Kraj rata,pocetak drame

Soldat · Post od **Soldat** » Sre Avg 24, 2005 4:43 pm

Radim kao profesionalno vojno lice deset godina.Za vreme NATO agresije sam se nalazio na Kosovu gde sam se pokazao kao vrlo priseban(da ne kazem hrabar) i samo u dve situacije kada mi je zivot bio vrlo ugrozen sam reagovao izgubljeno i panicno zbog eksplozija koje su se desile u mojoj neposrednoj blizini ali bih se vrlo brzo vracao u normalu.
Iako sam bio ubedjen da je to odraz moje snage da prevazidjem stresove problemi su poceli da se javljaju tek u mirnodopskim uslovima zivota.Prvih par meseci sam bio u teskoj depresiji iz koje nisam video izlaz.Pored nesanice i raznih snova imao sam kosmare koji bi se nastavljali i nakon budjenja.Probleme `resavam` prelaskom u specijalnu jedinicu u kojoj se se i danas nalazim gde sam privremeno potisnuo sve sto me je mucilo.S obzirom da obavljam posao visokog rizika u par situacija mi je ponovo zivot bio ugrozen i to mi je prijalo jer me je `vracalo` samom sebi?!Ipak sam cesto bio opterecen raznim strahovima koje sam kontrolisao ali nakon 6 godina od zavrsetka rata sve to neminovno izbija iz mene i zadaje mi puno problema kako meni tako i ljudima iz mog neposrednog okruzenja.Na svaki iznenadan zvuk reagujem strahom,uznemirenoscu i jakim lupanjem srca i potrebno mi je neko vreme da se smirim.Pored toga cesto imam osecanje jake napetosti i paranoje koju izrazavam nesigurnoscu koja se ispoljava i tako sto mi se celo telo trese i nagoni me da se srusim.
Uzgred,vremenom sam se jako zatvorio tako da me to koci i da uspostavim i normalnu emotivnu stabilnost.
Zeleo sam da ukratko iznesem svoju pricu ali vidim da se ovo oduzilo iako bih imao jos dosta toga da napisem tako da bih imao ovoliko za ovaj put.
I dalje imam puno snage i zelje da se izborim protiv svega ovoga tako da cu biti zahvalan i onima koji ovo samo procitaju jer je ovo prvi put da otvoreno pricam o svojim problemima makar i na ovaj nacin.

jelllena · Post od **jelllena** » Sre Avg 24, 2005 7:34 pm

Ja mislim da bi trebao da porazgovaras sa nekim psihologom i vidis da li treba da ides na neku psihoterapiju ili da popijes neki lekic.Veruj mi to nije nista strasno,poslusaj me i otidji.Isto tako to ne znaci da si lud ako ides psihologu ili psihijatru.Potrazi pomoc ranije i ranije resi svoje probleme nemoj ko ja da pravis gresku i cekas dugo jel veruj mi svakim danom je sve gore a ne bolje.

POZDRAV

Soldat · Post od **Soldat** » Sre Avg 24, 2005 8:00 pm

Hvala Jelena na javljanju i savetima.Slazem se sa tobom da bih zaista trebao da se obratim strucnom licu ali opet ne znam koliko bih mogao da budem otvoren sa nekim koga ne poznajem.Verovatno bih morao par puta da ga posetim dok ne steknem neko poverenje jer iako mi je zdravlje na prvom mestu i dalje strahujem od reakcije okoline na moje odlaske psihijatru.Polako skupljam hrabrost...
Pozdrav

SnezanaR · Post od **SnezanaR** » Čet Avg 25, 2005 9:05 am

I kad imas mnogo manje probleme, nije prijatno prvih par puta kod psihica, ali kasnije shvatis da ti pomaze, mozda ne on sam, vec to sto neke stvari prvi put izgovaras naglas i vidis ih iz nekog drugog ugla.

Postoji jos jedan jako delotvoran, pomocan nacin za oslobadjanje potisnutik kosmara, strahova, frustracije... a to je pisanje. Ne zezam se, davno je utvrdjeno da su pisci vecinom sizofrene licnosti (ne sa dijagnozom, nego u latentnom obliku) koje se "lece" izbacujuci svoje "drugo ja" na papir. U mnogim slucajevima laksih i tezih psihickih problema preporucuje se pisanje, naravno, ne obavezno sa knjizevnim pretenzijama, vec vise u dnevnickoj formi, jer je bitno samo da se to iznutra sto muci coveka izbaci na neki nacin van.

Probaj, papir bar trpi sve.

jelllena · Post od **jelllena** » Čet Avg 25, 2005 10:43 am

Skupi hrabrosti i idi.Veruj mi lakse je kad se to izbaci iz sebe.Meni je lakse kad nekome kazem.Slazem se i da je papir dobar samo sto to kod mene ne reaguje ja hocu da nekome kazem da me neko cuje,zato je dobar psihijatar,a ne papir.Lakse je kad sa nekim razgovaras,pa makr to bilo i preko foruma,veruj mi.

