prijatelji

[ganadra]

Draga Baks, ova tema upravo tome sluzi, da jedni drugima dajemo podrsku, zato se javljajte sa najmanjim vestima,dilemama, pitanjima......
Morate insistirati da dodjete do prave dijagnoze, jer samo tako ce se sprovesti adekvatno lecenje.
I kod mene je trenutno dilema sta se desava, jer magnetna pokazuje stabilno stanje, a mearkeri luduju. A dok se ne otkrije sta se desava, ja sam bez ikakve terapije.
Pozdrav svima i javljajte se.

[lyki]

Dobar dan svima. Dugo me nije bilo ovde, ratovala sa vetrenjacama, sastavljala sebe, zivotarila po malo, dokacila svaki virus koji je vladao u datom trenutku i tako...
Ganadra, kako si? Znam da cekas neke manje zahvate oko bubrega, i da je stanje neizvesno, ali kako si ti sama, kakve su ti misli?
Juce sam trazeci neke odgovore na ginekologiji iscitala celu temu koju je postavila Tajna.adresa i sokirala sam se kad sam procitala da je vise nema... Ona je bila mojih godina, i ucestvovala je i na ovoj i jos nekim temama i znala sam da je borac i cvrsto sam verovala da ce se izleciti! Mnogo mi je zao sto je vise nema...
Stvarno je ova tema nekako zamrla... Javljajte se ljudi!

[ganadra]

Drago mi je Lyki sto si se javila.
Nedostaju mi stari prijatelji, koji se ne javljaju, nadam se da su bar dobro.
Tajne, na zalost, vise nema, i zao mi je sto ne znam sta se zapravo desilo, jer je tako brzo otisla.....
Ja sam, zacudo, dobro, da ne cuje zlo, dobro se osecam i fizicki i psihicki, i pored svih muka koje imam i koje me tek cekaju. Ali, to moram da obavim, i to tako shvatam. Sto se mora nije tesko.

[nena.nena]

Kao i mnogi ovde dolazim samo kad me muka natera, pa tako je i sad. Mada redovno citam tudje postove.
Moja mama je na kontrolnom CT bila u decembru i sve je bilo ok, pa joj je kontrola zakazana za sest meseci. U medjuvremenu je imala gusenja, jer inace godinama boluje od HOBP, ali smo nekako pregurali zimu.
E sad, na kontrolnom pregledu kod pulmologa (zbog gusenja i bolova sa leve strane u predelu rane) na RTG nisu uocene aktivne patoloske promene, ali ju je doktorka pitala da li imala prelom rebra sa desne strane. To nas je potpuno zbunilo jer nije napisala na nalazu, niti je mami rekla da bi trebalo nekome da se obrati i prekontrolise to.
Mama je prosle godine, malo posle operacije pala niz stepenice i zadobila prelom kljucne kosti sa desne strane. Tada su joj snimali samo rame (jer je to najvise bolelo) i glavu, mada ju je bolela cela desna strana.
Na CT-u nisu nista primetili i napisali su da se na kostima uocavaju samo degenerativne promene.
Pulmolog je sada na maminu konstataciju da je ne boli sa desne strane, samo ponekad malo probode, rekla: to te ne boli, to te je bolelo (sta god to znacilo).
I sami znate sta nas plasi.
Sad, problem je sto mama nece da ide na dalja ispitivanja samoinicijativno (zbog straha verovatno), a kontrola je pocetkom maja.
Vodila sam se mislju da odnesem snimak kod jos nekog doktora da pogleda, ali jedino da ga ukradem, a verujem da ce se mama grdno naljutiti ako sazna (a mnogo je tuzna i depresivna jos od operacije).
Pored HOBP i karcinoma, mama ima i artritis, anginu pektori, skoliozu i osteoporozu (koja bi takodje mogla da uzrokuje prelome).
Ne znam sta da radim.
Pozdrav svima koji se bore (samostalno ili za nekog), dobro je cuti da se drzite. To mi uliva nadu.

