Napad panike ili problem sa srcem?

[Arli]

Pozdravljam vas kao novi clan. I odmah cu da krenem s kukanjem.

Imam 37 godina. Pre dva dana dozivela sam uzasan napad - dok sam kupala dete pocelo je probadanje u grudima sa leve strane, bilo je sve gore i gore...Na trenutke OK pa onda opet pogorsanje. Odvezli su me u urgentni centar. Na putu do tamo stanje je postalo neizdrzivo - gusenje, trnjenje u levoj ruci, pocela je da me trese groznica. Kad se sada setim svog stanja - sramota me same sebe.

Lekari su konstatovali da su svi nalazi uredni, EKG uredan, pritisak idelan (110/70), da sam imala napad panike i postavili dijagnozu "stenocarditis" i prepisali mi bromazepam "po potrebi". Dok su mi radili pretrage ja sam se nekako smirila i simptomi su prestali.

E, sad.... posto je taj "napad" bio zaista uzasno neprijatan....ja se pitam sta da radim.

Istina je da imam mnogo problema, da sam stalno pod stresom i da me je mala beba (7 meseci) sasvim izbacila iz koloseka. Generalno - imalo bi o cemu da se prica sa srinkom. I ja ne bezim od toga. Za privatnog psihijatra nemam para, pitam se postoji li mogucnost da se lecim o trosku socijalnog (Palmoticeva?)

Medjutim, brine me i ta dijagnoza - stenocarditis. Da li je moguce postaviti je tako olako u urgentnom centru za 2 minuta pregleda?

Ranije sam imala napade panike ali su bili prilicno "kontrolisani", svodili su se na gusenje, osecaj gadjenja (meso, riba) i ponekad na iznemirenost u javnom prevozu. Nisam sklona uzimanju sedativa ali osecam da su mi sada itekako potrebni.

Pokusavam vec mesecima na sve nacine da prevazidjem stres i depresiju (u koju sam krenula da lagano tonem) - citam knjige o autogenom treningu, primenjujem neke metode relaksacije, introspektivna sam i svesna svega sto mi se desava (a uglavnom i - zasto) ali - na ovako neocekivanu telesnu reakciju nisam racunala.

Svojevremeno sam isla privatno na psihoanalizu (odustala sam od iste posle 6 meseci ali to je vec druga prica)

Teoretski znam sta bi i kako trebalo da "amputiram" iz svog zivota i tako sebe postedim stresa ali - to nije moguce i mislim da bih se tako osecala jos gore.

Povremeno imam utisak da mi se zivot raspada. Trudim se da prema detetu izvrsavam sve obaveze i da ono ne oseti moje neraspolozenje. Radim na sebi, radim vezbe, trudim se da ne zapustim ni kucu a i da ostanem u mentalnoj kondiciji (citam, pisem)...ali sve mi to sve teze pada, bukvalno kao da orem. Nemam motivaciju, na sve se nekako jedva nateram.

Suprug ne shvata ljude koji imaju probleme poput mene tako da je svaki razgovor s njim bespredmetan. Tu podrsku nemam (ali imam "oddrsku ")

Moje pitanje - odakle da krenem? Znam da bi bilo dobro napraviti seriju pregleda srce& ostalo ali znam i da je psihogeni faktor ogroman, da ne kazem preovladjujuci. Znam da treba da se odlucim na lecenje - gde da idem - psiholog, psihijatar...?

Ako neko ima neku sugestiju...bila bih vrlo zahvalna. Prilicno sam konfuzna i pomalo i uplasena mada priznajem da me je taj "napad" malo i otreznio po pitanju prioriteta.

Pozdrav svima i hvala veliko na odgovorima

[jelllena]

Cao,mislim da ti ne bibilo zgoreg da posetis psihijatra i dobijes neki lek.On itekako moze da pomogne.Da te ne bih gnjavila poseti forum na
MogucaZloupotreba! Oprez! Tamo ima dosta ljudi sa ovim problemima,dosta njih ce ti dati savet,a i dosta njih ces cuti kako su se izlecili.

VELIKI POZDRAV

[danka]

Da, tako snazni napadi panike mogu stvarno da coveka bace u bedak, bas zastrasujuce ali nisi bila zivotno ugrozena.
Mislim da je najjednostavnije da u Palmoticevoj (ili vec gde ti je najblize, i u Domovima zdravlja ima psihica, mozda ti neko nekoga preporuci) pocnes sa nekim obicnom lecenjem.
Time mislim prvenstveno na lekove koje ces dobiti od psihijatra (najverovatnije antidepresiv+neki benzodiazepin) i kada se adaptiras na lekove moci ces da funkcionises sto ti je od velikog znacaja upravo zbog bebe.
Mislim da ti nemas vremena da ides na neka analiziranja jer je to dug proces a i pitanje je dal` bi ti to pomoglo.
Lekovi deluju brze, vracaju te u normalu a to je ono sto ti treba.
Kazes da imas 37 godina - to su najjace godine za sve u zivotu, ali, na zalost, tada su i napadi panike najjaci (to je moje iskustvo).

Neka ti prva zelja bude da ti bude bolje, a tek kasnije ocekuj izlecenje, Najbitnije je da budes u stanju da funkcionises.
Supruga pripremi da ti je potrebno jedno krace vreme za privikavanje na lekove (ako ih dobijes), pa neka ti tada ne odmaze, a da pomaze i ne mora.
U se i u svoje kljuse! imaj to na umu, nije lako sve to razumeti (ni moj u mladosti nije imao nikakvo razumevanje, a sada ima veliko ali sada je meni 80% bolje)... tako da je moje iskustvo da smo u tome nekako sami.
"Sit gladnome ne veruje", kaze nas narod, a ja dodajem: ..."ni zdrav bolesnome!"

Psihijatar neka da lekove (tesko da ce on u drzavnoj ustanovi dugo da se tobom bavi a privatno bi te mnogo kostaloa i ne znam da li bi bas bilo i mnogo bolje za tebe), znaci psihijatar lekove daje a ti sama moras sebe prosto da istreniras da na neke svari reagujes ravnodusnoscu.
I da na prvo mesto stavis sebe i svoju bebu!
Puno srece i strpljenja ti zelim!

[Arli]

Hvala na odgovorima

Znam da je prvo i najvaznije da odem kod lekara i ne bezim od toga. Vec danas cu do podjem do Palmoticeve pa, ako ne treba uput - i da zakazem, a ako treba otici cu do doma zdravlja.

Jasno mi je da sam dosla u fazu kad neka pilulica mora da pomogne jer svi moji samostalni pokusaji da se dovedem u red ne daju vise mnogo efekta (mada mislim da bi bez toga bilo jos i gore).

Javicu vam sta se desava. Pretpostavljam da smo svi ovde sa slicnim problemima (nisam stigla jos da pregledam sve stare postove) i da je svacije iskustvo dobro doslo.

Pozdravljam vas