Pravo mesto za sva Vaša pitanja koja ne možete klasifikovati u neki od
podforuma. Pitajte sve što Vas zanima a odgovor će ponuditi stručni
saradnici ili korisnici foruma sa sličnim iskustvima.
Treba da odem u posetu prijateljici koja ima dijagnozu klinicke depresije, i ima odgovarajucu terapiju. Problem je sto je ona u prilicno losem stanju (izbegava lekove, pije ih na svoju ruku) ali njena porodica to na neki nacin odbija da prizna (ja mislim po nalogu lekara, da tome ne pridaju neki znacaj svesno, a ne da se plase da prihvate istinu).
Elem, treba da idem pa me zanima kako se ponasati u situacijama kad je neko na taj nacin bolestan? Da li pricati o toj bolesti ili ne? Da li reagovati na zaplakivanje, da li tesiti ili ignorisati? Da li se smejati i glupirati, pricavati na neke bezazlene teme ili se raspitivati o njenom stanju?
Izviinjavam se sto postavljam debilna pitanja, ali na srecu, nikad u zivotu nisam imala kontakt sa osobom koja boluje od depresije pa ne znam sta je pravilno raditi u takvoj situaciji?
Cao Isidora. Evo ja mogu da ti ponudim svoje mišljenje. Poznajem osobe koje su depresivne i prilično su negativne i pesimistički nastrojene prema životu. Prijaju im iskrene osobe....koje se ne foliraju. Takve osobe mogu biti različitog karaktera kao i svako od nas, ti svoju prijateljicu poznaješ i razmisli da li bi ona volela da joj priđeš sa stavom psihijatra, da je sažaljevaš, slušaš kako se žali, pa možda zaplače i eventualno da joj daš neki svoj savet ili bi ona više volela da kod nje odeš i ponašaš se najnormalnije, da razgovarate o nekim običnim temama, čisto ništa obavezno. Ne znam koliko ste bliske, ali ako još uvek ne znaš kako da se postaviš možda bi bilo najbolje da se raspitaš da li ona već ima nekoga lekara ili osobu kod koje se poverava i da tako kažem, jada i koja joj pomaže....ako je ima, onda joj verovatno nije potreban još neko takav, već bi drugi trebalo da joj skrenu misli na lepše i drugačije teme...
Bilo bi najbolje da se ponašaš kao i do sada, i ako se šališ radi to spontano, i ne često, da ona ne pomisli kako ti to radiš iz neke namere i smišljeno jer će biti neprijatno i tebi i njoj. U toku razgovora zgodno je i da je pitaš za njeno zdravlje, ne moraš precizirati bolest i konkretno pitati za nju, a po njenom odgovoru ćeš sigurno videti da li ona želi da priča o tome ili ne... Nije potrebno da razmišljaš toliko u detalje šta i kako, ideš u posetu prijateljici, a ne kod nekog neznanca, zar ne? Ona definitivno ne treba da stekne utisak da imaš dilemu kako da se postaviš prema njoj, što opuštenije - to bolje! Pozdrav...
Ima i doktora i terapiju i porodicu sa kojom zivi, ali me najvise brine to sto se svi oni prave kao da nije nista, kao sve je u redu, kad se rasplace to je jer je srecna sto nas vidi i slicno. Kao da sam usla u neku zemlju iza ogledala, gde je sve nesto nelogicno i naopako. To me bas zbunjuje.
Trebalo bi danas ili sutra da odem, pa eto... pripremam se.
To što te najviše brine, ne treba. Kada su oni sami, verujem da joj pomažu, da pričaju o tome, sigurno. To što se čini da se prave kao da se ništa ne dešava je noramalna pojava, pa čak i pred nekim njima mnogo bliskim. Ne znam ni odakle si ni kako stoje stvari kod vas, ali eto, u većini slučajeva ako se raspituješ o bolesti ili bilo čemu drugom odmah pomisle da si neka što samo upija loše vesti, širi ih i bez obzira što si ti prijatelj i samo želiš ako je moguće da pomogneš oni to ne gledaju tako. Samo nasamo sa prijateljicom pričaj o tome i to ako ona želi, ona će da zna da ti nemaš loše namere... a već po njenom ponašanju i odogovorima ćeš videti da li dublje zalaziti u temu... Pozdrav!
P.S. I ako si otišla, ovo ti nije na odmet da znaš i za u buduće...
