Lyki u pravu si,
u inostranstvu sigurno imaju bolje tehnicke mogucnosti i novije citostatike, ali ono sto sam ja htela da kazem, nije da trazim njihovo sazaljenje, vec smatram da boljim odnosom prema pacijentima bi mogli da nas lece i ovim sto trenutno imaju.
Evo ti najnovijeg primera koji sam dozivela ovih dana.
Naime, u septembru sam bila privatno kod mog lekara, jer drugacije nisam uspela da dodjem do njega, jer je iz bolnice bio odsutan 2 meseca i na tom pregledu mi je rekao da ne panicim i da treba da prodje oko 5-6 meseci nakon terapije pa da se vide rezultati. Prihvatila sam objasnjenje i dosla pre neki dan da zakazem kontrolni pregled, jer je upravo sada vreme koje je za moju kontrolu, a i neke probleme imam, kao sto je krvava mokraca, koju sam imala i pre tri meseca, ali mi je receno da je to "normalna" posledica terapije i koja do danas nije prestaa. Medjutim, nema mesta, pregled mi je zakazan za kraj februara. Pa da li ja mogu toliko da cekam? Zar ne postoje urgentni pacijenti kojima se neke stvari moraju uraditi ODMAH? A moj lekar nije cak ni pogledao moje rezultate da vidi ko sam i da li je urgentno, samo je rekao da ne moze da me primi. Pa kako da mu dalje verujem da zeli da me leci na ispravan nacin.
I sada trazim lekare koji mogu da me prime odmah, a samo treba da mi daju uput za MR, jer drugacije ne mogu da odrede stanje mojih limfnih cvorova.
Ne moze niko da me ubedi da nema tehnickih mogucnosti, jer sticajem nesrecnih okolnosti takodje smo pre neki dan, sa svekrvom otisli na urgentno odeljenje i tamo je izvrseno snimanje na CT u roku od pola sata, a rezultat je dobijen u roku od sat vremena. A pritom nije bilo guzve. Aparati su bili slobodni.
Znaci, dobrom organizacijom se mogu maksimalno iskoristiti svi aparati koje imamo, a ne da na onkologiji umiru ljudi zato sto ne mogu da dodju na red za lecenje, a na drugim odeljenjima, gde mozda nema toliko pacijenata, aparati zvrje prazni.

Naravno da postoje urgentni pacijenti. Ali da bi bila tretirana tako treba ti urgentna veza u odredjenoj med. ustanovi. I jeste da aparati zvrje prazni. Ne uvek, ali ima slucajeva. Ovde ti treba veza i da se razbolis, a kamoli da se lecis.

Znam kako ti je. Zao mi je zaista. Jedino sto mogu da ti kazem je da ja jedva cekam da prodju dve godine, ne bi li mi bilo lakse. Ali proslo je tek dvadesetak dana. I kako vreme prolazi sve mi je gore. Verovatno me tek sada stize sve. Pisi cesce. Placi ako ti se place, samo nemoj da gomilas suze u sebi.

Jaoj draga naša Cemi,kako da se ne rastužim i ne rasplačem kad bilo ko od "starih prijatelja dođe"...Ovu tvoju poruku kao da sam ja pisala jer od prilike kroz sve sam faze prošla,a tata nedostaje čini mi se svakim danom više...Kad god se bilo šta dešava ja zamišljam kako bi bilo da je on sada tu.Zamišljam šta bi rekao na bilo koju temu koja je aktuelna.Prosto život mi nije isti.Ja sam jedino za razliku od tebe svaki dan na forumu i pratim,al nemam baš snage da tešim ostale,jer sam se i sama uverila da uteha ne postoji već jedino vredi sačekati da prođe neko vreme i navikne se voditi život onakav kakav nam je nametnut.Volela bih da se i ostali jave (neću imenovati jer se bojim da ću nekoga zaboraviti a svi su mi dragi).
Puno vas sve pozdravljam a vi se javljajte koliko ko oseća potrebu i ima sngu za to,jer razumem da je nekome ovaj forum bolna tačka i podsećanje na ne baš dobra vremena...

