COPY/PASTE SVAŠTARA

[Dj.Olivera]

Lečenje polenom

U lekarskoj praksi polen su prvi put primenili na jednoj pariskoj klinici 1956. g. Lenormand i Chauvin. Rezultati njihovih eksperimenata da primene polen u lečenju pacijenata sa hroničnim crevnim oboljenjima bili su neočekivano dobri. Preparat je uticao regulativno na delatnost probavnog trakta. Povoljno je delovao kako na hronični zatvor tako i na hronične dijareje koje prate kolitise otporne na lečenje antibioticima. Antibiotička aktivnost polena protiv crevnih bakterija verovatno je osnovni lekoviti faktor u lečenju zapaljivih oboljenja creva. Veliko kliničko iskustvo u primeni polena ima Lenormand. On je postigao dobre rezultate kod bubrežnih komplikacija usled zapaljenja creva. Autor je sa uspehom primenjivao polen i kao biostimulator u slučajevima prevremenog starenja i staračke slabosti.

Novija klinička istaživanja pokazuju da polen može da utiče na lipidni metabolizam bolesnika sa arteriosklerozom. Košlik i Takač saopštavaju da kod deset bolesnika sa povećanim mastima u serumu posle uzimanja polena u toku tri meseca, prosečni serumni nivo triglicerida smanjen od 3,9 na 1,9 mmol/l. Nivo holesterina bio je normalan i polen nije uticao na njega. Povećana koncentracija mokraćne kiseline u krvi smanjena je na 566 mmol/l.

60 pacijenata u poodmaklim godinama sa simptomima arterioskleroze je u toku mesec dana uzimalo kašiku polena 2 puta dnevno pre jela. To je povoljno uticalo na simptomatiku bolesti i uticalo je na nalaze laboratorijskih analiza. Očigledno je bila tendencija ka smanjenju povećanih holesterina i lipoproteina u serumu. Ista ova terapija je dala dobar rezultat i kod drugih 10 bolesnika sa arteriosklerozom u mozgu. Posebno dobro je uticala na stanje pacijenata sa adinamičnim neurastenijama.

Paret saopštava da je u toku nekoliko godina u kojima je primenjivao polen i saće kao dopunsko a ponekad - pri odgivarajućoj terapiji -i kao osnovno terapeutsko sredstvo u lečenju neurastenija i psihičkih oboljenja. Posebno dobro je delovalo na bolesnike sa astenijom, smanjenom vitalnošću i depresijama povezanih sa uzrastom (involucione psihoze). Autor je konstatovao da najjače izraženi efekat lekovitosti polen ima na psihičke komplikacije kod hroničnog alkohokoholizma. Davanje 2 do 3 grama polena dnevno posle zabrane alkohola skrćivalo je za alkoholičare teški sindrom apstinencije na 2, 3 dana. Kod opšte prihvaćenog načina lečenja ovaj sindrom traje oko nedelju dana. Znatno je bila smanjena kura lečenja alkoholičara neuroleptičnim sredstvima.

Dobri rezultati u lečenju polena hepatitisa izazvanim eksperimentalno, dali su razloga Jalojmicijanuu i saradnicima da ga primene u lečenju 110 pacijenata sa hroničnim hepatitisom u fazi pogoršanja. Bolesnici su svakodnevno uzimali po 30 g svežeg i hermetisanog polena iz voštanih ćelija. Poboljšanje njihovog stanja je došlo do izražaja obnavljanja normalnog odnosa izm. albumina i globulina u krvnoj plazmi. Ovaj odnos je premašio jedinicu posle primanja svežeg polena u toku 90 do 180 dana. Kod grupe bolesnika koji su primali polen i saće, odnos izm. albumina i globulina povećan je od 0,96 na 1,27 za kraće vreme posle jednomesečnog lečenja. Rezultati se ocenjuju kao statistički značajni ali kontrolne grupe bolesnika nisu praćene.

U kliničkom istraživanju takođe bez kontrolnih grupi Leonavčus postigao je povoljan rezultat kod 55% od ukupno 20 pacijenata sa hipohromnom anemijom. Lečio ih je polenom iz saća. Šestoro je potpuno izlečeno. Primali su 3 puta dnevno po 1 kašičicu polena pomešanog sa medom 1:1. Drugi preparati protiv anemije nisu davani.

