Narode, otreznite se na vreme. Porodični kanceri se ne javljaju zbog genetskog nasleđa. Javljaju se zbog sličnog ili istovetnog načina ishrane.

termin "porodicni kancer" - ne postoji!

Ima li vas dragi ljudi, kako ste?

Veliki pozdrav za sve vas, za dragu Milu pogotovo.

Tu i tamo svratim na forum i vidim da se neki uporno foliraju i prave tobože velikim humanistima. Kada se bolje proanalizira vidi se da je jednostavno u pitanju samo profit. Da li se radi o namicanju pacijenata ili prodaji citostatika, pesma je ista.

Evo i mene nakon duzeg vremena,samo da vam se kratko javim i pozdravim.Vidim da odavno niko ne pise,a ja iz starih navika svratim uvek ovde ali cesto nemam sta pametno pisati.Nekad mi i tesko prisecati se..
Proslo je skoro 8meseci od kako je Miso otisao..Neznam da definisem ovo moje stanje..Znam da mi samo puno fali.Cesto razmisljam sta bih mu sve ispricala,novi kolac napravila,svasta umesila..Sta bih sve samo da ga vidim.Nekad uzmem telefon poruku poslati al znam da nemam kome.
Nekako dani prolaze,na danasnji dan,pre 5godina je operisan na Banjici.Tada su mu stavili protezu,cerkica imala 11meseci i sve smo to izgurali.A onda se bolest vratila..
Saljem vam veliki pozdrav,
nadam ste da ste vi ostali dobro .

Izgleda da su administratori sve živo poisključivali sa foruma.

Iskreno se nadam da je Mila dobro i volela bih da uskoro dođe i napiše neku reč...

Sa mnom se toliko toga izdešavalo od mog zadnjeg pisanja, toliko toga da bi mogao da se napiše scenario za film, mnogi mi ne bi verovali... Na kraju, od svega toga samo bih izdvojila činjenicu da sam pre malo više od mesec dana izgubila svoju dragu mamu usled začepljenja krvnih sudova u vratu..

Bila sam u šoku, na tabletama i infuzijama a onda sam uradila neke grozne stvari o kojima zaista ne bih da pričam, jer i od same pomisli na to se naježim i osećam se grozno...
Sada imam svog psihijatra sa kojim radim, sledim terapije, uputstva i držim se strogo toga i uzdam se u bolje sutra, po ko zna koji put..


Došla je zima, nova zima... dolaze praznici, slave, Nova godina... sve će to biti tako pusto i prazno za mene.. Još malo pa godina dana od tatine smrti, ne verujem da je bilo pre samo godinu dana... Sve je tako nestvarno..


Držite se dragi ljudi i javite se, jako bih volela da čujem kako ste i kako se držite... Pozdrav za sve..

