prijatelji

[bobans1983]

Samo da se zapljunem

[Biljaa]

Samo da se zapljunem

Bobans draga mislila sam na tebe kad je bio Djurdjevdan i osetila tvoju tugu.I meni je bilo strasno jer Slavu nismo slavili u velikom drustvu vec smo brat i ja sa porodicama isli kod mame na rucak i tata nam je strasno falio.Sam pogled na mesto gde je on sedeo je izazivalo veliku bol.Dan pre toga je bilo 7 meseci kako ga nema i samo mogu da kazem da nijedan taj mesec,taj dan, nije bio lak a ja se iskreno nadam da ce se vremenom ova tuga makar malo umanjiti i da ce konacno poceti dolaziti i lepe slike i secanje na njega a ne samo oni poslednji dani koji su bili malo je reci strasni.

Dragi prijatelji stvarno mi nedostajete i saljem vam veeeeeeeeeeliiiiiiki zagrljaj.

[bobans1983]

Drago mi je sto si mislila na mene.
Stalno ovde svracam,navikla sam na ljude,cesto mislim na vas
sa mnogima se dopisujem i porukama.

A Djurdjevdan....eh...

Pita me svekrva, da li da stavi vencic na kapiju.
Kazem joj da meni Djurdjevdan donosi samo tugu.
Jako sam volela Djurdjevdan, prva letnja slava.
Sama sam plela vencice,volim da ih svojom rukom ispletem.
Ovaj dan se pretvorio u odlazak na groblje.
Proslo je vec dve godine,od smrti moje bake (5. maja) i muzevljeve (6.maja).
Slike poslednjih dana zivota mog muza iscezavaju,
zamenjuju ih samo lepe uspomene.
To je nacin na koji se priroda stara o nama.
I te uspomene bole ali drugacije.

[bobans1983]

Zao mi je sto vise niko ne shvata svrhu ove teme.

[zujazuja]

prijatelji,
Biljaa, slavko_slavko, bobans 1983 i ostali koji su bili pored mene sa rečima utehe i razumevanja.
Sutra je 5 nedelja kako mi je supruga umrla. Sin i ja smo još uvek u šoku. Mislimo da je to samo neka imaginacija i da će ona odnekud se pojaviti.
1.maj, za njen rođendan bili smo sami, a uvek je bilo veliko društvo.
Forum i dalje posećujem i pratim dešavanja.
Nisam bio dugo prisutan na njemu, oko 3 meseca, ali navika i saosećanje sa ostalim sudbinama me na njega vraća.
I dalje mi nije jasna težina bolesti. Ona je moju ženu zagrlila u bolnički krevet 22.2 i tamo je držala 3 nedelje do 12.3. a onda još 6 nedelja u našem krevetu kod kuće. Za tih 6 nedelja uspela je da primi jednu terapiju Gemzara.
Bolest se manifestuje kao živo blato. Nije bilo momenata koji su bili boljitak, stalno napredovanje do samog kraja.
Užasana boleština.
Ko god joj se odupreo svaka mu čast. On je pobednik.
Ostajte mi u zdravlju. Dragan.

[Biljaa]

prijatelji,
Biljaa, slavko_slavko, bobans 1983 i ostali koji su bili pored mene sa rečima utehe i razumevanja.
Sutra je 5 nedelja kako mi je supruga umrla. Sin i ja smo još uvek u šoku. Mislimo da je to samo neka imaginacija i da će ona odnekud se pojaviti.
1.maj, za njen rođendan bili smo sami, a uvek je bilo veliko društvo.
Forum i dalje posećujem i pratim dešavanja.
Nisam bio dugo prisutan na njemu, oko 3 meseca, ali navika i saosećanje sa ostalim sudbinama me na njega vraća.
I dalje mi nije jasna težina bolesti. Ona je moju ženu zagrlila u bolnički krevet 22.2 i tamo je držala 3 nedelje do 12.3. a onda još 6 nedelja u našem krevetu kod kuće. Za tih 6 nedelja uspela je da primi jednu terapiju Gemzara.
Bolest se manifestuje kao živo blato. Nije bilo momenata koji su bili boljitak, stalno napredovanje do samog kraja.
Užasana boleština.
Ko god joj se odupreo svaka mu čast. On je pobednik.
Ostajte mi u zdravlju. Dragan.

