Pozdrav svima!
Draga Eniv ja sam dobro,pocela sam da radim ima jedno 15-ak dana pa se sad ,,bakcem'' sa uklapanjem u kolektiv jos ako se na to nadodaju nadrndane gazde,pa sebicne i dvolicne radne kolegice koje samo gledaju ako si dobar da te nekako prevare i iskoriste smuci mi se zivot,na sta smo spali i sta smo postali odvratno!
Ali zivjeti se mora,zaradjivati se mora,tako da se trudim da to sve istrpim...
Ostalo sve po starom,sem sto je mom dragom spomenik uradjen na pola,iza 12-og ce ga dovrsiti...
Ljubim vas sve i drzite se

Драги моји,
дуже се нисам јављала јер сам имала проблема с компјутером и морала сам мало да се пљујем са овима из СББ, па смо мењали и шифре, итд.
Шта рећи? Бошко је у праву. Некима туга траје предуго. Ја сам од тих. И трајаће увек. Мислим да ми породица није оштећена, јер сам одавно научила да тај бол држим у себи и да га не показујем пред њима. Једино нисам у стању да закочим тај бол и задржим сузе кад ми кћерка пусти музику. Млада је и њен живот тече даље. Мислила је да ће њен брат, који је за њу увек био старији брат (иако је заправо млађи 2 године од ње), увек бити ту за њу и његова смрт ју је страшно погодила не само због чињенице да је умро тако млад тако страшном смрћу и у таквим мукама, него баш и због чињенице да је одједном остала без тог свог претпостављеног сигурног ослонца у животу, без некога ко ће увек да буде ту за њу кад ми родитељи нестанемо. Изгубила је сигурност, свој ослонац у животу, некога за кога је знала да ће јој помоћи у свакој ситуацији, као ми сада. Колико је била везана за њега најбоље се види по томе како га често сања, и неретко јој он и у тим сновима помаже, даје јој нека решења. Ипак, без обзира на све то она је - као што рекох - млада и уме да пусти музику. А кад то уради ја се увек расплачем. Изађем у кухињу или купатило да нешто као радим а заправо одем да одболујем то, да ме она не види. Већ сам досадна с тим понављањем, али музика која је била његов живот сада ме само растужи и зато што ме аутоматски повезује с њим, и зато што ме као нешто лепо и весело подсећа колико ми недостаје мој син и колико ми је тешко што је на овакав начин отишао и изгубио могућност да проживи један уобичајен живот у коме би за њега било онога што ће имати сви његови другови - љубав, брак, породица, деца коју је толико желео, а поврх свега и увек у свему томе музика, музика, музика. Као да му није било доста по цео дан да слуша он би и легао са слушалицама у ушима и заспао слушајући музику. Увек је у њему било музике.
Драга Саро, данас шаљем поново приватну поруку, па ако опет не стигне јави ми се макар овде. Надам се да си добро. Нажалост, због компјутера ти се нисам јавила баш онда кад је теби било тешко. Надам се да је сада ипак све у реду, јер волела бих да јесте. Ако ти не добијеш моју поруку, пробај ти мени да се јавиш приватно, ја добијам пошту, било је проблема са слањем због неке интерне шифре постављене од СББ, али ваљда сада неће бити.
Шваргла, драго ми је да си почела да радиш иако и није баш сјајно, како кажеш. Судећи по овим твојим постовима ти си свакако добра особа и то ће и твоје колегинице да примете и временом ће престати да буду злоћкасте. Треба издржати, али успела си да издржиш много страшније и болније ситуације, па ако су ти колегинице баш упорне и по природи такве да нема шанси да се мењају, онда их једноставно прескочи, као да их нема. Држи се себе, можда ћеш успети својим миром и љубављу да их победиш. У сваком случају, драго ми је да си се снашла за посао. Па како год ти било тешко на том радном месту чим си почела да радиш сретаћеш и друге људе па ће се можда појавити могућност и за неки други, бољи посао. Знам да је то данас мало теже у овим нашим осиромашеним државицама, али нада увек постоји.
Енив, кад се прође овакав бол човек врло брзо схвати да је препуштен сам себи и да ни најбољи пријатељи не могу годинама да нас теше, јер и они у међувремену нагомилају својих обавеза и проблема, тако да се сви врло брзо повлачимо у себе. Јеси ли била на мору с кћеркицом, или то остаје за август? Колико год ти недостаје муж и колико год ти било тешко сада, мислим да ће ти тај одлазак на море са твојом принцезом макар мало разбити ову уобичајену рутину коју имаш у твојој свакодневици, и да треба да идеш. Лепо се проведите!
Живот, драго ми је да су ти резултати добри и да се опорављаш од операције. Храбро напред! Мајка ће ти увек недостајати, али ето имаш и тај снимак са веридбе па можеш да га пустиш кад год се ужелиш да је видиш. Премда, то је као двосекли мач - драго ти је да одгледаш али се и растужиш још више. Мислим да је јако тужно гледати нечији снимак кад је у питању неко ко је преминуо. Тужно је проживљавати поново тај нечији срећан тренутак, а знати да га више нема.
Надам се да су и остали колико-толико добро. Лето је, време одмора и путовања, па ваљда та нека мала промена и путовања ипак могу помало да помогну људима.
Поздрав свима

