Bojana2311 napisao:Lyki, hvala ti na recima razumevanja i ohrabrenja. Procitala sam tvoju pricu. Tuzno. Imas pravo, ovo moze da razume samo neko ko je prosao kroz sve to.
Znam da ce mi do kraja zivota nedostajati moj tatica. Drago mi je da je ipak, docekao unuka, ali mi je uzasno zao sto nije stigao da uziva u njemu duze. Posto je bio toliko slab, tata ga nije lepo ni drzao, plasio se da ce ga ispustiti. Mi smo mu stavljali bebu u narucje. Umro je 12. marta. Mihajlo je 13. marta napunio 7 meseci. Tata nije docekao ni Mihajlov treci zub... Eto, takve stvari i sitnice mi se motaju po glavi. Pa, onda ti odvratni lekari...Ja ne mogu da veujem, da tvog oca nisu hteli da spasavaju, iako, vidis, ko da mi je podsvest govorila da ne ostavljamo tatu u bolnici pred kraj, rekla sam mami "Oni ga nece ozivljavati, pruziti pomoc, jer je umiruci pacijent"....Medjutim, umro je u snu...
I govorim ljudima "Umro mi je otac", ali osecam da me jos nije posteno prodrmalo, kao da se svaki dan suocavam ponovo sa tom cinjenicom, i svaki dan ponovo cujem mamin glas koji govori "Nema vise naseg tate".
Mnogo je tesko, ali, kao sto kazes, moramo da gledamo napred, u decu. I preguram tako dan.
Ali, kad padne noc, krenu suze u potocima, placem za svojim jedinim taticom.
Jos je sve to sveze, jos ti zjapi otvorena rana koja krvari... Ja sam kao i ti svake veceri kad legnem, kad ostanem sama sa svojim mislima, plakala kao kisa. Svake noci sam se uspavljivala sa suzama. To je trajalo neko vreme, a onda je bilo perioda kad nisam uopste plakala, iako ne prodje dan da ga ne spomenem ili pomislim na njega. A secam se razgovora nekih mesec dva pre smrti, kad je moj muz pomenuo svog oca koji je umro 2010, tata mu je rekao da tek kad prodje neko vreme stici ce ga sva tuga odjednom, i da ce ga udariti svom snagom. Pricao je kako je on sve to prosao kad mu je majka umrla i kako je pravu bol osetio tek nekoliko meseci kasnije kad je postao svestan cinjenice da nje vise nema. Veruj mi da se setim tog razgovora svaki dan, a sto je najgore od svega je sto je 100% bio u pravu. Cini mi se da sam tek sada, skoro 5 meseci kasnije postala sasvim svesna toga da njega vise nema i da ga nikad vise necu videti. E to stvarno boli. Koliko sam samo puta pomislila onako u trenutku da ga pozovem i pitam za neki savet, pa se trgnem u poslednjem trenutku. Juce sam se vratila iz Istanbula, gde sam provela par dana, svakom ovde kupila po nesto, a onda se setila kako bi on samo uzivao u cajevima i alvi koju sam donela... pa me uhvatila neka tuga.. Evo i sad dok ovo pisem teku mi suze...
Cudis se sto lekari nisu pokusali da ga spase... Pa nisu... Generalno oni uopste nista ne preduzimaju kad neko umire, a ima dijagnozu kancer. Smatraju da je pacijent otpisan onog trenutka kad mu je postavljena dijagnoza i da svakako umire pre ili kasnije i da nije vredan spasavanja jer ce ionako da umre. To je nesto sto ja ni sada ne mogu da shvatim ma koliko se trudila. Covece, sedi pored njega i slusa mu otkucaje srca i ceka trenutak kada ce zadnji otkucaj da cuje da moze da upise vreme smrti i ode dalje! Tako hladno i nezainteresovano kao da gleda dzak krompira na pijaci, a ne ljudsko bice od krvi i mesa! I na moje pitanje sta se desava i zasto ne preduzme nesto ona pocinje kako su to metastaze koje su se svuda rasirile i kako je bolje da ovako umre! Ma bolje da cutim... Sta da ti kazem, osim da te sasvim razumem jer delimo istu tugu. Budi jaka, bori se, zivi i dalje, i ne odustaj i ne posustaj ni u jednom trenutku! Zbog sebe i svog oca koji bi sigurno zeleo da ti ne patis, nego da uzivas u zivotu i budes srecna!
Sad cekamo konzilijum da vidimo sta dalje.Svima saljem puno podrske.