Poštovani Dragane,baš mi je drago da ste se javili.
Šta da Vam kažem jer nevredi tešiti,bol i tuga neprestaju tako lako.Imam utisak da nikad neprodje više od 5 minuta da nepomislim na tatu,neprodje ni jedan ručak da nerazmišljam dal je on to voleo da jede.U svaka šetnji razmišlajm da on više nikad neće proći tuda,ma bolje da više ni nepišem jer inače ovakvu tugu je teško i opisati.A šta raditi,više im nemožemo pomoći a sami sebi moramo i možemo.Ja imam troje dece i zaista veliki razlog za veselje i nadanje u bolje sutra i pokušavam da maksimalno vreme posvetim njima verujem da bi i Vaš sin voleo da Vas vidi nasmejanog i sa verom u budućnost.Ja znam kako je njemu jer svoju majku nevolim da vidim tužnu i pokušavam na sve moguće načine da je odvratim od crnih misli.
Nadam se da ćete opet svratiti jer kao što kaže bobans svrha ove teme i jeste ta.
Ostali prijatelji gdeeeeeeeeeeeeeeeee steeeeeeeeeeeeeee????????????

[gile52]

Драги пријатељи,
свраћам редовно да прочитам шта се дешава, ко се јавља, али сам престала да се јављам јер сам схватила да моја туга због смрти вољеног сина сигурно негативно делује на људе који се још боре са овом болешћу. Ја не могу бити позитивна, јер у мом животу се више не дешавају лепе ствари, не постоји радост. Исувише је боли у свему што се десило у задњих годину дана живота мог сина, и због тога што је био једно умиљато и драго дете које је свакоме помагало, и због тога што је толико веровао у своје излечење да се уопште није потресао око своје болести, све је прихватао као нешто што га је снашло и што мора да се изгура, до задњег свог свесног тренутка је очекивао да се нешто деси и да он преживи, а о болести уопште није причао. То што се толико нормално понашао, што ни са ким није разговарао о болести, што је и нас максимално штедео тиме што нам ништа није причао нити се икада пожалио на нешто за нас је сада још болније, мени као мајци поготово. Бескрајно жалим што није дозволио да макар делић тог бола поделим са њим. Отишао је тихо, усамљено и скромно какав је био. Моје велико храбро дете. Чак сам и у болници више пута добила комплименте од старијих људи у соби да имам дивног сина, да је лепо васпитано дете. Био је миљеник чак и тамо. Данас прочитам у "Вечерњим новостима" да је у Београду јуче умро један новинар и књижевник који се лечио у исто време кад и мој Немања, од кога сам такође добила такав комплимент за мог сина. А иначе, шта рећи? Прошло је више од 7 месеци од његове смрти. Сваког 15. у месецу сачекамо 1,15 ч - време када је умро - пустимо његов клип на You Tube и док гледамо његове фотографије и кроз њих на час пређемо кроз те срећне тренутке заустављене на фотографијама у којима ни сањали нисмо шта ће нам се догодити, загрлимо се, плачемо, сећамо се нашег Немање, ја му очитам молитву за упокојене, а после свако у свом кревету плаче и дуго у ноћ тугује. 3. маја био му је рођендан. Нисам имала снаге да правим вечеру и зовем његове другаре кући, да их гледам и слушам како весело чаврљају а њега више нема, него сам послужење однела на гробље и они су дошли тамо, да се скупимо око Немањиног гроба и присетимо њега. Они су му за рођендан поклонили клупу за гробље, коју је један од њих сам направио. Вечерас његови другари који чине његову музичку групу "Illegal Sound Crew" и остали његови другари праве меморијални концерт посвећен њему. Штампали су овим поводом и мајице на којима на полеђини изнад лика у сенци стоји Немањин надимак из групе, Ceremonyo, (донели су нам мајице на поклон данас поподне), а тај надимак је добио јер је био прави церемонијал-мајстор, увек је све организовао, обезбеђивао, јурио за све и свашта. Такође и планинарска манифестација која се у нашем месту одржава традиционално почетком априла већ 14 година, на којој буде и преко 1.000 учесника, ове године је посвећена њему, јер је био и планинар. Лепо је да постоји и у сећањима других људи, али то не умањује нашу тугу, поготово моју. Бол остаје, а како време пролази, кад умре вољено дете бол и недостајање су све тежи. Пошто свима осталима живот нормално тече, човек почне да се осамљује и повлачи. Не могу да чаврљам с људима тек тако, нисам у стању да их стварно слушам, а сви остали проблеми ми делују нестварно и небитно у односу на смрт вољеног бића. И као што Биља каже, и ја сваки пут кад седнем да ручам помислим "Ово је Немања волео"... Знао би да каже "Ово ти је одлично"...
Иначе, тачно је да не бисмо требали бити овако негативни због других људи, али на крају крајева ова тема и јесте постављена управо због овакве врсте "разговора", тако да сам се на ово прозивање Бобанс и Биље на крају поново јавила. Жао ми је ако сам неког растужила, али још се нисам изборила са својим болом и тугом.
Надам се да ће се јавити и остали - Кат, Евелина, Дупла бака, Слађанеца, Сикипардик..
Поздрав свима, и што би рекле бабе - не замерите што сам опет мало отегла.