Draga Mila upravo ta dobrota je veliki minus u danasnjem vremenu i nema tih ljudi koji na zalost nece iskoristiti to,ja slabo vidim da to neko cijeni vec cim vide da si dobar i da zelis posteno da radis zajase ti za vrat da mudro i podlo obavljas i sta treba i sta ne treba,na zalost moj posao je takav da ja ne mogu da ih zaobidjem i da me to ne dotice...
Ali kao sto sam rekla to je generalno problem svuda i to je nesto sto me jako boli i ne mogu da vjerujem da svuda oko nas su samo ljudi koji su samo sebi bitni samo oni i niko drugi pa kako nama bude...
Ali necemo vise o tome,kako je tako je ja nikoga ne mogu promjeniti,da se ja pitam mnoge stvari bi bile drugacije ali se ne pitam...
Zivjeti se mora kako tako ja izbora nemam,na ovoj poziciji i u mom gradu mi ne moze biti nesto mnogo bolje,planirala sam dok radim da vandredno upisem Medicinsku skolu,ali zbog posla i kolektiva koji vjerovatno nece izaci u sustret za slobodne dane i sate od toga nece biti nista i to mi je bas krivo,ali polako...
Sve vas puno pozdravljam

Има школа и факултета који се завршавају викендима. Распитај се мало. Напорно јесте, али зато немаш проблема у току седмице.

Aco na zalost ja radim svaku i subotu i svaku drugu nedelju sam samo slobodna...
I ta skola koju sam htjela upisati je najvise sve radnim danima,a drugu ne bi mogla upisati jer mi je sve dalje i skuplje,tako da tesko,jos cu popricati sa kolektivom do septembra ali cisto sumnjam da ce se moci to sve uklopiti...ja ne odustajem,ali ako ne budem mogla ici nadacu se da cu jednog dana moci...

Draga gile52, nova sam na ovoj temi.Izgubila sam nedavno oca posle krace bolesti i ovaj forum a posebno neke osobe poput tebe(izvini sto sam presla odmah na TI) su mi mnogo pomogle u najtezim trenucima.Ti si jedna najkrace receno izuzetna zena, jer pored svog bola nadjes uvek prave reci da pomognes i drugima koji su takodje izgubili drage osobe...Procitala sam sve od prve do ove strane i bas sam se pitala gde si.

Samo sam to htela da kazem...nista vise...

Draga gile52, nova sam na ovoj temi.Izgubila sam nedavno oca posle krace bolesti i ovaj forum a posebno neke osobe poput tebe(izvini sto sam presla odmah na TI) su mi mnogo pomogle u najtezim trenucima.Ti si jedna najkrace receno izuzetna zena, jer pored svog bola nadjes uvek prave reci da pomognes i drugima koji su takodje izgubili drage osobe...Procitala sam sve od prve do ove strane i bas sam se pitala gde si.

Samo sam to htela da kazem...nista vise...