Dragi moji,
evo konačno mogu da se javim. Više od mesec dana mi je kompjuter bio van funkcije, prosto su odjednom nestali svi programi i sve instalacije, iako je uključen. Na predlog rođaka iz inostranstva nismo zvali nikoga da pokuša da ga reinstalira, jer nam je on obećao da to odradi, da se ne bi desilo da izgubimo podatke, pošto i na ovom hard-disku ima Nemanjinih fotografija i podataka vezanih za njega. Međutim, on zbog posla nikako da dođe i to sredi, ali me je Sarino javljanje i strašna vest koju nam je saopštila naterala da ga pozovem telefonom i da nam nekako s daljine obezbedi makar i preko interneta pregled poštanskog sandučeta, tj. da možemo da vidimo poštu koja nam stiže i da možemo da odgovorimo. Kao za inat, pošto se i ovde duže nisam javljala odjednom se izgubila moja šifra i na forumu, i nisam mogla da pristupim da uopšte pišem. A kako mi je nestalo sanduče nisam mogla da pogledam aktivacioni meil u kojem mi je administrator poslao novu šifru. I tako sve do danas. Evo, nemam više ni ćirilicu.
Draga Bokili i Eniv, hvala što me se setite i mislite na mene. Ponekad je ovakva povezanost draža i iskrenija od onih prijateljstava kojima smo u stvarnom životu okruženi. Na ovom forumu ima puno ljubavi i razumevanja, onog pravog, i bez reči.
Što se mene tiče, za mene je oktobar bolan, jer je 15.oktobra godišnjica smrti mog voljenog sina. Čudno je kako se Sara prvi put posle dužeg vremena javila baš tog dana, u 12,30, u vreme kada smo mi upravo bili na groblju, u pravom trenutku! Baš sam jako želela da se tada javim, da pišem, da se "čujem" s vama, ali kompjuter nam je bio potpuno ugašen i nije bilo moguće. Čitava ova godina mi je nekako jako tužna, mnogo mi nedostaje moje dete, i sve teže podnosim sve ono što me podseća na njega - uđem u sobu da probudim kćerku i svaki put kad pogledam u njegov krevet vidim ga kako mirno spava i uhvatim sebe kako stojim i gledam u taj njegov prazan krevet i prisećam se kako sam nekada znala da stojim dugo i gledam ga kako mirno spava. Odisao je takvim beskrajnim mirom da sam volela da ga gledam tako smirenog, bezazlenog, kako drži ruku iznad glave kao kad je bio mali. I setim se kako sam im nekada čitala priče pred spavanje, a on je uvek imao pitanja, i još pitanja, i još pitanja, ali kad bih se sagnula da ga poljubim za laku noć ipak bi mirno, srećno i zadovoljno kretao u svoju zemlju snova. Kako je s njim sve bilo jednostavno, bezazleno, s puno ljubavi, dečje nevinosti i kad je odrastao, i sve se nekako podrazumevalo. I na svim njegovim fotografijama uvek nalazim taj beskrajni mir i onaj večiti blagi osmeh dobrice. Baš nije bio od ovoga sveta.
Eniv, i ja sam baš kao i ti sve ovo vreme u nekim datumima. Stalno se prisećam i u mislima obeležavam sve datume - kad je primljen u bolnicu, kad je počela prva hemoterapija, kad je prvi put bio kući, kad je skoro umro pred svoj rođendan, itd. Čovek ne može toga da se oslobodi. Naravno, sećaćeš se i oni lepih datuma koji čine vaše uspomene iz onog srećnog perioda, dok je on bio zdrav. Sve je to tužno, ali je normalno. Još je sve sveže i mnogo boli. Ipak si jako mlada ostala bez muža koga si mnogo volela. Možda će ti obaveze tvoje princeze u školi oduzeti malo tog vremena u kojem si stalno vraćala uspomene i tugovala. Ali, valjda će jednog dana ipak malo, malo manje da boli.
Saro draga, evo ja blebećem i blebećem i nikako da se obratim tebi, jer mi je teško da nađem reči kojima bih te utešila. Ova tvoja životna priča je strašna. Kao što i sama kažeš, nije prošlo ni godinu dana od smrti tvog voljenog oca koga si toliko volela, a već si izgubila i majku. To je strašno. Žao mi je, Saro draga, mnogo, mnogo. Tek si počela da se navikavaš na život bez oca koga si toliko volela i koji ti nedostaje, a sada si izgubila i majku. Ne znam kako si se sada organizovala za život, imaš li nekoga osim njih, baku i dedu ili bilo koga bliskog od porodice ko bi mogao da brine o tebi, jer ipak si premlada za ovu količinu strahota. Nadam se da ti terapija pomaže i da ćeš uspeti da se izboriš sa životnim problemima koji su pred tobom posle ove tragedije, nadam se da će i u tvojoj priči život pobediti. Nadam se da ćeš smoći snage uz pomoć tvojih prijatelja i ostatka porodice da se izboriš sa ovom tugom i bolom i da ćeš se izboriti za svoje mesto u ovom životu. Znam da pišem predugačka pisma, ali ovog puta ću upravo zbog tebe navesti jedan primer. (pošto sam izlapela ograđujem se ako sam možda o tome već pisala, ne mogu da iščitavam svoja vlastita pisma da bih to proverila). Naime, kada je umrla Sonja Savić, glumica koju sam volela, ja sam bila jako tužna danima. Bukvalno sam osećala onaj njen bol koji ju je oterao u tako tužnu smrt. Jako sam žalila zbog okolnosti koje su je dovele do tako tužne smrti. A onda u okviru "Kvadrature kruga" vidim prilog o dvoje male dece koji žive u nekom selu sa ocem koji je težak srčani bolesnik i ne može da radi bilo šta, dakle ništa. Ta mala deca, dečak možda 5-6. razred a devojčica mlađa od njega (ne sećam se baš tačnog uzrasta) morala su sama da rade sve - da oru i obrađuju njivu, da u bašti uzgajaju sve što im treba, da hrane kokoške i piliće, da čiste kuću, peru veš (bez veš mašine), da sami spremaju hranu, dakle SVE su morali sami da rade, da bi preživeli. Njihova učiteljica je poslala pismo redakciji ove emisije i oni su došli da snime taj prilog koji smo svi mi odgledali. I onda sam shvatila ono suštinsko. Da, Sonja Savić je divna osoba, poštena, iskrena, ponosna, koja nije mogla da se snađe u ovom vremenu beščašća i svega ostalog, nije izdržala, ali ono što je uradila bila je jedna kapitulacija pred prljavštinom kojom je bila okružena, a ova mala deca su se žilavo borila za svoj život teškim radom u strašnim uslovima. Morali su sve te poslove da obave, da u kući ostave hranu bolesnom ocu i da odu u školu kao i sva druga dobro negovana, pažena i mažena deca, da stignu kući da urade i domaći zadatak za školu i sve one silne poslove. Oni su izabrali život, ma kako im to teško bilo. Oni su moji heroji. Nisu dozvolili da ih životne nedaće bace u očajanje i da pokleknu. Žestoko su se borili. Znam da je ovo pričam ti priču, ali nađi snage u sebi da istraješ kao ta mala dečica. Bori se za sebe, sigurno će ti prijatelji pomoći. Trebaće puno vremena da sebe istešeš do te mere da ne zaplačeš svaki put kad pomisliš na njih i na ovaj tvoj težak život, ali naučićeš i to nekako.
Ustvari, neću dalje da brbljam. Javi se privatnom porukom kad budeš imala volje i snage. U svakom slučaju, želim ti da uz pomoć tvojih prijatelja ovo nekako prebrodiš i da naučiš kako živeti bez njih. Tuga nikada neće nestati, ali čovek mora da nauči da živi bez svojih voljenih. Ja i nisam baš najbolji primer, nisam tako jaka i hrabra kao ona mala dečica, daleko sam od toga, tako da moji saveti možda deluju i neiskreno, jer jedno govorim drugim ljudima a lično se drugačije ponašam, ali to je samo moja slabost, a ja bih volela da ti budeš jaka i da sve to izdržiš. Jer, "nema toga što srce ljudsko izdržati ne može".
Znam da ideš na terapiju, ali pokušaj i da odeš nedeljom na liturgiju, možda će ti učešće u molitvama na liturgiji doneti bar malo smirenja. Uzmi u bilo kojoj crkvi molitvenik u kome imaš i molitvu za upokojene, i pomoli se za svoje umrle. To je još jedino što možeš da učiniš za njih, osim da završiš svoj fakultet i postaneš tj. ostaneš dobar čovek. Seti se da pomisliš na njih kada se u crkvi peva pesma "Tebe pojem" (Tebe pojem, tebe blagoslovim, tebe blagodarim Gospode. I molim ti se, Bože naš), jer dok se peva ta pesma pomisli na njih i u mislima im se obrati. Možda ti može pomoći i razgovor sa nekim duhovnikom.
Puno pozdrava za sve, nadam se da su svi koliko-toliko dobro. Kao što reče Sara idu praznici, što me ubacuje u brzinu, jer sada kada sam ja ispunjena svojom tugom bilo kakvo slavlje me čini još tužnijom. Pomisao da se iza mnogih zamagljenih prozora toliki ljudi raduju zimi, praznicima, ko zna čemu sve, mene samo rastuži, jer ja ne umem više da se radujem a i nemam čemu. Ne volim praznike. Samo me rastužuju.
Još jednom, pozdrav svima
Mila

