Preziveli 5 i vise godina

[ganadra]

Divno!
To nam treba!
Osobe koje su prosle sve ono kroz sta mi trenutno prolazimo i na kraju dosle do srecnog kraja. Treba nam potvrda da ova bolest moze da ima srecan kraj.

I slazem se u potpunosti sa tobom da covek treba da se ponasa onako kako oseca.
I ja sam u pocetku probala sve te stvari koje su verovatno svi probali, bar nesto od alternative, i shvatila da svako od nas najbolje zna sta mu prija a sta ne i da shodno tome treba da se ponasa.

Sve najbolje i u buducnosti.

[BAKS]

Zdravo svima!Vidim da ova tema nije aktivna vec neko vrijeme,pa sam htjela da to promijenim i pozovem ljude da pisu.Moja strina je operisana od raka dojke 1986 god. ne znam tacno koje vrste ,jer je ona uvijek izbjegavala pricu na tu temu.Ja sam tad bila mala i ne sjecam se toga.Ali se sjecam kad je drugi put nakon 12 god. ponovo morala na operaciju druge dojke.Znam da su joj otkrili u drugoj dojci na sistematskom kad je trebala u penziju.Znam da je tad pricala da je isla na zracenje i hemoterapiju.Moja strina je i dan danas ziva.Ima jedan momak koji je operisan negdje prije 4 god. imao je tumor na testisu,operacijom mu je ostranjen .Isao je na hemoterapiju i imao je metastaze na jetri i plucima.Sad je super niko ne bi rekao da je bio bolestan.Tad je imao 18 god.Znam par ljudi koji su operisali tumor na debelom crijevu koji zive vec po 12 i 15 god.Moj tata je operisao tumor na debelom crijevu prije vise od tri god. sad mu se vratio na pluca.Ali mi cemo se boriti i dalje ,jednu bitku smo dobili a nadam se da cemo i rat.A to zelim i vama svima sto se borite sa ovim opakim neprijateljem.

[Daenerys]

Evo i ja da se ukljucim super je ova tema, pozitivna.

Spomenucu iskustvo moje drugarice iz osnovne skole. Bili smo 7 razred kada se razbolela (znaci 13-14 godina) secam se kao juce da je bilo kako je umorna, ne moze da radi fizicko i ima neke cudne velike modrice po nogama, jos je govorila tada "joooj ne znam gde sam se udarila". Uglavnom ubrzo je prestala da dolazi u skolu, uskoro smo saznali da se razbolela, leukemija je bila u pitanju. E, sada ja zaista ne znam tacno koja je vrsta bila i stacne detalje. Lezala je u decijoj bolnici u NS. Ne znam kako je sada ali tada su bili kao stakleni boksovi u kojima su bili maleni pacijenti. Imala je ljubicastu posteljinu. Isli smo joj onako u grupne posete mi drugari iz razreda i secam se da su nam se njeni roditelji uvek zahvaljivali mnooogo. Uzasno je izgledala, mrsava, pa ne da se to opisivati. Vratila nam se u 8. razredu i zarsila zajedno sa nama osnovnu skolu.
Danas je ona udata i ima decu ))). Sve se to desavalo pa pre dvadesetak godina.
Eto to je mnogo vise od 5

Sve najbolje svima, i onima koji boluju samo hrabro i onima koji kao ja paze na nekoga sebi bliskog ko boluje. Boriti se moramo ))

[santa]

Evo i ja da se ukljucim super je ova tema, pozitivna.

Spomenucu iskustvo moje drugarice iz osnovne skole. Bili smo 7 razred kada se razbolela (znaci 13-14 godina) secam se kao juce da je bilo kako je umorna, ne moze da radi fizicko i ima neke cudne velike modrice po nogama, jos je govorila tada "joooj ne znam gde sam se udarila". Uglavnom ubrzo je prestala da dolazi u skolu, uskoro smo saznali da se razbolela, leukemija je bila u pitanju. E, sada ja zaista ne znam tacno koja je vrsta bila i stacne detalje. Lezala je u decijoj bolnici u NS. Ne znam kako je sada ali tada su bili kao stakleni boksovi u kojima su bili maleni pacijenti. Imala je ljubicastu posteljinu. Isli smo joj onako u grupne posete mi drugari iz razreda i secam se da su nam se njeni roditelji uvek zahvaljivali mnooogo. Uzasno je izgledala, mrsava, pa ne da se to opisivati. Vratila nam se u 8. razredu i zarsila zajedno sa nama osnovnu skolu.
Danas je ona udata i ima decu ))). Sve se to desavalo pa pre dvadesetak godina.
Eto to je mnogo vise od 5