[m.defranzza]

Evo da vam se i ja priključim 2008 godine operisala sam karcinom dojke ,odstranjena mi je desna dojka ,moja sreća ,valjda i u bolesti je ima ,da nisu bili zahvaćeni limfni čvorovi u pazuhu.Pošto sam po profesiji zdravstveni radnik znala sam i bez lekarske dijagnoze šta mi je.Na onkološkol klinici su mi rekli da mi nije ništa i da oni to nebi dirali već samo punktirali i to je obična cista.Posle skoro 6 meseci kada me je dojka počela da boli sve mi je bilo jasno i onda sam razmišljala ,znajući šta me čeka šta dalje,dali okončati život ili proći kroz muke i živeti.Zbog dece i muža odlučila sam da živim,otišla u bolnicu Bežaniska Kosa na pregled tu mi je doktor rekao da hitno uradim sve analize i da me prime na odelenje.Mogu da pohvalim onkohirurge svi su vrhunski i pacijenti su im na prvom mestu.Imala sam samo zračenje,i pijem Nolvadex tablete,trenutno imam samo posledice oticanja desne ruke ,čim je opteretim.Moj mnogo veći životni pakao nastaje posle izlaska iz bolnice i bolest mog supruga .Dve godine sam se borila da ozdravi ali nisam uspela 2010godine otišao je u bolnicu , i 4 dana pre svog rođendana ie umro .Nestala je moja najveća podrška,bilo je pitanje šta i kako dalje,deca su presudila da ostanem u životu ,jer 30g braka divnog nemože da se zaboravi .Mnogo je teško kada ste bolesni i treba da se borite a tuga vas polako razdire i uništava ,noćima nisam spavala ,ustajala natečena od plakanja po čitavu noć.Shvatila sam da moram zbog moje dece da živimi ,pošto obožavam cveće i biljke našla sam sajt gde su svi zaljubljenici u biljke i sada radim u životu ono što volim. Na bolest moji drugari i nerazmišljam,ponekad me samo podseti bol u ruci ,gajim cvećke .Toliko za sada PUNO VAS SVE POZDRAVLJAM.

[lyki]

Drago mi je da sam na neki nacin povukla nogu sto se kaze, pa ste poceli da se javljate. Ganadra, vazno je tvoje stanje duha, i drago mi je da si dobro. Zavrsices to sto moras, proci ce i to i onda ce biti sve ok. Drzi se samo i ne daj se! Kad planiraju da ti rade taj zahvat?
Nena, dobro je da nema patoloskih promena na snimku, a to sto je dr primetila je verovatno bio prelom od ranije, cim mu nije pridala nikakav znacaj. Ne znam sta da ti kazem... Mama ti je ionako narusenog zdravlja i jos je i depresivna i ne bi joj se dopalo da se opet seta po lekarima trazeci neke odgovore. Jedino da ti sama probas da dobijes neke odgovore, ali upoznaj mamu sa tom svojom namerom da ne bi burno reagovala kad sazna. Ja sam ista takva. Uvek kopam i ceprkam i ne odustajem dok ne saznam to sto sam htela. Nekad je to dobro, nekad mi se obije o glavu, i x puta sam rekla blazeno je neznanje, ali opet kopam i dalje..
M.defranza, tuzna je Vasa prica, ali mi je drago da ste shvatili da je vazno da nastavite dalje da zivite i da se borite, zbog sebe same i zbog dece. I lepo je sto imate hobi koji Vas ispunjava. Biljke su plemenite i lepe i mogu dosta da pruze.
Moj tata je voleo pcelarstvo i bavio se time do zadnjeg dana. Bas je uoci smrti poceo da sredjuje staru kosnicu i sve je tako ostalo na stolu u radionici kako je ostavio. Stalno je ubedjivao mene i mog muza da nas obuci i uvede nas u pcelarstvo, ali smo mi bili nezainteresovani. Sve smo nekako mislili da ima vremena i da je jos rano... Ostalo je 6 kosnica posle tate, i ja i muz smo resili da nastavimo da se bavimo time, zbog tate i nas samih. Polako ucimo, citamo knjige, nasli smo i pomoc i videcemo kako ce nam ici. Dobro je da su sve kosnice prezivele ovu surovu zimu i smatram to dobrim znakom. Sa pcelama mi je nekako i tata blizi i znam da mu je milo, gde god se nalazio, sto smo resili da nastavimo da se bavimo necim sto je on toliko voleo. Puno pozdravljam sve koji prate ovaj forum, i ne dajte se ljudi! Zbog vas samih i zbog ljudi koji vas vole!