Evo polako ali sigurno se blizi 40 dana od kako mi je tata umro... Na danasnji dan proslog meseca je sahranjen... Vreme prolazi, guram nekako, ne znam ni ja kako, bude mi tesko malo otplacem, pa se smirim i teram dalje... Pocela sam polako da spremam za slavu i njegovih 40 dana koji padaju tacno na sv. Nikolu, moju slavu... I vec mi postaje mnogo tesko.... Prosle godine je on bio moj pocasni gost tog dana, a sada cu ja biti njegov i gost i domacin na groblju... Postoji li neki laksi nacin da preguram i slavu i praznike koji slede? Na Bozic bi sada napunio 64 godine.... Novu godinu smo praktikovali zadnjih godina da zajedno slavimo i to je uvek bio garantovano dobar provod... A kako cu sad? Znam da mora da prodje vreme i da se obicno kaze da tek kad proslavis sve rodjendane i praznike bez dragih ljudi, mozes smatrati da si preboleo. Ali kako ja mogu sebi da pomognem sada? Da lakse preguram i slavu i novu godinu i bozic bez njega...
Evo pisem ovo, a suze same liju. Danas mi je bas tesko... Ceo dan sam maltene preplakala... Uf.... Izvinite... Ali mi je bas tesko

Lyki,
не постоји лакши начин. Боли и болеће увек. С временом мање. Мени није. 15. октобра је пуних 2 године како је умро мој вољени син и могу вам рећи када је у питању време пролазак тог времена не доноси опуштање, напротив, туга ми је све већа јер ми много недостаје, бескрајно. Поготово што сам сада у пензији и била бих сваког јутра ту кад мој син устане и онако "црногорски" заседне прво на фотељу да мало одмори, поприча са мном, па тек онда оде у купатило. Била бих ту да му дам доручак и причам с њим, пуштао би ми музику по свом избору, гледали бисмо нешто заједно на ТВ-у, наишли би његови другари. Све то проживљавам сваки дан и све ми више недостаје. Један друг се већ оженио и скоро је добио сина. Данима сам плакала и још ми је тешко. Откад је умро ни једном нисам отишла у Београд, јер ме вожња аутобусом за Београд одмах враћа на његову болест, на те дане стрепње, ишчекивања, надања, на сав тај страшни период, на његову задњу вожњу кући, док смо ишли путем иза погребних кола и док сам све време гледала у онај сандук у коме лежи мој вољени син. Када смо тим колима прошли један круг по нашем насељу пре него што смо га одвезли на гробље, да мој син још једном прође кроз своју улицу, кроз своје насеље, хтела сам да умрем и мислила сам да ћу стварно да умрем од туге и бола. Али нисам. Не може човек да умре кад жели, него кад дође тај његов тренутак. Много боли и болеће увек. Верујем да вам је тешко да прославите славу. О, како је тек мени било. И моја слава је релативно брзо дошла после смрти мог сина. Наравно, обележили смо је сами, те године без гостију, и било је јако тешко. Јер, мој син је страшно волео славе. Још као мали увек је био свечано обучен, свечана бела кошуља, лептир машна, и увек је трчао на сваки звук звона, јер је баш он желео да дочека сваког госта, да се он први поздрави. Он је желео да послужује госте, да буде тамо главни, и увек је био онако пресрећан, сав важан. А пре него што би гости дошли он би са сестром и две сестре од стрица "помагао" мени да све сервирамо, а најчешће би сви четворо јуришали на колаче, испробавали би их бескрајно, потрпали би се сво четворо на кревет и лежећи се затрпавали колачима и смејали, смејали, смејали. Та радост остала му је и кад је одрастао, увек је волео славу као нешто посебно, као најлепши породични празник, јер тада су нам долазили рођаци и пријатељи, а Ускрс и Божић су ипак уско породични празници. И ја не знам како сам прегурала ту прву славу, први Божић, прву Н. Годину, било је јако тешко. Ипак, било ми је најтеже за ту прву Српску Нову Годину, јер мој муж је с неким пријатељима свратио навече у неку кафану да седну мало и попричају, било је још рано, можда