ganadra napisao:Dragi prijatelji,
iskeno ste me ganuli vasom podrskom i vec mi je bolje, iskreno.
Nisam ja pesimista, cak mislim da sam borac i jaka osoba i mnoge nedace prevazilazim upravo optimizmom i verom da ce sutra biti bolje, ali trenutno mi je izgleda takav period da mi je sve krenulo naopako, ne samo zdravstveno, pa moram to da "svarim", ali naravno da nisam posustala i nadam se boljem i mislim da je to samo jedan los period koji ce proci.
Svima se zahvaljujem na recima podrske i vama zelim sve najbolje.
Malo sam nervozna dok cekam rezultate, ali je to valjda normalno, jer ipak je to neka vrsta presude, pa jos i tegobe koje osecam, ne slute na dobre rezultate, ali ne brinite, ja se tako pripremam i na lose rezultate, kako bih mogla bolje da ih savladam.
Nemojte mi zameriti sto sam pesimisticna trenutno, jer u stvari me nervira ta nemoc, jer ja sam energicna osoba, koja je drzala sve konce u svojim rukama, radila za porodicu i vise nego sto bi mozda trebalo, tako da sad ova fizicka prepreka me izludjuje, sto ne mogu da radim stvari koje sam do sada mogla, ali mislim da je to privremeno, iskreno, i da cu ponovo moci da se vratim starim navikama.
Sve vas jos jednom pozdravljam i zahvaljujem na ohrabrivanju, zaista mi puno znaci.
Draga ganadra, molim te - ti imas to u sebi, da budes "izuzetan pacijent" kako u ovoj knjizi koju sam pominjala, doktor naziva pacijente koji su zivi jer prosto - zele da zive. Od 100 pacijenata 15-20% njih odmah odustane i ode kuci da umre, 60-70% slepo slusaju lekare i zive tacno koliko im oni prognoziraju, a 15-20% su izuzetni pacijenti koji svojim pozitivizmom i zeljom da zive ruse sva predvidjanja i protokole. Ti jesi izuzetan pacijent - normalno je klonuti, ali tvoja je priroda priroda pobednika, ja u to cvrsto verujem!
Nazalost moj otac spada u uonih prvih 15-20%, i evo od jutros placem - juce je bio taj pakao od konzilijuma, gde su bolesnici na smrt cekali u malom hodnicicju satima i satima, 5-6-7 sati, da protrce ispred lekara koje bas briga za sve.I mog oca su otpisali - njemu se na plucima zaustavio od xelode, na mozgu od zracenja, ali se sad prosirio na kosti - i oni su mu dali samo jedno snimanje jednog prsljena na kicmi. A te promene na kicmi su bile i pre tri meseca, i nije bilo daljeg sirenja, i tada mu nisu dali to zracenje. A moj otac, naravno, kad je cuo, samo je okrenuo glavu i odustao - ceo dan juce nije jeo, niti od jutros. To je strasno.
Ali on je takav tip - da slusa ove zvanicne koji uopste ne misle na njega niti vode racuna o njemu a sta god mi pronadjemo i damo mu, on nece. I ne znam sta mi je strasnije - bolest od koje boluje, ili psihicko stanje u koje su ga doveli.
Ali ti se ne daj, Ganadra - tvoja zelja je osnov svakog leka. I moj otac je bio energicna osoba koja se nije skrasavala - onaj mozdani udar ga je "ubio" skoro jednako kao kancer, ali zivot nije samo ono na sta smo navikli - navika se moze i pormeniti, i uzivati u zivotu i ljubavi svoje porodice i bez da se "Radi na normu".
A to sto forum ide dalje i bez onih koji su otisli - to je bolno za svakog od nas pomisliti, da ce jednog dana svet nastaviti da se okrece i bez nas, ali ono sto je u stvari bitno, jeste sta smo ostavili na ovom svetu, a svi ti ljudi su i na ovom virtuelnom mestu, dali deo sebe koji se premestio u neke druge ljude i zivi dalje, i mozda nekog spasava.
Ne predaj, i svakom dobru se samo nadaj, veliki pozdrav za tebe.