Georgijeva i Vasilev postigli su dobar rezlutat posle uključivanja polena u kompleksnu terapiju 40 bolesnika sa krvarećim čirevima na želucu i 12-palačnom crevu. Kontrolna grupa dobijala je samo sredstva za zaustavljanje krvarenja. Sakriveni izlivi krvi u bolesnika koji su dobijali polen zaustavljeni su od 2. do 4. dana lečenja. U bolesnika iz kontrolne grupe znakovi sakrivenih krvarenja nestali su tek posle 10. dana. Konstatovano je da su se pacijenti koju su dobijali polen osetili bolje pre ostalih.

Kliničko proveravanje rasprostranjenog samolečenja doboćudnog adenona i hipertrofije prostate uzimanjem polena nije pokazalo očekivani efekat. Po mišljenju Mihajleska polen se nikako ne preporučuje kod adenoma prostate. Kod hipertrofije prostate može se uzimati u malim količinama pod kontrolom lekara.

Klinička iskustva u korišćenju polena kao dopunskog sredstva u kurativi očigledno su nedovoljna da bi se pokazale njegove indikacije i način primene. S obzirom na njegovu različitu biološku aktivnost usled porekla sa razl. biljaka, neophodno je prethodno ispitivanje i standardizacija za pojedine partije polena prema njihovoj primeni kao dopunskog lekovitog sredstva ili tonikuma.

Raznovrsnost hranljivih materija u polenu i njihova velika bio. vrednost razlog su da se koristi kao dodatak ishrani. Nisu poznate nepoželjne reakcije ili pojave povezane sa predoziranjem koje bi mogle da ograniče njegovu primenu. Međutim, njegovi hranljivi sastojci nisu potpuno balansirani u pogledu potreba organizma i stoga nije celishodno da se primaju u dozama većim od 50 do 100 g dnevno.

Umesno je njegovo korišćenje u okrepljujućim dijetama posle bolovanja u ishrani ljudi koji obavljaju težak i fizički i umni rad.

[Dj.Olivera]

Domaći lek od polena

Za dobijanje ovog leka treba konzervisan polen ponovo izmešati sa ušećerenim medom uz dodatak 1 g mleča, ako se njime raspolaže. Za jednu kuru domaćeg leka potrebno je 50 g čistog polena, gram mleča i 200 g ušećerenog meda, najbolje bagremovog ili planinskog. Polen i mleč mogu se pomešati i sa tečnim medom pomoću električnog miksera, tako se dobije masa u vidu krema. Izmešani polen i mleč upotrebljavaju se tako što se u toku 10 dana svakog jutra pre doručka uzima po jedna kafena kašičica, pa se posle pauze od 7 dana nastavlja uzimanje sve dok se sva količina iz teglice ne potroši. Utvrđeno je da je za regeneraciju čovečijeg organizma potrebno da se tokom jedne godine uzme četiri puta po 50g polena i jedan gram mleča. Razmak između uzimanja ovog leka je oko 3 meseca. U poslednje vreme fabrike lekova i apoteke proizvode razne mešavine i pilule od polena, mleča i meda, koje prodaju pod raznim nazivima, pa je uz svako takvo pakovanje priloženo i uputstvu za upotrebu.

[sati]

Potočna pastrmka








Kulinarstvo - Pastrmka na zaru

4 pastrmke po 220 g
so
limun
beli luk
persun
40 g ulja

Pripremanje: Pastrmke ocistite kroz skrge, posolite je, a trbusnu supljinu nadenite belim lukom i persunom pomesanim sa uljem. Tako pripremljenu ispecite na zaru sa obe strane. Bolje je ako imate rostilj sa plocom, a ne sa rebrastom mrezom. Pastrmku mozemo zaviti i u aluminijsku foliju i u njoj je ispeci na zaru.

[Dj.Olivera]

Hranljivost i lekovitost polena

Poznato je da je za očuvanje zdravlja, svežine i raspoloženja do duboke starosti, potrebna je racionalna ishrana. Dugotrajno odstupanje od normalne i zdrave ishrane povlači za sobom narušavanje metabolizma, što konačno dovodi do pojave hroničnih oboljenja. Ovi procesi u organizmu razvijaju se polako i ne mogu se odmah zapaziti. Da bi se to izbeglo, potrebno je da svakodnevana ishrana bude potpuna.

