizmenično sa razblaženim voćnim sokovima (pomorandža, grejpfrut i nar), do 2,5 litra dnevno. Olakšanje tegoba brzo ćete postići upotrebom nekog od predloženih saveta, tako da, ako ste krenuli u borbu protiv virusa pri pojavi prvih simptoma (malaksalost, curenje iz nosa, kašalj), imate puno šanse da se sa virusom izborite za samo 24h!

VAKAME ALGA

VAKAME je morska alga koja prilikom kuvanja dobija lepu i prirodnu zelenu boju. Koristi se u MISO supi. Od nje se pravi manji prilog jelima sa lukom i šargarepom, karfiolom i dajkonom. Može se začiniti SHOYU/SOJA sosom.

LEKOVITA DEJSTVA:Vakame alga je bogata KALCIJUMOM GVOŽĐEM, vitaminima A i B, JODOM. Sprečava VISOK KRVNI PRITISAK, stvaranje TUMORA i NEUTRALIŠE RADIJACIJU.
RECEPT: VAKAME SALATA SA
TOFU SIROM

Oljuštiti i tanko iseći jedan krastavac srednje veličine, oprati i tanko iseći jednu vezu rotkvica, umešati 1/2 kafene kašičice soli i ostaviti da se presuje 1 sat. Potopiti 1 šolju suvih vakame algi (3 min,) iseći i dodati povrću. Lagano izmešati i odstraniti višak tečnosti, dodati preliv i ostaviti da odstoji 15 minuta pre služenja
Preliv: 200 gr. TOFUA iseći na kocke i prokuvati 3-4 min. ocediti i u suribačiju izmešati sa 6-7 kapi soja sosa i 1/2 supene kašike UMEBOŠI SIRĆETA.