COPY/PASTE SVAŠTARA

[Dj.Olivera]

Hormoni štitaste žlezde

Štitasta žleda stvara i sekretuje u krv hormone: tiroksin, tironin i kalcitonin.

Tironin (T3) je aktivna forma hormona (oko 5 puta je aktivniji od tiroksina). Tironin nastaje iz aminokiseline tirozin i sadrži 3 atoma joda. Poluživot ovog hormona je kratak, oko 1 dan. Štitasta žlazda ga proizvodi u manjoj meri, a uglavnom nastaje u periferiji iz tiroksina, koji pod uticajm enzima dejodaza gubi 1 atom joda, tako da nastaje tironin. Gotovo sav tironin vezan je za proteine: prealbumin, albumin i tiroksin-vezujući globulin u krvi, svega 0.4% ovog hormona je slobodno i samo taj oblik je aktivni hormon.
Tiroksin (T4), takođe nastaje iz aminikiseline tirozin, ali poseduje 4 atoma joda. Štitasta žlezda u najvećoj meri sekretuje ovaj hormon. Vreme poluživota je oko 6 dana, i nalazi se u krvu još više vezan za proteine: prealbumin, albumin, tiroksin-vezujući globulin, nego tironin, slobodno je svega 0.04%. Iz njega dejodacijom nastaje aktivni oblik tironin.
Za stvaranje ova dva hormona potreban je jod, koji se unosi hranom iz spoljašnje sredine. Nedeljna potreba za jodom je oko 1 mg. U nekim krajevim je koncentracija joda u zemlji i samim tim hrani nedovoljna, pa se kihunjska so jodira. Jod se apsorbuje iz creva i dospeva u cirkulaciju. Ćelije folikula štitaste žlezde poseduju transportni mehanizam (natrijum-jod sintransport), kojim se jod uzima u kockaste (epitelne) ćelije ove žlezde i oksidira do elementarnog joda uz pomoć enzima peroksidaza. U ćelijama folikula u endoplazmatičnom retikulumu i goldžijevom kompleksu se iz aminokiseline tirozin stvara tireoglobulin, čiji molekul sadrži oko 70 molekula tirozina. Zatim se oksidirani jod uz pomoć enzima jodaze vezuje za tireoglobulin. Ovakav tiroglobulin se deponije u sredini folikula u vidu koloida. Iz tiroglobulina se kasnije u kockastim ćelijama otcepljuju manji segmenti koji se sekretuju u krv u vidu tiroksina i tironina, takođe i tireoglobulin se sekretuje u manjoj količini.

[hunter]

Shmidth & Bender

http://schmidtbender.com/

Vrhhhhhhh

[zmaj76]

Danas oprosti dužnima,
daj poljubac bližnjima,
pomozi tužnima...
U ponoć pogledaj nebo,
videćeš zvezdu što hodi
i reci tiho
Hristos se rodi!!

[jesy]

srecan bozic

[zmaj76]

MIR BOŽIJI,HRISTOS SE RODI!!!
SREĆAN BOŽIĆ !!!

[Dj.Olivera]

Šaljić melemi


Melemi porodice Šaljić su zvanično prisutni na tržištu od 1986 godine. Predstavljaju tradicionalne prirodne meleme napravljene od ekstrakta lekovitog bilja, iz poslednje berbe, u prirodnom nerafinisanom maslinovom ulju


Mentaten - sredstvo za negu lica i tela

Uputstvo za upotrebu
Uveče pre odlaska na spavanje, tamponom vate ili tuferom od gaze natopljenim mentatenom dobro izbrisati lice i vrat. Zatim oprati lice mlakom vodom i dečijim sapunom. Mekanim peškirom obrisati lice i ponoviti postupak vatom ili tuferom od gaze natopljenim mentatenom uz nežnu masažu llca i vrata sve dok koža ne postane skoro suva.

Ujutro lice oprati mlakom vodom bez upotrebe sapuna i izbrisati ga mekim peškirom. Potom tamponom vate ill tuferom od gaze ne mnogo natopljenim mentatenom, lice premazati i ostaviti da se osuši, posle čega može da se eventualno nanese šminka. Stalnom upotrebom ovog blagotvornog sredstva, koža postaja glatka i nežna, a kod osoba sa pojačanim borama ove vremenom postaju sve manje.

Mentaten se sa istim uspehom, koristi za stalnu negu tela. l to 1-2 puta sedmično, posle kupanja, laganim utrljavanjem po celoj površini kože.

[Dj.Olivera]

Šaljić melemi



Striet - sredstvo za sprečavanje strija i njihovo otklanjanje

Uputstvo za upotrebu u toku trudnoće
U toku trudnoće svako veče istuširate se toplom vodom, telo izbrišite mekim peškirom a potom blagim utrljavanjem nanositi striet na telo. Ovakvom upotrebom strieta ženi koža ostaje nepromenjena, kao da nije rađala. Samo kod izuzetnih slučajeva moguće je još neko vreme posle porođaja nastaviti sa upotrebom strieta.