Dragi moji,
mene zbog kompjutera nema dugo, a kad se konačno posle više od mesec dana javim nema nikog od vas. Šta je s vama, narode?
Saro, dušo, nadam se da si dobro, da samo ne stižeš da se javiš. Možda nisi ni gledala ima li odgovora, jer kad si nam saopštila tvoje strašne vesti ni ja nisam mogla odmah da se javim zbog kompjutera, nadam se da te nije i to pogodilo. Možda prosto ni naši članovi, zaokupljeni svako svojom tugom, ne svraćaju baš svakog dana na ove naše stranice. Sigurna sam da bi svima bilo žao i da bi ti se javili da znaju. Volela bih da se javiš, da znam da si dobro (znam da ovo nije prava reč) i da imaš nekoga ko će da brine o tebi i pomogne ti u ovim trenucima.
Bojana, šta ima novo kod tebe, da li je proteklo vreme donelo bar malo olakšanja, mirenja sa smrću?
Bibii, da li si uspela da ostvariš svoj plan i da odeš u onaj kamp u Kaliforniji, kako je bilo, šta je s tobom sada?
Jana79, ti si trebala da se porodiš negde u julu, ne znam da li uopšte više iščitavaš ova naša pisma i svraćaš u našu pričaonicu, nadam se da je kod tebe sve u redu.
Švarglo draga, kako je kod tebe, jesi li rešila bilo koji svoj veliki problem posle smrti svog dragog, - novi posao, stan, upis na fakultet, kako provodiš ove sumorne dane?
Eniv draga, kako protiču prvi dani u školi za tvoju princezu i tebe, šta ima novo?
Venera, Amelija, Kiwibel, i ostali, šta je s vama?
Volela bih da su svi dobro, koliko se može biti u našim situacijama.
Bokily, ti si pored Dr.Bg jedina od lekara koja je ostala na ovom forumu bez obzira na ova prepucavanja i vređanja. Meni lično više nije potreban savet, ali ljubav s kojom odvajaš svoje slobodno vreme na pomoć ljudima na ovom forumu utiskuje se u svakog od nas. Posebno od kad si podelila s nama svoju ličnu priču, iz koje smo shvatili otkuda toliko strpljenja i ljubavi.
Nadam se da ste dobro, i svima želim da tako i ubuduće bude.
Puno pozdrava
Mila
(Eto, i ja jednom da napišem kratko pisamce!!! Da se zna!)

Mila, ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što si se javila, zaista. Ja sam se samo plašila da se, ne daj Bože, nije nešto desilo tebi jer sam videla da nisi duže vreme ulazila ovde. Srećom, ako je samo problem do kompa, neka to bude najveći životni problem koji ćeš ikada imati nakon svega.
Mislila sam dosta na tebe, čitala neke stare poruke i nadala se samo da je sve, koliko toliko, dobro i u redu.

Hvala ti kao i uvek na tvojim toplim i milim rečima, stvarno umeju da greju srce. Odmah da ti kažem da nisam ostala skroz sama, ne znam jesam li nekada spomenula ali, imam rođenog brata a od kada se sve desilo došla nam je i mamina mama, moja baka i ostaće neko vreme sa nama iako inače živi u Kanadi. Prošle nedelje je otišla sa nekim našim rođacima do Banjaluke, njenog rodnog grada, pa se vraća večeras a ja malo spremala kuću i neku večeru da je dočekam.
Takođe, ono što bih vam rekla jeste to da, neposredno nakon mamine smrti desila se i jedna lepa vest koju sam ja iskoristila na najgori mogući način. Elem, brat mi je rekao da on i njegova devojka očekuju dete. A primetila sam i danima pre tog saznanja da je on nekako ushićen, srećan, često je izlazio iz kuće... Nažalost, ja sam to u početku pogrešno interpretirala, mislila sam da je već zaboravio na mamu, da je počeo da izlazi sa drugarima i provodi se... i jednom sam mu to prebacila, zakuvalo se i ja sam ga ošamarila. Sekundu nakon toga osećala sam se užasno iako mi ništa nije rekao i samo je izašao iz sobe. To je bio prvi put da sam ikada digla ruku na njega... I odmah mi je došlo da je odsečem zbog toga.

Da bih kasnije, kada nam je svima rekao za dete, osetila još veću grižu savesti i osetila se grozno. E onda sam uradila nešto užasno, sebi. Nasekirala i njega i baku, i svoje drugarice.. Mnogo bola sam im nanela tim jednim postupkom, i ne samo njima već i nekim drugim ljudima koje znam ovako kao i vas, preko interneta.. I i dalje se osećam grozno samo kada se prisetim toga.
Mnogo toga sam porušila, neke ljude izgubila a za neke sam videla pak kakvi su zapravo.. Tako da na kraju, to mi ostaje kao bolna lekcija za dalje.

Ubrzo nakon svega dobila sam svog psihijatra, koji mi je postavio dijagnozu i prepisao tablete za početak a za kasnije očekujem još neke korake, savete, tablete... ma, prihvatam bilo šta što može da me izvuče i pomogne mi. Ali, sada se trudim da pomognem i sama sebi koliko mogu, za razliku od pre kada bih se samo tako prepustila emocijama i svemu da me nose i lome kako žele. Nekako se čudno osećam, ima noći kada plačem kao kiša zbog svega, zbog činjenica da njih dvoje više nema tu, kraj mene, u susednoj sobi. I dalje očekujem jutrima da ona uđe u moju sobu sa osmehom, sedne kraj mene i pita me kako sam spavala, šta bih volela da doručkujem a potom se osmehne, poljubi me i ode u kuhinju... Sve je tako prazno, svaka prostorija u koju odem..
A onda, ponekad mi se čini da je ovo što se desilo nakon mamine smrti nekako potisnulo tu bol koju sam osećala danima nakon svega. Ili ju je makar naizgled umanjilo, ne znam... Volim, obožavam svoju mamu i svoga tatu ali mi se čini kao da sam istrošila svaku suzu bola koju sam imala, ove sada teku a ne bole toliko kao pre. I što više pokušavaju da me progutaju bolne uspomene, ja sve više na njima gradim neku lepu budućnost i sadašnjost. Recimo, naša krsna slava je Nikoljdan i mama ju je uvek spremala i pripremala sa puno ljubavi. Spremala je hranu za naše goste, brinula se da sve bude pod konac jer smo uvek imali puno gostiju na slavi, što rođaka što prijatelja.