[bobans1983]

Drago mi je sto ste se javili.
I teske trenutke treba podeliti s nekim.Ja sam imala tu srecu da su, moja porodicai prijatelji, bili
uz mene i moju decu,nema svako tu srecu.S nekim ljudima sam se nocima ovde dopisivala
posle smrti njima dragih osoba.Ne zato sto ja glumim forumskog psihologa, nego zato sto
su i meni drugi na taj nacin pomagali.Najvise kat, svojim mudrim apostolskim savetima.
Svratite ovde kad god vam je tesko,ili samo da vidite koga ima.
Ovaj nas nesrecni podforum i ova tema su nekima jedino utociste.
Jos jednom cu ponoviti da sam (zbog produzetka bolovanja) otisla kod psihijatra.
Koji mi je inace skolski drug (bolovanje mi je tada produzio)
Savet je glasio:mozes da kukas, da places, sta je tu je.
Veoma umirujuce.Mogu slobodno da tvrdim da su mi vise pomogle reci utehe od potpunih
laika ali ljudi koji su prosli tragediju slicnu mojoj.
Mila veoma si hrabra zena, moras dalje.Budi sigurna da tvoj sin ne bi voleo da si toliko tuzna.
Svojim pokojnicima cinimo veliku stetu svojim suzama.
I ,molim te, ako nekada u nekom manastiru vidis neku duhovnu knjigu, obavezno kupi
da vidis samo, kako ne znamo da se ponasamo i da se nosimo sa smrcu,te kako svojim
pokojnicima nanosimo veliku stetu svojim ponasanjem.
Sad mogu slobodno da se jave lekari sa savetima i misljenjima da sam ja "zastranila" ali
budi sigurna da sa verom u Boga to nikako ne mozes.
Ljubim te.

[gile52]

