Dekubitis

[Garfield]

.....Imate li novca da pozovete privatno internistu da Vam dodje iz neke privatne klinike ili ordinacije, da je poslusa i da joj da aminofilin ili Lasix (to moze da bude i edem pluca sto je 'davi')?

Došli su iz hitne, dali su joj oba leka.......ali uzalud........

Sat vremena nakon toga, srculence moje mame je prestalo da kuca, a ja sam tužna, najtužnija na svetu........mame više nema.......

Moje iskreno saucesce.....Ako Vam ista treba, tu sam......

[majja]

Hvala vam svima...........

Veco, često vraćam na tvoje PP, puno mi sada znače......

Osećam nenormalnu i neopisivu količinu tuge i praznine, na momente mislim da ću da poludim. Pijem Xanax sada uglavnom čim oči otvorim i popodne, a večernju sam dozu izbacila tj zamenila ovom jutarnjom. Uveče mogu da zaspim, valjda me umor i stres savlada, ali zato kad otvorim oči, kad se povežem sa mozgom, nastaje pakao.

Cvilim veći deo dana, sve mi se vraća, i lepo i ružno i smešno i tužno i bukvalno imam utisak da će mi mozak prokuvati, para na uši krenuti. Onda dodje trenutak kada se osetim malo jačom, uposlim mozak i ruke spremanjem stana pa mi bude nekako lakše. Pa onda opet red plakanja.

Valjda to tako mora??!!

[Macaki]

Majo, primite iskreno saucesce i od mene. Uzasno ste me rastuzili i raplakali Drzite se uz vas smo !

[Garfield]

Hvala vam svima...........

Veco, često vraćam na tvoje PP, puno mi sada znače......

Osećam nenormalnu i neopisivu količinu tuge i praznine, na momente mislim da ću da poludim. Pijem Xanax sada uglavnom čim oči otvorim i popodne, a večernju sam dozu izbacila tj zamenila ovom jutarnjom. Uveče mogu da zaspim, valjda me umor i stres savlada, ali zato kad otvorim oči, kad se povežem sa mozgom, nastaje pakao.

Cvilim veći deo dana, sve mi se vraća, i lepo i ružno i smešno i tužno i bukvalno imam utisak da će mi mozak prokuvati, para na uši krenuti. Onda dodje trenutak kada se osetim malo jačom, uposlim mozak i ruke spremanjem stana pa mi bude nekako lakše. Pa onda opet red plakanja.

Valjda to tako mora??!!

Znam da sad izgleda nepodnosljivo. I nema utehe i nema reci koje bi mogle da VAs utese, sem onog racionalnog - da se mama najzad odmorila, spasila...Ali osecaj gubitka je tu i nepodnosljiv je, to dobro znam. No setite se da ce bol uminuti (nikada nestati), vreme uciniti svoje, ZIVOT JE UVEK JACI. No u medjuvremenu - ne morate biti vise ni za koga jaki: placite kad VAm se place i to je sasvim u redu, spavajte kad Vam se spava. Posetite svog psihijatra, sada je vreme; nikada nije bilo vise vreme nego sada. Mozda bi bilo bolje zameniti Xanax sa nekim sedativnim antipanikom-antidepresivom, ali to ostaje Vasem lekaru da odluci. Uzimajte Xanax tako kako ga sada uzimate, nema razloga da izlazete sebe vecoj dozi adrenalina nego sto to vec mora da bude......Pokusajte da se odmorite kolko je moguce - i za patnju i za tugu potrebna je golema kolicina energije, a Vi ste prilicno ispumpani i prazni....Ako Vam nesto treba (savet, pomoc, recept za lekove....) javite mi. I javite se da znamo kako ste. Prihvatite pomoc porodice i prijatelja, ne opirite se tome ako se neko ponudi da odradi poneku stvar umesto Vas....
Zaista mi je zao sto ste suoceni sa tolikom tugom i gubitkom i sto mi se cini da to nosite nekako sami sa sobom.
Ako bi imala jedan jedini savet za Vas to bi svakako bilo da se vratite svom psihijatru u terapiju....

A ja sam tu, ako Vam zatreba podrske i pomoci.