[Bojana2311]

Dragi forumasi,
vise od mesec dana sam posecivala forum, kao gost, iscitavala vas postove, i primala pozitivne vibracije iz njih, jer sam se borila za svog tatu. Nisam se usudjivala da tada pisem, jer sam se plasila neke lose vesti, a pozitiva mi je trebala vise od svega.
Za koji dan ce biti godinu dana, kako su poceli bolovi kod tate, u predelu rebra...dok su ustanovili da se radi o skvamocelularnom tumoru na plucima, sa orozavanjem rebra, proslo je jos dva meseca, bio je to kraj maja. Bila sam preplasena, u sestom mesecu trudnoce, i ja pod terapijom, zbog konstantnih kontrakcija, tata u Beogradu sa takvom dijagnozom, mama, moj suprug i ja u Subotici...
Oko tate su se nasli, sada shvatam, pogresni ljudi, koji su trazili doktora, grudnog hirurga koji ce HTETI da ga operise, jer je tumor bio prevelik. Napokon su ga nasli, i 20.07.2011. je operisan. Izvadili su i metastaze iz jednog limfnog cvora, ostali su bili cisti. Izvadili su mu trecinu plucnog krila i 4 rebra. I, kao, sada je sve ok, jedino treba zracenje (preventivno). U medjuvremenu, dok se zavrsio njegov boravak u bolnici, posle operacije, njegov doktor odlazi na godisnji, i tatu salju i na hemoterapiju (isto preventivno), koju on jako lose podnosi. Mucnine, povracanje, opsta slabost. To se desava u Beogradu. U medjuvremenu je tata stigao malo i do kuce u Subotici, ja sam se porodila 13. avgusta. Medjutim, da nam ne bude dosadno, nase dete, sin, ima genetsku bolest metabolizma, fenilketonuriju, koju srecom, mozemo da drzimo pod kontrolom. Ipak, ja sa sinom u njegovom 16 danu zivota odlazim u deciju bolnicu u Novi Sad, na dodatna ispitivanja. Njemu 16 dan zivota, meni 16 dana posle porodjaja, sa svezom ranom, potpuno neiskusna kao majka, lezimo na genetici, gde ja shvatam, "da i nismo tako lose prosli"...lezimo tamo do 9.09.2011. vracamo se kuci, uskoro nam javljaju da je tati jako lose i da je prekinuta hemoterapija. Mama "leti" u Beograd, spasava ga, on lezi na intenzivoj nezi, gde ga dovode malo u red, i osposbljavaju ga za zracenje, koje je obavljeno od kraja oktobra do 22. novembra. On malo dolazi u Suboticu, malo je u Beogradu, gde je otisao jos 2007. zbog posla. Oslabio je vise od 20 kg. Psihicki je bio jako lose. Sve do 15. decembra, on nekako "gura", malo je poceo da jede, mozda vratio koji kilogram, ali tada pocinju bolovi u predelu ledja i reabara, bas tamo gde je bio zracen. Odlazi kod svog grudnog hirurga, koji ga je operisao da se pozali, on ga snimi rtg-om, i kaze mu "Sve je u redu, vi ste zdrav covek!". Ali, njemu je svaki dan sve gore i gore. Ponovo ne moze da jede, umara se, krvna slika losa, hemoglobin ispod 80, on ne prica o tome, mi znaci to ni ne znamo, u Beogradu je, kad god sam ga zvala, spavao je, pa sam molila babu da ga budi (posto je sa majkom ziveo tamo). Mama i ja smo znale da nesto ne valja, ali smo mislile da je depresija.
Kada mu je vec i glas oslabio, i kada se i preko telefona culo koliko se umara, molimo da ga dodje kuci. Konacno, 3.02. dolazi, a mama kada ga je ugledala, iz istih stopa je zvala onkologa u Subotici, i njega smestaju na onkologiju og 6.02. Tu je skenerom utvrdjen recidiv, metastaze na kostima, a prognoza je bila mesec dana. Za to vreme, on je bio vise u bolnici nego kod kuce. Mazila sam ga, pazila, kuvala mu, dovodila unuka od 6 meseci, da ga razveseli...
Otisao je 12. marta. Zauvek. Tiho, kao sto je i ziveo. U bolnici. Jednostavno mu je srce oslabilo i stalo.
Njegove razultata od oktobra sam nasla pre pet dana. Sedimentacija 120! Hemoglobin 74! Leukociti 20!
Zasto lekari nisu reagovali?
Zasto ga posle operacije nisu poslali kod onkologa?
Zasto?
Zasto bas moj tata?
Posle ovog iskustva, i zivotne skole, posle iskustva sa detetom, u jedno sam sigurna: ne verujem lekarima, dobri su da udare pecat, i to je to. Ja sam ta koja odlucuje o svom zdravlju, i zdravlju svog deteta.
Prokleto boli to sto mi nedostaje otac, ja sam bila, sto bi rekli, "njegova". Jedinica. Prokleto boli nepravda, i ceo ovaj sistem, i politika lecenja kod nas. Lekari daju informacije na kasiku, i samo kad pitas. Sujeta, ili sta vec, ali, pacijenti su u drugom planu. Cak i ono sto sto treba da rade, ne rade.
Kasno sam se ukljucila u borbu protiv bolesti, jer nisam ranije znala o cemu se radi, a i bila sam i ja malo depresivna zbog bolesti deteta. Da mogu da vratim vreme, isto bih sve uradila, ali NA VREME, i borila se do poslednjeg dana.
Uz pravilnu korekciju ishrane, nacina zivota, eliminisanje svega sto ti cini lose, tu ubrajam i negativne ljude, sa rakom se moze ziveti, ne mora uvek da se umre. Kod tate je bilo uzelo maha, bio je jako slab, i bilo je prekasno.
Svima sto se borite, glavu gore, i radite ono u sta VI verujete. Informisite se, i zapamtite VI ste ti koji odlucuju o svom zdravlju i nacinu lecenja!
Veliki pozdrav od tuzne cerke...