Бобанс,
ми смо баш везани за цркву. Деца су одмалена с нама ишла у цркву, похађали су школу веронауке (Немања је чак добио награду као најбољи полазник прве генерације те школе у нашем насељу), певали су у дечјем црквеном хору и учествовали увек у свим приредбама, а муж и кћерка годинама певају у црквеном хору (она је због студија имала прекид неколико година). Имамо много црквене литературе, често смо у прилици и да разговарамо са свештеницима, јер смо са њима и у личном контакту, а волимо и да обилазимо манастире. Ипак, све оно што сам до сада прочитала или што ми је речено у таквим разговорима некако се потисне у делићу секунде кад погледам у очи мога сина на великој фотографији која стоји на зиду собе, која је толико стварна да - кад мало дуже гледам у његове очи и тај благо назначени његов осмех - имам осећај да је жив, и како га гледам тако почињем да се пуним тугом и болом који раздире, и крећу сузе. За ових 7 месеци сам се у таквим тренуцима присетила безброј ствари које сада чине моја силна кајања и кидају душу. Осим туге што је умро неког кога волиш највише на свету и за кога би све учинио, највише мучи управо то што у тренутку кад постајеш свестан да тај неко одлази уједно постајеш свестан да заправо ништа не можеш да учиниш за њега, иако би желео. Мајка сам, силно сам желела да му спасим живот, баш толико силно сам то желела колико сам се радовала кад сам му га дала, кад се родио, а ништа нисам могла да урадим. То је страшно. А онда сам почела да враћам филмове и да размишљам "Што нисам ово, што нисам оно..." и кајања, кајања, кајања. Прошло је и пола године кад ми је тек у једном тренутку док сам била на гробљу код Немање синуло како се нисам снашла у још једном детаљу, који можда изгледа као ситница, али мени је сада страшно жао што се нисам ту снашла. Наиме, донела сам му неке књиге да их чита, у нади да ће те књиге моћи мало да му скрену пажњу са његове болести. Међутим, иако није хтео да ме растужи и ништа ми није причао колико је заправо у тешком стању, већ недељама није ни јео, једва је могао да се покрене, атрофирали су му мишићи и одумирао је, јер су му све ћелије у организму биле малигне, није хтео да ми каже да не може ни да држи те књиге а камо ли да чита. А ја сам мислила да га мрзи да их чита, па га нисам гњавила с њима. Требало је да прође пола године од његове смрти да се сетим да сам требала да седнем крај његовог кревета и да му читам те књиге, вероватно би га мој глас успавао као некада кад је био мали а ја му пред спавање читала књиге. Наравно, да је умирао код куће, сетила бих се тога, било би све некако присније, у болничкој соби у којој су поред њега лежали и умирали и други болесници, који можда нису били расположени да слушају мој глас, свакако нисам могла да читам књиге и седим сатима и сметам тако тешким болесницима. Када је ушао у стерилни блок, више није било места било каквом читању књига. Али, мени је ипак жао што и то нисам урадила за њега, негде између та два стања. Ето, такве ствари се само појаве у подсвести, и сав онај мир који на тренутке добијем док слушам црквене песме на литургији зачас нестане, и поново почиње туга и бол. И тако стално.
Али, опет пишем на теми коју посећују и други, зато прекидам. Само сам хтела да кажем овим примером колико ми је тешко да себе убацим у неко стање мирења са смрћу мог детета, не идем ми од руке, уз сав мој труд и труд људи око мене. Једини мир заиста осећам док слушам наш хор док саслужује за време литургије, и у разговору са родитељима дечака из Краљева који је умро само 13 дана иза смрти мог сина, с којима се сада дружимо, јер нас је несрећна смрт наше деце зближила. Са њима се потпуно разумем. Са њима могу и да ћутим, а све што се дешавало мом Немањи и њиховом Н. превише је слично, истоветно, не морамо ни да завршавамо реченице.
Поздрав свима, само да знате да стално навраћам и гледам ко се јавља и шта се дешава, али сам се повукла из ове преписке баш због туге која је и даље присутна у мом срцу и у мојој души, а која сигурно никоме овде не може бити пријатна. Шта је с Верицом и Лакијем?

[bobans1983]

Javice se, samo ne stizu.
Pozdrav svima...

[kat0404]

Dragi moji,
Kako ste?Zivot je neprestana borba.Jedna ti se zavrsi, krece druga.Neke dobijamo,neke gubimo,a najteze su borbe sa samim sobom.
Veceras krecem za Ostrog.Ako neko zeli moze da mi posalje imena ,svojih dragih ,na pp.
Pozz.Kat

[sanči]

Samo da pozdravim prijatelje!

Ja se zaista urijetko javljam, okupirana sam i previše novim poslom pa ne stignem. Ali mislim na sve Vas i držim palčeve svima koji se bore! Poseban pozdrav za Bobans, Kat, Evelinu i Suzi..

[oldtimer]

Da se prijavim...

Nemam pojma koga su sve hapsili, zasto&kako po IORS, ali juce je sve funkcionisalo uobicajeno - bila sam na redovnoj kontroli, cekala sam manje od sat vremena (po obicaju), doktorka me je malcice grdila (isto po obicaju), rezultati su OK (hvala Bogu!!), a kontrolu kod hirurga za stitnu zlezdu su mi zakazali vec za mart iduce godine, (Ruku na srce, nisam bas insistirala na nekoj brzini, verujem da bi mi zakazali neki skoriji termin da sam ih malcice pritisla).

Klima je besprekorno radila, sestre uobicajeno ljubazne&fine (uobicajeno za IORS, inace mnogo, mnogo ljubaznije nego na drugim mestima, prim.aut.), cak nije bila ni velika guzva, tj. moglo je da se lepo sedne dok se ceka.

Jednom reci - sve najlepse!!