око 21,00 ч, и са врата је видео цело Немањино друштво! Деца су се ту скупила и већ почела с весељем. Дошао је кући плачући и целу ноћ смо плакали и плакали. Замишљали смо његово друштво како се весели, слави, а наш син више није с њима. Било је страшно, али нема се куд. Живот вас води даље, хтели ви то или не. Ја се више и не дружим с људима као некад, немам жељу, и не осећам да уопште више припадам том свом бившем свету. Ова бол ме је трајно, доживотно обележила, и дружење у оном некадашњем смислу више не постоји. Ипак, можете још увек нешто да чините за свог оца. Без обзира да ли сте верник или нисте, молите се за њега. Сваки дан.Купите у било којој цркви молитвеник и ишчитајте сваки дан за спас његове душе макар ону молитву за упокојене. Мој син се причестио дан пре смрти, довели смо му свештеника иако је био у стерилном блоку. Знам да је другим болесницима било тешко видети свештеника који пролази кроз ходник јер је то знак да неко од њих умире. Али, ми смо то урадили, односно мој син је то урадио, јер је био верник. Те исте вечери кад сам се враћала од њега, у лифту у који сам ушла затекла сам између осталих и два монаха, који су се враћали од нашег почившег Патријарха Павла. Пошто сам била уплакана, нисам могла да се суздржим, плакала сам безгласно и у лифту, сузе су ми саме текле, јер ми је дете умирало, нисам знала да ли ћу га ујутру затећи живог кад дођем, један од њих ми је пружио малу иконицу и рекао да ће се и они молити. Много ми је то значило у том тренутку, то разумевање без речи. И сада мало неког мира нађем само на литургији, посебно кад хор пева песму "Тебе појем", јер тада у мислима увек пожелим нешто за мог сина, и помолим се за њега. Осим што се сваког јутра и пред спавање помолим за мог сина, имам обичај да сваког 15. у месецу, у 1,15 ч, у време његове смрти такође очитам молитву за њега, и пустим његов видео клип, пустим њему музику коју је волео. Јесте да отплачем, али опет имам осећај да сам с њим макар у тим тренуцима.
Ја свакако нисам права особа која може да вас утеши, пошто се своје туге и бола нисам решила, нећу вам дати прави савет, али хтела сам да се јавим да знате да је та туга и бол нешто нормално, кроз што сви пролазимо, неко лакше и брже, неко теже. А пуно је ствари којих ћете се сећати, и треба да се сећате. Он ће да живи кроз ваша сећања, кроз вашу љубав, и кроз ваша помињања. Живеће док га се ви будете сећали и спомињали га. Иако ће вама време ипак донети неко мало опуштање и олакшање, биће увек прилика да се сетите неких ситуација, неких догађаја, неких његових речи, што ће вас увек поново расплакати, али и то је нормално. Пре неких месец-два, тачно у поноћ зазвонио је аларм на телефону мог сина. Скочила сам и погледала, јер срце ми је стало - откуд аларм звони, две године после његове смрти? Кад сам видела да је записао име његове добре другарице, као подсетник да јој честита рођендан (а клинци то раде строго у поноћ, чим крене први секунд тог дана да тече) силно сам се расплакала. Јер, тај аларм је подесио у болници, када је већ био при крају, па је желео да буде сигуран да ће се у оном тешком стању сетити њеног рођендана, да јој га ипак честита, иако је умирао. Силно је болело, и боли и сада, јер је моје дете било пуно љубави и јако пажљиво према свима. Али, нисам могла да утичем на ове догађаје, а нисте ни ви. Дакле, живот тече даље, хтели ми то или не. Борите се како знате. Биће криза, биће суза, али имате породицу и обавезе према њима натераће вас да функционишете како знате и умете. То је једино могуће.
Желим вам да се извучете из овога. А на крају да вам кажем и то, моја мајка је умрла на своју славу, Св. Николу. Исто је било тешко, али сваком је дат један живот и мора се проживети како је једино могуће.
Поздрав,
Мила