[lyki]

Zao mi je Bojana sto ti se sve to desilo, stvarno jako tuzna prica i nazalost veoma cesta na ovim nasim prostorima... Reci utehe nemam, osim mozda da se svim silama trudis da nadjes snagu u sebi i boris se za to malo bice, zenicu oka tvoga. Crpi snagu iz deteta... Bez obzira na njegovu bolest, to malo bice ce biti dovoljan razlog da ne kopas vise po proslosti i da nastavis dalje. Ti svog oca ne mozes da vratis, bez obzira na sve, ali mozes da ga cuvas i dalje u uspomenama koje ste delili. Nazalost, to je sve sto nam ostaje posle gubitka dragih nam ljudi. Veruj mi da sam nebrojeno puta premotavala film i mucila sebe pitanjima a sta da sam dosla malo ranije, a sta da sam ranije uocila simptome, a sta da sam bila tu kad je hitna pomoc stigla, ne bi im dozvolila da ga puste da umre, a sta ovo sta ono... I sta sam dobila? Nista osim ogromnog bola i nemoci da promenim nesto. Ne vredi Bojana da sebe mucis. Htela sam da tuzim dr iz hitne pomoci, ali onda sam shvatila da bi samo sebe na taj nacin unistila, a opet nista ne bi mogla da promenim, moj otac iz groba ne bi ustao... Nisam oprostila greske, pamtim ih sve do zadnje, kao i svaki nadobudan odgovor i drsku rec koju mi je nekad neki dr mr uputio. Zlopamtilo jesam, i to veliko, ali opet idem dalje... Trudim se svim silama... Imam porodicu koja me voli i kojoj sam potrebna zdrava i prava i jaka, i idem dalje.. Nekako.. Dan po dan, nedelja po nedelja i tako sitnim koracima napred. Sudbinu ne mozemo da promenimo. Niko od nas.