POZDRAV

Soldat · Post od **Soldat** » Čet Avg 25, 2005 12:51 pm

Vec sam probao sa pisanjem i zaista mi je bilo lakse u startu.Priznajem da pomaze ali ipak ne toliko da bih sve mogao da prevazidjem.Svaki odlazak na posao,oblacenje uniforme,pogled na oruzje me uznemirava i koliko god da zelim da izadjem iz te price plasi me da necu moci da se adaptiram na normalne uslove zivota.Otisao bih kod psihijatra ali s obzirom da se lecim u vojnim ustanovama mislim da bi bolje bilo da se prvo obratim nekome sa strane kome cu moci da se otvorim o svim problemima bez straha da ce se to vec sutra saznati.
Hvala vam na savetima i pozdrav

danka · Post od **danka** » Čet Avg 25, 2005 4:56 pm

Meni je igrom slucaja vojna struka vise nego poznata, zato sad i pisem.
..... ti zelis da ti se kaze iskreno misljenje..... pa dobro reci cu ti:

Mislim da je najbolje da se prekvalifikujes!!
Takodje teba da razmislis ko je u tvom okruzenju (sem tebe) u opasnosti ako bi ti zatajio.
Ako bi se saznalo da imas to sto imas, ne verujem da bi te zadrzali u toj specijalnoj jedinici - za to postoji i opravdan razlog!!
Razmisli da li su odredjene beneficije koje se imaju u takvim jedinicama vredne takvog rizika.

Kada promenis sredinu, tada kreni sa lecenjem koje tada neces morati da krijes!
pozdrav

MiletheGravity · Post od **MiletheGravity** » Pet Avg 26, 2005 12:38 am

........procitao sam negde da caj od nane pomaze

...........salu na stranu,treba pomoci coveku,koliko sam shvatio i iz licnog iskustva ti ne nailazis na dovoljno razumevanja od ljudi koji bi trebali da te razumeju (sta li je pisac hteo da kaze

).Imam prijatelja,koji radi u vojsci,kome se desilo da je jednog dana,usled preopterecenosti poslom,potpuno se ukocio,gledajuci u jednu tacku i ne reagujuci na spoljne uticaje........tiltovo,sto bi rekli fliperasi........ I tek kada su ga takvog ukocenog morali da sa sve stolicom odnesu kod doktora (e,doco,vidi zivota ti sta je s malim,treba jos neke papire da prekuca) onda su videli da coveku treba odmor i adekvatno lecenje.Mislim da je ovo sustina tvog problema i da tebi treba savet nekog psihica (popularni naziv u vojsci za psihijatra) ili vec nekog strucnog lica kako da izneses svoj problem vojnim doktorima a da te pri tome shvate ozbiljno i kako da izvedes da te oslobode aktivnosti koje ne mozes da obavjas ili same sluzbe........

MiletheGravity · Post od **MiletheGravity** » Sub Avg 27, 2005 9:53 pm

............sto se ne javlja soldat,da mu nije mozda neka glupost pala na pamet.............ja sam od pocetka bio za to da se stvar prijavi policiji

Soldat · Post od **Soldat** » Čet Sep 01, 2005 9:53 am

Poceo sam da trazim drugi posao s obzirom da smatram da me sama uniforma i sredina asocira na sve te probleme.Ali i dalje me hvata strah da li cu se prilagoditi i koliko vremena ce mi biti za potrebno jer ipak otkad znam za sebe nosim uniformu,pusku...A posle bih lakse mogao da se otvorim.
Sto se tice prekvalifikacije bice tesko jer ipak jedino sto sam radio zadnjih godina jeste usko vezano za armiju,akciju,adrenalin....
Danka,nikad nisam zatajio na poslu zbog ovih stvari,ali jesam u privatnom zivotu i to i jeste najveci razlog sto sam uopste i doneo odluku da nesto ispravim.A sve polazi od moje zatvorenosti,nemogucnosti iskazivanja(uzvracanja) emocija na normalan nacin.
Mile se nasalio sa cajem od nane ali slucajno ili ne dnevno popijem bar litar caja,uglavnom od nane,maticnjaka,zalfije.Ne znam koliko je sugestija u pitanju ali mene caj zaista smiruje...

Irena · Post od **Irena** » Pet Sep 09, 2005 12:12 am

...bio si vanserijski iskren,to je tako slatko,
sada cu ja tebi da ispricham koliko si ti ustvari
hrabar...ja se na primer smucam po forumima
i dok se tako sunjam trazim i neke odgovore
za sebe i svoje probleme...
ja se strasno plasim ljudi!!
...plasim se guzve u gradu,strase me tudji pogledi
nesto slicno tremi...imam utisak da mi citaju misli
...cak ih dozivljavam podrugljivo i to ne tako retko...
...razmisljala sam i ja da se promenim...i to
veruj mi na mnogo nacina...ali kod mene nije
u tome resenje...iznova ljudi su ISTI!!
nije bitno koju masku sam izabrala...ljudi su
takvi i to je cinjenica...
...ne veruj nikome...psihijatri su kao bensedin
prijaju dok ih uzimash...i fale cim isto prestanes...
nemoj se navlaciti sa jedne slabosti na drugu...

probaj samocu...i pusti da te misli izmore...
...pa mi sutra javi kako se osecas

Irena

Soldat · Post od **Soldat** » Uto Sep 13, 2005 9:52 am

...nisam ni otisao kod psihijatra...resih da sam sebi pomognem...doduse opet poteskoce..dok trazim drugi posao i kada me ljudi pitaju sta znam da radim a ja im odgovorim cudno me gledaju...ali dobro svaki novi pocetak je tezak..a samoca mi je nametnuta sama do sebe,cak i kad sam okruzen ljudima...ponekad prija,ponekad plasi...