Uputstvo za upotrebu posle porođaja
Posle porođaja, za porodilje koje nisu upotrebljavale ovo sredstvo, postupak je isti kao i u toku trudnoće, izuzev što se nanošenje strieta na kožu vrši utrljavanjem pod malo jačim pritiskom.

Postupak se ponavlja sve dok strije ne nestanu.




Pronasol - sredstvo za zaštitu kože pri sunčanju

Način upotrebe
Da bi se zaštitili od opekotina dejstvom sunca, pre izlaska na sunčanje celo telo premazati sa dosta pronasola. U toku dana pre svakog izlaska na sunčanje ponoviti premazivanje kako koža ne bi ostala suva. U slučaju da koža malo pocrveni pronasolom premazati kožu po završetku sunčanja a pre spavanja obavezno. Ovakvom upotrebom koža dobija bakarnu boju i ne ljušti se. U toku daljeg izlaganja suncu, povremeno mazati kožu ovim sredstvom, jer izvanredno prehranjuje, čuva i sprečava perutanje.

Kod osoba koje su neupotrebljavajući ovo sredstvo izgorele od sunca, tj. ako je koža jako crvena i bez plikova, treba se za nekoliko sati povući u hladovinu i tamponom vate ili tuferom od gaze natopiti kožu pronasolom. Zapaljeni deo kože se premazuje, vodeći računa da koža ne ostane suva. Ovo činiti sve dotle dok nestane crvenilo.

Kod osoba čija je koža izgorela i ima plikova, odnosno rana, treba prestati sa sunčanjem dva do tri dana. Noću na rane stavljati četvorostruku gazu natopljenu pronasolom a preko dana vršiti stalno pramazivanje vatom natopljenom istim sredstvom, toliko da koža ne bude suva. Koža će se relativno brzo oporaviti, all ne sme se izlagati suncu bez prethodne upotrebe pronasola.

Važno je istaći da stavljanjem pronasola na kožu, prestaju bolovi koji uvek prate ovu vrstu opekotina.

Mel-op G - melem za opekotine

Predstavlja dispergovan ekstrat lekovitog bilja iz poslednje berbe u polučvrstoj masnoj podlozi od pčelinjeg voska i maslinovog ulja.

Dejstvo
Ovaj melem je namenjen za zaceljivanje rana na koži lica i tela. Primenjuje se kod opekotina drugog i trećeg stepena tj. kod povreda gde je koža pokrivena plikovima ili je uništena i kod rana različitog porekla.

Nаčin primene
Lice koje ukazuje pomoć mora prethodno da izvrši dobro pranje ruku. Višak vode sa ruku pokupiti sterilnom gazom i izvršiti dezinfekciju, upotrebom razblaženog alkohola (70% etanol).

Prostor oko rane u širini od oko 5 cm očistiti gazom natopljenom razblaženim alkoholom. Ranu isprati 3% rastvorom hidrogena a kod težih slučajeva (gde je skinuta koža) i sterilnim fiziološkim rastvorom. Ukoliko na opečenoj koži ima plikova, treba ih sterilnom iglom probušiti i iz njih nežnim pritiskom istisnuti likvor (tečnost) i ponovo izbrisati razblaženim alkoholom.

Na četvorostruku sterilnu gazu, nešto veću od veličine rane sterilnom špatlom (nožem) naneti sloj melema debljine oko 1/2 mm. Ovako pripremljenu gazu staviti na ranu tako, da je sloj melema svom širinom u direktnom dodiru sa njom. Da bi gaza ostala u prisnom kontaktu sa ranom, treba je bez zatezanja previti zavojem ili pričvrstiti flasterom, dakle onako kako je komfornije. Po stavljanju melema na ranu, bol počinje da se gubi, da bi za relativno kratko vreme sasvim nestao.

Posle svakih 24 časa ceo postupak ponoviti sa novom sterilnom gazom. Zarastanjem rana se sužava i premaz melema ograničavati samo na nezarasli deo rane. Zarasli deo više ne mazati melemom. Kad rana zaraste, tj. kada se uhvati pokožica, dalja terapija se nastavlja melemom mel-op E, i to na sledeći način: tamponom vate ili tuferom od gaze, zarasli deo opekotine premazati tako da mlada koža bude stalno pod dejstvom melema. To činiti dok potpuno ne nestane crvenilo. Sa primenom melema Mel-op E treba nastaviti sve dok se koža ne normalizuje.

