Mislim da ova tema ne postoji. Da li ste se u nekim trenutcima osećale usamljeno i kako ste se izborile s tim? Ja sam period pre detetovog prvog rođendana osećala strašnu usamljenost i počela sam da padam u depresiju, na konto svega toga život u zajednici mi se činio mnogo gori i nepodnošljiv. Kad sam se vratila na posao bilo mi je malo lakše, ali elementi toga mi se povremeno jave.

Ja sam se osećala prazno.
I kao da svuda idem sama i sve radim sama.

Ponekad sam imala utisak da su se svi razbežali kad se slegla frka oko porođaja i bebe u stanu, i da je ona sad samo moja briga. Iskustvo mi je pokazalo da dolazak bebe nikome ne menja život toliko koliko majci.

Tako je ostalo i danas. Svako ima svoju brigu, i svako mora i da popije kafu i da odmori i da bleji i da spava duže. Samo ja i moja slatka duša radimo kao dragstor!!!!!

Da imam utisak da je stvarno tako. Moramo da se strpimo da naše malene porastu.

Posle mog porodjaja, meni su zaista svi pomagali, svekrva, kucna prijateljica, suprug koji je uzeo odmor.svi.I, uvek je bio mirna beba, i spavala sam koliko sam htela,citala.Sada mi je naisao tezi period jer kao sto rekoh trazi da ga non stop drzim za rucicu i vodam.Tako da imam mnogo manje vremena.Takodje, kada je malo porastao i kada su ljudi videli da mogu sve sama,otisli su, svako na svoju stranu, naravno suprug je ostao .Posle toga mi je malo ostalo depresije od post porodjajnog perioda, ali prosto, mislim da svaka majka koja je kuci i ne radi , treba u potpunosti detetu da posveti paznju, ne priznajem, ostavljanje kod svekrve, cesto izlazenje, kazem cesto.Prosto zivot sa detetom sve menja, mislim da detetu do trece godine treba puna paznja, igranje sa njim, citanje, pricanje...Tako ja razmisljam, samo jos jedno pod pitanje, ko vama cuva decicu? ako radite, svekrva, mama, vrtic?Kakva su vam misljenja o vrticu?Ja planiram dati mog malog u vrtic kasnije, naravno mame koje rade moraju, ali da li vama dok malo ne porastu cuva neko drugi decu?Mislim da posle druge godine je kasno za socijalizaciju?

Ja sam odmah dala dete u vrtić.
U početku je ona plakala unutra, a ja napolju.
Ali, tako je ipak najbolje ispalo. Ja nisam produžavala porodiljsko (mislim, uzela sam i odmor za tekuću godinu) tako da sam počela da radim dva dana posle njenog 1. rođendana. Ona se lepo navikla na vrtić.
Ja je ujutru vodim i uzimam posle posla. Vikendom me budi i idemo napolje odmah posle doručka (u 99% slučajeva moji ukućani još spavaju, a to je oko 9h). Šetam, zabavljam, igram, kukuričem, mjaučem, hranim, kupam i uspavljujem. Odvikavam od pelena, jurim sa nošom po kući, vadim prste iz usta, ljubim glavu da prođe i sve ostalo.
U retkim situacijama kad je pripazi moja mama, mesec dana svima priča kako je čuva, počne da govori marš! i beži! i slično, nauči da kaže baba gleda seriju i još neku uzaludnu stvar.
U još ređim situacijama kad je pripazi svekrva ona trči po kući sa staklenom čašom, čačka i hvata sve po kuhinji, poliva se uljem, sedi na betonu, naginje se naglavačke preko naslona od kreveta, ustaje sa noše bez brisanja i slično.
Uz rizik da zvučim sebično, da li biste Vi ovo dopustili?
Ponekad pomislim da sam i sama luda i da preterujem.
Nikada neću zaboraviti kako mi se od nerviranja povremeno smanjivalo mleko, na šta je moja svekrva rekla: "pa što dramiš? napravićemo joj dvotrećinsko."