Nauka je utvrdila da naše navike u ishrani obiluju nedostacima važnih elemenata, zbog kojih se čovekovo zdravlje neprimetno oštećuje. Savremeni dijetetičari vode borbu protiv tih nedostataka, ali to ne čine lekovima nego popravljanjem ishrane i nadoknadom prirodnih elemenata koji čoveku obnavljaju zdravlje, uspostavljaju ravnotežu u organizmu i upotpunjuju njegovu umnu i fizičku snagu.

Polen je smeša belančevina, masti, mineralnih materija, ugljenih hidrata, amino-kiselina, fermenata, eteričnih ulja i vitamina: aneurina, riboflavina, nikotinske kiseline, piridoksina, pantotenske kiseline, folne kiseline, biotina, tokoferola, askorbinske kiseline, kalciferola, karotina i rutina.

Utvrćeno je da se u cvetnom prahu nalazi 20, od 23 poznate amino-kiseline. Sadržaj u belančevinama vezanih amino-kiselina, koje su po vrsti identične kao i slobodne amino-kiseline, sledeći je:cistin, triptofan, alanin , serin, treonin, prolin, valin, lizin, arginin, histidin, glikokol, glutaminska kiselina, fenilalanin, leucin, izoleucin.

Hromotografskom metodom takođe je utvrđeno da se lipidi cvetnog praha sastoje od slobodnih zasićenih masnih kiselina, i to: palmitinske, miristinske i laurinske kiseline, tragova monoglicerida i nezasićenih masnih kiselina, i triglicerida .

Od bioaktivnih materija mineralnog porekla dokazani su: Ca, Fe, P, Mg, Co, a u nekim vrstama polena nalaze se i hormonalne materije.

Ovakvo bogatstvo raznih dragocenih prirodnih supstanci u polenu, od kojih mnoge u čovekovom organizmu imaju ulogu biokatalizatora, podstaklo je brojne istraživače u svetu da polen počnu koristiti i kao terapeutsko sredstvo. Utvrđeno je da polen daje veoma dobar efekat u slučaju malokrvnosti, preranog starenja, arterijske hipertenzije, arterioskleroze, cereralne skleroze, probavnih smetnji, povećava apetit i radnu sposobnost, normalizuje rad želuca, a preporučuje se i svima koji su bili zračeni rendgenom ili su lečeni velikom dozom antibiotika.

Cvetni prah se može uzimati i u slučajevima premorenosti, oboljenja od žutice i nervnih depresija. Dosadašnja iskustva u upotrebi polena potvrđuju njegovo višestruko dejstvo: polen omogućuje bolju cirkulaciju krvi u mozgu, olakšava umni napor, pospešuje rast dece, poboljšava vid dece i odraslih, doprinosi suzbijanju bolesti srca i krvnih sudova, pomaže u lečenju prostate, povećava procenat hemoglobina u krvi, poboljšava vitalnost i zdravstveno stanje organizma. Polen, praktično, sadrži sve što je organizmu potrebno.

Medicina još ne primenjuje u punoj meri cvetni prah u lekovite svrhe. Međutim, u arsenalu narodne medicine polen se smatra veoma popularnim sredstvom koje ima višestruka lekovita svojstva.

[Dj.Olivera]

Polen u psihijatriji

Na prvom međunarodnom seminaru o apiterapiji 1974. godine u Madridu, španski lekar dr Llopis Paret obavestio je učesnike da je od 1971. godine počeo upotrebljavati cvetni prah - polen i za lečenje bolesti koje spadaju u područje psihoterapije, a posebno za lečenje alkoholizma. Polen je upotrebio u velikom broju slučajeva i postigao veoma dobre rezultate. Za svoj prikaz odabrao je tri grupe bolesti:

depresivne sindrome
slučajeve iznurenosti-astenije
alkoholizam

Depresivni sindromi: U većini slučajeva teških depresivnih sindroma, polen sam nije delovao, ali davan zajedno sa antidepresivnim sredstvima dovodio je do poboljšanja već i sa malim dozama tih sredstava, i to znatno bolje nego u slučajevima kad su antidepresivna sredstva davana bez polena. Bolesnici su ozdravili ili im se stanje poboljšavalo. Daljim uzimanjem polena uspelo se sprečiti ponovno javljanje depresije. Dobre rezultate postigao je dozama od 2,5 g polena dnevno. Dr Llopis Paret smatra polen dobrim pomoćnim sredstvom za lečenje depresija i u takvim slučajevima redovno ga propisuje.