Sve najbolje svima, i onima koji boluju samo hrabro i onima koji kao ja paze na nekoga sebi bliskog ko boluje. Boriti se moramo ))

bas smo se obradovali na ovoj prici i zelja mi je ....svi koji su bolesni da imaju ovakav zavrsetak....

[ganadra]

Drago mi je sto je ova tema obnovljena.
Javljajte se ljudi, znam da postojite, nemojte da vas mrzi da pisete, vasa pozitivna iskustva nam ulivaju snagu.

[biseri]

Zaista je dobra tema. Teško je sa drugima podeliti nesreću, ali je pošteno da se javimo i kada prođe određeno vreme (na reću) a ne samo kada pri otkrivanju bolesti tražimo pomoć.
Teška bolest otkrivena mi je oktobra 2008.godine u 48 godini. Prva dijagnoza Non hočkinov limfom niskog intenzitete, ali 2009.godine je definitivno utvrđeno da se radi o Mantle ćelijskom limfomu koji spada u grupu agresivnih limfoma, a doktor kaže "veoma nezgodan limfom".
Pre šokantne istine, primećivao sam uvećanja kod prepona, ali nisam tome poklanjao pažnju, mislio sam da sam istegao prepone jer sam bio fizički dosta aktivan. Uporedo su krenula nenormalna preznojavanja, često do toga da sam menjao jastuk. Osećao sam često ogroman zamor ali sam to otpisivao na neki virus i slično. Zamor se pojačavao do te mere da sam pravio pauze posle prvog sprata uz stepenice. I dalje kod doktora ne odlazim. Volim da pecam, sećam se dobro, septembra 2008.godine na pecanju dok sam se saginjao počeo sam često da mokrim, to me je prinudilo da se ipak obratim doktoru. Onako u uniformi (oficir sam) odlazim kod hirurga-poznanika, on me pregleda, nalaz krvi itd... šalje me na ultrazvuk, tamo se neka sestra neprestalno šali sa mnom, međutim kada je otpočet ultra zvuk ona onako preko doktora gleda u ekran.... i više se ne šali sa mnom. Tog trenutka sam pomislio da možda nešto nije u redu. Po prvi put u životu sam pomislio na bolest. To je za mene bilo nezamislivo (zvali su me čovek stena i sl), za mene je važilo mišljenje okoline i kolega da sam "neuništiv" i razni drugi epiteti u korist mog organizma gena i sl.
Taj hirurg poznanik posle prvih pretraga kaže ajde ti na VMA ovde smo sve ispitali, u redu je. Mislim se odlazeći ka VMA, zašto me šalje tamo kada je sve u redu, preventiva i oprez doktora, tešio sam se. Na VMA me primo isto hirurg, pregleda po vratu, ispod pazuha i tako redom i kaže sestri da ide sa mnom kod drugog doktora (ni neznam gde još uvek). Ja sav važan, mislim se još uvek poštuju čin i avijaciju, čim me šalje u pratnji sestre (bitno mi je da ne čekam red). Shvatio sam da idem kod doktorice na kabinet za hematologiju kada smo ušli, jer mi je supruga njen pacijent zbog anemičnosti. Posle prepoznavanja, doktorica je mislila da sam zbog supruge tu. Pokažem joj papir-uput od prethodnog lekara i onda kreće sve.....
Pregled, odmah slanje na punktiranje-citologija, koja je bila gotova do 13 časova. Pri preuzimanju nalaza sa smeškom pitam sestru da li je sve u redu, ona kaže reći će vam doktorka.