Moja beba je od početka bila težak slučaj koliko mi se čini. Posle dve nedelje je plakala i plakala nekoliko dana i noći u kući smo svi kao ludi blenuli oko nje i stajali nad krevetićem ja sam privih dana bila puna neke energije posle porođaja i posle je ta energija nestala. Prvih meseci nisam osećala noge od silnog stajanja. Pevala sam nunala nosala je i njoj nikada dosta ćuti kad je nosam i kad joj pevam i čim je spustim ona počne da plače. Dosadno joj bilo, pa je non stop tražila da joj se priča ako okreneš glavu i pričaš s nekim ona dreči. Ja sam se pitala kad ću se nasedeti. Onda hormoni depresija... I naravno kasnije sedenje pa hodanje koje još nikako da dođe. Pred prvi rođendan kriza ko će je čuvati, svekrva je rekla da bi je čuvala do dve godine i tri meseca pa da je damo u vrtić i tu mi lakne malo. Dobro joj je sa njom ja nemam mamu, a i da je živa bila je bolesna tako da ne bih mogla na nju da računam, tako da od svekrve mogu jedino da očekujem pomoć. Mada poludim nekada od njenih filozofiranja verovatno je i to što sam još uvek prinuđena da živim u zajednici doprinelo depresiji i nekom bezveze osećaju. A što se tiče vrtića najbolje je dete dati sa tri godine. Bila sam student više vaspitačke i tamo smo imali dosta teorije o tome da je najuspešnija socijalizacija sa tri, tri i po godine, ako imamo mogućnosti nikako ranije. Nije kasno za socijalizaciju posle dve godine, a i socijalizacija zavisi i od deteta koliko želi da se druži sa ostalom decom u svakoj grupi ima pojedine dece koja su izolovana jer tako žele.

Kod nas su nevolje krenule odmah posle porodjaja. Prvo se odmah ispostavilo da dete ima iscasen kuk. Dobila je odmah bandazer. Istog tog dana i zuticu i upaljenu guzu. Ja - upalu grudi. Dok smo izasli iz bolnice ( a bili smo 7 dana) bila sam potpuno samlevena. Uz to me je pocela da drma strasno i moja bolest (Morbus kron ili ti hronicna upala creva). Ja kao hrabro necu da uzimam terapiju jer hocu da dojim (a mleka nigde, jedva sam uspevala da iz tri puta namuzem za jedan obrok). Onda posle 5 nedelja krecu grcevi. Dete mi je plakalo svako popodne po tri sata. Kako je sve to uticalo na moju bolest i da ne govorimo. U svakom slucaju posle par nedelja smo morali u bolnicu pa je beba bila razapeta na nekom krevetu sa nogicama podignutim u vis (zbog kuka). Nisam mogla ni da je uzmem, niti je nesto jela a plakala je pa da ne preterujem jedno 20 sati dnevno.
I tako mi je proslo prva tri meseca posle porodjaja. Kao robot sam odradjivala sve sto sam morala, dan danas imam rupe u pamcenju kada je taj period u pitanju. Zao mi je sad sto je to tako i sto nisam znala da krenem odmah sa lekovima i da se opustim i prihvatim sve to kao neminovnost.
A ne ovako tri meseca depresije, potpune emocijalne anestezije.
Onda sam pocela da koristim terapiju pa mi je bar fizicki bilo bolje, ali smo i dalje bili uglavnom na relaciji kuca - bolnica, pa operacije, pa gipsevi. Tako mi je prosla ta prva godina.
Osecala sam se isfrustrirano, prazno, napusteno ( iako mi je majka dolazila cesto u goste u pomoc). Dragi zbog prirode posla skoro stalno na putu. Ali sam posle toga uspela nekako da zivnem.
Otkrili smo igraonicu u kraju pa smo tamo cesto. Dete je od kad je sa drugom decom popodne ok (inace je dobro dete, ali dosta zivo). Trudim se da kad je lose vreme nadjem raznorazne zanimacije (pa makar to bilo razlgedanje igracaka u robnoj kuci).
Sada se ne osecam usamljeno niti prazno, ali imam periode kada se osecam prezasiceno (sto smo 24h zajedno), ponekad ljuto sto mi je dragi bar pola meseca na putu.
Ceznjivo cekam to mesto u vrticu (koje ovde moze da se dobije cini mi se samo carobnim stapicem) pa da se napokon vratim svom poslu.
Trudim se da svoju egzistenciju ne svodim samo na funkciju majke, vec da i dalje postojim kao zena i kao licnost koja ima i druga interesovanja. Ali moram da priznam da je kada ste upuceni na to da cuvate sami svoje dete(bez bilo kakve pomoci sastrane), to je poduhvat za koji treba pa recimo carobni stapic. Zavidim onima kojima je rodbina na dohvat ruke i mogu dete da ostave tamo kada im nesto zagusti.
Ali guram, i vidi se svetlo na kraju tunela ;o)
Ovde inace deca idu u vrtic tek sa 3 godine, samo jos da dobijemo mesto u jednom (mnogo dece, malo vrtica a vlada i dalje prica o beloj kugi.....svuda slicna prica - rekla bih).