Mel-op E - melem za otklanjanje posledica od opekotina

Emulgovan ekstrakt lekovitog bilja iz poslednje berbe u prirodnom nerafinisanom maslinovom ulju.

Dejstvo
Ovaj melem svojim pogodnim lekovitim sastavom vrlo efikasno deluje kod opekotina prvog stepena, tako što odmah po stavljanju, na opečeno mesto bol umine i gubi se eritem (crvenilo) u relativno kratkom vremenu. Veliki rezultat ovaj melem pokazao je u skoro potpunom smanjenju, odnosno otklanjanju ožiljaka i keloida nastalih od opekotina i drugih vrsta povreda.

Nаčin primene kod opekotina
Lice koje ukazuje pomoć mora prethodno da izvrši dobro pranje ruku i izvršiti dezinfekciju upotrebom razblaženog alkohola (70% etanol).

Ovaj melem se upotrebljava kod tek nastalih opekotina, gde je na opečenom mestu ostala nepovređena koža zahvaćena jačim eritemom (crvenilom). Zato treba hitno reagovati, tj. tamponom vate ili tuferom od gaze, tako da opekotina bude stalno pod dejstvom melema, sve dok se crvenilo ne izgubi. Bol nestaje odmah po stavljanju melema na opekotinu, koja se sasvim smiri kada se izgubi crvenilo, što može da traje 2-4 časa od momenta kada je melem stavljen na opekotinu.

Nаčin primene kod ožiljaka i keloida

Keloide, deformisano nabrano tkivo i ožiljke oprati mlakom vodom uz upotrebu dečijeg ili glicerin sapuna, a zatim to mesto osušiti čistim mekim peškirom.


Pripremljno mesto natopiti melemom I vrhovima prstiju blago masirati 5-10 minuta uz povremeno dodavanje melema. Ovo činiti ujutru i uveče pre spavanja.

Kod starijih ožiljaka i keloida postupak je isti, samo što masaža traje 20-30 minuta uz primenu snažnije masaže. I u jednom i u drugom slučaju, uveče pre spavanja, na ožiljke i keloide staviti četvorostruku gazu natopljenu melemom i fiksirati je zavojem ili flasterom i tako provesti noć. Terapija traje zavisno od starosti i veličine ožiljaka odnosno keloida.

[Dj.Olivera]

Šafranika

Lakše lečenje dijabetesa


Biljka šafranika

Zahvaljujući genetskom inženjeringu, lečenje dijabetesa uskoro bi moglo da bude znatno olakšano nego što je do sada bio slučaj.
Kanadska farmaceutska kompanija po imenu Semi-Bio-Sis je, naime genetički modifikovala biljku šafraniku tako da sama proizvodi insulin.

Šafranika ima zelene bodljikave listove i žute cvetove, i uglavnom se gaji da bi se od nje proizvodilo ulje. Visine je prosečnog čoveka.

U šafraniku je nedavno ubačen ljudski gen kako bi mogla ona da proizvodi ljudski insulin. Ukoliko ispitivanja pokažu da takav insulin zaista može da se koristi u lečenju dijabetesa, biće to prvi put da se na tržištu našao lek koji je proizvela biljka.

Raste broj dijabetičara

Endrju Baum je direktor kanadske farmaceutske kompanije Semi-Bio-Sis koja je proizvela genetski modifikovanu šafraniku. On kaže da se broj dijabetičara na svetu povećava, i da će potražnja za insulinom biti sve veća:

"Verujemo da na 6 do 7 hiljada hektara možemo da zadovoljimo ukupnu potražnju za insulinom u svetu. To vam je jedna farma srednje veličine na zapadu Sjedinjenih država, ili nekoliko farmi u preriji."

Kanadska firma se nada da će pokazati da je insulin koji proizvodi genetski modifikovana šafranika isti kao i standardni insulin, i da će zahvaljujući tome vrlo brzo biti u stanju da ga izbaci na tržište. Taj insulin bio bi znatno jeftiniji od onoga koji se danas nudi na tržištu.

Nisu, medjutim, baš svi oduševljeni.

Strah od posledica


Deca dijabetičari sama sebi daju injekcije insulina
Neke organizacije za zaštitu životne sredine strahuju da će, zahvaljujući oprašivanju, gen koji proizvodi insulin sa genetički modifikovane šafranike preći na običnu šafraniku.

To bi značilo da bi onda i obična šafranika proizvodila insulin, pa bi taj insulin ušao u ljudsku ishranu, i mogao da napravi probleme onima koji nisu oboleli od dijabetesa.

Ali tu nije kraj eksperimentima u kojima se genetski modifikovane biljke ne koriste za ishranu, već u druge svrhe - Danska kompanija po imenu Aresa proizvela je genetski modifikovanu verziju biljke potočarke, koja pomaže pri uklanjanju mina. Koren te genetski modifikovane biljke reaguje na prisustvo eksploziva u zemlji, i menja boju cveta.