Sa nalazom kod doktorke, ona sve ono čita i odjednom su joj vlažne oči, meni ništa nije jasno i mislim da umišljam. Ja da prekinem tišinu govorim da požuri jer treba da se vratim na posao. Ona počinje sa onim....."znaš ti si izuzetno jak... kad te vidim u toj uniformi prosto ne mogu a da ne vrištim od muke...." Pitao sam je šta hoće da mi kaže i ona baš nespretno govori, mnogo govori, ali ja nikako da shvatim šta u stvari ona priča, jedino što shvatam je da se ne sekiram i da treba od sutra da legnem na dalja ispitivanja. Ona meni govori to je jedno maligno oboljenje moraš sakupiti snage očekuje te težak period itd... Sve u svemu ja njoj govorim da je sve u redu nije ništa strašno (ali ja još uvek nemam pojma šta ona meni priča), ja sam u fazonu "dobro je što nije benigno". Totalno sam pobrkao šta je bolje ili lošije. Ustvari jedva čekam da izađem napolje pa da na miru razmislim šta mi je rekla. Zato što moje shvatanje njenih izgovorenih reči nikako ne ide uporedo sa njenim već suznim očima.
Izlazeći napolje javljam supruzi mobilnim da je sve u redu "imam samo neki maligni limfom". Neverovatno, ona prekida vezu. Ja krećem na posao i kada me je posle 5 minuta pozvala sva uplakana, tada sam shvatio da imam RAKprekinuvši vezu. Sam u kolima, stajem palim cigaretu, prevrćem sve po glavi što je doktorka rekla, njeno ponašanje, plač moje žene. Glas u meni mi govori da je sve to greška, ne izgledaju ljudi koji imaju rak kao ja, nastavljam dalje, stižem kući svi palču....
Kreću pretrage, ustanovljava se prva dijagnoza (naknadno je potvrđeno-pogrešna), IV stepen metastaze zahvećeno mnogo toga i zahvaćena i koštana srž.
Porodica prijatelji kolege savetuju, predlažu svako na svoj način, jedi ovo ili ono, alternativna medicina, bioenergetičari, čitanje WEB strana do iznemoglosti, a prognoze doktora "zavisi od organizma". Odlazim na pecanje na jezero koje mnogo volim 15 dana. Tamo odlučujem da se totalno prepustim medicini, apsolutno ništa od alternativne medicine nisam ni probao do danas. Ne zato što sam siguran do to nije dobro, nego zato što sam tako odlučio.
Počinju hemioterapije na vakih 21 dan, protokol R-CHOP, posle prve odmah odlazim na moje jezero, kampujem 18 dan ujutru provlačim ruku kroz kosu, u ruci ostaje ogroman pramen, probam nekoliko puta da povučem, puna šaka kose. Razmišljam to je to, rekli su mi. U obližnjem selu se šišam do glave i nastavljam da pecam, u društvu sam. Pečenje, jagnjetina, prasetina čak i crno vino, kao i inače. Slede hemioterapije, CT i ultrazvuk pokazuju da se žlezde ne smanjuju onako kako bi trebalo. Posle šeste, doktori menjaju protokol i počinje kemioterapija po nekom FC protokolu. Med.sestra mi govori da samo nas dvojica primao to. To se prima 3 dana za redom. Malo mi je teže od te hemioterapije, ali ipak posle svake na vodu.... . U načinu života bukvalno ne menjam skoro ništa. Jedino ne idem na posao u to vreme. Posle isprimanih ukupno 10 hemioterapija CT pokazuje da skoro da nema uvećanih žlezda (juni 2009.godine). Pamtim svoju radost kada sam video nalaz i kada mi je doktor to saopštio. Rekao mi je da sam sad u remisiji, da sam pun "otrova" da idem negde i da zaboravim na VMA, odgovorio sam mu da i ja ne mogu više da ih vidim . Medjutim pokazao sam mu da imam veliko zadebljanje u predelu ispod leve strane stomaka, odnosno da skoro ništa nije splasnulo, na šta je odgovorio da je CT čist i da to nije to. Znate već.... ja na vodu kod prijatelja mesec dana, pa mesec dana kod mojih na kopaonik, pa sve redom što volim, sreći nema kraja.
Povratak na posao, kolege čestitaju "znali smo mi da si ti nesalomiv, ni rak ti ne može ništa". Hvata me posao, zamah, radi se dosta, da nadoknadim sve što sam propustio......