Ove godine ćemo slaviti ali samo u krugu najbliže rodbine i prijatelja, neće nas biti ni upola kao ranijih godina. A ja sam, uz bakinu pomoć, odlučila da preuzmem to spremanje i pripremanje na sebe. Učim i prelistavam neke recepte iz mamine knjige a i neke koje nalazim na internetu, nalazim neke stvari koje je ona obično spremala pa sada želim da i ja radim tako, i sada a i ubuduće i svake naredne godine.

Mila, i ja nekada razmišljam o tome kako je čudna simbolika brojeva u mome životu, posebno taj broj 15.. Moj tata je preminuo 15 decembra, ja sam rođena 15 juna, sada ti kažeš da sam se javila baš 15 oktobra... Dosta često sam se pitala imaju li ti brojevi i datumi neku povezanost među sobom? Ne znam.. a i iz nekog razloga ne volim puno da razmišljam o tome, šta znam...


Ovih dana se osećam malo usamljeno, pre svega jer mi baka nedostaje od kako je otišla, srećom vraća se večeras. Sestra sa kojom sam bliska, kao i drugarice, već neko vreme su zauzete fakultetima i ispitima pa dosta manje dolaze ali znam da je to prolazno, niti im šta prebacujem, razumem ih u potpunosti.
Ali, nekako mi fali moj brat.. Mnogo ga volim i on mi je sada najbliži na svetu i najviše ga volim. Vrtela sam i vrtim dosta često kroz glavu činjenicu da će on postati tata, heh.. deluje tako neverovatno, on tata.. A pitam se kad pre je prošlo ono vreme kada smo se igrali po kući, smejali se kao deca, sedeli za stolom i jeli, pričali... igrali igrice i svašta nešto... Zar je moguće da se to tako brzo završilo i prošlo kraj mene?
A i sada, vidim da on nekako ide dalje pre mene, ima već nove razloge za srećom i nove motive u životu. Nekada mi se čini da je olako prešao preko svega iako znam da nije, znam da grešim ali eto.. Valjda mi tako samo izgleda iz ove moje sive prespektive, možda bih i ja takva bila kada bih bila na njegovom mestu. Znam da je voleo naše roditelje najviše na svetu kao i ja, i znam da ih je već učinio ponosnim tamo gore, gde god da su, znam da su ponosni na njega.. Kao što bih volela da jednoga dana budu ponosni na mene.
Poželim ponekad da popričam sa njim, da sedne kraj mene i da mu kažem neke stvari. Nekada odustanem od toga jer ne znam na kraju ni šta bih mu rekla, a nekada mi prosto bude žao da ga uvlačim u neke teške teme kada vidim koliko mu radosti donosi samo to saznanje za bebicu, mogu misliti kako će tek biti kada se dete rodi..

Sećam se kada smo ovde pisali o onim pesmama koje nas trenutno najbolje opisuju i iskazuju naša osećanja pa tako i ja ovoga puta, imam jednu pesmu koju zadnjih dana slušam baš često a koja je kao pisana za ovu moju situaciju od gore, zove se Talk od grupe Coldplay.. I to mi bude interesantno, baš kao i ona simbolika broja 15..

http://www.youtube.com/watch?v=ag9y6_LfdyM

Oh brother I can't, I can't get through
I've been trying hard to reach you, cause I don't know what to do
Oh brother I can't believe it's true
I'm so scared about the future and I wanna talk to you
Oh I wanna talk to you...


Budi mi tugu ali mi na neki način prija, sve dok ne skupim snage i smelosti da popričam sa njim, ali onda kada budem sigurna da neću poremetiti njegovu sreću jer to nikako ne želim. A i verujem i nadam se da će mi od ovih terapija koje imam sa psihijatrom biti vremenom bolje.


I kao i Mila, volela bih da čujem ostale drage osobe, da znam kako se držite i kako gurate kroz život.. Nemojte samo nikada gubiti nadu u bolje, jer kada se nada izgubi onda se dešavaju grozne stvari, to kažem iz svog iskustva.. Zato uvek vera i nada, i zbog vas samih a i zbog onih koji su vas napustili ali sada gledaju na vas i očekuju da krenete dalje i zbog sebe i zbog njih.

Puno vas pozdravljam.

Dragi moji,

Svratim ponekad da vidim sta radite,ali nemam snage da bilo sta napisem,jer mi je mnogo tesko

Draga Mila, da znas da sam se zabrinula jer te dugo nije bilo Nedostajes nam mnogo kada te nema,jer nadjes reci utehe za sve nas a i samoj ti je tesko. Praznici su posebno teski-rodjendani, neki datumi koji samo nama znace a pored nas nisu nasi najvoljeniji. Nema dana da te nesto ili neko ne podseti da ih vise nema.Veruj mi, da se cesto setim tvoje price o zalasku sunca...meni je decembar posebno tezak mesec, jer nam ide slava plus tatin rodjendan..svoj rodjendan sam preplakala tj.nekoliko dana pre a i posle toga

Draga Sara,

Ne mogu da verujem sta ti se sve desilo u medjuvremenu,ali znaj da si sebi najvaznija i dok ne odlucis ti sama da se trgnes niko ti ne moze pomoci..normalno je da tugujemo,normalno je sto se tako osecas nema dana da ne zaplacem za tatom, mnogo smo se voleli, bila sam njegova princeza-kao i sve tatine cerke , ali svim silama se borim da se izvucem...imas brata i on ti je najveca podrska sada na svetu...ne prebacuj sebi nista i veruj mi da te on rayume u potpunosti, jer si ti njegova seka