Hvala Vam Mila. Znam za Vasu tugu i bol jer sam pratila ovaj forum od samog pocetka, i citajuci Vase postove plakala sam kao kisa. Mnogo mi je zao Vaseg sina. I ovaj post sam iscitala 3 puta i plakala. I kad je meni tesko sto sam oca izgubila, sto je to da kazem normalno, mogu samo da zamislim kako je Vama sto ste svoje dete sahranili. I onda se pitam da li sam ja uopste normalna sto patim ovoliko kad ima ljudi koji su svoju decu izgubili...
Divim Vam se Mila, Vasoj snazi da pregurate svaki novi dan sa istim bolom u sebi. Kazu vernici da ti Bog nikada nece dati vise nego sto mozes da podneses, ali pitam se gde je tu pravda kada roditelj sahrani dete. To nije normalno. I gde je tu onda Bog?
Hvala Vam Mila.

Lyki,
у нормалним породицама у којој су људи блиски, повезани, воле једни друге, нормално је да се оволико пати кад умре било ко. Немојте да се преиспитујете, ваш бол је апсолутно нормалан, и биће вам тешко, ту нико не може да вам помогне. Ипак, мало, мало помаже кад човек прича са неким. Ја сам дуго имала потребу да причам о мом сину, а знала сам да је другим људима то тешко да слушају. Било им је тешко пре свега зато што су знали моје дете и свима је био шок кад је умро, јер ничим није показивао да је у тако тешком стању, кад је у ретким приликама долазио кући увек је био насмејан и срећан и кад би га неко на улици срео нормално је разговарао, иако је због терапије једва ходао и све му је био напор и бол. Дакле, свима је било жао што је умро, јер сви га знају као умиљатог, доброг, насмејаног дечака, али и свако има неки свој проблем, па и зато људи не могу дуго да вас слушају. То сам брзо схватила и престала са другима да причам о њему, да их не оптерећујем. Али, та потреба да причам о њему и даље је била јака. Зато сам после Немањине смрти почела да пишем неку врсту дневника. Прво сам пожурила да опишем тих његових задњих 10 дана живота које сам уз њега провела, гледајући како ми вољено дете умире, трудећи се да о томе с њим не говорим јер је он био храбар и није желео никакву тугу, жал, бол. Пожурила сам да испишем све о тих његових задњих 10 дана живота, трудећи се да не заборавим ни једну његову реч, ни један поглед, ни један додир. Била сам у страху да ћу због туге заборавити, и почела сам да пишем, а онда сам почела да пишем и сећања на његово детињство, па сам онда почела да уписујем сваки помен њему (све парастосе, сваки његов рођендан обележен на гробљу с његовим друштвом, сваки 15. у месецу, што код куће обележавам), све снове, моје а и других људи који су га сањали, њихова сећања на Немању која су препричавали на тим окупљањима око његовог гроба, све сам уписивала, и док сам то радила имала сам осећај да се обраћам директно њему, да разговарам с њим, да успостављам неку везу с мојом великом бебом, и кад год бих нешто додала у тај мом дневник после тога бих се осећала као да сам урадила нешто за њега и налазила сам у томе неко мало смирење, бар за тренутак. Нарочито су ми значиле приче његових другара, њихова сећања, ти неки тренуци које је имао само с њима а које нисам могла да знам. Захвална сам им на томе. Ипак, још једном вам кажем, молите се за њега сваки дан, то је још једино што можете, осим да га увек волите и памтите. Ја сам у почетку мог сина сањала углавном у болници, свега неколико пута на ВМА, а онда углавном у неким ружним, старим, прљавим болницама, и увек ми је било још теже. А онда сам почела да га сањам какав је био као мали - увек умиљат, драг, срећан, насмејан, сјајних веселих очију, румених обрашчића, онакав какав је био стварно и због чега су га сви волели, због чега су увек и непознати људи на улици прилазили да га помазе и да га нешто упитају. Често сам се молила да ми дође макар у снове, и долазио је. Кад сам га тако сањала осећала сам се као они ликове из књиге Горана Петровића, који се налазе на неким лепим местима, само њима знаним, њима посебним. У тим сновима смо чак поново и планинарили, као некада, и будила бих се са лепим осећањем да сам провела неки драг тренутак с њим. Знам да ово звучи лудо, али чак су и снови утеха кад оде неко вољен. Према томе, пустите својим осећањима да вас проведу кроз тај први, најтежи период, с временом ће вас већ живот, обавезе и све друго што ће вам се у ходу догађати свести на ону подношљиву количину бола који ћете научити да подносите.
Све најбоље, а осталима поздрав,
Мила

