Posto sam ja nova u ovom forumu interesuje me kako se vi nosite sa ovim stresom.Ja sam upravo po ko zna koji put dobila i upala sam u tako strasno psihicko stanje da jedva ujutro ustajem da idem na posao a ostatak dana zalivam jastuk suzama.I tako svaki mesec vec bogami 2 godine.
Znam da i vi sve ovo prezivljavat .Jel neko uspeo da nade neko resenje da se smiri.Nemojte da me shvatite pogresno ,verovatno sam ja mnogo razmazena i znam da takvim ponasanjem necu nista postici(muz samo sto me ne ostavi)ali se ja osecam potpuno izgubljeno!!
Oprostite mi imala sam potrebu da se nekom izjadam!!!!!!

kako se nosim.....zivot ide dalje......a ja stalno mislim da ce i meni to jednom da se desi, samo sto cu morati da borim, za razliku od velike vecine ostalih kojim se to spontano desi.....

pozdrav

i glavu gore

U opasnosti da zvucim nekome smesno ,ali ja sam zaista nasla idealan nacin,barem za mene,da se lecim od stresa.....uvek kada me uhvati bas i stres i depresija i sve.....ja uzmem da citam knjigu koja se zove Zvezde gledaju sa neba od ser Arcibala Kronina..u njoj se radi o teskom zivotu rudara u jednom engleskom rudniku sa kraja 18 veka,kada je procitam i kada procitam tu patnju i bol (a to je sve zasnovano na istinitim dogadjanjima)shvatim koliko je meni (i pored sve muke koju i ja imam)u stvari lepo i odmah mi bude lakse....

Meni ne pomaze nista... Probala sam i komplex B vitamina, i persen, i kapi valerijane, ali nista....
Imam srece da me moja jaca polovina razume i ne shvata ozbiljno u tim danima,al muzicarka, veruj mi, po ovome sto si ti opisala, ja sam sto puta gora. Ti se bar kontrolises dok si van kuce, pa se dohvatis svog jastuka kad dodjes, a ja ne biram ni vreme ni mesto...placem kao kisa, svadjala bih se sa celim svetom, sve drugarice kad me cuju, odmah mi po glasu poznaju da sam u PMS-u, a ko me vidi trudi se da nikako ne ulazi ni u kakvu diskusiju sa mnom tih dana, a kad dobijem, onda me ocekuju dva paklena dana prepuna nepodnosljivih bolova, pa sledeci "malaksali dan", tako da meni mesecno bar 7 dana propadne na te gluposti. Neko kaze da pomaze joga, nekome trcanje, al ja to nisam probala, jer sam inace tih dana PMS-a smotana, sve mi ispada iz ruku, saplicem se o sopstvene noge... Kazu da ima to veze sa hormonom estrogenom, i bar za moj slucaj, da sam tih dana kao tempirana bomba.
Vremenom sam naucila da se nosim sa time, i najradije se za vreme tih dana zatvorim u sobu(kad imam mogucnosti),jer sam teska i sebi a i drugima.
Volela bih i ja da vidim ako neko ima neki dobar recept za sve ovo

Muzicarka, koliko sam te shvatila boris se za potomstvo i tesko ti pada sto tu zelju jos nisi ostvarila? Ja sam u istoj prici, iza mene jedan neuspesan ivf i sada se spremam za drugi. Meni je tesko palo kada je beta nakon ivf-a bila 0. Mislim da su mi to bili najgori dani, ali sam sebi govorila proci ce to i vraticu se svom zivotu. Pri tom, nikom se ne zalim jer ne zelim nikoga time da opterecujem, smatram da svako ima svojih problema. Veoma je znacajno da imas puno razumevanja od partnera. Mislim da je nada ta koja nas odrzava.