Pozdrav svima i nadam se da su ostali koliko-toliko dobro

Toliko sam iščekivala odgovor a onda se dva dana ne javljam. Jednostavno ne stignem, a kasno naveče sam toliko emotivno ispražnjena da ne mogu da sednem u ono upravo moje vreme (noć) da pišem. Jer, i ja - pored svoje tuge koja je za mene moj svet već godinama - imam i ono što bi se zvalo uobičajenim normalnim životom, a u njemu ima svakakvih obaveza i raznih upada novih nevolja, kao što je npr. to da mi se svekrva šlogirala pre mesec i po dana, a pre toga već duže vreme je dementna, tako da se moj muž pre više od tri meseca preselio kod nje, i da sada ne opisujem kako se i koliko ja tu uklapam. Svako ima svoje probleme.
Saro, draga, prevelika je količina bola i nesreće koja te je zadesila, ali iz ovog tvog zadnjeg pisma se vidi da si - i pored sveg bola - uspela da se izboriš za sebe, da si se veoma hrabro i zrelo postavila, što me raduje. Jer, na fotografiji koju si nam ranije u jednom tvom pismu postavila vidi se jedna nežna, ranjiva devojčica. I bilo je mnogo tuge posle tatine smrti, ali te je mamina smrt koja je došla prebrzo naterala da se trgneš i boriš za sebe, bez obzira na sav bol, što je jako dobro, i baš mi je drago. Uživala sam čitajući tvoje pismo, baš odiše pozitivnošću. Dobro je da nisi potonula još dublje u ovu tugu, kao što bi većina nas uradila. Ali, koliko god čudno zvučalo, jer je teško izgubiti oba roditelja u ovako kratkom vremenu kad si mlad i svu tu sigurnost i ljubav koju si imala u svom porodičnom domu, sve te rituale pune ljubavi koji su vas vezivali, kao baš i to mamino buđenje ili one tatine šetnje s tobom, poljubac za laku noć, itd., upravo to što si toliko mlada će ti i pomoći da ovo prebrodiš, jer život za tebe nije završen kao što meni izgleda, nego tek počinje. Jer, tek si upisala fakultet i treba da ga završiš, tek treba da oformiš svoju porodicu, da dobiješ decu i da se boriš za njih i za svoju porodicu, tek treba da proživiš svoj život unutar svoje nove porodice. To je ono što se sada dešava tvom bratu, zato je naizgled brzo pregurao smrt roditelja. Naravno da nije, i on će imati svoje trenutke tuge i suza, kad ga nešto podseti na njih, kad bude pričao o njima, kad mu se bude rodilo to dete zbog koga je sada tako srećan rastužiće se što ne može da ga pokaže ocu i majci, da i oni budu srećni i ponosni, da se raduju svom unučetu, da ga maze i vole kao sve babe i dede ovoga sveta, biće puno trenutaka kada će biti tužan što ih nema. Ali, upravo činjenica da mu je devojka sada trudna i da će mu roditi dete njemu će mnogo pomoći da to što brže (naizgled) prebrodi, jer eto samo što je izgubio roditelje njemu se rađa dete, dakle život se nastavlja. I nemoj mnogo da se sekiraš zbog onoga što se desilo između tebe i brata. Pa on to sigurno razume, jer ste upravo vas dvoje u istoj situaciji, on razume i tvoju bol i onu reakciju, u trenutku kada si tako reagovala nisi znala razlog njegove sreće i izlazaka, i normalno je što si bila povređena činjenicom da je tako brzo zaboravio i nastavio da živi kao da se ništa nije desilo. I nemoj mnogo da se plašiš razgovora sa njim i da ga odlažeš. Najbolje je da potpuno otvoreno popričaš s njim i sve to mu kažeš, iako je on to već shvatio, ali ipak popričaj s njim, onako iskreno, da bi shvatio šta je tebi prolazilo kroz glavu kad si tako reagovala, da bi razumeo i ubuduće ako nekada ishitreno nešto uradiš zbog svoje tuge. Barem on to mora da razume, on od svih drugih ljudi najviše, jer si mu sestra, jedino što sada ima, i jer je izgubio iste te ljude koje i ti.
A što se tiče tih nekih ljudi za koje kažeš da si ih možda povredila i izgubila, nemoj preterano da se sekiraš, onaj ko u ovoj situaciji ne može da razume i oprosti ma šta ti rekla i uradila, i nije tvoj prijatelj i ne treba ni da bude. Odnosno, čak i ako je taj neko povređen, a za ovo vreme nije porazmislio o tome što se desilo i pokušao da razgovara s tobom, nije pravi prijatelj. Pravi prijatelji se upravo u nevolji i poznaju, oni moraju da imaju i strpljenja i razumevanja za sve, i da saslušaju, i da istrpe, i da razumeju i oproste. I da uvek iskreno kažu šta misle, da ukažu kad grešiš, onako prijateljski, a ne da se ljute i nestaju.
A nemoj da te opterećuje ni to što se osećaš kao da si istrošila svaku suzu bola koju si imala, i što ti se čini da ove sada teku a ne bole toliko kao pre. Sve je to normalno. I ja se trudim kad me uhvati velika tuga da to nekako brzo prevaziđem, jer nisam sama i ne mogu da dozvolim tu plimu bola, već čim počnem da plačem trudim se da što pre prekinem taj talas, da ne gledam u Nemanjinu fotografiju (jer onda suze kreću same i ne mogu ih zaustaviti, čini mi se kao da gledam u njega i kao da on gleda mene), izlazim da bih to prekinula, a ako mi se baš desi da se zaplačem negde pred nekim (što uopšte ne volim iz puno razloga), isto se trudim da što pre to prekinem dok me ne uhvati baš onako žestoko, da boli fizički, da ne može da se izdrži.
Obradovalo me je i što si rešila da uz bakinu pomoć spremiš slavu, i to ti kao glavna domaćica. To je veliki posao, i ako budeš sve ti spremala a baka samo pomagala - a sigurna sam da hoćeš i da će sve biti savršeno, baš kao i dok je mama bila živa - onda si položila i taj veliki ispit. Tu ima mnogo posla i za proverene domaćice, ali kad se radi s ljubavlju - a ti sada imaš i taj veliki motiv da to radiš umesto nje i za nju odnosno za njih - sve će biti savršeno. Mi smo prve godine i preskočili goste, jer bilo mi je nekako prebrzo, nisam imala snage da gledam taj narod i da oni gledaju mene, jer znam da bih samo plakala, a ne volim da plačem pred drugim ljudima, da me gledaju dok plačem, jer to je krajnje lični čin u kome drugi ljudi učestvuju uglavnom sa velikom znatiželjom i nepristojnim i vrlo ispitivačkim pogledom, retko kad sa istim ili sličnim emocijama. Zato se trudim da to izbegnem kad mogu.