Znam da vreme mora da ucini svoje, i da ce nekada biti lakse kad sve to slegne i kad mnogo vode protekne Dunavom... Ali eto dok to vreme ne prodje tesko je...
Ja svog oca nikako ne mogu da sanjam. A tako zelim to. Ali mi nikako ne dolazi... Moj muz ga "vidja" po nasem stanu i prica sa njim, ali ja ne mogu. Iako to zarko zelim. Ne znam zasto... Da li je moja zelja prevelika u ovom trenutku, ili mozda on smatra da ce mi biti teze ako ga vidim, ne znam. Verovatno cu ga sanjati nekad, ali ne znam kad...
Nisam jos probala da se molim za njega, ali pokusacu i to. Jesam verovala u Boga, ali kad sam videla koliko je i ta vera komercionalizovana i koliko svestena lica samo gledaju da zarade, meni se nekako sve to zgadilo. Nije ni vera ono sto je nekad bila. Danas se sve kroz paru gleda i meri. Ali pokusacu da se molim. Valjda nisam zaboravila...
Hvala Vam Mila. I zelim Vam od srca sve najbolje i da pronadjete svoj mir. Jeste mnogo izgubili, ali imate puno razloga da zivite i da se radujete svakom novom danu. Pozdrav.

Lyki,
немојте да се обесхрабрите ни у чему. Ни у нади да ћете вашег оца ипак сањати, кад-тад, јер можда вас управо та жарка жеља спречава да запамтите сан у коме сте га можда и сањали а да нисте запамтили. Доћи ће и то, и биће вам лакше. А без обзира на разочарење у понашање свештеника, и без обзира на све ове страшне поделе које се сада дешавају чак и у нашој православној цркви, ви се молите за њега. Свако ради на свом спасењу оно што може, а сваки лош и непоштен свештеник ће да одговара за своја дела када дође време за то, укључујући и наше владике који отворено раде на расколу цркве. На нама је да верујемо колико можемо и да се трудимо да будемо добри људи, увек. Ако смо сигурни да смо добри, увек, колико можемо, према свима око нас, да смо спремни да помогнемо и да опростимо чак и непријатељима нашим, да волимо, - то је велика ствар, и сигурно ће нам свима бити лакше да прегурамо сваки нови дан са таквим осећањем, са том личном добротом и вером.
У сваком случају, морате даље.
Пуно поздрава,
Мила

Dragi moji, svi moramo naci nacin da se izborimo sa nasim bolom, ali moji nevidljivi prijatelji pomazu da to lakse ostvarimo.

Ja moram ponovo da vas gnjavim svojim problemima, ali mozda neko moze da pomogne sopstvenim iskustvom.

Naime, juce sam dozivela sok.
Tumor marker Ca 125 ima vrednost 1075, a gornja granica je 35.
A sto je najvaznije, on se odnosi na rak jajnika, a ja se lecim od raka grlica materice.
A sto je jos sokantnije, moja doktorka je zapanjena, otkud meni povecani Ca 125 tumor markeri, kada je moj kancer planocelularni karcinom grlica materice.
A sta ja da mislim? Trenutno sam ocajna i ne znam odakle da krenem.

Neko ko me leci godinu dana od raka grlica, sada se odjednom iscudjava.