Oktobar 2009.godine, redovan pregled-sistematski. Kaže drugar (radi na VMA) ajde kad si već tu da uradiš ultrazvuk toga što ti je ostalo zadebljano. Radiolog me pregleda..........mršti se, vrti glavom......nervira me. Završava i uzima olovku i piše nalaz. Šalim se sa njim i govorim da još nisam postao general, pa ne mora odmah da piše (znam da se to čeka). On ćuti....daje mi nalaz sa "škrabotinom" u kojem vidim dobro poznatu rečenicu "veliki paketi uvećanih limfnih žlezda promera i do 10 cm.", upućuje me odmah kod hematologa. Hematolog, baca papire, ljut, besan, govori mi "biseru to je relaps, kako tako brzo". Nije ni meni jasno, ali ja stalno razmišljam da je ono zadebljanje bilo tu i u junu.
Prijem, detaljni pregledi, biopsije koštane srži, punkcije i sve redom, nova biopsija limfne žlezde. Najgore je od svega što sam mislio da sam se izvukao, sad ponovo sve... Još gore je što sad vidim da mi 10 hemioterapija nije pomoglo. Nastavljam da radim očekujući rezultate biopsije izvađene žlezde. Do tada uporno tražim odgovor po web stranama šta se desilo, šaljem patohistološki nalaz na sve strane, dobijam odgovore da u jednom delu tok prvog nalaza stoji nešto ne logično i da se možda radi o nekom Mantle cell limfomu za koga mi kažu da je agresivan i mnogo nezgodan.... Stižu detaljni nalazi, dijagnoza baš to Mantle cell lymphoma. Ponovo prijem na VMA. Tamo mi otvoreno saopštavaju da je prvi nalaz-dijagnoza pogrešan, da sam dosta hemioterapija primio (deset) da moram započeti sa protokolom (savage) po metodi E-RSHAP, da su to jako teške hemioterapije, posebno što sam ja već primio deset, a od zadnje nije prošlo ni 5 meseci. Kažu ako mi bolest ispolji senzitivnost, onda će prikupljanje mojih matičnih ćelija, pa posle četvrte salvage terapije transplatacija matičnih ćelija koštane srži. Izlazim sa VMA i znate već gde idem.....jezero 10 dana, kopaonik oko 10 dana. Verujte mi uživam u svakom zalasku sunca i u svakom novom jutru, ne menjam ništa u načinu života, prasetina, jagnjetina, po neki som, malo crno vina, a bude i po neka rakija. Jedno veče sam se i napio, onako uz muziku na jezeru sa dobrim prijateljima. Nisam ostavio pušenje, ali sam smanjio na oko 10 cigara dnevno. Fizički sam mnogo aktivan ali me ponekad izdaju noge i ruke, malaksao sam, dosta iscrpljen, krvna slika loša (leukociti 1-2; eritrociti oko 2; trombociti oko 80), ja sam u priprodi u šatoru, a novembar mesec.
Prijem na VMA, počinje ta salvage hemioterapija, 5 dana sam prikačen neprekidno. Pre toga me buše stavljaju CVK (vrat). Najviše mi smeta što sam manje pokretan tamo na VMA, moram da vučem onaj stalak svuda za sobom. Posle prve prikupljanje matičnih ćelija, doktor kaže biće izgleda nešto....nada (jedinac sam i znam da je teško naći srodne). Izlazim sa VMA, mnogo sam umoran (smoren što bi deca rekla), posle dva dana odlazim....znate već gde, ali ne mogu da nosim torbe, na kampovanju-pecanju jedva da mogu da zabacim štap, kada upecam šarana jedva da mogu da ga podignem, posle nekoliko dana upornosti sve ide lakše. Ne sedim, ne ležim, hranim ribu pecam, uveče sa društvom opet roštilj, pečenje, peka, vino i dr... . Petnaest dana prođe brzo, opet na VMA sledeća hemioterapija. Izlazim, posle prve noći u kući, ujutru mučnina, povraćanje (prvi put od početka bolesti), osećam slabost, kolena klecaju, nije mi dobro, sam sam. Neki u školi, neki na poslu, deda i baba na pijaci. Jede mi se slatko krećem prema kuhinji.............
