Snežana, primi moje iskreno saučešće.
Verujem da si potrešena dogadjajima i da si ogorčena i razočarana, ali nemoj generalizovati.
studiotrsasneza napisao:ne znam da li je drbgd stvarno doktor ali savet da ne odustajem cu poslusati svakako a doktorima ne verujem vise nista dok sam ziva...
Nisu svi isti. Ja sam bila u stanju da hirurga kod kog je bila moja mama bukvalno zadavim rukama, jer je bio krajnje nezainteresovan za "slučaj", zgadjena sam bila svime što sam čula od njega, tog njegovog hladnog i nezainteresovanog stava. Činjenica je da mu je potrebno malo više ljudskosti, vaspitanja i empatije, ali sam na kraju shvatila da je čovek bio u pravu, ali tek na kraju kada mi je majka, a i ja sa njom, prošla svu onu golgotu.
Od njega sam na sred hodnika dobila samo šturu informaciju od samo par sekundi i u prolazu, bukvalno sam trčala za njim dok mi je to saopštavao: "Vidite i sami da je ona u jako lošem stanju, ima ogroman tumor na mozgu i još veću tumorčinu na plućima."
Operacija je navodno bila zakazana pa otkazana na sam dan, da bih mamu dva dana nakon toga ja zatekla u komi kada sam joj otišla u posetu. Tada je hitno stavljena na program i rečeno mi je da ne zovem tog dana, nego tek ujutru da vidim kako je operacija prošla.
Onako sludjena, tako sam i uradila, narednog dana nisam zvala, nego sam otišla direktno tamo i njegov odgovor je bio više nego poražavajući: "Ona je dobro, oporavlja se" i još neki komentar koga tačno ne mogu da se setim više, pa neću sada da nagadjam, ali poenta je bila u tome da sam ja bila presrećna što mi je mama preživela operaciju, a on je bio i više nego razočaran. Da sam mogla, zadavila bih ga na licu mesta u tom trenutku, ali to mi je bilo nebitno tada, samo sam htela mamu da vidim što pre.
Naposletku, dva i po meseca kasnije, kada mi je mama prošla kroz najgore muke koje na ovom svetu postoje, kada mi se bukvalno raspala pred očima, ja sam shvatila da bi za nju najbolje bilo da iz one prvobitne kome nikada nije ni izašla ili da je mirno zaspala na stolu, tokom operacije, pod anestezijom. Da je bilo bolje da je tada našla svoj mir i da nije u svesnom stanju morala da prodje kroz sve kroz šta je prošla nakon te operacije. Veruj mi na reč, to su toliko teška stanja bila da sam ja bukvalno molila doktore da je uspavaju samo da se ne muči više. TO su mnogo teške situacije.
Ne uporedjujem svoj primer sa tvojim, da me pogrešno ne razumeš, očigledno je da su priče neuporedive, samo hoću da ti kažem da postoje situacije gde nam u jednom trenutku neko deluje kao zlotvor, dok i sami ne spoznamo neke stvari, a tek onda shvatimo koliko smo bili u zabludi.
Da nisam sa mamom prošla tu golgotu, ja bih očigledno tog doktora mrzela do kraja života i verovatno bih njega krivila za sve. U mom primeru bi to bilo zaista bez razloga. Ali to znam SADA, onda to nisam znala. Druga stvar, zaista nisu svi doktori isti, kao što nisu ni ljudi.
Možda je grozno što ovo ovako pišem, ali zaista mislim da je razumno, koliko god moj bol bio jako, koliko god svoj gubitak i dalje ne mogu da prihvatim, a prošlo je više od godinu dana, iz ugla tog doktora, iz ugla medicine, iz ugla ostalih pacijenata, sada shvatam da je sve to bilo u smislu "žali bože vremena tog doktora, žali bože materijala potrošenog na tu operaciju, bolničkog kreveta.....znam da je surovo, ali možda bi se nečiji drugi život u tom trenutku spasao, život nekoga kome je bilo pomoći, jer mojoj mami očigledno nije i sve bih na svetu dala da nije prošla sve kroz šta je prošla nakon te operacije, jer ono su muke koje ne treba poželeti ni najvećem neprijatelju.
Teško mi je što ovo ovako pišem, možda nekome zazvuči morbidno i neću se ljutiti čak i ako neko to tako prokomentariše, jer SADA, kada sam sve to prošla, kada sam sve to videla, mogu to da tvrdim. Samo se trudim da budem realna, a ovo što pišem jeste jedino realno. Veruj mi na reč. Mnogo mi je teško, ali to su, na žalost, činjenice.
Ti uradi šta misliš da treba da uradiš, tvoj je primer drugačiji od mog, imamo obe za sobom taj gubitak, ali potrudi se da sačuvaš svoj mir, da sebe što manje kidaš i ako zaista, realno misliš da je nepropisno uradjeno, isteraj pravdu, ako će ti biti lakše, samo moraš da znaš da to tvog oca vratiti neće. Nekada smo skloni da svoju tugu, bes i razočarenje prenesemo na nekog drugog, valjda je to u prirodi čoveka, ali šta god da ubuduće radiš, gledaj da bude što manje štetno po tebe, gledaj da koliko toliko, sačuvaš svoj mir i čuvaj se.
Nadam se da moje pisanje nećeš pogrešno shvatiti i nemoj biti nepoverljiva, nemoj generalizovati stvari i nemoj NEverovati ni jednom lekaru, jer nisu svi isti. Kao ni mi, obični smrtnici, uostalom.