Da podsetim, imala sam zracenje grlica materice 2oo8.godine i bilo je sve dobro do kraja 2o10. kada su se pojavile metastaze na limfnim cvorovima. Pocetkom 2011. pocinjem da dobijam hemioterapiju, uz pracenje Ca 125 markera, koje je trazila moja doktorka. Pocetna vrednost Ca 125 je bila 129 da bi nakon IV ciklusa pala na 45, te da bi se nakon VI ciklusa ponovo povecao na 56.
Doktorka ne reaguje na te vrednosti, vec trazi CT abdomena i nalaz je identican prethodnom od pre tri meseca, gde su se limfonodusi smanjili ali ne na normalu.
Otpustaju me kuci s nalogom da se javim za tri meseca.
Posto dolazi leto, ja ne uspevam da dodjem do svoje doktorke, vec odlazim kod druge koja je htela da me primi, ali i ona me ponovo upucuje na doktorku koja mi je vodila hemoterapiju.
Posto i dalje ne uspevam da dodjem do nje, odlucujem krajem septembra da odem privatno kod doktora koji me je vodio do hemoterapije. On konstatuje da je stanje bez znakova progresije osnovne bolesti i stacionarno nakon primljenih sest serija hemioterapije.
Ne savetuje ponavljanje tumor markera, vec me upucuje na kontrolu za tri meseca. I to je ovih dana.
Odlazim konacno kod moje doktorke, kada se ona zaprepascuje zasto sam ja uopste radila Ca125 marker, a ona je dala taj nalog. Znaci, ona je pogresno sve vreme trazila da se radi ovaj marker, a on se tako drasticno uvecao.
I sta sad?
Ima li neko slicno iskustvo?

Draga Ganadra.Izgleda da vecina nas ima veliki problem sa doktorima,svaki prica svoju pricu,a vrlo malo iko ista uradi.Moju mamu setaju od jula mjeseca po nekakvim snimanjima,i jos nisu donijeli nikakvu odluku.Ne znam sta da vas posavjetujem,mozda bi bilo dobro da odete i uradite magnetnu rezonancu male karlice i abdomena.Sta je vama ta doktorica na kraju predlozila.Zelim vam svako dobro,i nemojte da gubite nadu u svoje izlecenje,jer nikad se ne zna sta koga od nas ceka sutra.Veliki pozdrav

Uh Ganadra, stvarno sok. Mogu samo da zamislim kako ti je. Ono sto mogu da ti kazem je da se to desavalo i mom tati. isto tumor marker bio ok dok je primao hemo, da bi posle pauze od 5 meseci bez terapije otisao u djavola, da nisu mogli da ga izmere. I kad je konacno otisao na skener abdomena imalo je sta da se vidi... tumor porastao od 2x2,5 na 6,5cm... Hoce tumor markeri da reaguju na sitnice, ali bas ovolika vrednost da bude... Proveri ti to, makar samoinicijativno odradila skener ili MR.. A da nije greska u laboratoriji? Znam da se i to desava.

Ganadra,

ispričaću ti moje iskustvo, ne vjerujem da će ti pomoći, ali ćeš vidjeti da su tumor markeri prilično

diskutabilna stvar, naročito ako se radi o rijetkom karcinomu, kao što je kod mene slučaj, i sa kojim ljekari

nemaju mnogo iskustva.
Naime, krajem 2008.g. na kontrolnom pregledu radiolog mi savjetuje da uradim tumor marker Ca125 zbog ciste na

jajniku, koju godinama pratim, ali sad mu je nešto izgledalo sumnjivo,kao da ima neku pregradu. Ca 125 je blago

povišen, po riječima mog ginekologa, iznosi 89 (normalna vrijednost je 35). Nastaje panika, jer oduvijek sam se

bojala da ću se razboljeti od raka. Da ne pričam sad o snu koji sam sanjala prije 6-7 godina, za koji će se

ispostaviti da će se doslovno ostvariti. Idem od ginekologa do ginekologa, niko nije nešto pretjerano zabrinut, ali

mi s obzirom na godine /48/ predlažu odstranjivanje jajnika i materice. Kako Ca raste, dostiže vrijednost od 260,
pristajem na operaciju. Patohistološki nalaz pokazuje da je sve bilo benigno, dakle poeracija nepotrebana,