Prekid filma, bude me (posle jedno pola sata) deda mi gura vodu u usta....galama vika dreka, osećam čokoladu u ustima. Dolazim sebi polako sebi (kažu pao mi šećer) pa sam pao u nesvest. Nakon dva dana odlazim.....jezero i sve ono redom.
Nastavljaju se hemioterapije, pripreme za transplataciju, doktori vrte glavom, nisu zadovoljni sa postignutim učinkom. Slušam stalno ostale pacijente, pričaju mi koliko je teško u onom "izolacionom boksu".
Maj 2010.godina, posle četvrte salvage hemioterapije i pecanja-kampovanja u prirodi, prijem i odmah u izolacioni boks.
Odmah su počeli problemi, svuda oko mene zid. levo vrata sa staklom-interfon. Počinje panika, ne mogu da izdržim ni jedan dan. Nemam problem sa zatvorenim prostorom, mnogo toga sam u avijacijskoj karijeri pregurao, ali tu situaciju ne mogu. Nedostaje mi vazduh, samo da me malo puste da izađem. Ne može. Nikako da se smirim i odmah razmišljam o nekim sedativima. Zaista veliki problemi. Počinje ta "visokodozna" hemioterapije sa kojom se "ubijaju" ćelije. Potpisujem one papire. Internet kaže 65% preživljavaju transplataciju, a za bolest je sve neizvesno. Boraveći na VMA vrlo često smo svedoci nesrećnika koje iznose iz tih bokseva (uvek počinje sa visokom temperaturom a završava se sa čaršavom preko tela).
Sve je to slika urezana u glavi i osećam strah, kako nastaviti, kako biti pozitivan, kako biti jak. Zbog neke "blokade" glava me ubija od bolova, ne volim da mi dolaze u posetu, ne mogu da pričam sa njima telefonom da ih gledam kroz ono staklo na vratima, ne mogu da im gledam suze u očima, ne mogu da podnesem njihove pokušaje veselosti.
Tako što se mora biti svestan da se nazad ne može. Mora se biti svestan da sam teško bolestan, mora se biti svestan da možda neću preživeti. Nikako se ne treba lagati. Mora se biti 100% u situaciji. Nikako se ne sme u melanholiju, apatiju, samosažaljenje. Nikao se ne sme razmišljati zašto baš ja, zašto meni i sl. Ponavljam, iz te krize izašao sam tako što sam shvatio gde sam, šta radim, koliko ljudi se bore da mi to urade, koliko to košta. Shvatio sam činjenicu........Ja sam teško bolestan, životno ugrožen i nemam drugi izlaz, moram biti tu u tom "boksu".
Transplatacija završena... jedva...mislio sam da ću sve ono počupati i pobeći napolje. Očekujem posle ono što su mi govorili, problemi sa aftama, gutanjem, mučninom, ne mogu da jedem, ne mogu više ni vodu da pijem. Profesorica govori moraš......ali ja ne mogu, ne mogu da zinem, dani prolaze, glava me toliko boli da ću pući, znam da moram da jedem, jedem na silu, ali ne ide, uzimam na vrh usta uporno.
Posle tri dana od transplatacije počinjem da se tresem, hladno mi je jako... temperatura, mere mi 39, posle 40, daju sirupe, pada, pa nakon sat vremena opet gorim. Prva misao, to je to (nemam sreće) nisam uspeo, ovu borbu nisam dobio. Sutradan mi prikačuju i na vrat i na obe ruke neke flašice, antibiotici. Leukociti 0,0006 (neznam koliko nula treba), ne rastu ni malo, a vidim da doktore baš to zanima, sestra me nervira neće da mi kaže..... Temperatura ne pada (samo na momente), pet dana pakla. Sad ja tražim od sestara da me hrane, da mi trapaju u usta. Posle pet dana trči dokktorica i sva sretna govori da leukociti malo rastu-dobar znak. Počinje da biva malo veće vremenska razlika između visokih temepratura. Izvlačim se.