Irena · Post od **Irena** » Čet Sep 15, 2005 12:17 am

"...ponekad prija,ponekad plasi",
navikavaj se...covek se radja i umire SAM!
sve ostalo je laganje sebe!!!

Irena

SnezanaR · Post od **SnezanaR** » Pet Sep 30, 2005 10:31 pm

Irena napisao:"...ponekad prija,ponekad plasi",
navikavaj se...covek se radja i umire SAM!
sve ostalo je laganje sebe!!!

Irena

Nista novo, Irena, ali, takodje, covek je socijalno bice i cak je i osobenjacima potreban drugi covek i ziva rec.

Ne slazem se da ne treba da veruje nikome - treba biti obazriv i dobar poznavalac ljudi, a poverenje pazljivo poklanjati, uvek uz dozu opreza.

Ne razumem sta znaci da si htela da se menjas ali nisi? Da si htela i zelela, to bi i uradila, pod uslovom da mozes da se promenis. Izvini, ali to jeste tako. Kategorija "menjanja" je vrlo retka i prilicno limitirana kod najveceg broja ljudi. Razlicite su nam mogucnosti i potrebe za promenom sebe. Covek se menja tek kada je doveden u situaciju da mu stari modeli ponasanja ili sopstvene licnosti vise ne donose dobrobit (sta god ona u pojedinacnom slucaju znacila). Pitanje pravca u kojem se neko menja je sasvim drugo pitanje.

Otkrice da su "ljudi takvi" je samo jedna od stepenica u sazrevanju (kad kazem "sazrevanje", mislim na proces koji traje citav zivot). Ljudi nisu takvi, oni su jos mnogo gori, ali, takodje, ponekad znaju da budu i zapanjujuce dobri. Covek je nesavrsen, zivot nije sladak i zivot je nepravedan - to su floskule, ali tacne, a stare su otkako je coveka. Ono sto naucis sazrevajuci jeste da se prilagodis, ali i da budes tolerantniji prema ljudima, jer u tom sazrevanju i raznim iskustvima koje dozivis, otkrijes da si i sam prilicno daleko od savrsenog. A kad spoznas nesto lose kod sebe, lakse ga prastas kod drugih. To su neke zivotne "mudrosti" do kojih svi dodju, kad-tad.

Samoca zna da bude dobra ako je stvar licnog izbora, a ne bekstva. Ako je stvar prvog, onda njeni - nazovimo to - efekti umeju da budu produktivni i znacajni po samu licnost, po njen razvoj, samospoznaju. Ako je, pak, stvar prinude, nesnalazenja, straha... tesko da ce se iz nje izroditi bilo sta dobro po licnost, osim nezadovoljstva, depresije, anksioznosti. I u tome se slazem sa tobom - tu covek ne sme sebe da laze. Parafraziracu jednog istocnog pesnika-mislioca, koji je otprilike rekao: "Covek sa svacim moze da zivi, samo ako ne laze sebe".

A sto se Soldata tice - promenila sam desetak poslova do sada, od njih je mozda jedan bio u mojoj struci (i radila sam ga 7 godina), ostali uglavnom nisu imali dodirnih tacaka sa onim sto volim, znam, umem i za sta sam se skolovala. Ali, postoje "mirnodopski" poslovi koji su izuzetno dinamicni, ako hoces i stresni, koji traze stalno povisen adrenalin i stalnu akciju, ali su oni najcesce vezani za rad sa drugim ljudima, tipa: agenti nekretnina, prodavci osiguranja, organizatori i promoteri raznih stvari... Sve su to poslovi koje moze da radi i neko iz tvoje struke, jer za njih nije preduslov odredjena vrsta skole ili diploma odredjenog fakulteta.

I svaki put, promena posla mi je u pocetku bila strasno teska - to ne mozes da izbegnes. Ali vrlo brzo pocne da prija, naravno, ako je ispunjen taj preduslov da su te stari posao i okruzenje gusili, stvarali ti ozbiljne smetnje (i to sam dozivela, u vidu ozbiljnih psihosomatskih problema - sto je takodje apsolvirano u psihologiji i medicini kao posledica). Ako je licnost spremna za promenu, jer ju je, narodski receno, na to muka naterala, promena tog tipa itekako prija. Naravno, brojne stvari uticu na to da li ce i na duze staze imati pozitivne efekte.