Draga gile52, nova sam na ovoj temi.Izgubila sam nedavno oca posle krace bolesti i ovaj forum a posebno neke osobe poput tebe(izvini sto sam presla odmah na TI) su mi mnogo pomogle u najtezim trenucima.Ti si jedna najkrace receno izuzetna zena, jer pored svog bola nadjes uvek prave reci da pomognes i drugima koji su takodje izgubili drage osobe...Procitala sam sve od prve do ove strane i bas sam se pitala gde si.

Samo sam to htela da kazem...nista vise...

Венера,
жао ми је што си изгубила оца, верујем да ти је тешко као што је свима нама који смо изгубили своје вољене. Ипак, сви различито пролазимо кроз то јер смо као личности различити. Било би добро када бисмо кроз тај бол прошли брзо и наставили свој живот, чувајући у себи своју љубав према њима, њихову према нама и све оне безбројне прелепе успомене које имамо с њима, јер би и наши вољени то сигурно желели, али многи од нас то не успевају. Тешко је кад неко наш умре пре него што би то било уобичајено очекивати, а поготово када умре дете или неко млад. Али, без обзира на године, увек је тешко кад умре неко кога волимо. И тај неко ће нам увек недостајати. Готово сваког дана ће се у нашим животима догађати понешто због чега бисмо пожелели да су они ту с нама у том тренутку, да га поделе с нама. И биће увек тешко зато што нису ту. Ја се сада већ и насмејем и нашалим као некада, јер у октобру ће бити 4 године како је мој вољени син умро и ја не могу да оптерећујем друге људе својом тугом, морам да се у друштву понашам релативно нормално јер се то од мене очекује. Управо зато све више те туге пакујем дубоко у себи и она је све већа. Понекад буде баш тешко, готово да осећам физички бол. Као нпр. када се удавала кћеркина другарица из детињства, чија је кућа преко пута нашег стана. Још кад су почели да се скупљају гости ја сам се расплакала, а кад су се појавили и они незаобилазни трубачи и засвирали хтела сам да умрем, само сам мислила на мог вољеног сина и на то како он није имао прилику да оформи породицу и добије децу коју је толико желео, и што ми нисмо имали прилику да то с њим доживимо, да га гледамо срећног са својом породицом, са својом децом, па макар то трајало и само неколико година. Или кад негде у пролазу зачујем неку песму коју је он волео, или кад видим залазак сунца (о коме је говорио дан пре своје смрти), итд...
Надам се да ти гураш боље од нас који овде пишемо, и од срца ти то желим. И слободно пиши на ти, и ја сам иначе у животу особа која се свима, па и млађима од себе ако их не познајем, обраћам на ви, али овде ми је некако било природно да пређем на ту врсту обраћања, јер је читава ова наша комуникација веома лична, барем је ја тако осећам. Ако ти је ова наша "исповедаоница" бар мало помогла, драго ми је.
Поздрав свима,
Мила

Е, ј*** г*. Изем ти такав посао. Па ти немаш када ни да се одмориш, а не да учиш.

У сваком случају не треба да одустајеш од жеље, али немој да будеш незадовољна јер то не можеш сада да урадиш. Није здраво бити незадовољан. Једнога дана.

Draga Mila,
Ova nasa kako ti rece „ispovedaonica“ mi je najvise pomogla tih prvih dana da ne puknem od tuge i praznine koju osecam. Niko ne razume u potpunosti nasu bol, a ranije dok su bili bolesni strah, neizvesnost i osecaj nemoci sto ne mozete da pomognete a borite se svim snagama.Neko rece – ne postoji merna jedinicu za srecu a posebno tugu svako dozivljava i prezivljava na sebi svojstven nacin. Kada sam citala tvoje postove prepoznala sam se u mnogim segmentima, posebno onim koji se odnose na deo u bolnici jer sam strasan emotivac i kada su manje bolne situacije u pitanju. Meni su najsvezije te jezive slike iz bolnice par dana pre smrti i nadam se da cu ih sto pre zaboraviti.Kada je umro osetila sam neku vrsta olaksanja, jer se mnogo mucio pre smrti i molila sam Boga tih dana (zbog cega sam se kasnije osecala lose) da ga uzme sto pre ako ce biti ovako ili jos gore,jer nisam vise mogla da podnesem taj bol.
Svakog dana se dogodi nesto sto nas podseti da ih vise zaista nema. Mnoooogo me pogodilo kada sam procitala za zalazak sunca i omiljenu pesmu to se ne moze docarati drugima ukoliko nisu nesto slicno doziveli. Lepo si rekla- ne mogu da opterecujem druge mojom tugom…niko to ne razume u potpunosti dok mu se ne desi nesto slicno ili isto. Postajete vremenom dosadni ljudima iz okruzenja i pocnu da vas izbegavaju.

