Ја сам имао исти проблем, и проблем је психичке природе. Тај проблем неће решити ни једна обична девојка, па макар била и анђео без крила већ строго професионалне особе. То су психотерапеут и психопрактичарка.
Проблеми су: страх од женске доминације, недостатак самопоуздања, патолошки вишак осећаја кривице. Проблем настаје када мајке у сину (или синовима) гледају љубавника, кога не могу добити од свога мужа, и у сину (синовима) граде своју емотивну сигурност. Почетак решавања проблема је ослобађање зависности од мајке, и јачање личности, а коначан успех је када личност постане толико јака да пред мајчином манипулацијом победи синово нећу и не. Мој пут оздрављења без професионалне помоћи је био јако дуг, и трајао је до мојих 23, када сам први пут посетио психотерапеута. Само три одласка су ми била довољна, да почнем суочавање са самим собом, али због материјалних потешкоћа практично суочавање је одлагано (јер основни предуслов је бити независтан од мајке, па макар живео и у најгорим условима). Тек много касније, пошто сам доживео неуспели покушај секса са неком коју су ми набацили пријатељи, отишао сам код психопрактичарке. Психопрактичарка ме је ослободила страхова и трауме због неуспелог сексуалног покушаја, и поставила ми реалну представу о сексу у подсвести, у којој се и налазио мој проблем. Непуна два месеца након тога сам први пут пољубио неку девојку са своје 24 године, а после тога је све кренуло полако да се ослобађа... Сада имам 26 година, још се потпуно нисам ослободио свих страхова, али сам научио да се суочавам са њима. Мало по мало, напредак је константан, тако да мислим да сам достигао емотивну зрелост просечног 20-тогодишњака...
Корак 1. Одлазак код психолога. Корак 2. Економско осамостаљивање, ослобађање зависности од мајке, и најмање 3 дана недељно без икакве комуникације са мајком. Корак 3. Поновни одлазак код психолога. Корак 4. Психопрактичарка. Највероватније ће бити довољан само један одлазак. Обавезно са дужим стажом, и која је скинула невиност читавом низу момака. Корак 5. Упознавање девојака строго стартом, и избегавање девојака које су и најмање непријатне. Продужи даље, стартуј следећу.
Поготову се препоручују гостовања, односно стартовања у средину у којој те не познају, што теби диже цену као "интересантном странцу", а теби још и разбија трему. То је добро уложен новац у своје емотивно оздрављење. Нарочито што се у Београду већина девојака понаша ненормално када их стартујеш на нормалан начин, што је у мањим градовима и иностранству реткост. Нарочито препоручујем градове Војводине (изузев Новог Сада), Поморавља, Бугарску (источни део), Македонију, Хрватску (Загорје, подручје Ријеке и Истре), а ако сакупиш довољно пара рачунај и на Чешку, Украјину и Русију (изузев Москве). Сада о стартовању би могли написати књиге, што из мог, што из искуства мојих пријатеља...
Психопрактичарка је једно племенито и опасно занимање, јер психопрактичарке свакодневно трпе онај тежак део мушкараца, мушкараца који имају проблема са женским светом и један вишак тестостерона који се мора испољити. Психопрактичарке, са друге стране, трпе јавну осуду уз називе "к*рва", "др*ља", или службено "проститутка" са једном погрдном конотацијом. Њихов по друштво изузетно користан рад је у нашој земљи потпуно ван закона, те трпе четвороструки притисак: проблеми клијената, менаџери из криминалних кругова, притисак полиције и јавна осуда од стране друштва. Када се сумира вишак тестостерона испољен кроз навијачко насиље, брзу вожњу, малтретирање жена и деце, неки пут чак и убиства или самоубиства, долази се до тога колико је занемарена улога психопрактичарки у овом друштву. У неким античким градовима је било забрањено да се жени мушкарац који никада није био у јавној кући...
|