Ponovo razmišljam o tvom bratu i lepoj vesti od njega. To je zapravo najbolje što je moglo da se desi, i videćeš da će i tebi na neki način pomoći rođenje te bebice. Ništa lepše nije moglo da se desi posle ovako neočekivane smrti oba roditelja, posle ovoliko tuge i bola, od rođenja neke bebice, od novog života. Videćeš da ćeš i ti kao tetka da uživaš u toj bebici i da će svima doneti puno lepih trenutaka i puno ljubavi. Jer, nema ničeg lepšeg i dražeg od male bebe. Za mene je stvaranje života, rođenje deteta, još uvek najveće dostignuće, nemerljivo sa svim ostalim što se dešava na ovoj planeti.
I u pravu si, ona pesma koju si postavila je i inače dobra, a sada tebi odgovarajuća po tekstu. Pa nek te i ona podstakne da obaviš taj razgovor s bratom, ne odlaži ga predugo. Kad dođe, pusti mu tu pesmu i započni razgovor. Biće sve u redu.
Pretpostavljam da ćeš ovih dana biti zauzeta spremanjem stana, pronalaženjem recepata i pripremom za slavu. Ali, ako budete uspeli da sve spremite prethodnog dana, i ako nosite kolač u crkvu na liturgiju, upali sveću za tvoje i pomoli se za njih. Kroz molitvu ti se čini da komuniciraš s njima. Ponekad je malo lakše.
Želim ti da budeš uspešna domaćica ove godine na tvojoj slavi i da naučiš da se raduješ i takvim stvarima, i da te ne grize savest ako se nečemu poraduješ i čak i nasmeješ, to ne znači da si ih zaboravila i da ti nije stalo.
Draga Venera,
drago mi je što si se javila. Vidim da ti je još teško. Mislim da nam je Sara svima primer. Ovo malo, nežno detence se bori baš onako kako treba, onako kako ja nisam umela. Mene još uvek drži i držaće uvek tuga. I ne samo zbog zalaska sunca, koji gledam svakog dana, i svakog dana kad gledam u to sunce mislim na mog Nemanju i na stih jednog kćerkinog druga koji je na pozadini spomenika - "Od jednog maja pa do beskraja, od majčince radosti pa do plača, u ovoj večeri tamnog sjaja kojim li putevima korača" (moj Nemanja je rođen u maju, pa zato je to napisano), dakle uvek gledajući u nebo i u taj zalazak sunca mislim na to kojim li putevima korača, kako reče ovaj dečko, a kad dođe zima uvek se pitam da li mu je hladno. Znam da nije normalno, ali to je jače od mene. I previše je stvari koje me tako podsećaju na njega i uvek su vezane za njega i misao o njemu, na sećanja, uspomene. A o praznicima sam već pisala i ranije. Volela sam ih dok su moja deca bila mala, jer to su zaista bili dani prepuni radosti, ljubavi, sreće. Oni su od rođenja uz nas voleli da se druže s ljudima, da putuju, planinare, stalno se nešto slavilo - nečiji rođendani, slave, nove godine, polazak u vrtić, stiglo letoooo!!!, početak škole, otvaranje sezone kupanja na reci i još trista čuda. Uvek je bilo razloga i bez razloga da se okupimo s prijateljima, a oni su od malena uvek sedeli s nama, pevali, igrali uz muziku i veselili se dok bi mogli da gledaju, a kad bi pali s nogu pravac krevet a mi bi nastavljali. Mom Nemanji je jedne N. godine (tada je bio još u predškolskom uzrastu) bio hit "Bolje biti pijan nego star" od "Plavog orkestra". Te večeri smo nekoliko puta morali da puštamo tu pesmu, a on je pevao i plesao sa sestrom i sa nama. Teško mi je čak i kad dođe vreme naše slave, jer on je obožavao sve u vezi slave. Još kao sasvim mali uvek je učestvovao u svemu, od razmeštanja nameštaja u sobi, postavljanja stolova, pa onda da pomogne u serviranju, to su obožavali uvek jer dok bi sa mnom servirali oni bi od svega uzimali i već se slatko najeli i pre slave, a naročito su voleli da se uvuku u sobu sa sestrama od strica i da tamo kao pakuju kolače za postavljanje a ustvari bi se najeli kao mali prasići i samo bi iz sobe dolazili da kažu "kolači su ti odlični" ili " a šta je ovo". Onda bi on jurišao na vrata kad bi neko pozvonio, jer je on morao da dočeka goste i da se prvi s njima pozdravi, pa posle da poslužuje, sve je voleo. Zato mi je sada teško da slavim slavu, znam da je značenje slave za nas Srbe nešto drugo a ne druženje i krkanje, ali ipak mi je teško da je slavim posle Nemanjine smrti jer uvek vidim njega kako izlazi iz sobe sa kolačima u rukama, ili kako u svečanoj košulji, s leptir mašnom i običnom kuhinjskom krpom prebačenom preko ruke kao kod konobara postavlja jelo na stolu sav srećan, sa onim svojim srećnim osmehom, sav važan. Slava mi je sada nešto što moram da uradim, ne predstavlja mi više ni izbliza ono što je nekad bilo. Uopšte, svi praznici su mi nekako tužni, pogotovo ovi zimski, jer kao što ti kažeš sve se nešto zgusne u ovoj zimi. Sv. Nikola je slava porodice moje mame, naša je Sv. Stefan, 9. januara, a tu su i Božić, N. godina (nekako smo uvek slavili obe, iako se zna kada je nama Nova godina), pa tu ima i slava kod rođaka i prijatelja, a on je još imao kod svojih drugara, pa su tako decembar i januar bili prepuni nekog slavlja. Sada bih samo volela da nestanem negde za N. Godinu, jer kad počne praštanje petardi ili čak ponekad i neki pucanj iz pištolja, muzika po stanovima ne znam šta bih sa sobom. Za ovu još unapred znam da ću biti sama, jer moj muž se preselio kod svoje majke, mora da bude uz nju stalno, kćerka će negde da ode, znači ja ostajem sama i znam kako će mi biti, puno, puno tuge i bola, suza i želje da se jednostavno nestane, da me nema više, da prestane bol...
Ali, ne dešava se kako i kad bi mi hteli.
Htela sam da postavim neku fotografiju, ali ono što sam ja pokušala da uradim nije uspelo, što znači da ja to ne znam. Kćerka mi nije kući, pa ću pokušati drugi put, kad ona bude tu da mi pomogne.
Mislim da svi koji su izgubili nekoga teško podnose zimu upravo zbog mnoštva praznika, previše je raznih povoda za slavlje a nama nije baš do toga. Ko može da se izvuče iz toga dobro je. Ne valja dugo ostajati u ovakvom stanju, ja bar to znam.
Puno pozdrava za sve, volela bih da se jave i ostali.
Mila