Pozdravljam vas sve

Drage moje,bas kao sto Venera rece postajemo dosadni drugim ljudima,kao da samo mi imamo problem,i onda se povlacimo u sebe. Tuzne niko ne voli.Zato meni prija da koju rec ispisem ovde,Ne ocekujem od drugih razumevanje,niko sem nas ne moze osetiti ovu bol,i tad su reci suvisne.Valjda nam je zivot tako dodelio.I uvek cu se pitati Zasto?
Draga Mila,nas dve putujemo pocetkom avgusta,icicemo na drugo mesto,bas kao sto si rekla da steknemo nove zajednicke uspomene,iako smo ranijih godina letovali u Budvi jer imamo tamo smestaj,tesko mi je otici bez njega,opet sresti sve one ljude,pricati i objasnjavati iz pocetka.Dovoljno me ubija to sto idemo,tesko mi je pomisliti ne otici jedan dan na grob.A moj heroj bi 09.08. napunio 25 godina.Tada cemo mi biti na moru,i strasna mi je pomisao da se mi negde kupamo a on lezi tamo .Znam da bi on voleo da nas vidi srecna,ali nesto jace utice da se ovako gozno osecam.I bas juce kad sam otisla da uzmem karte,radnica na salteru mi dva puta ponavlja da je potrebna saglasnost drugog roditelja.A meni se sve srucilo na glavu,nisam mogla rec progovoriti.
Pozdravljam vas sve puno ,volela bih da procitate ovu pesmu,jako me podseca na nas dvoje,na nasu ljubav veliku,i kako se sve prebrzo zavrsilo!

Na jastuku bdim na ponocnoj strazi
kao stari posustali ratnik
kom' svaki put od riznice neba
jedva zapadne mesecev zlatnik
pod oklopom drhti kosuta plaha
vecno gonjena tamnim obrisima straha
koja strepi i od mirnih obronaka sna

Nedostaje mi nasa ljubav, mila
bez nje se zivot kruni uzalud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nedostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme ne voli heroje
i da je svaki hram ukaljalo
al' meni, eto, nista sem nas
dvoje nije valjalo

Kad potrazim put u srediste sebe
staze bivaju tesnje i tesnje
i skrijem se u zaklon tvog uha
kao mindjusa od duple tresnje
al' uspevam da jos jednom odolim
da prosapucem da te nocas ruski volim
sta su reci, kremen sto se izlize
kad tad

Nedostaje mi nasa ljubav, mila
a bez nje ovaj kurjak menja cud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nedostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme svemu menja boje
i da je silan sjaj pomracilo
al' meni, eto, nista sem nas dvoje
nije znacilo

Ponekad jos u moj filcani sesir
spustis osmeh k'o carobni cekin
i tad sam svoj
jer ma kako me zvali
ja sam samo tvoj licni Harlekin
ponekad jos suza razmaze tintu
i k'o domina padne zid u lavirintu
tako prosto, ponekad jos
stignemo do nas

Nedostaje mi nasa ljubav, mila
bez nje uz moje vene puze stud
nedostajes mi ti, kakva si bila
nedostajem i ja, onako lud
ja znam da vreme uvek uzme svoje
i ne znam sto bi nas postedelo
al' meni, eto, nista sem nas dvoje
nije vredelo

Pozdrav svima!

