sladjana2702 napisao:[quote="slavicar" Od svega sto mi je najteze palo to je sto sam morala da lezim non stop na ledjima. Sve drugo je nista. Imala sam maksimalno poverenje u mog doktora.Gde ces ti da se operises ako nije tajna?
pa i to na ledjima me plasi jer imam problema sa ledjima .inace nije tajna pisala sam vec da mi iz backe topole pripadamo subotici,tako da tamo.pisala je remi o lokalnoj anesteziji,i ipak je ci\ula sve to zujanje i brujanje,a ja sam znatizeljna osoba pa sam na youtube lepo gledala operaciju kukamizgleda strasno,virtualnu je bilo bolje gledati.a plasi me i osoblje jer se zale kako ne gledaju pacijente ,nema ni da to doda neko nesto ,npr za vrsenje nuzde,a kamoli da pomognu da obuces carape il nesto.jako se nadam ako pokazem mali znak zahvalnosto da to nece tako biti.a hvala i tebi i vladi i remi na podrsci,hrabri me to da nece biti bolova bar u donjem delu,a ledja su drugo nesto.dr mi je rekao da cu imati velikih problema sa njima,a ja nisam htela ni da slusam o tome ,pa smo samo posle o kuku pricali.i vlado je rekao da nije imao strah pre operacije ,pa se nadam da necu ni ja ..puno vas pozdravljam
[/quote]Ako imaš mogućnosti kupi pomagalo za obuvanje čarapa, mnogo će ti pomoći a hleba ne jede niti se troši kao hleb.
Jeste da je izvodljivo obuvanje i bez tog pomagala ali pošto imaš problema i sa leđima biće ti od velike pomoći u prvih par meseci i tebi i svima oko tebe. Leđa će da ti se svete sve dok se ne priviknu na novu situaciju a posle ćeš i sa njima da imaš manje problema (tako je bar kod mene). U svakom slučaju poželjno je da radiš i vežbe za leđa, čisto da ojačaš mišiće.Za čarape: ponesi neke komotnije, šire čarape da se lako navlače. Ako neće sestre da obuvaju, tu su tetkice (mi smo ovamo imali jednu super tetkicu koja nam je bila extra pomoć), a tu je i poseta - tvoja ili tuđa: uglavnom svi hoće da pomognu - da dodaju, kupe nešto iz grada i tako to.
Isto tako, ako se plašiš da ne napraviš baru u krevetu (a i zbog nekih drugih stvari), nabavi nekoliko pelena za odrasle. I ovamo, nisu baš bile oduševljene za donošenje lopata i to se radilo u određeno vreme na celom odeljenju. Nravno, ako je hića dolazile su. Mada, njih 2 u smeni na najmanje 20-30 nepokretnih pacijenata pa da nas puste svaka po svom ritmu: ne bi to ni maratonci preživeli a u uz to te lopate treba i da operu; a nije jedino što obavljaju.
Pusti ti Vladu: to što tvrdi da se nije plašio?
) jer ipak nisam znala šta me u praksi očekuje a plus toga posle operacije me je čekalo veliko razočarenje, drugi put je već bilo lakše. Ajde da te malo nasmejem (mada, tada meni uopšte nije bilo smešno), prvo iskustvo: Stigne mi poziv iz Banjice i momentalno mi blokira želudac, posle mi se zakoči levi kuk (a treba da operišem desni) i tako me je držalo sve do odlaska na operaciju. Mislim da su svi na Banjici primetili koliko sam sleđena od straha. Onda se malo opustim: u sobi bila jedna starija gospođa već operisana, pa gledala nju šta sve radi, ali... Uh, buđenje iz anestezije i osećaj da mi je 200tona u kuku, pa ne mogu da se pomerim, imala sam osećaj da više ništa ne znam da radim pa čak ni da savijem nogu u kolenu dok ležim - terapeutkinja misli da se ne trudim, a ja zapinjem a ništa se ne primećuje, doktor dođe i teši me kao treba vremena da se sve vrati na svoje mesto a ja bih da letim. Tako, u nekom gotovo nepokretnom stanju sam i izašla iz bolnice. A da ne pričam o bolovima: generalno, postoperativno kuk ne boli puno ali mene je razbijalo: kompletna leđa, levi kuk, desni operisani nije toliko boleo i to me je držalo gotovo do izlaska iz bolnice. Između dve operacije nisam mogla van kuće da hodam bez pomagala jer je levi kuk zakočivao iznenada pa zezala kolena (nikad se nije znalo kada će neko koleno da sevne i popusti). Plus toga tada sam bila u radnom odnosu na određeno vreme kod (polu)privatnika pa mi je bio cilj da se što pre vratim poslu ali trud se gotovo nije isplatio. 