Pozdrav svima,

Pre svega, želim da svima vama izjavim najiskrenije saučešće zbog gubitka voljenih Moram priznati da nemam želudac da ovu temu pročitam u celosti, tako da sam obratio pažnju samo na nekoliko poslednjih strana i postove pojedinih članova, a posebno sam ganut onim što se desilo Sari.
Saro, drži se, budi hrabra. Neguj u srcu one najdivnije uspomene na svoje roditelje, sećaj ih se sa osmehom, sećaj se onih radosnih trenutaka sa njima i nemoj da te ta sećanja čine tužnom. Naprotiv, neka te ispune toplinom i srećom, jer, iako nisu više tu, deo njih će zauvek biti sa tobom.

Ja sam pre 6 godina izgubio majku za koju sam bio neizmerno vezan; toliko da sam često pomišljao kako će moj život momentalno stati kad nje više ne bude bilo.
Neću pisati o njenoj bolesti i svemu što je preživela. Ta su mi sećanja i danas teška i bolna i uvek iznova pobude u meni preispitivanja, da li sam mogao učiniti više i bolje od onoga što jesam. Verovatno uvek može više i bolje.

Čudan je bio dan kada je počeo kraj. Prohladno, tmurno oktobarsko jutro, nedelja. Posle nemirne noći budim se veoma rano, malo je prošlo 6. Ustajem, kuvam kafu i pokušavam da odgonetnem razlog nekakvog grča u želucu, nekakve ničim izazvane uznemirenosti koja me je sve više obuzimala. Onaj grč, kao kad imaš tremu pred nešto značajno.
Živim u kući. Otac i majka su bili u prizemlju, a ja na spratu. Minuti prolaze, pijem kafu i dokuvavam još. Tada sam pušio - gutao sam cigaretu za cigaretom. Nemir i dalje raste i počinjem da osećam strah da uopšte siđem i da poželim mojima dobro jutro. 8 sati...9 sati.. Silazim. Oni gledaju TV - otac sedi, mama leži. Čim sam je video da leži, prošla me je neka jeza i posle nekog oklevanja sam je pitao kako je, što leži. Kaže, nešto je loše spavala i oseća se nekako umorno pa će ležati još malo.

Opet me prolazi jeza. Vraćam se u svoju sobu, nastavljam sa trovanjem želuca - kafa, cigarete, kafa, cigarete. Ne drži me mesto i molim Boga samo da se taj dan što pre završi. Imam užasnu potrebu da odem od kuće, jednostavno moram. Zovem prijateljicu, dogovaram sa njom da popodne odem kod nje da pričamo i gledamo neke filmove jer ne mogu dan da provedem kod kuće.
Vreme je ručku, postavljam sto, mama neće da jede. Pojela je neki keks i čaj i nešto se oseća sitom, kaže. Otac i ja ručamo, jedem, a ručak jede mene. Nakon toga, spremam se i odlazim kod prijateljice.

Odlazak je doneo samo malo olakšanje. Kroz priču i zezanje sam zaboravio na ono što se dešavalo kod kuće, no čim smo pustili film (divan film, "Potera za srećom", Will Smith u glavnoj ulozi), nemir se vratio. Zovem kući, javlja se mama, čujem glas joj je malo promenjen. Pitam je kako je, kaže sve ok. Završavam razgovor. Nastavljamo sa filmom, prolazi pola sata, već počinjem da drhtim, ponovo zovem kući. Mama se opet javlja, mnogo teže priča ali pokušava da prikrije, ostaje i dalje pri tome da je sve u redu. Završavam razgovor i više ne gledam film. Prijateljici govorim da imam čitav dan užasan osećaj da će nešto loše da se desi.
Prolazi još pola sata, zvoni mi telefon, otac se javlja da mi kaže da su na putu ka Urgentnom centru, da mami nije dobro i da će me zvati da mi javi šta se dešava.
Prolazi skoro sat vremena, već sam na ivici nerava. Zove i kaže "Dođi...".