[Bojana2311]

Lyki, hvala ti na recima razumevanja i ohrabrenja. Procitala sam tvoju pricu. Tuzno. Imas pravo, ovo moze da razume samo neko ko je prosao kroz sve to.
Znam da ce mi do kraja zivota nedostajati moj tatica. Drago mi je da je ipak, docekao unuka, ali mi je uzasno zao sto nije stigao da uziva u njemu duze. Posto je bio toliko slab, tata ga nije lepo ni drzao, plasio se da ce ga ispustiti. Mi smo mu stavljali bebu u narucje. Umro je 12. marta. Mihajlo je 13. marta napunio 7 meseci. Tata nije docekao ni Mihajlov treci zub... Eto, takve stvari i sitnice mi se motaju po glavi. Pa, onda ti odvratni lekari...Ja ne mogu da veujem, da tvog oca nisu hteli da spasavaju, iako, vidis, ko da mi je podsvest govorila da ne ostavljamo tatu u bolnici pred kraj, rekla sam mami "Oni ga nece ozivljavati, pruziti pomoc, jer je umiruci pacijent"....Medjutim, umro je u snu...
I govorim ljudima "Umro mi je otac", ali osecam da me jos nije posteno prodrmalo, kao da se svaki dan suocavam ponovo sa tom cinjenicom, i svaki dan ponovo cujem mamin glas koji govori "Nema vise naseg tate".
Mnogo je tesko, ali, kao sto kazes, moramo da gledamo napred, u decu. I preguram tako dan.
Ali, kad padne noc, krenu suze u potocima, placem za svojim jedinim taticom.

[ganadra]

Na zalost, ne odlucujemo mi o svom zdravlju, vec lekari, koji nemaju vremena za nas.
Ja vec dve nedelje pokusavam da dodjem do svoje doktorke, da pogleda moje visoke markere i kaze mi sta namerava da preduzme povodom toga, kako bih mogla sa urologom da se dogovaram oko lecenja bubrega. A ona dve nedelje na bolovanju, a ja cekam da se smiluje da me primi, sada kada je konacno pocela da radi.
A svi znamo da vreme ne radi za nas.
I kako onda ja da se brinem o svom zdravlju, kada nemam dovoljno para da idem na privatne preglede, a ovde me niko ne tretira kako treba? A dovoljan je jedan propust i nama zivot ode na drugu stranu.
Draga Lyki, Bojana i svi koji ste izubili nekog, vasi primeri nas uce da moramo biti jos oprezniji, jos pazljiviji prema sebi i svom zdravlju, jer oni koji bi trebalo da se o tome brinu, nemaju ni vremena ni volje. A vi morate dalje. Vasi ocevi to sigurno zele, a vasa deca moraju vam dati snagu da se sa tim suocite.

U bolu i tuzi moramo nastaviti da se borimo, jer to zasluzuju oni zbog kojih patimo.

[Bojana2311]

Postovana ganadra,
zao mi je sto cekate vasu doktorku, vrlo dobro znam da je vreme najveci i saveznik i neprijatelj obolelih i njihovih najblizih. Sramota je sto doktorka nema zamenu, a sa druge strane, zamena mozda moze jos vise da pogorsa stvari, ako nije upucena u slucaj. Da budem iskrena, nisam stigla da procitam sve vase postove, ali sam shvatila da se borite vec duze vreme. Ako imate vremena i volje napisite mi...

U ovoj drzavi sve prolazi na "buku", pa je mozda vreme da ima glasno kazete sve sto ste napisali ovde, upravo zbog vremena koje munjevito brzo tece...

Sutra je polaganje urne mom ocu, i ja planiram da procitam pismo na groblju jer kad ode neko jako blizak, termin govor je suvise sluzben. Nadam se da cu imati snage, jer je on to zasluzio.
Svaki dan sam sve vise svesnija da ga vise nema, ali dolazeci ovde, mozda nekim savetom pomognem nekome, jer me izjeda to sto svom ocu nisam mogla da pomognem.
Za kratko vreme sam od mlade i srecne zene, postala ogorcena i osecam se starijom, a zapravo je to verovatno ovo bolno iskustvo. Sve cesce pomislim, zivot sigurno ima neki bolji plan, ako me je ovako na "brzaka" isamarao sokovima i velikim gubitkom.