Razbacivanje semena

Direktor Arese je Jarne Eleholm, koji za BBC kaže:

"Možemo uz pomoć jedne vrste vodenog topa da seme ove biljke razbacamo po dosta širokom prostoru. Kada bi biljka procvetala, videli bi se njeni cvetovi koji bi varirali od crvene do zelene boje, i time vam ukazivali na to gde je mina. U teoriji, to bi trebalo da vam omogući da utvrdite gde su mine i da ih bezbedno uklonite."

Danci, doduše, tek treba da dokažu da ova njihova zamisao radi na nekom minskom polju.

Drugi naučnici istražuju različite načine na koje mogu da se koriste genetski modifikovane biljke, a da to nije u ishrani. Genetičari, na primer, pokušavaju da proizvedu bilju koja bi proizvodila vakcinu protiv raka grlića materice, ili lek protiv proliva od koga oboleva novorodjenčad.

Ekološke organizacije, medjutim, sve vreme ukazuju na to da sa genetski modifikovanim biljkama treba biti jako pažljiv, jer još uvek ne znamo dovoljno o njihovom uticaju na životnu sredinu.

[jesy]

Šizofrenija

Šizofrenija je hronična bolest mozga. U proseku kod 1% populacije se razvije šizofrenija u toku života. Iako šizofrenija pogadja podjednako I muškarce I žene, poremećaj se uglavnom pojavljuje ranije kod muškaraca, obično u periodu kada je osoba tinejdžer ili u ranim dvadesetim. Dok se kod žena javlja u dvadesetim ili ranim tridesetim godinama


Osobe koje imaju šizofreniju obično imaju takve simptome kao da se plaše nečega;oni obično čuju unutrašnje glasove, misle da drugi ljudi čitaju njihove misli i kontrolišu njihove misli I da neko pokušava da ih povredi. Njihovo ponašanje I njihovo govor mogu biti deorganizovani tako da plaše okolinu.

Razvojem molekularne biologije omogućena su istraživanja koja će omogućiti stvaranje novih terapija. Lekovi koji se primenjuju trenutno ne dovode do potpunog izlečenja, već jedna od pet osoba ozdravi. Osobe koje koriste terapiju uglavnom gube samo neke od simptoma, zadržavajući tokom čitavog života pojedine smptome.

Ne postoji samo jedan uzrok šizofrenije. Mnoge bolesti nastaju kao posledica interakcije genetskih , sredinskih I drugih faktora. Ovo može biti slučaj I sa šizofrenijom. Naučnici još uvek nisu pronašli koji sve faktori mogu da dovedu do šizoferije.

Odavno je poznato da se šizofrenija javlja u porodicama. Osobe koje imaju bliskog rodjaka koji boluje od šizofrenije su sklonije ka tome da se kod njih razvije poremećaj, nego osobe koje nemaju ovakve rodjake. Npr. jednojajčani blizanci, potomci osobe koji imaju šizofreniju imaju najveći rizik da obole I to od 40 – 50 %, dok dete koje ima roditelja koji ima šizofreniju ima šansu 10% da oboli.

Naučnici razmatraju genetske faktore koji mogu dovesti do šizofrenije. Sva iatraživanja koja su do sadaizvedena govore o tome da mnogi geni kontrolišu pojavu ovog poremećaja. Ali pored genetskih fektora tu su I drugi faktori koji takodje mogu imati velikog udela u razvoju I uopšte samoj pojavi šizofrenije. Takvi faktori su prenatalne teškoće, intrauterino gladovanje ili virusne infekcije ili različiti nespecifični stresovi. Medjutim još uvek nije utvrdjeno ne koji način se genetska predispozicija ispoljava I da li se osoba koja nosi odgovarajuće gene za šizofreniju I oboleti od iste. Nekoliko regiona humoanog genoma je bilo istraživano u cilju idetifikacije gena koji mogu da dovedu do šizofrenije. Najverovatnija pozicija ovih gena je hromozomima 13 I 6, ali to još uvek nije potvrdjeno. Identifikacija specifičnih gena koji su uključeniu razvoj šizofrenije će dati uvid u to šta se u mozgu menja I kakvi su produkti poremećeja.

Porodična statistika
Kao što se može videti iz tabele šizofrenija definitivno ima genetsku komponentu. Ukoliko imamo osobu obolelu od šizofrenije I njegovog trećestepenog rodjaka, verovatnoća da on oboli ja dvostruko veća nego u generalnoj populaciji. Ako sada posmatramo istu osobu I njegovog drugostepenog rodjaka verovatnoća da on oboli je čak nekoliko puta veća od one u generalnoj populaciji. Dok je mogućnost prvostepenog rodjaka da oboli daleko veća.