janica dali bi mogla da podelis svoje iskustvo o ivf sa nama

ako je suvise licno onda bar na pp

Nisi jedina koja ima problema ne samo sa ostvarivanjem svoje pevelike
zelje za detetom koliko i prevazilazeljem problema gledajuci kao tvoji najblizi gaje svoje dete a i gde je na putu i drugo.
Nekako kad sam sama kad mi je tesko isplacem se udahnem duboko i kazem sebi TOLIKO SI TESKOCA PREVAZISLA PA I
OVU CES, IMA BOGA.
Moj brat ima cerku a i na putu je drugo, tako da je mala Milica centar naseg sveta, ali problem je moja snaja koja je
inace zdravstveni radnik, pa znajuci moj problem i moju zelju za detetom onako na kvaran nacim nedozvoljava da se Milica veze
za tetku, tako sto prebacuje kako ona lici na svu njenu familiju a sve sto nevalja na familiju moga brata, odnosno na mene.
Kao beba Milica je morala da nosi sest meseci kaiseve zbog kukova, to je nasledila od TETKE.To nekad vise boli nego
sto nemam svoje dete. Ali ima BOGA i niko se nije na Boga kamenjem gadjao.
Zato SVI glavu gore mora doci i nasih pet minuta.

najveci problem vecine zena da ostanu trudne je stres iscekivanja sledeceg ciklusa, prema tome devojke koje zelite potomstvo, opustite se, uivajte u ljubavi sa svojim partnerima, posetite lekare, setajte puno, druzite se sa pozitivnim ljudima.
Znam da je tesko i da svakog meseca pomislite meni se to nikad nece desiti, ali desice se kad se najmanje budete nadale, planirajte putovanja, zimovanja letovanja, kadf jednog trenutka postanete majke sve ove stvari bice potpuno zanemarljive i nebitne u odnosui na dva mala oka.

Lazo nadam se da ce se tvojoj snaji malo oto[piti srce, zaista je strasno kako neko moze biti surov da detetu uskracuje neciju ljubav, posebno ljubav tetke (svi znaju da su tetke i ujaci, stricevi najvaznija stvar detinjstva)
muzicarka imas pp

Drage moje puno vam hvala na ovim ohrabrujucim recima i saosecajnosti.Nadam se da ce sve uskoro Bog da nas pogleda pa da slavimo.

Vidi ovako!Jako sam mlada da bih te savetovala,ali ti mogu reci samo jedno...Moja sestra je ostala sa 22 godine udovica i sa dvoje male dece...bila sam jako mala ali se secam svega toga...nije mogla da se prepusti svemu tome jer nicemu nije vodilo...patila je jako dugo i verovatno i dan-danas pati ali je morala da prevazidje taj stres zbog svoje dece a i zbog sebe...Ne znam koji si ti stres dozivela,ali te mogu posavetovati da sta kod da ti se dogodilo,stisnes zubice i podignute glave ides napred!Naj vaznije je verovati u sebe i imati nade...
Zelim ti puno srece...jer kao sto sam ti rekla mislim da ne postoji nista gore ostati udovica sa dvoje male dece i izgubiti ljubav svog zivota..To je pravi stres draga moja i to su zaista veliki porblemi i ko to prevazidje verujem da je zaista hrabar...
A ja mogu dodati na sve ovo i zahvaliti Bogu sto je moja sestra upsela u tome...

Pa mogla bih i ja nesto da dodam:
radi se o tome da kad zelis da ostanes u drugom stanju: nema depresije! Pa sa takvim stavom ne znam koliko ces postici. Kada sam ja osetila da je vreme da imam bebu a nije mi nesto islo odlucila sam da odem kod ginekologa. Naravno, moras da shvatis da to ne ide uvek bas tako lako. Koliko god volela svesna sam i toga da je moguce i da mi se zelja ne ostvari. Naravno, ja sam ubedjena da cu ga imati. Posle drugog spontanog moram da kazem da sam i ja pala u stvarno tesku depresiju ali znas sta sam rekla posle dva dana: rekla sam sebi dizi se, obuci se, sredi se jer ces kad tad imati dete kome ne treba takva majka! Znaci, nema plakanja i sazaljevanja! To sto drugi imaju decu a ti ih nemas pa si tuzna pa ljubomorna, pa places pa se svadjes sa muzem...ma kakve su to gluposti. Kao, neke zene vide druge majke sa decom pa su tuzne... ma daj molim te! Pa naravno da bi volela da imas dete ali treba da shvatis da su ljudi razliciti i neke zene lako ostanu u drugom stanju neke malo teze a neke nikad i ne ostvare tu zelju.Pa nije ni to strasno! Sto pre to shvatis bice bolje za tebe i kad se najmanje budes nadala desice se ono sto toliko zelis.
Znaci idi na preglede, razmisljaj pozitivno i ne opterecuj se!