Navijam za sve vas, velike borce, i vase porodice, jer je ovo bolest svih nas, i radujem se svakom boljitku.
Ako mogu nekome da pomognem, tu sam.
Imam vremena da procitam, odgovorim, a sto je najvaznije, saosecam sa vama.

[melody.n8]

Evo, da se i ja javim - javila sam se prvi put na ovom forumu 2008, kada je tati otkriven rak debelog creva. Od tada smo prosli pravu golgotu - tata je operisan prvi put, pa dobio neke blage hemioterapije, posle kojih je dobio tesku emboliju - samo Bogu hvala sto je onda preziveo, svi su se cudili, ali niko nije ustanovio vezu hemioterapije sa stvaranjem ugrusaka. Sledece sto je bilo su metastaze na jetri, sto je operisao - i to se ponovilo dva puta, dve operacije, sa sve traumom od pozara u Dragisi Misovicu. Posle druge operacije opet je dobio hemioterapiju, koja je pokrenula ugrusak i tata je doziveo slog. Da sve bude jos gore, morao je da prekine primanje manitola, jer se javilo krvarenje - doktorka je samo mahnula rukom posto je videla da je bio onkoloski bolesnik i rekla sestri da je manje-vise ionako gotov. Ali hvala Bogu, tata je preziveo i to krvarenje koje je bilo zbog cira.
Od tada osim straha od ove osnovne bolesti, borili smo se da ga vratimo u zivot - malo po malo, sada moze da hoda uz pomoc stapa, ali ne samostalno, bez pratnje. Govor i citanje su mu se bili popravili, ali nazalost ove zime se opet pogorsalo - pre par meseci otkrivene su mu metasaze na plucima. To je bio ogroman sok za nas, nisam na to uopste pomisljala, i nisam mogla da prestanem da placem.
Onda je dosla komisija, i od 40 pacijenata koji su svi u istom polozaju, mog tatu s mozdanim udarom i tesko pokretnog su ostavili da bude - poslednji, i ceka nekoliko sati u hodniku. Doktorka je primetila vezu izmedju hemoterapija i stvaranja ugrusaka, i rekla da hemoterapiju moze samo uz pismenu saglasnost, a onda se setila Xelode, i on to sada pije, i rekla bih da mu prija - ali naravno, mesto da mu odmah propisu bar cetiri ciklusa, oni su dali samo dva, kad ne mogu da se vide nikakvi rezultati, a on bi morao opet da se zraci na skeneru, i prolazi magnetnu koja je za njega mnogo naporna, uz sav stres, posle samo par meseci......Nemam reci. Vidim i da drugi imaju slicna iskustva, tako da nemam sta da objasnjavam.
Govor i citanje su mu se mnogo pogorsali, tako da se sad tesko sporazumevamo, a on cesce pada u depresiju. Jako nam je tesko. S jedne strane sam jako zahvalna Bogu, sto je sve do sada prebrodio i sto nema bolova, ali s druge strane vidim koliko mu je tesko a ne mogu da pomognem. On nece da pije sve one vitamine koje smo mu kupili (bili smo kompletirali metabolicku terapiju), nece ni cedjeni sok - ali je promenio ishranu, ne jede svinjetinu, ni masno ni przeno. Voli prazan burek:), i mi smo resili da ne stavljamo prigovore na te stvari - mora u necem uzivati. Jedino od cega mu ne damo da odustane jeste sveza aronija koju jede svaki dan i ja sam ubedjena da mu pomaze i da su mu rezultati bolji od kada je jede. Mi je nabavljamo od proizvodjaca smrznutu, a pre je pio sok.
Licno osecam koliko me je sve to iscrplo - osecam se napetom, i na obicne stvari ne reagujem kao pre, preosetljiva sam - a sve vreme se pravim "nije mi nista". To nije dobro, i nadjoh ovde prijatelje da makar malo oslobodim dusu.

ganadra, i kad krenes kod lekara da ispitujes zasto su ti porasli markeri,molim te da insistiras na svim mogucim snimanjima - tati su recimo jako osetljivi markeri, i cim porastu zna se da nije nesto u redu - ali on je isao na magnetnu i tu niceg nije bilo, i doktor je rekao da se mozda jos dugo "nista nece videti", ali nikom nije palo na pamet da ide na skener pluca jer rendgen ne pokazuje dovoljno. Proveri sve. Plus, naravno, znas i sama da u krajnjoj liniji markeri nisu pouzdani, a posebno je tacno da kod svakog razlicito reaguju.