Zajednički geni
Srodstvo sa šizofreničnom osobom
Rizik da osoba oboli

100%
MZ blizanci
48%

50%
DZ blizanci
17%

50%
Deca
13%

50%
Roditelji
6%

25%
Unuci
5%

25%
Nećaci
4%

25%
Tetke/stričevi
2%

12.5%
Prvi rodjaci
2%

0%
Generalna populacija
1%


Vidi se da je korelacija šizofrenije izmedju blizanaca koji imaju identičan genom manja nego 50%. Ovo ukazuje na to da to nije samo genetska bolest.

Trenutno postoji takvo mošljenje da je šizofrenija kao rak, izazvana je brojnim genetskim isredinski faktorima I da je broj gena koji do nje dovodi veliki.

1990. godine u istočnom Kvebeku u Kanadi proučeno je oko 20% gena velike grupe familija koje poseduju istoriju šizofrenije. Ova studija je trebalo da pokaže čiste dokaze za to da se različiti regioni odredjenih hromozoma asociraju I utiču na pojavu bolesti. Bili su izučeni hromozomi 11q, 3q, 18q I 6p. Jaki dokaz za postojanje ovakvih gena su dobijeni na hromozomima 6p22 – 24 i 11q21- 22.

Pronalaženje posebnih gena koji dovode do šizofrenije dovelo bi do prvih koraka u stvaranju genetske terapije. Čak I da genetska terapija ne bude efikasna ovo bi moglo da omogući mnogo detaljnije razumevanje šizofrenije, što bi opet omogućilo primenu mnogo efikasnijih medikamenata. Ako bi se znalo koji aleli kojih gena mogu dovesti do povećanog rizika da se oboli od šizofrenije, moguće bi bilo primeniti intervenciju, kao što je minimiziranje šanse da se bolest razije.

[jesy]

Štucanje

Štucanje je naglo udisajno skupljanje dijafragme, praćeno brzim zatvaranjem grkljana, usled čega dolazi do grča trbušnih mišića, do uvlačenja i naglog izbacivanja vazduha i, ako je grkljan zatvoren, dolazi do karakterističnog zvuka štucanja. Štucanje je u stvari, refleksni pokret. Ono može biti izazvano izvesnim nervnim poremećajima nadražajem ili poremećajem želuca i creva ili trbušne maramice, kao i nadražajem pojedinih organa grudne šupljine, srca i pluća. Štucanje se može pojaviti i posle uzimanja suviše tople ili hladne hrane i pića.

Kod odojčadi i male dece do štucanja dolazi često posle obilnog obroka ili poremećenog varenja, suviše tople ili hladne hrane, eventualno parazita u crevima.

Za zaustavljanje štucanja najbolje je udahnuti vazduh nekoliko puta brzo i duboko (40 do 50 puta u minutu) ili zaustaviti disanje što je moguće duže, uz istovremeno brojanje ili neku recitaciju.

Kod nekih osoba štucanje se zaustavi posle uzimanja vrlo tople ili vrlo hladne vode u malim gutljajima, uz duboko i lagano disanje posle svakog gutljaja. Za zaustavljanje štucanja dobar je i čaj od pitome nane.
U slučaju dužeg i upornog štucanja, koje ne prestaje primenom ni jednog od navedenih načina, treba se obratiti lekaru za pomoć.

[jesy]

stitasta zlezda


Štitasta i paraštitaste žlezdeŠtitasta (Štitna) ili tireoidna žlezda je žlezda sa endokrinim lučenjem, koja se nalazi u vratnom predelu i sekretuje hormone tiroksin i tironin, koji regulišu metabolizam svih ostalih tkiva. C ćelije štitaste žlezde sekretuju hormon kalcitonin, čija je uloga u regulaciji koncentracije kalcijuma u krvi i ima antagonističko dejstvo parathormonu, koga luče paraštitaste žlezde



Položaj i građa
Štitasta žlezda je u obliku štita ili leptira i nalazi se u uvratnom delu neposredno ispod grkljana, a ispred i sa strana dušnika. Pričvršćena je za tireoidnu hrskavicu grkljana i pokreće se prilikom gutanja. Sastoji se od dva režnja, levog i desnog, koji su povezani suženjem-istmus (lat. isthmus). Ponekad postoji i treći, piramidalni režanj (lat. lobus pyramidalis) u srednjem delu žlezde. U svakom režnju nalazi se veliki broj folikula, koji su funkcionalne jedinice.