Izlazim, trčim, tražim taksi. Počinje kiša, što sa neba, što iz mojih očiju. Sve mi je bilo jasno - čemu nemir, čemu grč, čemu beg. Dolazim u bolnicu i imam samo jedan cilj - moram da je vidim i da se pozdravim sa njom. Sestre mi govore da ne ulazim u sobu gde je ležala jer prizor može biti vrlo neprijatan. Kako neprijatan prizor zaboga ljudi, to je moja majka! Ulazim uprkos njihovom negodovanju. Mama je na aparatima, širom otvorenih očiju, pogleda praznog usmerenog u zid. Taj prizor mi lomi kolena i jedva se držim. Prilazim joj, ljubim je u čelo i opraštam se od nje.
Tada se desilo nešto što nikada nisam uspeo da razjasnim do danas - kada sam je poljubio i malo se odmakao, učinilo mi se da su joj se zenice pomerile u mom pravcu. Nisam siguran da li je to bio moj umišljaj ili se zaista desilo, ali sam to shvatio kao njen oproštaj.
Nekoliko sati nakon toga je izdahnula.

Prvih nekoliko meseci su bili užasni bez nje - bol, tuga i nemoć da se vreme vrati unazad. Predao sam se radu da ne bih ostavljao um besposlenim, pred ocem sam se uzdržavao kao i on preda mnom, da jedan drugom ne bi podsticali bol. Ipak, kada se umorna glava spusti na jastuk, slike krenu same od sebe i suze nezadrživo liju. Kako je vreme odmicalo, bol se smanjivao jer život mora ići dalje.
Posle 6 godina, i dalje ponekad zaboli. Ali se trudim da živi u mom sećanju, u mojim pričama, nasmejana i vesela. Osmeh mi izmami i sećanje na naše razmirice i ljutnje pa pomirenja uz kafu i još pregršt sitnica.

Danas, iako imam 38 godina, voleo bih da je tu da mi da neki savet, da pričamo o nekim neobaveznim stvarima, da se smejemo, da ćutimo. Posle njene smrti, tišina više nikada nije bila ista.
Sada, kada je i otac na izmaku snaga, spremam se za još jedan udarac za koji se nadam da se ipak neće skoro desiti.

Bojane,
kao što već vidiš i iz ovih nekoliko zadnjih postova koje si pročitao, svi smo prošli kroz to, zato se tako tema i zove. Teško je, svakom na svoj način, ali uvek je teško. Svakome od nas desilo se ono što nikako nismo želeli, mnogima krajnje neočekivano, pa čak i meni. Moj sin je zadnju godinu života proveo u bolnici, ali toliko je verovao u svoje izlečenje i o bolesti uopšte nije razmišljao, ponašao se kao da se ništa ne dešava, tako da sam čak i ja, koja sam bila uz njega, i danas u neverici. Ja još ne mogu da se pomirim i da stvarno pojmim da je umro, iako sam ga gledala kako umire. Strašni su ti trenuci i te neželjene uspomene koje ostaju urezane u pamćenje zauvek, ali ja i sada ne mogu da verujem da se to desilo njemu, nama, još uvek ponekad imam osećaj kad uđem u stan da je sve u redu, a onda me pogled na njegovu fotografiju u milionitom delu sekunde vrati u stvarnost. Ono što je važno jeste da se ne povučeš u samoću, da se ne odvojiš od ljudi. Samoća je strašna. Kad je čovek sam ostaje samo tuga i sećanje, uspomene, ponovo i ponovo se vrte te scene iz života, i oni lepi i srećni trenuci, kao i te bolne uspomene iz vremena bolesti i umiranja, i onda to samo još više povlači u tugu, a iz toga se teško izvlači. Ne dozvoli da te tuga potopi. I nemoj da uvučeš sebe u razmišljanja da li si učinio sve što si mogao i da li je moglo još nešto. To je zamka u koju većina nas upadne, zapravo mislim da nema onoga ko je imao takvog bolesnika a da se ne pita da li je mogao još nešto da učini. Ta griža savesti koja nas razara je posle smrti nepotrebna, a većina nas nije uspela da to izbegne. Jednostavno, iskoristi ovo vreme koje imaš sa ocem da mu pružiš što više ljubavi, svu pažnju koju možeš. Budi uz njega, da se oseća sigurnim, jer iako je on tebi otac sada kada je bolestan i ti brineš o njemu ti si njemu neki oslonac i sigurnost. Biće trenutaka kada će mu biti dovoljno samo da ti čuje glas, da zna da si pored njega. Nama koji ih ispraćamo i gledamo njihovu smrt je to jako teško, ali njima znači mnogo. Ja sam, nažalost, bila uz mog oca dok je umirao (isto je umro od raka), a onda samo 6 godina kasnije sedela sam uz svog jedinog sina dok je umirao, čemu se nisam nadala. Ipak, uz oca sam bila do njegovog zadnjeg daha, a uz svog sina nažalost nisam mogla, jer nisu dozvoljavali noću da ostanem u bolnici. Otišla sam u 22,30 č, a on je umro nepunih 2,5 h iza toga, sam u svojoj tužnoj sobi, što me proganja i muči i mučiće me do kraja života. Tužno mi je što je umro sam, što nisam mogla da budem uz njega u tim strašnim trenucima. Strašno mi je kad o tome razmišljam, a nažalost misli o tome mi se često, prečesto vraćaju. Osećam tu strašnu usamljenost i veliku tugu s kojom je moj hrabri sin otišao. Do zadnjeg svog svesnog trenutka se ponašao kao da je sve u redu, kao da će doći kući čim se to završi, ni jednom rečju nismo spominjali njegovu bolest, smrt , nismo se oprostili, ništa... A onda je morao da umre sam, što me stalno proganja. Jako mi je teško zbog toga. Možda nisi o tome razmišljao na takav način, i biće ti teško da gledaš kada ti otac bude umirao, ali veruj mi da će mu mnogo značiti ako budeš uz njega, da ne umire sam. Jeste da je za tebe veliki teret ta uspomena posle u životu, ali njemu ćeš bar malo olakšati, neka ti to bude uteha.
Sve najbolje, pozdrav svima,
Mila