otpuštena sam kući, sa dijagnozom da je sve u redu i da dalje kontrole nijesu potrebne.
Poslije godinu dana, 15 marta ove godine opet odlazim, samoinicijativno, na UZ pregled i onda šok-velike

metapromjene na jetri. Odmah svi sumnjaju na jajnike, radim CA125- sad je 5000, iako ja jajnike više nemam. Tumor

marker crijeva CA19 820. Radim kolonoskopiju, irigografiju, ali sa crijevima je sve u redu. Radim CT abdomena, sve

je čisto osim jetre. Sjutradan, radim rentgen pluća, vide se neke sumnjive sjenke u sredogruđu. Šalju me na CT

pluća i novi šok, veliki tumor u loži timusa ( žlijezdi koja svoju funkciju potpuno gubi u pubertetu ). Sjetim se

tada da su mi kod pripreme za operaciju jajnika radili dva puta rentgen pluća, ali doktorka koja je čitala snimak

je rekla da se radi najvjerovatnije o proširenoj sjenci srca. Dakle ja sam taj tumor imala i tada, ali nijesam

imala sreću da bude otkriven.
Od tada počinje moja golgota. Poslije operacije timusa na VMA doktorima nije jasno o čemu se radi, patohistološki

nalaz je nespecifičan, opet CA125 i 19 ogromni. Sumnjaju na neuroendokrini tumor nepoznatog porijekla, šalju me na

octreo-scan, nalaz opet zbunjujući. Poslije konsultacija sa još nekoliko doktora odlazim u Pariz, na kliniku

Gustave Roussy, tamo mi nakon ponovljene patohistološke analize, dijagnostikuju tumor timusa. Prepisuju mi hemioterapiju, koja biva prekinuta poslije drugog ciklusa, jer ne daje rezultate. U septembru se odlučujem na operaciju jetre, izuzetno tešku, uklonjene su mi 2/3.
Sad sam tu gdje sam, teško se oporavljam, imam 46 kilograma i stalno mršam iako jedem, mada ne baš pretjerano.
Imam meta promjene na pleuri,perikardu, i 2 potkožne( na mestu drena posle operacije timusa). Jedna je uklonjna prije par dana, ova druga nije jer nije mobilna, pričvršćena je za rebro. Hirurg, inače moj dobar prijatelj, mi je rekao da sam baš baksuz, pošto nijedna operacija nije prošla bez komplikacija ( bolnička bakterija,apces, problemi sa stomakom...)
Tumor markeri su i dalje visoki, ali ih ne kontrolišem, jer mislim da nema svrhe. Pijem vidatox, germanijum, biocil ( neki odvratni melem na bazi bilja ) i pokušavam da uspostavim kakvu takvu ravnotežu, što je jako teško kad noću ne spavam, kad imam bolove, kad sam jako iscrpljena.
Ja sam se raspisala, valjda spadam u kategoriju onih koji vole da pričaju o svojoj bolesti. Ako imaš patohistološki materijal pošalji ga na analizu još negdje, možda situacija bude jasnija,jer iz mog iskustva, naši ljekari ne znaju mnogo o tome, ili ih zanemaruju, ili im pridaju veliki značaj.

Puno pozdrava sa željom da prikupiš snage za borbu.

Biljana

Biljana, procitala sam nekoliko puta Vas post i sve oblicem tu, a nikako da odgovorim... Verovatno Vam nista nece znaciti da kazem svaka cast na istrajnosti i upornosti. Nastavite da se borite i koristite sve za sta mislite da Vam moze pomoci. Kakva su Vam iskustva sa Vidatoxom? I kakva su iskustva sa operacije jetre? Ako Vam nije problem da mi odgovorite.. Pitam Vas zato sto je mom tati trebalo da odstrane 2/3 jetre, ali tu operaciju nije docekao, takodje nije ni Vidatox docekao. Majka me stalno kritikuje zasto trazim odgovore na neka pitanja kad je tata umro i kad je sada za sve kasno, ali djavo ne da mira... Mene i dalje sve to interesuje.. Pa eto... Ako mozete odgovorite mi.. Hvala unapred