Histološka građa štitaste žlezde (konja)
1-folikuli ispunjeni koloidom
2-kockaste ćelije
3-krvni kapilariFolikuli su obloženi bazalnom membranom na kojoj se nalazi jedan red kockastih epitelnih ćelija, koje sekretuju u unutrašnjost folikula supstancu koloid. Koloid sadrži glikoprotein velike molekularne mase, tireoglobulin. Razlaganjem ovog molekula nastaju hormoni štitaste žlezde. Između kockastih, epitelnih ćelija nalaze se i C-ćelije (parafolikularne ćelije), koje sekretuju kalcitonin.

Štitasta žlezda je jedna od većih žlezda sa unutrapšnjim lučenjem i njena težina je oko 10-20 g. Neposredno iza štitaste šlezde sa obe strane prolazi povratni grkljanski živac (lat. n. laringeus recurrens), bočno leži takođe sa obe strane zajednička karotidna arterija (lat. a. carotis comunis), unutrašnja jugularna vena (lat. vena jugulsris interna) i živac vagus (lat. n. vagus). Ispred je mišićni sloj prednje strane vrata.

Krvni sudovi
Svaki režanj štitaste žlezde snabdevaju 2 para arteija: gornja (lat. a. thyroidea superior) i donja štitna arterija (jez-lat|a. thyroidea inferior). Gornja štitna arterija potiče iz spoljašnje karotidne arterije (lat. a. carotis externa), dok donja štitna arterija potiče iz potključne arterije (lat. a. cubclavia dextra et sinistra). Vene štitne žlezde se ulivaju u gornju šuplju venu (lat. vena cava superior).

U odnosu na svoju masu štitasta žlezda spada u nejbolje prokrvljene organe u telu (oko 1% minutnog volumena srca ili 160 ml/min/100g tkiva).





Embrionalni razvoj
Tkivo štitaste žlezde se za vreme embronalnog razvoja spušta od korena jezika do svoje krajnje lokacije ispred dušnika, štitasto-jezičkim kanalim (lat. canalis tyreoglossus). Nekada mogu postojati ostaci tkiva štitaste žlezde u oblasti korena jezika ili u kanalu niz koji se štitasta žlezda spušta.





Hormoni štitaste žlezde
Štitasta žleda stvara i sekretuje u krv hormone: tiroksin, tironin i kalcitonin.

Tironin (T3) je aktivna forma hormona (oko 5 puta je aktivniji od tiroksina). Tironin nastaje iz aminokiseline tirozin i sadrži 3 atoma joda. Poluživot ovog hormona je kratak, oko 1 dan. Štitasta žlazda ga proizvodi u manjoj meri, a uglavnom nastaje u periferiji iz tiroksina, koji pod uticajm enzima dejodaza gubi 1 atom joda, tako da nastaje tironin. Gotovo sav tironin vezan je za proteine: prealbumin, albumin i tiroksin-vezujući globulin u krvi, svega 0.4% ovog hormona je slobodno i samo taj oblik je aktivni hormon.
Tiroksin (T4), takođe nastaje iz aminikiseline tirozin, ali poseduje 4 atoma joda. Štitasta žlezda u najvećoj meri sekretuje ovaj hormon. Vreme poluživota je oko 6 dana, i nalazi se u krvu još više vezan za proteine: prealbumin, albumin, tiroksin-vezujući globulin, nego tironin, slobodno je svega 0.04%. Iz njega dejodacijom nastaje aktivni oblik tironin.
Za stvaranje ova dva hormona potreban je jod, koji se unosi hranom iz spoljašnje sredine. Nedeljna potreba za jodom je oko 1 mg. U nekim krajevim je koncentracija joda u zemlji i samim tim hrani nedovoljna, pa se kihunjska so jodira. Jod se apsorbuje iz creva i dospeva u cirkulaciju. Ćelije folikula štitaste žlezde poseduju transportni mehanizam (natrijum-jod sintransport), kojim se jod uzima u kockaste (epitelne) ćelije ove žlezde i oksidira do elementarnog joda uz pomoć enzima peroksidaza. U ćelijama folikula u endoplazmatičnom retikulumu i goldžijevom kompleksu se iz aminokiseline tirozin stvara tireoglobulin, čiji molekul sadrži oko 70 molekula tirozina. Zatim se oksidirani jod uz pomoć enzima jodaze vezuje za tireoglobulin. Ovakav tiroglobulin se deponije u sredini folikula u vidu koloida. Iz tiroglobulina se kasnije u kockastim ćelijama otcepljuju manji segmenti koji se sekretuju u krv u vidu tiroksina i tironina, takođe i tireoglobulin se sekretuje u manjoj količini.

[zmaj76]

Šampanjac



Šampanjac je penušavo vino koje se proizvodi naknadnim vrenjem vina u boci u kojoj se oslobađa ugljen dioksid, a naziv je dobilo po francuskoj pokrajini Šampanji. Dok neki proizvođači vina koriste ime šampanjac za svoja penušava vina, u brojnim državama ovo ime se može koristiti samo za vina koja dolaze iz Šampanje.