Ja imam 36 godina i vec 4 nuspesne vantelesne oplodnje iza sebe. Svaki naredni neuspeh donosio je mnogo bola, ali sam pokusavala da vremenom to bolje prebolim. Hrabrila sam sebe da to mogu. Ali na zalost, shvatila sam da je to sam privremeno, jer me sve cesce hvataju depresije samoce. Moj muz radi privatan posao, pa sam ja uglavnom sama. On mi ne prebacuje zasto ne mogu da ostanem u drugom stanju. Problem je kod mene, zbog odsustva ovulacije. Zivim u malom mestu, sa puno "dusebriznih"ljudi, bez zanimljivih sadrzaja. Kako su dani sve kraci depresija me sve cesce obuzima. Ne mogu ni da citam, ni da radim nesto po kuci, samo sedim i buljim u TV. Cak sam postala i hladna prema muzu. Na poslu nekako prikrivam osecanja, ali kad dodjem u praznu kucu...

Da se pridruzim diskusiji i pokusam izneti svoja iskustva.

Prosto ne znam kako bih opisala svoja osecanja u tim trenucima. Svaki mesec se iznova nadam da ce izostati menstruacija, ili bar kasniti koji dan (ali mi se to jos nikada nije desilo). Medjutim, kada dodje „dan D“, u poslednje vreme upadam u neko cudno stanje neverice. Prosto ne mogu da verujem da mi se to opet desilo, tj. da smo i tog meseca omanuli. I onda sam sva u „bedaku“, i tuzna, i depresivna, i ne znam sta vec nisam.

I onda dodje moj dragi suprug s’posla i kaze da ce biti bolje i da ne trebam da ocajavam. U svemu tome, on mi je podrska. I to najveca. Jer kroz sve ovo prolazimo zajedno (kod nas je sve „u redu“). I tada potisnem suze i nastavim dalje.

Mi jedno drugo tesimo da ako nam je „sudjeno“ desice se, a ako nije.... sta da se radi. U stvari vise tesi on mene nego ja njega, ali ipak. E sad, nekad to upali pa me brze prodje, a nekad i ne. A zivot tece dalje, ocajavali mi ili ne, pa bolje da iskoristimo sve lepo sto nam pruza.

Pozdrav svima!

Ah,vrlo tuzno...Trenutno sam u PMS-u sa svim pratecim simptomima pa mi jos fali da me rasplacete!Ima nas puno-ne ocajavajte!!!

Svi mi prolazimo kroz slicne stvari... Normalno je kad nesto zaista zelis, i kad ulozis mnogo napora u nesto, a to nesto se ne ostvari da budes razocaran, depresivan, ljut na sebe i sve oko sebe... Samo ne smemo dozvoliti da nas takva osecanja ometu i preokupiraju.

Iznecu vam i ukratko svoju pricu, da ne mislite da pricam uopsteno.
Na ranijim pregledima sve normalno, i to ne na jednom pregledu, mislila sam - lako ce biti... Nije bilo...

Jula prosle godine pokusavamo, do januara 2006. ne desava se nista, ja odlazim na detaljne pretrage, nalaze mi zavaljenu matericu, plus je jos dvoroga ili sa septumom, kazu mi da su cesti spontani u takvim slucajevima... Nisam znala gde sam kad sam izasla iz ordinacije. Upadam u tesku depresiju iz koje me izvlaci MM. Pokusavamo i dalje, ne desava se nista. Vec mi predlazu operaciju materice, ja ocajna. Preplacem svaki prvi i drugi dan menstruacije. Kad udjem na posao, s vrata znaju kad sam dobila... Gubim nadu, a onda prelazim u stadijum ravnodusnosti.