[verica70]

Draga Mila i svi prijatelji dragi sa foruma,bas tako draga moja ,javicemo se ali ne stizemo,a danas sam osetila ogromnu potrebu da se javim da vas sve od srca pozdravim da vam kazem i ako mi ovo vreme koje je proslo kao u snu da sam bila u mislima sa vama proveli smo mesec dana u bolnici ,a onda napustili sve i evo nas u Moskvi koliko neznam jeste od 13 ali to izgleda mnogo vise moja Jocika me svaki dan pita kada cu kuci jesam li joj kupila dve suknjice dve majice i haljinicu...nisam jer je sve preskupo Stefo je starij sada ce u prvu godinu on je svestan svega ...a ja nisam svesna kako cu Joci reci kada se vratimo 13 da se vracamo 8 avgusta nazad...ceri od pet ipo godina...Laki je bolje hvala bogu krvi u urinu skoro da nema fleka koju su opisali kod nas kao bradavica je skoro nestala a bila je velika sirila se malo vise usne i isla prema oku .Dobila sam veru i nadu veliku ovde iz nize klase je mrvica nas ima par nasih doktora jedan sebe leci dvojica sa decom i prof.med.fakulteta
anesteziolog sedma u svetu sa rodjakom mahom stranci dve porodice jos nizeg statusa kao mi ...Poruku koju sam dobila od prijateljice zelim da uputim svima vama jer ja sve vas smatram za porodicu jedini smo mi ti koji se razumemo...
U najgorem trenutku zivota kada te sudbina saplete i obmane bicu tu da ne dozvolim da te necije reci ili dela pogode..
I kada imas osecaj da ti se rusi svet dacu ti krila da napravis let.I kada pomislis da nema razloga zbog kojih na ovoj zemnji stojis,recicu ti da bi taj isti svet bio prazan da ti nepostojis...Sve vas od srca ljubim i pozdravljam . Svima obolelim da Gospod mili pomogne da ozdrave nama koji smo uz njih razuma i snage da istrajemo dragoj Mili i drugim majkama da pokaze put kako napred.. pozdrav sa verom i nadom u bolje sutra nedostajali ste mi punooo...

[gile52]

Драга Верице,
дуго нема вести од тебе, а то на овом форуму увек буди помисао на нека лоша догађања, тако да је ово свакако лепа вест. Драго ми је да сте стигли до Москве. Уз обиље разних шарлатана на све стране, па и у Русији, још увек некако верујем у руску медицину. Надам се да ће ваш боравак тамо бити користан за Лакија, па самим тим и за целу твоју породицу. Кћеркица ти је мала и зато је тако безбрижна, што је нормално. И добро је да ће бар неко у породици преживети ову Лакијеву болест и све ове муке у неком незнању, и да ће из свега овога она изаћи - условно речено - неоштећена. Можда у њеној дечјој безазлености и ви остали нађете мало радости и довољно снаге за борбу која још траје. Када си већ у Москви, искористи да обиђеш њихове познате цркве и манастире и да се помолиш за добар исход овог лечења. Верујем да је и њему већ доста свега, отегло се, али мора да нађе снаге да издржи. Мора да схвати да оваква лечења трају годинама и да мора да издржи, како год било и напорно, и мучно, и болно, и дугачко, дугачко ... Мој син је очекивао да ће његово лечење да потраје 3 године, и сасвим је мирно то примио. Кад човек прихвати болест као неминовност и кад се помири с тим да то може да потраје и дугачко онда ваљда лакше и подноси све што следи ако то прихвати као део свог опоравка. Волела бих да се на овом форуму појави бар неко ко је оболео од ове страшне болести а да се излечио без оваквих успона и падова, без тих добрих и лоших фаза наизменично по безброј пута. Овако стално иду надања, радовања због побољшања, па разочарења кад наиђу лоше фазе и кад све крене низбрдо. Али, све то није наша воља, па само можемо да се трудимо да се понашамо што боље у таквим ситуацијама, на своју корист. Ваљда ће и Лаки имати снаге да све то издржи, како год било напорно и дуготрајно. Желим вам све најбоље, а ти се јављај кад год буде нешто ново. Барем нисте у Русији у децембру или јануару, када је -30 степени па и више. И то је нека мала погодност.
Пуно поздрава теби и Лакију, а такође и свима осталима са форума, надам се да су сви добро, па и они који се већ дуго не јављају,
Мила
П.С. Хвала за ону поруку, лепа је, а надам се да ћеш заиста имати снаге да истрајеш.