Ne dajte se, verujte i volite se - to nije sve uvek lako, ali drugog izbora nema.
Veliki pozdrav za sve

[ganadra]

Zao mi je Melody zbog svih muka kroz koje prolazite, ali budite i zahvalni na vremenu koje jos provodite sa svojim ocem, jer verujte, bez obzira na teskoce koje prate lecenje, zahvalni smo sto jos uvek mozemo da budemo sa nasim dragim i verujem da tako osecaju svi vasi oboleli roditelji.

Treba se suociti sa cinjenicom da svako ko je dobio ovu tesku dijagnozu treba da zna da ga ceka dug i bolan put i da onog momenta kada smo saznali za nase oboljenje, mi smo zavrsili sa normalnim bezbriznim zivotom i da je svaki dan koji dobijemo - poklonjen. Mozda zvuci grubo, ali je tako, jos uvek. Rak je zlo, rak je jos uvek u kategoriji neizlecivih, ali nam novi lekovi daju nadu da nam produze zivot i to i cine, sa mnogo losih nuspojava.

Ja sam do pre tri godine bila savrsenog zdravlja, a moj zdravstveni katon je imao samo dva lista.
Sada primecujem niz tegoba, pocev od malaksalosti, zamaranja, lose kondicije, pa do ozbiljnijih oboljenja, kao sto je hronicni cistitis, kao posledica zracenja, kamen u besici kao posledica loseg rada bubrega, a los rad bubrega pocenje uvodjenjem hemoterapije, zatim trnjenje nogu takodje kao posledica hemoterapije, zatim me ceka ta nefrostoma u bubregu i ko zna sta sve jos. Dakle, lecenje kancera zaista nam narusava druge organe, koji su do tada bili zdravi, ali istovremeno to isto lecenje, iako agresivno, omogucava nam da jos malo budemo sa vama, nasom porodicom i prijateljima.

Nisam pristalica uverenja da ne treba koristiti medicinsku terapiju, jer ona unistava druge organe. Na zalost, to je za sada jedini nacin lecenja koji je uspeo da nam produzi zivot, ali i da ga pogorsa u njegovom kvalitetu. Ostaje nam samo nada da ce se nesto promeniti i da ce se pronaci efikasniji lekovi koji ce vise koristiti a manje stetiti, a do tada moramo se boriti sa onim cime raspolazemo.

Verujte, i vasi oboleli roditelji sigurno tako misle, jer vredi trpeti i bol i nelagodnosti, sve dok smo pored vas.

Dok nisam saznala dijagnozu bila sam nezahvalna prema svom zivotu, nebrojeno puta pozelela da umem, nezadovoljna svojim zivotom, standardom, ocekivanjima.... A onda sam shvatila da je sve to sastavni deo zivota, da postoje objektivne okolnosti zbog kojih nismo ispunili svoja ocekivanja, ali naravnno i subjektivne i da ne mogu svi biti lepi, bogati i srecni. I tek kada sam pocela da gubim svoj zivot, shvatila sam koliko je on u stvari vredan, kakav god da je i da se vredi boriti za njega, pa i ako nije savrsen, jer ne postojimo samo mi sa svojim merilima vrednosti vec i nasa porodica kojoj je stalo do nas i da nasa predaja u stvari stvara bol nasim najdrazim osobama, tako da moramo da trpimo sve ono sto nam ne prija, zbog vas, nase dece, unuka, muzeva, roditelja, prijatelja, svih kojima je itekako stalo do nas. Zbog svih vas moramo da se borimo i trpimo sve lose aspekte terapije koju dobijamo, a koja nas u stvari odrzava medju vama.

Zato, ljudi, borite se iz sve snage, jer vredi.

[melody.n8]

Veliki pozdrav, ganadra, i veliki zagrljaj:)

[ganadra]

Hvala