Ovo popularno piće nastalo je u Francuskoj, u oblasti čijim se imenom danas naziva ova vrsta vina. Vinogradi Šampanje nalaze se na samom severu Francuske, u dolini reke Marne. Počinju na 85 kilometara istočno od Pariza i prostiru se približno istom dužinom severoistočno ka Remsu. Ovo područje karakteriše izuzetno kvalitetna zemlja, na kojoj se gaje obe vrste vrhunskog grožđa - Pinot Noir i Chardonnay. Od njih se pravi većina kvalitetnih vrsta šampanjca.

Nastanak i širenje slave

Najčuveniji šampanjac je svakako Dom Perignon. Njega je napravio izvesni vinar Dom Perinjon, još u XVII veku. U samom vinogradarstvu su korišćene specijalne tehnike, uključujući i originalni metod dvostruke fermentacije. Naime, pravljenje šampanjca bi započelo na isti način kao i pravljenje bilo kog drugog vina, ali bi se fermentacija prekinula početkom zime, zbog specifične severne klime. Proces bi ponovo započeo u proleće, kada vreme postane toplije. Zbog kompleksnosti pravljenja šampanjca, koja podrazumeva i teži manuelni rad, njegova cena je viša nego cene ostalih vina. Inače, Dom Perinjon je, takođe, prvi izvršio dovoljno dobru fermentaciju crnog vina i uspeo da napravi crno vino od belog grožđa. On je prvi počeo da koristi i jače boce sa plutanim čepovima, preko kojih je namotavao žicu. Tako se stvarao jači pritisak, čime je omogućena kvalitetnija distribucija penušavih pića, uključujući i onaj čuveni zvuk otvaranja flaše šampanjca.

Usled prilično kompleksnog načina proizvodnje, do XIX veka se punilo samo nešto manje od hiljadu boca šampanjca godišnje. Potpuna komercijalizacija usledila je kada su se u ovaj biznis uključili mladi Nemci - Krug, Bolinger, Reder i Dojc. Ova imena su sada pojam uspešnih brendova šampanjca. Dva veka kasnije svaka četvrta flaša šampanjca potiče upravo iz podruma Louis Vuitton Moet Hennessy. Ova kompanija je vlasnik čuvenih brendova poput Veuve-Clicquot-Ponsardin, Krug, Pommery, Ruinart, Moet et Chandon i Canard-Duchene. Mnogi ljudi ne znaju da i fantastični Dom Perignon dolazi "iz iste kuhinje".

Zbog viševekovnog oreola ekstravagancije, treba posebno voditi računa o tome koju vrstu šampanjca odabrati za određenu priliku. Može se sasvim opravdano reći da nijedna vrsta vina nema tako širok spektar različitosti kao šampanjac. Kombinujući vrste grožđa različitih geografskih porekla, berbe i vinograde, doze, svaki proizvođač šampanjca može da stvori dovoljno specifičan ukus. Razlikuje se naravno i kvalitet, pa se tako na tržištu mogu naći i prilično loši predstavnici kategorije. Ipak, šampanjac je moguće napraviti samo u Francuskoj oblasti po kojoj piće i nosi ime, dok su sve druge varijacije samo penušava vina. Četo se zaboravlja da se u oblasti Šampanja prave i obična vina, crna, bela i roze. Njih takođe možete pronaći u portfolijima čuvenih, već pomenutih "šampanjskih kompanija".

Specifičnost šampanjca u odnosu na ostala srodna pića jeste da je on fermentirao, odnosno sazreo, upravo u bocama. Načini njegove proizvodnje su striktno regulisani, što ga čini najkompleksnijim pićem u vinskom svetu.
Naravno, najviše šampanjca se proizvede i popije u Francuskoj. Oko 70 miliona boca više nego u ostatku sveta. Proizvodnja je bila najveća 1998. i 1999. godine, oko 330 miliona flaša, a ona se, nakon već pomenutog "milenijumskog pada", tek sada vraća na taj nivo. Najviše šampanjca se izveze u Veliku Britaniju, u kojoj se proda više ovog pića nego zajedno u sledeće dve najveće zemlje uvoznice - Sjedinjene Američke Države i Nemačku. Zatim slede Belgija, Italija, Švajcarska, Japan, Holandija, Španija i Australija.

Šampanjac predstavlja i izvanredan aperitiv. Tako, recimo, šampanjac napravljen od belog šardonea, Blan de Blancs, treba konzumirati uz ostrige i školjke. Međutim, uz kavijar i jastoge bolji je "brut", a uz sir - suvi šampanjac. Jednom otvorenu bocu trebalo bi čuvati u kibli napunjenoj ledom i vodom. Pritom se koriste izdužene čaše s dovoljno dugom drškom, koja sprečava da temperatura ruke nepovoljno utiče na piće u čaši.

