|
Drage moje - Sto se tice godina u kojima neko dobije neurozu - iako nisam strucnjak - mislim da je to vezano za presipanje pune case - kada ti se previse toga izdesava - mozda je neko nikada ne dobije, ako zivi u idealnim uslovima, tj. sa podnosljivom kolicinom stresa (ako takvih ima). Verovatno postoji sklonost koja se produbljuje produzenim intenzivnim problemima - fizickim ili psihickim. Ja sam u to vreme raskinula osmogodisnju vezu i usla u drugu koja mi je posle prvog poleta postajala teret. A zivela sam u vrlo neprijateljskoj okolini. Dobijali smo preteca pisma, telefonske pozive "cetnika" koji su nam govorili da se iselimo; na poslu mi je jedan gazda bio izbeglica iz Slovenije a drugi bivsi taksista (ako znate zasto to kazem) i koristili su svaku priliku da pricaju (ne meni nego medju sobom) o tome koga, kako i zasto treba proterati iz Srbije; kada sam odlazila na bazen na Banjici (postojala je divna sportska rekreacija) sve vreme su u sauni pricali o tim stvarima (zvala sam to drugi produzetak dnevnika), a na ulazu su mi skoro uvek stavili dva umesto jednog krstica, da bi mi smanjili broj mesecnih dolazaka. Pri tome su mi brata odveli iz kasarne gde je bio na dosluzenju vojnog roka i danima nisam znala gde je, a na ulazu u kasarnu su mi rekli da je otisao za Vukovar - posle sam saznala da je "samo" u Sremu. Majke njegovih drugova su se sekirale za svoju decu sto u vojsci ima drugih nacija, pa neko moze da iz ubije s ledja. A mojoj majci majmun na pijaci nije hteo da proda jaja i vredjao je pred svima da je "splacina", a naravno svi ostali su samo blejali. Danima je plakala zbog toga. Komsinica koja je poslala sina u Italiju je dolazila kod mene da skuplja prilog za decu na frontu. Mnogi su imali obicaj da kazu - vidis kako smo mi tolerantni - ona jos zivi i radi u Beogradu - i to naravno oni koji nisu imali iskustva te prirode. Jos uvek se iznerviram kad se svega toga setim. Problem je sto se onda nisam nervirala, nego sam pokusavala da sve to ignorisem ali podsvest radi svoje. Sada mi se cini da nije cudo sto sam pocela da se "gusim" kada sam progutala sve te gluposti! A verujte mi da mi se kod lekara nije islo jer smatram da su vec onda generalno pali na niske grane, a u to vreme kada bi me prozvali cela cekaonica se okrenula da proveri ko se to tako preziva. Dobro, mozda i preterujem ali mi se par puta desilo da mi "izgube" rezultate - a pokusavala sam da se lecim od steriliteta - tako da sam posle tromesecnog lecenja odustala.
Inace, i pre pocetka neuroze sam sve neprijatnosti i nervoze resavala sportom - kad se mnogo iznerviram, obucem trenerku i krenem na dzoging - tako potrosim dosta adrenalina. Sada kad me nekad uhvati teza anksioznost, imam kuci trenazer (nesto slicno kao sobni bicikl) i desetak minuta ga vrtim pokusavajuci da mislim nesto drugo - ustvari na bilo sta - jer kad sam u tom stanju totalno gubim koncentraciju i sposobnost da razmisljam o jednoj stvari - misli mi lutaju u pokusaju da se negde zaustave - a kad se to desi, obicno mi je lakse.
Inace, juce sam bila drugi put kod lekara opste prakse i trazila sam (i dobila) uput za Palmoticevu. Ovih dana krecem, pa cu vam javiti sta se desava. Imam nameru da u septembru sa koleginicom i planinarima idem 10 dana u Tursku - tako da dotle moram da se sredim da sebi ne zagorcam tako lep put. Sto se mog problema tice, ja sam posle prvih napada krenula samu sebe da lecim metodom autosugestije - Ljiljo, probaj to - sto bi Gutovic rekao ne moze da skodi, a cim ne skodi mora da pomaze - od mene nema veceg skeptika - niusta ne verujem - a ovo mi je pomoglo. U pocetku sam velike napade imala kada legnem u krevet i sve se utisa - pocela sam da se uspavljujem ponavljanjem u sebi - "meni je sve bolje, meni je sve bolje..." ili vec nesto slicno sto mi je zvucalo bolje od "svakog dana u svakom pogledu sve vise napredujem". Posle 3-4 nedelje mi je bilo mnogo lakse. Covek moze da ponavlja nesto sto njemu odgovara i pri tome misli i o drugim stvarima. Tako zaposlis sve nivoe svesti i strah nema gde da prodje. Posto sam od pocetka borila s bolescu, nikada mi se nije desilo da nemogu kace relacije da prodjem bez napada - a veca daljina - veci problem. Sada mi se najveci deo napada sveo na neku senku neprijatnosti koja me okrzne krilom kada kao da prodje pored mene, kada u sekundi imam osecaj neke druge dimenzije. Iako mi se vrlo, vrlo cesto javljala zelja da pobegnem iz prevoza ili sa nekog mesta i iz prostorije - to nikada nisam uradila. Uspevala sam da na neki nacin suzbijem napad - uzela bih da citam bilo sta - ako nista drugo licnu kartu - samo da sakupim misli na jedno mesto, i obicno bi brzo proslo. Kada sam pre 2-3 godine krenula sama autobusom kod drugarice na Vlasinu posle par minuta po polasku autobusa sam vec krenula da ustajem da bi trazila vozacu da me pusti napolje, ali sam ipak uspela da se suzdrzim. Tako da bih zelela da da sprecim nesto gore jer je put dalji ako krenem za Tursku. A onda, iako nikada nisam isla kod lekara, krenem da razmisljam sta cu da radim u Turskoj, tamo nemam osiguranje... Ali borim se - i ne ljutite se tesim se kada cujem vase probleme, iako ni moji ne izgledaju mali u kljucnom trenutku. Nekada se desava da nedeljama nemam napad, ali ona senka je uvek negde u blizini. Cesto mi pomaze i recitovanje, brojanje ili bilo sta sto misli skuplja na jedno mesto.
Jutros mi je parce neba
sapnulo neke plave reci
i nasmesio mi se listic
deteline u travi.
I dok sam slusala kako dise vetar
pitala sam se
nije li ovo sunce ipak samo moje
i sreca
i ljubav
i zivot
i pesma.
I dok sam slusala kako dise vetar
pitala sam se
hocu li ovako srecna biti i sutra?
maj 1980.
p.s. kako se zapocinje nova tema?
Ljiljo - da ne listam stare teme, kazi mi kad je to kod tebe pocelo - i da li se aktivno lecis kod psihijatra?
Danka, nije valjda da nigde ne izlazis sama iz kuce? Ja na planinarenje idem sa koleginicom starijom od tebe, a koja je secerni bolesnik. Ona je divna osoba, a nadam se da cu tamo upoznati jos o.k. ljudi
Izvinite na opsirnosti
Puno pozdrava - Lidija
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