Moja vrištalina ima 19 meseci a mene i danas ponekad pregazi depresija i umor... Prvih mesec dana samo je plakala i nije spavala više od sat vremena odjednom(tu sam i ja kriva jer sam je noću presvlačila i po preporuci babice štipkala i gurkala svaka 3 sata da bi sisala)..posle su kranuli grčići pa zubići... i eto još uvek nema prespavane cele noći... plus što je ona po prirodi,zlobnici bi rekli razmaženo,a ja kažem zahtevno dete... Ja sam sa njom non-stop,samo desetak puta su je pričuvali baba i deda na sat,dva... Pošto sam na poslu dobila otkaz jer sam produžavala bolovanje posle isteka porodiljskog, biću sa njom još neko vreme, onda ćemo u vrtić... Na neki način jedva čekam, a na drugi ne, plašim se šta ću sve propustiti tako... zvučim kao posesivna majka? možda... ali koliko mi nekad fali vremena za sebe toliko mislim da mi nikad neće biti žao zbog toga što je to vreme posvećeno NJOJ

Sve nase zenske price su manje vise slicne, kada dodje dete svet se okrene naopacke imali pomoc ili ne. Moj Jovan je imao 9,5 meseci kada sam ja pocela da radim, moja mama je isto jos uvek bila u radnom odnosu, a o muzu da ne pricam on radi kod privatnika ceo dan. Mi smo nasli bebi siterku koja ga je cuvala do 3 godine kada je krenuo u vrtic. Jedino sto sam imala neopisivu srecu sa siterkom jer je bila divna, devojka apsolvent psihologije, obozava klince i zna sa njima. Ona ga je naucila na nosu, naucila ga boje, prve crteze je crtao kada je sanjom i sl..svi smo je voleli, samo znam da je danas tesko naci takvu osobu, ja sam stvarno imala srece. Kada je diplomirala ja sam joj pomogla da nadje posao kao psiholog u skoli u kojoj ja radim. Sada mi je lakse, mali ima 6 godina, ide u predskolski vrtic, moja mama je u penziji pa uskace po potrebi. A od muza , pa bas i nemam mnogo koristi po tom pitanju, a tek od svekrve....bas nista.

Ja mislim da je neophodno da se majka malo posveti sebi i svom poslu, da ne bi poludela. Svaka majka voli svoje dete ali frustrira i nije prijatno da samo majka brine o detetu (osim ako bas ne mora).

Ja sam se uvek vracala na posao pre isteka bolovanja, mama je preuzimala brigu o detetu, a muz je, bez obzira na posao, bio uvek tu za njih. I njegova su deca koliko i moja, i tu nisam imala razumevanja. Zaopocete kurseve jezika, plesa, slikanja, nastavljala sam cim sam mogla ponovo da sedim, i on je decu cuvao bukvalno od nekoliko dana (na po sat.dva, ali i to je dosta). Inace, i on radi privatno, i cesto nije tu, ali kad je tu, briga oko dece je podeljena. I ovo je neophodno, jer u suprotnom oni shvate da je dete mamin "posao" i jednostavno se svi izmaknu. E pa ne moze...