[majja]

No u medjuvremenu - ne morate biti vise ni za koga jaki: placite kad VAm se place i to je sasvim u redu, spavajte kad Vam se spava. Posetite svog psihijatra, sada je vreme; nikada nije bilo vise vreme nego sada. Mozda bi bilo bolje zameniti Xanax sa nekim sedativnim antipanikom-antidepresivom, ali to ostaje Vasem lekaru da odluci. Uzimajte Xanax tako kako ga sada uzimate, nema razloga da izlazete sebe vecoj dozi adrenalina nego sto to vec mora da bude......Pokusajte da se odmorite kolko je moguce - i za patnju i za tugu potrebna je golema kolicina energije, a Vi ste prilicno ispumpani i prazni....Ako Vam nesto treba (savet, pomoc, recept za lekove....) javite mi. I javite se da znamo kako ste.

Garfield, beskrajno Vam hvala na svemu.

Baš ovako i radim. U stanju sam da u 15 minuta i plačem, da se raspadam, ali i da se smejem. Ceo dan sam provela spremajući stan sa drugaricom, sklonile smo mamin krevet, napravile nov raspored. Baš je lepo. Zadovoljna sam.

Nakon toga sam otišla do druge drugarice koja ima dvoje dece........pošteno sam se izigrala i izvrištala sa njima. Baš mi je prijalo.

Ne znam da li je to ok, ali kad se vratim u stan, kad jedem ili kad mi dodje neka misao, ja pričam sa mamom.
Baš joj se direktno obraćam, kao da je tu. Onda sam se nasmejala sama sebi, jer sam se setila "Žikine dinastije" i kako Žika Pavlović priča sa svojom pokojnom Darom. Tako sada i ja.

Nekako mi se danas stvari čine drugačijim, ne mogu da kažem "lakšim", ali valjda sam pustila mozak na otavu, uradila sam nešto korisno i lepo, pa se samim tim bolje i osećam, a i znam da bi se mami dopao nov raspored. Trudim se i da dišem, da se opuštam. Nemam više onaj stres, strah i napetost kada sam svaki minut proveravala kako je mama i da li diše. Zaista mi se čini da sam nekako smirenija i opuštenija (čak nisam popila popodnevnu 1/4, doduše, deca su najbolji lek).

Eto, pišem Vam sada kako se trenutno osećam, šta mislim, radim, govorim.

Svakako ću krenuti ponovo na terapiju i jedva čekam da zakaže, termin. Baš mi treba, nikada do sada nisam osećala toliku potrebu.

Prihvatite pomoc porodice i prijatelja, ne opirite se tome ako se neko ponudi da odradi poneku stvar umesto Vas....
Zaista mi je zao sto ste suoceni sa tolikom tugom i gubitkom i sto mi se cini da to nosite nekako sami sa sobom.
Ako bi imala jedan jedini savet za Vas to bi svakako bilo da se vratite svom psihijatru u terapiju....

A ja sam tu, ako Vam zatreba podrske i pomoci.

Pomoć prihvatam, sada su odjednom svi izmileli niotkuda.
Razgovarala sam sa drugaricom (završila je psihologiju) pa mi kaže da je to potpuno normalno. Ljudi se plaše bolesti i kada vide nekoga u stanju u kakvom je mama bila, oni sebe vide u tome. Zato i beže. Rekla mi je da ne sudim nikome i da to prihvatim kao normalnu stvar. Da je meni pomoć i društvo sada potrebno i da ne "drvim" preterano.

Sama sa sobom moram to da nosim, jer nikome nije teško kao meni. Kad me odjednom u sred smeha uhvati tuga, niko me ne sputava u tome, plačem ko god da je tu, isplačem se, obrišem suze i nastavimo dalje.

Jedino što mi se ne dopada kod sebe sada je to, što me na momenat uhvate moje lutke, pa počnem da tripujem kako ću se sada ja razboleti, dobiti infarkt, moždani udar i druge gluposti, ali se trudim da brzo odagnam te misli. I nekako sam previše ćutljiva (ja inače meljem ko vodenica i kad imam i kad nemam šta pametno da kažem ) a sada sam nekako više sama sa sobom u svojoj glavi i mislima i u stanju sam da totalno ignorišem diskusiju oko sebe, da apsolutno ništa ne čujem i ne vidim.