Verujte da nisam ni sanjao koliko volim plazma keks sa marmeladom....... Kada sam osetio da mi to prija, da mogu da to jedem, navalio sam na tu "dobitnu kombinaciju" kao sumanut. Nije mi niko rekao, osetio sam da mi to prija i počeo. Posle toga su mi i užine bile malo.... Nakon oko 6 dana već skoro normalnog jela, doktorica saopštava da ću uskoro kući.
Tri nedelje u boksu, kao čitav život. Izlazim..... posle nekoliko dana kontrola, opet primam krv, trombocite imunoglobine, pa opet, pa opet. Na kraju doktorica kaže dobro je, "možeš na to svoje jezero i pazi se". Normalno poslušao sam je .
Kontrole, pregledi CT itd... Odlučuju da započnu sa zračenjem jer su opet neka zadebljanja-žlezde ostale, ali puntiranje ne pokazuje da ima malignih ćelija. Ipak po doktorima zbog tog "nezgodnog Mantle" počinje zračenje. 18 ciklusa po regiji gde su ostale žlezde. Međutim ja pre prvog ciklusa odlučujem da počnem da radim (avgust 2010) sa posla onako u uniformi odem na zračenje, ali onda idem kući, prija mi takav sistem. Zračenje sam podneo normalno, ali kada sam završio sa svih 18 ciklusa odem na vodu a tamo problemi, opekotine na ozračenim mestima takve da neznam šta ću. Sve to prođe. Nakon toga doktori odlučuju da započnu sa hemioterapijom održavanja (kako to ružno zvuči), na svaka 2 meseca sa Maphterom. Ja radim, jedino kada primi hemioterapiju odem direktno kući, ne vraćam se na posao.
Hemioterapiju održavanja primam još uvek, radim i dalje. Dobro se osećam, krvna slika je standardno loša, ali doktori su zadovoljni. Ako su oni zadovoljni onda sam i ja. Oni su mi vratili život, oni su školovani za to. Ja neznam da im kažem i saopštim ono što mi je u glavi ka njima, to se i ne može opisati. Ja nisam na njih ljut ni zato što su bili pogrešili, to je medicina-majstorluk, nije sve crno-belo.
Tu održavajuću terapiju ću primati do maja sledeće godine i onda ne može više (maksimalno 2 godine). Ne razmišljam puno šta će biti nakon toga, za sada PET SCAN kaže da je sve u redu, ja im verujem bezgranično.
Web stranice kažu da je period preživljavanje Mantle cell limfoma sa ovakvim primenjenim protokolom oko 5 godina. Eto sada znate zašto pišem na ovoj temi (šalim se). Znači moj dan D je 2012 ili 2013 godina.
Vidite...., ja ne razmišljam tako. Povremeno me ufvati ta statistika, kada nešto planiramo unapred (onda zastanem). Povremeno me uhvati razmišljanje "do kad ću".
Znam da vam to svi govore, ali razmišljajte kako ćete sutra, sledeće nedelje, sledeći mesec živeti što lepše i bolje, onako kako vam odgovara u skladu sa materijalnom situacijom. Nemojte se žaliti, nemojte se nikom jadati, nemojte voleti da vas teše i paze, ne padajte u očaj. Nemate potrebe jer vi jeste u nesreći-očaju, to jeste sada vaš život i onda ga živite sa tom činjenicom.
Ne može se pobeći od istine, ne možete biti zdravi, ali možete živeti sa ovom bolešću, koliko će te živeti ? Onoliko koliko budete, ali nećete ni toliko živeti ako stalno mislite o tome a ne na koji način će te živeti do tada.
Pozdrav svima vama i svima koji su uz vas.