Drugo je kad je niko samohrana majka, ili zivi negde daleko od baka deka, ili ih nema... Ali ako prezmete na sebe i ono sto mora i ono sto ne mora, svi ce brzo da se naviknu na to i da samo pomaze dete kad ga se uzele. Jbg, dete je obaveza, koliko i zadovoljstvo. Ali ne samo mamina.

Deca idu u vrtic (starija sa dve godine krenula, mala sa godinu ipo) i odlicno su prihvatile. Imam i ja dusu, hocu sa drugaricama na kafu, hocu da izadjem, ako sam majka nisam rob.

Moj Nemanja ima 7,5 meseci i slobodno mogu da kažem da ga do sada niko nije čuvao
osim mene.Tata ga je par puta pripazio na par sati jer sam ja imala neke neodložne
stvari da završim po gradu i to je to.
Dobro,nemogu da kažem,Nemanja je stvarno mirno dete.Od kada smo iz porodilišta došli,
pa u periodu dok je bio baš mali ja sam umirala od dosade jer je on stalno spavao.
Budan je bio samo dok je sisao,kupao se i menjao pelene.A mm na poslu (smene
po 12h...znate kako je to u zdravstvu),a mene muka uhvati što sam sama.Nemam sa kim
ni reč da razmenim.
Sada kad je već malko veći,postao je dosta zahtevniji.Neće sam da bude pa ja glumim
kvave,svinje,tašim,pevam,smejem se...šetam,nosim kolica sa 4. sprata dole,pa nazad,
a nema ni lifta ni ničega....

I onda kad mi sveki kaže "jao vidi kako samo u tebe gleda..." pa u koga će.
I kad nešto ne mogu-ja uradim,kad mi je teško-ja uradim,kad mi se spava-ja ustajem...

Neću više da se žalim...

Oduvek me je zanimalo kako se odlučite na drugo dete?
Kako se voli drugo dete?
Ja sve nešto mislim da drugo dete rodiš onda kad počne da ti nedostaje prvo kad je bilo beba.....

Mislim, ja se razmišljam, pa da pitam iskusnije....

Onda bih ja trebalo da rodim drugo dete vec sada Kad vidim sve one male benkice, i malene pantalonice, trenerkice... Ali, kod mene je presudan finasijski momenat.Kada dobijem stalan posao, kada se jos malo poboljsa situacija u drzavi, kada se kod nas otvori banka maticnih celija, i jos nesto, ne znam da li gresim, ali posto se karakter deteta formira do trece god.hocu da ovom detetu do trece godine posvetim punu paznju, da li gresim?I, da li i vi razmisljate o maticnim celijama?

Mi smo uradili tu foru sa maticnim celijama, ali se ispostavilo da ih nije bilo dovoljno i da su mogle da se upotrebe samo za neku intervenciju dok dete recimo ima nekih 10-tak kila. Hvala bogu do sada nismo morali da pribegavamo nikakvom lecenju u kome bi to moralo da se koristi. Ako budem radjala drugo dete uradicu to opet, valjda ce tad biti vise celija, jer to onda moze da se koristi za oba deteta.
Ja razmisljam jos uvek o drugom detetu. U svakom slucaju nije u planu dok cera ne krene u obdaniste. Volju imam, ali na drugu stranu - imam hronicnu bolest, skoro vec 40 god. nikog da mi pomogne.
Cesto pricam na tu temu sa mama u igraonici (mnoge imaju 2 ili 3 deteta) i kazu dal imas jedno ili dvoje mala je razlika u naporu.Stvari i iskustvo imas vec od prvog deteta.

Nadjoh nesto zanimljivo za maticne celije
U šest gradova moguće dati matične ćelije
http://www.*/index.php?show=new ... ewsID=3404