[girl_from_nowhere]

Majjo Zao mi je...

[gagi15]

Majjo, iskreno saucesce. Celo popodne razmisljam o Vama. Videla sam poruku oko podne, ali trazim reci...
Ali nema tih reci kojim bih mogla da Vas utesim sem da se Vasa majka resila patnje, da ste Vi zaista bili bozanstveni do kraja, i zaista ispostovali i Vasu majku i Vasa osecanja. Ona se odmara, ali u Vasim mislima i uspomenama, je jos uvek je tu. Nek Vam zajednicke lepe uspomene budu vodic.

Sad se nalazite u nekom periodu tranzicije u kom se mesa tuga, praznina, revolt ali verujem i psihicko i fizicko olaksanje. Nikako ne posustajte sad, ne zatvarajte se u sebe. Ne dozvolite strahu da preuzme Vas zivot. Pokazali ste vec koliko hrabro mozete da se borite, nastavite.
Ostajem uz Vas, kako mogu da pomognem? TU SAM.
Puno pozdrava.

[Kirka]

Majjo,

duboko me je dirnula tvoja prica, koju pratim od samog pocetka, iako sam vise puta zelela da prekinem, jer mi je bila teska, preteska... Ono sto me je stalno, iznova, teralo da joj se vracam, je ogromna, fascinantna kolicina dobrote, plemenitosti i hrabrosti kojom si vodila bitku za zivot svoje majke i koja izbija iz svake tvoje reci kojom si tu borbu opisivala. Verujem da niko ovde na forumu nije ostao ravnodusan posle svega sto je procitao o odnosu tebe i tvoje mame. Ona je od tebe napravila plemenito, mastovito, neiskvareno bice, prepuno ljubavi i, rekla bih, nevine, detinje dobrote. Sigurna sam da ces, jednoga dana, ti biti ista takva prema svojoj deci i da ce tako tvoja mama nastaviti da zivi, kroz tebe... Mislim da tvoji prijatelji treba da budu ponosni sto te poznaju. Volela bih da sam medju njima..

[Garfield]

Majo:

i smeh i suze se podrazumevaju, opustenost i olaksanje takodje, nemojte se osecati krivi ni zbog cega, kao sto rekoh slobodno pustite sebe da osecate. Ito sto pricate sa mamom je u redu (sve dok ste u stanju da se nasmejete sebi i setite Zikine dinastije, ok je.....a ako bas prolupate sasvim, dacemo Vam neke blesuljke! )

Salu na stranu - iako je neophodna - zaista je zivot jaci, drago mi je sto ste to uspeli da uvidite samo dan nakon mamine smrti. I ona bi volela da Vi budete srecni, nasmejani, zadovoljni...i da za Vas zivot ide dalje - jer dalje moramo. Ali sada je vreme i da s etuguje, i tugovanje nekad zna i da zakasni pa da stigne naknadno, ne brinite za to: hvatace Vas plac tu i tamo u "neadekvatnim" situacijama (ja i danas dok vozim kad vidim na ulici nekog ko lici na tatu - rasplacem se u autu pa se skoro skrsim: moram da stanem sa strane na ulici, jednostavno je tako). Ali sve je to normalno. Sada je vreme da brinete o sebi i da se posvetite sebi i znam da bi Vasa mama to najvise zelela i sigurna sam da ste joj bas Vi bili poslednja svesna misao. Brinite o sebi. Cuvajte se. Tu sam.

[veca vestica]

Majo....jeste normalno je da pricas sa njom ili mozda obe nismo normalne. Ma ja sam ustvari skoro sigurna da sam sa mamom pricala o nekim stvarima koje su se dogodile posle njene smrti. A sto se tice tog olaksanja,ma koliko to drugima surovo zvucalo u trenutku kad sam saznala da je mama umrla pored neizmerne tuge osetila sam veliku dozu olaksanja...
saljem ti siroki virtuelni zagrljaj

[Iksa]

Majce draga, moje najiskrenije saucesce duboko sam potresena celom pricom, i zaista zalim sto sve nije krenulo onim drugim tokom...