U maju izostaje meca, radim kucni test - dve crte!!!! Trudna sam!!!!!! Presrecni smo, zivot posataje lepsi... Radimo sve testove koje treba, double pokazuje povecan rizik za Down syndrom, verujemo da je greska. Krvarim u ranoj trudnoci, sve se sredjuje, srecni smo. Verujemo u nasu bebu, da je jaka, da cemo je videti u februaru 2007.

Raste stomacic, nosim letnju trudnicku garderobu, ne hodam nego lebdim od srece... Ogledam se u izlozima grada, vidim svoje nasmeseno lice i trudnicki stomacic - moj!!! Moja beba koja je tu, stvarna, zeljena, voljena... U 17 i po nedelja me beba prvi put zagolicala, tako sam osetila prvi put njene pokrete.

Od tada svakog dana u otprilike isto vreme. Zajedno smo mazili nase dete, MM ga je ljubio kroz stomak. Odlazim na amniocentezu i - SOK!!! Devojcica ima Down sindrom, niko od lekara nije za nastavak trudnoce, nismo ni mi. Jeste da zelimo dete, ali isto tako zelimo normalno, zdravo dete.

Odlazim u Visegradsku na prekid trudnoce u 20-oj nedelji. Najtuzniji dani u mom zivotu. Lezim na stolu i cekam instilaciju, placem, doktorka kaze da treba da budem mirna, da joj ne otezavam! Ubijamo dete koje sam vec zavolela, koje sam toliko zelela i koje nam nije bilo jednostavno da napravimo, kome je u tom trenutku teze???

Te noci se posle strasnih bolova rodila Jelena, mala, modra, moja i mrtva... Bilo je jasno da je dete sa Down-om, a nije imala ni razvijene prste na rukama (inace, isla sam i na 4D ultra zvuk, koji to nije pokazao). Posteljica nije htela sponatano da izadje, pa sam 10-15 minuta bila pupcanom vrpcom i dalje povezana sa bebom i gledala sam je, i dodirivala sam je. Izgledala je kao da spava... Nisu dozvolili da MM bude sa mnom, iako smo insistirali, znali smo da cu ja to psihicki jako tesko podneti. Ja slikam bebu pre nego sto su je odneli, a mene odvezli na kiretazu.

Iz bolnice sam izasla fizicki ok, ali psihicki... Danima nisam radila nista osim sto sam plakala. Gledam slike naseg deteta - Jelena, zena koje nema... Pokazujem MM kako izgleda kao da spava, on mi kaze da izgleda spokojno, da je u nekom drugom svetu u kom joj je bolje nego sto bi joj u ovom bilo. Ja mu verujem. I kaze mi jos da cemo sigurno napraviti drugo, bolje... I ja opet verujem, ni sama ne znajuci zasto, na osnovu cega, ali ipak verujem...

Proslo je nesto vise od mesec dana od tad. Dobila sam mecu, cekamo jos jednu, pa ponovo na posao Ja i dalje verujem... Verujem da ce biti sledeci put sve u redu, verujem da cemo kad tad zagrliti nase dete, zivo i zdravo, da cemo ga gledati kako raste i odrasta... Sto je rekao svestenik na nasem vencanju - da vidite sinove sinova vasih... Ja verujem da ce se to ostvariti. Ponekad sam depresivna, ali ne dozvoljavam da me to osecanje obuzme i preuzme mi zivot, jer nije dobro da takva docekam svoju buducu decu..

I dalje smisljam imena i za devojcice i za decake, vratila sam trudnicku odecu koju sam bila pozajmila, ali sam je vec rezervisala za ponovno uzimanje. Verujem da cu ja svakako svoju prvu bebu dobiti 2007., samo sto to nece biti u februaru, nego nesto kasnije. Ne gubim nadu, kazu da ona umire poslednja... Kad sam bas u bedaku pustam iznova i iznova pesmu 'I will survive'. Ne predajem se.

Izvinjavam se zbog nesto duzeg posta, nadam se da ce vam koristiti... Ne predajemo se, nije li suvise rano da prestanemo da verujemo u svoju decu?