Eto, na zalost i mene u ovom krugu.....majka mi je umrla prosle nedelje od raka zeluca....
Ne znam ni sama sta osecam...za rak smo saznali oko 1. maja, kad je krenula borba...sve i svasta sam joj nabavila i kljukala je svime i svacim....Bila je jako mrsava i jedva je mogla da jede, ali nije imala bolove valjda do zadnje nedelje svog zivota. Tad je dobila flastere. Jedino se mucila posto je jedva imala 35 kg, nije imala snage nizasta i imala je uvek puno vode u stomaku. Verujem da su joj svi ti preparati ipak pomogli, ali eto...ipak nismo pobedili....
Zadnjih nedelju dana je bilo zaista ruzno i tuzno....nije imala snage vec ni da prica. Poslednja 3 dana je pocela da se gubi, nije me par puta ni prepoznala...i jednom je dosao kraj.
Izgubila sam oca 2002. godine od raka pluca....zadnjeg casa sam bila pored njega sa mamom, a sad u zadnjem casu sam bila i pored mame. Ne znam da li sam to sve zelela videti, ali sam srecna sto je nisam ostavila samu ni u zadnjem trenutku. Nadam se da je osetila i da zna koliko mi nedostaje i koliku prazninu sad osecam...Preplakala sam dva meseca...naravno tako da me ona ne vidi...sad je svemu kraj i ne znam ni sama sta osecam.....nema je...nekako ne mogu da shvatim...Nema vise ni tate a ni mame.....

Draga Amelija,moje iskreno saucesce.Jako mi je zao,nazalost i moj muz je prosao kroz taj ruzan period.I uvek se pitam,ako je vec moralo tako da bude,zasto moraju toliko da se namuce i propate.I ja sam kraj njega bila do poslednje sekunde i nije mi zao.Gore bi se osecala da sam sedele kuci i cekala da se vrati,ovako sam stalno bila uz njega,jer znam da je on tako hteo.Nazalost jos puno tuge ce biti,nadam se da imas nekog pored sebe da ti bar malo olaksa.Al , nista ni od toga ,ja naprotiv nisam mogla nikog ni da slusam ,ni da gledam.Ni sad nista nije bolje,posle cetiri meseca.Utehe nema,reci su suvisne,sama znas kako se osecas. Draga Mila je uvek tu da da koristan savet,i verujem da je svima nama na jedan nacin malo pomogla.Ja opet ne znam nikoga utesiti,ne znam sta napisati,pa se i ne javljam.
Tuga nas je spojila,nazalost .
Ljubim vas puno i cuvajte se!
Iva.

Draga Amelija,primi moje najiskreno saucesce Znam kako ti je ta bol I praznina se ne mogu opisati, samo se moraju doziveti. Preplakali smo svi mi uz nase najmilije, ali da nas oni ne vide, jer ne bi imali snage da se bore. Samo mi znamo kroz sta smo prolazili u tim trenucima.More suza sam prolila tih nekoliko meseci daleko od svih

Mnogi od nas su imali tu srecu ili nesrecu da te poslednje dane ili bolje reci sate provedu uz najmilije. Naravno da mi je drago sto sam bila do kraja ali mozda bi mi sada bilo lakse da prodjem kroz sve ovo, jer mi stalno padaju na pamet te jezive I zalosne slike iz bolnice. Oni koji to ne vide mislim da su u boljem polozaju, jer pamte samo lepe slike.Tata me takodje nije prepoznavao na kraju-nije znao za sebe. Samo je odmahivao glavom levo-desno…moj brat to nije mogao da gleda.

Draga ENIV ili Iva lepo rece-tu utehe nema I tuga nas je spojila.Ti si jedna jaka I hrabra osoba kao I nasa draga Mila. Umes da nas utesis i pored svog bola koji osecas. Mila je takodje jedna diiiivna osoba.
I ja ne bih mogla da odem na isto mesto na letovanje bas zbog tih zajednickih uspomena ali I tih ljudi koji bi te dodatno iscrpeli. Nemoj da se osecas tako zato sto ides, jer bi I on voleo da odes.Potreban ti je odmor posle svega.

Moramo dalje kako znamo I umemo

Ljubim Vas sve