Ali... sada si na redu TI, da pomognes samoj sebi da se pridignes, i kako rece Garfield, ucinis ono sto bi mama volela, a to je - da ozivis. Nema vremena za infarkte i slicna cuda nego draga moja, radi sve ono sto ti dodje, neka izlaze i tuga i suze i bes i sve... ponovo ce da sija sunce...

Ljubim te i grlim i javljaj nam se.

[drbgd]

majo,

primite moje najiskrenije saucesce!

[tweety_girl]

Majce draga, moje najiskrenije saucesce!
Znaj da sam tu negde kad god pozelis, slobodno placi, kukaj, smej se, sta god zelis, samo izbaci to iz sebe.
Budi ono sto jesi, mi te volimo bas takvu!
Kad je meni umro otac, ja sam bila "jaka", ucise me da je zivot borba u kojoj moras da budes jos i nasmejan i "ful nasminkan", e pa nije nego. Ja dve godine posle njegove smrti nisam dozvolila da ga bilo ko pomene u mom prisustvu, sve sam lepo zakopala...
Slobodno pricaj sa mamom, sta god osetis i sta god ti donosi olaksanje.
Mogu samo da ti kazem slusaj Garfield
Citajuci ovu temu, znajuci tvoju pricu jos od MM, preko mame i C-a, pa raka, gledajuci sebe i ljude oko sebe, vidim koliko je sve relativno i kako nista nije onako kako nam se cini.
Mogu samo da ti kazem da sam tu negde i da kad god pozelis idemo kod tri milke al imam i zelju da kazem Garfield jedno veliko hvala!
Vi ste bili tu za maju, ali bili ste tu tako i za sve nas, meni je takodje mnogo znacilo da vas citam, ,teseci maju kao da ste meni olaksali sve.
Veliki zagrljaj majjce i puno poljubaca

[majja]

Evo me nakon par dana, konačno sam stigla i komp da uključim. Ono kako se sada osećam, mogla bih opisati pojmovima: ČUDNO i MEŠOVITO!!!

Evo, baš ovako kako je gagi opisala:

Sad se nalazite u nekom periodu tranzicije u kom se mesa tuga, praznina, revolt ali verujem i psihicko i fizicko olaksanje. Nikako ne posustajte sad, ne zatvarajte se u sebe. Ne dozvolite strahu da preuzme Vas zivot. Pokazali ste vec koliko hrabro mozete da se borite, nastavite.
Ostajem uz Vas, kako mogu da pomognem? TU SAM.
Puno pozdrava.

I strah je tu. Ali neki čudan strah, nisam ga do sada u životu "okusila". I strah u telu i strah u glavi. Nije prisutan stalno, ali ga ima. Kada se dogodi najviše volim da zaspim, a mogu da zaspim u svakom trenutku. Najteže mi je kada se probudim. Tada mi kreće neka čudna nervoza iz stomaka. Nije želudac u pitanju, imam utisak da mi kreće iz dijafragme i tu, još malo iznad. Recimo da je to mesto gde sam ja u svojoj glavi zamislila da tu "stoji" duša.

Majo:

i smeh i suze se podrazumevaju, opustenost i olaksanje takodje, nemojte se osecati krivi ni zbog cega, kao sto rekoh slobodno pustite sebe da osecate. Ito sto pricate sa mamom je u redu (sve dok ste u stanju da se nasmejete sebi i setite Zikine dinastije, ok je.....a ako bas prolupate sasvim, dacemo Vam neke blesuljke! )

Ne osećam krivicu ni zbog čega. Baš sam se totalno opustila i prepustila životu i situacijama i puštam da me vode - od suza do smeha i nazad i tako u krug.
Dan pre sahrane sam sa drugom otputovala do Niša. Išla sam tamo na roštilj. Sa bivšim mužem sam to planirala godinama, ali se su se uvek dešavale neke bitnije situacije koje nam to nisu omogućavale. Sada mi se ukazala prilika i bez pogovora sam prihvatila predlog, i mogu Vam reći, nakon 3 meseca sam se najela kao čovek. Toliko, da mi je muka bilo.
Usput sam imala faze plakanja, tuge, nervoze, ali i momenata gde sam uz muziku sa radija pevala iz sveg glasa. Ja se i inače najbolje oslobadjam stresa pevanjem iz sveg glasa.
Možda bi nekome sa strane ovo ševanje zvučalo krajnje idiotski i nenormalno, ali ni u jednom se momentu nisam osećala loše zbog toga.