[tile7]

Bravo. Klanjam ti se. A i pomolicu se. Ne znam da li pomaze, ali probacemo .
Bravo.

[lyki]

Uh....kakav post.... Procitala sam u jednom dahu bez treptanja!!! Svaka cast na istrajnosti..
Ja sam nazalost izgubila oca proslog meseca ali i dalje citam i pratim sve teme na ovom forumu. A da bi mogla da postujem na temi 5 i vise godina, navescu iskustvo tatine tetke, koja je pre nekih 45 ili vise godina otisla na abortus i ustanovili su joj uznapredovali karcinom materice. Hitna operacija, povadjeno sve, i isla na 42 zracenja. Kao posledica zracenja, otkazao jedan bubreg, opet operacija, izvadjen bubreg. Danas ona ima 81 godinu i osim tekucih nelagodnosti tipa povisen pritisak nista joj ne fali!
Stvarno je dobra tema i zaista od srca svima koji trenutno boluju zelim da sto pre ozdrave i naravno probiju statistiku od 5 godina!!!

[martina_sk]

Ni kod mene nije prošlo 5 godina ali je skoro 3.Limfom.non hodgin velikostanični difuzni b na plućima.Prva dijagnoza je bila karcinom pluća ali se pokazala netoćnom fala bogu.Smptomi:temparatura,noćno znojenje,gubitak kilograma,bolovi u zglobovima i lopatici,naticanje glave,gušenje.Prošla krvavih 8 kemo i 15 zračenja .Od nuspojava sve što se može ai nemože imati ja sam dobila.Neutropenijsku sepsu također,otkazivanje plućnog krila.Jako sam se napatila da vas ne davim sada detaljima ali nebih to poželjela ni neprijatelju najgorem.Sad sam ok,radim pravim se da se nije desilo ali mislim da sam malo i po živcima dobila od svega toga.Kao neki ptsp.Oboljela sam sa33 godine i kčer mi je bila stara godinu dana.Danas je umrla moja prijateljica koju sam upoznala na zračenju,bolovbala je od hodginova limfoma ,prošla je transplataciju ,dobila upalu pluća,stavljena na respirator i danas je njeno mlado srce prestalo kucati.Imala je 30 godina.Draga Zrinka počivala u miru božjem.Toliko sam žalosna....

[ganadra]

Na zalost, cesce ima ovakvih ishoda, jos uvek.
Ali vas pozitivan ishod i mnogih koji se ne javljaju nam daje nadu da cemo se i mi izboriti.
Javljajte se i dalje.
A Zrinka neka pociva u miru.

[mukica3]

Ganadra tema je fenomenalna i treba je odrzavati aktivnom .

Ja trenutno ne znam kakvo je moje zdravsveno stanje jer su mi posle CIN II HSIL na grlicu materice uradili konizaciju ali patohistoloski nalaz nisam dobila jer su ga izgubili. Sest meseci posle operacije ja opet imam PAPA III sa atipicnim celijama .
Sledeca dva nalaza ukljucujuci i rezultat od ponedeljka su opet losi.

Biseri svaka cast za drzanje i optimizam. Jeste li zavrsili sa terapijom.

[biseri]

Mukica3:

Hvala Vam. Još uvek primam "održavajaću terapiju". Tačnije do maja ove godine. šta će biti posle......biće.

Trudim se da mislim šta ću i kako ću sa životom do tada, a do kada.....pa i o tome ponekad razmišljam, posebno kada se nešto planira. Zastanem, ali pokušam da to sakrijem od ostalih.

[Slavko_slavko]

biserko, dokle god je pozitivnih misli bice i zdravlja...
nemojte razmisljati o tome koliko je kome ostalo, to samo vodi u depresiju i to nije dobro...kao mladi ribolovac mogu samo da vas savetujem da se pazite i da se dobro oblacite gde god idete, ako idete na pecanje ponarocito, da sto vise vremena provodite napolju, van kuce... samo opusteno, bez nervoze i sve ce da bude ok...

[mukica3]

Biseri
Drago mi je da vam se priblizava i poslednja terapija i nadam se da cete posle nje slaviti uz pecenje i vino negde na reci

Puno zagrljaja svima koji imaju neku muku ili mukicu ((((((((((((((((((( ))))))))))))))))))))))

[AtinaBG]

Ovo je sjajna tema, steta sto se ne javlja vise ljudi.

Mene ova prica zanima zbog mog tate. On ima rak zeluca koji mu se prosirio na glavu pankreasa i nisu mogli da ga operisu zbog polozaja tumora i njegovih godina (ima 74 godine, otvorili su ga, sredili dosta toga, stavili mu neki bypass da moze da jede buduci da mu se tumor uglavio u duodenum koji odvodi hranu u tanko crevo, tako da mu mesecima hrana nije oticala u creva nego se nakupljala u zelucu, ali su procenili da ne bi izdrzao tako radikalno seckanje) i sad ceka prvu hemoterapiju. Svi njegovi lekari, i hirurg i opsta praksa (oni su poznati kao glupaci) mu samo kazu da moze sve da jede, ali niko mu nije rekao da obrati paznju na nesto posebno pre hemoterapije (vidim da se ovde pominje da treba da se jedu banane, da se pije po casa vina). Zanima me sta su vama rekli vasi lekari u vezi sa tim. Svaka informacija je dobrodosla.