[zmaj76]

Šampanjac

Vrste i osobine

Postoje sledeće vrste šampanjca:
• Extra-brut - pri čijoj se proizvodnji ne vodi računa o doziranju vrsta grožđa; ima manje od 2 grama rezidualnih šećera po litru.
• Brut - suvi šampanjac, kome je dozvoljeno dodati maksimalno 15 grama šećera po litru.
• Sec - iako mu ime znači "suv", sadrži 17-35 grama šećera po litru.
• Demi-sec - napravljen prvenstveno kao desertno vino i sladak, sa 35-50 grama šećera po litru.
• Doux - redak i veoma sladak šampanjac, čiji sadržaj šećera premašuje 50 grama po litru.
• Brut sans millesime - potpuno suv šampanjac, bez naznačenog godišta, koji zauzima 80% tržišta.
• Blanc de Blancs - napravljen isključivo od belog šardone grožđa.
• Blanc de Noirs - napravljen isključivo od crnog Pinot Noire ili Pinot Meunier grožđa, jake voćne strukture.
• Crement - polupenušav šampanjac, više nalik vinu.
• Rose - ružičasti šampanjac napravljen od mešavine crnih i belih vina; često snažnijeg voćnog ukusa nego bela vina.
• Millesime - šampanjac od naročito dobrih berbi; odstoji najčešće 3 ili 6 godina.
• Cuvee de Prestige - najprestižniji proizvod šampanjskih kuća, napravljen od grožđa najboljih berbi, dugo odstajao.

Srpski: Šampanjac
Français : vin de Champagne
Català: Xampany
English: Champagne
Español: Champán
Deutsch: Champagner
Português: Champanhe
Slovenščina: Šampanjec

[hunter]

U to ime ziveli do mog prolecnog povratka iz Sierra Leonea!

[tamaraft]

SAMPINJONI, saveti za uzgoj sampinjona

(za 1 plastenik) za 15 tona komposta

1. Crni treset Rumograf 80 - 90 vreća zavisi od debljine pokrivača

2. Smeđi treset RTS 30 vreća

3. Pesak granulacije 0 0,4-7 mm 1,5 m3

4. Vapnenac - kalcit 350 kg - 400 kg

CIRKULACIJA VAZDUHA

U prostorijama za uzgoj treba jasno razlikovati pojmove ventilacije i cirkulacije. Ventilacija je dovođenje svežeg vazduha i uklanjanje istog iz prostorije, služi za održavanje sadržaja C02 u prostoriji, ispod 0,08% a na površini pokrovnoga sloja ispod 0,1 – 0,15%. Cirkulacija vazduha je bitna za sprečavanje velikih temperaturnih razlika i povećanja sadržaja CO2, na izvesnim površinama.

Za nas koji u svojim objektivima nemamo mogućnost da dobijemo prethodno kondicioniran vazduh potrebna temperatura, potrebna RV i potrebna brzina možemo birati samo između dve mogućnosti ili da osigura odgovarajuću ventilaciju vazduha ili će imati osušena le­žišta i ljuskave šampinjone i da obavezno osigura potrebnu RV u uzgojnome objektu. Uzgajivač će imati motrenje na ponašanje i oblik svojih šampi­njona, veliki zameci oblika luka i izduženi šampinjoni dokazuju da je cirkulacija zraka iznad ležišta nedovoljna i da je konce­tracija CO2 previsoka. Za praktično iskustvo u proizvodnji treba primeniti sledeći metodu: Kada se jedan dim cigarete otpuhnut na površinu ležišta, potpu­no raziđe unutar 20 sekundi, cirkulacija je dobra.

Zlatno pravilo za uzgajivače glasi: Nastoji da bude dovoljne ventilacije vazduha sasvim uz ležišta, a "'ujedno ventilirati toliko da koncentracija CO2 u zraku uzgojnoga prostora ne premaši 0,1%. Za kontrolu CO2 tj. njegove koncentracije u uzgojnome prostoru primenjuju se različiti uređaji. Na Nizozemskim farmama šampinjona najčašće se koristi japanski detektor plina tip 21 firme Riken Keiki. Neposredno nakon izvršenoga zalevanja a pred narednu berbu da bi se šampinjoni osušili treba pustiti da vazduh cirkulise kratkotrajno vreme neposredno nakon dodavanja vode.

U toku perioda berbe šampinjona temperatura vazduha treba održati na 15-16°C

Količina svežeg vazduha potrebna za prostoriju su približno 160 m2 površine za uzgoj, uz različite količine šampinjona uzgojenih na ležištima kod različitih temperatura, na osnovu količine od 80-85 kg komposta po m2 kod setve.