Sa mamom "pričam" u situacijama kad izlazim iz kuće, kada se vratim, to mi dodje nekako kao navika, pozdrav, jer ona godinama iz stana nije izašla, čak ni do prodavnice i svaki put je bila tu. Sada je odjednom nema. To mi je veliki šok. Isto sam se tako osećala i dok je bila u bolnici. Navikla sam da non stop čangrlja, da se čuje radio.......a sada je paklena tišina....


E sad, javio mi se drugi problem: ja sam navikla da se mami uvek javljam kad odem negde, pa ako ću se zadržati duže obavezno je pozovem. Sada toga više nema, osećam užasnu prazninu i u pojedinim momentima uhvatim svoju misao da krećem da se hvatam za telefon......
Sa druge strane, ono što mi na momente prija, a na momente me guši, sada je tata počeo da me zivka svaki čas, iz najbolje namere, naravno, ali mi zasmeta kada negde izadjem, a on me pozove na mob da me pita gde sam i da konstatuje da mu se nisam javila pre nego što sam izašla. To mi smeta, jer to nikada nisam radila, a sa druge strane mi je drago što me pozove, a sa treće strane mi izazove veliku tugu, jer to nije mama.
Nadam se da razumete šta hoću da kažem? (možda zvučim malo konfuzno)

Majo....jeste normalno je da pricas sa njom ili mozda obe nismo normalne. Ma ja sam ustvari skoro sigurna da sam sa mamom pricala o nekim stvarima koje su se dogodile posle njene smrti. A sto se tice tog olaksanja,ma koliko to drugima surovo zvucalo u trenutku kad sam saznala da je mama umrla pored neizmerne tuge osetila sam veliku dozu olaksanja...
saljem ti siroki virtuelni zagrljaj

Što se ovog olakšanja tiče, da, osećam ga i ja, u tom smislu da se ne cimam svaki minut, nisam u grču da li joj je dobro ili ne, nema više te vrste napetosti i svakako sam opuštenija.
A što se tiče priče, ja joj ne prepričavam dešavanja, ali kao što rekoh, uvek joj se javim kada ulazim ili izlazim iz stana, kažem joj da mi mnogo nedostaje, pomazim njenu sliku......
.......a onda se setim Žike......

Mnogo, mnogo su mi izmešana osećanja i ima puno i suza i smeha. Sve mi to na gomili deluje nekako haotično i histerično.

Kirka, Iksa, Jeco, drbgd hvala vam svima na lepim rečima i podršci.

[Garfield]

Majo, to je sve sasvim normalno - potpuno je ocekivano da se bas tako osecate. Nije ni sumanuto ni histericno ni haoticno. Samo ocekivano i normalno. Budite dobri prema sebi. Radujte se zivotu. Smejte se, plačite, bespogovorno postujte svoje telo i svoja osećanja, tražite bespogovorno poštovanje svoje zrelosti, godina, života i samostalnosti od Vašeg oca i svih drugih ljudi u Vasem zivotu. Vi ste se prekalili i iskovali kroz svoju bitku, i niko vise nema prava na svetu belom da Vam kaze sta i kako, gde i kada da činite: brinite o sebi i svojim potrebama, spavjte, jedite (znam da sam dosadna ali - ne zaboravite d adisete i da se opustate). Nije na odmet da pijete po 1/4 Xanaxa, čisto da Vas spusti sa adrenalina a i dok se ne javite Vašem terapeutu (ja sam bas dosadna, zar ne, ali sta cete - stvorenje navike sam, priznajem, imam profesionalnu deformaciju, slobodno kazite da ne smaram kad bas preteram!).
I trazite pomoc ako i kad Vam je potrebna. A i ja sam tu ako jos nesto mogu da ucinim, sta god.

Tweety: nema na čemu. Žao mi je sto ste kroz svoju tugu i svoj gubitak morali da prodjete sami. Niko ne treba da bude sam. I za Vas isto vazi, ako nesto mogu da pomognem - tu sam. Topli pozdrav