Iznurenosti-astenija: Na području psihijatrije veliki procenat čine bolesnici koji boluju od iznurenosti, astenije, melanholije, oslabljenja životnog tonusa i sl.Glavni uzroci takvog stanja leže u karakteristikama dnevnog života ljudi današnjice :preterani rad, brzina, stalni napadi od strane okoline, loši odnosi i dr. U tim slučajevima polen se pokazao kao energetski faktor od velikog značaja. Već nekoliko dana nakon početka lečenja bolesnici se bolje osećaju. Živahniji su, boljeg raspoloženja i pokazuju više želje za komuniciranjem sa okolinom. Uspesi su postignuti uzimanjem i manjih doza duže vreme.

Alkoholizam: Na tom području plenom su postignuti najbolji rezultati, posebno kod hroničnih slučajeva, kada dolazi do nedostatka vitamina i belančevina u organizmu. Dobri rezultati postignuti su sa dozom od dva do tri polena na dan.

[hunter]

PODVARAK - najzdravije srpsko jelo

Sprema se od kiselog kupusa i svinjskog mesa
U lonac ubaciti dosta masti i nekoliko komada dobro izlupanog svinjskog vrata, zacinjenog C zacinom. Kad meso porumeni, izvaditi ga i ubaciti glavicu izribanog kiselog kupusa. Uz cesto mesanje ubaciti komad slanine sapunjare (iseckane, ali da se drzi na kozi), lovorovog lista i vrlo malo ruzmarina (malo, jak zacin), mesati i dodavati sitno seckan beli luk. Mesati, ako je suvo, jos kasiku masti i malo rasola ili vode.... Mesati...

Kad bude gotovo, aprox. 1h, u vatrostalnu ciniju poloziti vec spremljen svinjski vrat i pokriti ga dinstanim kupusom i zapeci cca pola sata!
Po potrebi dodati jos masti!

Eto, to je pravi podvarak!

[jesy]

Povrće – hrana, lek, ukras i profit



Visoki prinosi i organoleptički kvalitet povrća zahtevali su primenu visokih količina mineralnih đubriva i pesticida što je, uz druge činioce, dovelo do narušavanja agrosistema i životne sredine. Razvoj analitičkih metoda omogućo je utvrđivanje štetnih ostataka kontaminenata u hrani i ekosistemu.

Za povrtarstvo karakteristična je raznolikost vrsta i načina proizvodnje; veliko učiešće radne snage (1-2, odnosno 3-4 po ha u uslovima navodnjavanja), a neophodnost organskih đubriva zahteva uravnoteženost sa stočarskom proizvodnjom. Zato se računa da je za hektar pod povrćem potrebno 1,5-2 uslovna grla krupne stoke. Istovremeno, značajna zelena masa povrća odlična je stočna hrana. Posle ubiranja graška, na primer, ostaje 15-20 t/ha, kupusa 13-15 t/ha zelene mase visoke energetske vrednosti za ishranu stoke.

Za ishranu ljudi koriste se različiti organi od korena do semena u tehnološkoj ili botaničkoj zrelosti. Čovek je tokom duge istorije povrće koristio kao hranu i lek i upravo sa povrćem počinje njegovo upoznavanje okoline. Zato je i razvoj povrtarstva vezan sa racionalnim iskorišćavanjem bogatstva gajenih i divljih vrsta iz prirode. Danas je u svetu poznato oko 5.000 biljnih vrsta, koje se koriste u ishrani. Od toga povrće čini oko 1.200 vrsta iz 78 botanickih familija, a gaji se oko 600 vrsta (kod nas 20-30 vrsta). Najviše povrća, 40-60 vrsta, gaji se u bašti i njivi za zelenu pijacu. Kod nas se za preradu koristi samo pet-šest, retko 10-15 vrsta, dok u zemljama sa razvijenom industrijom prerađuje oko 25 vrsta.

Danas je jasna činjenica da neodgovarajuća ishrana doprinosi smanjenju otpornosti čoveka i dovodi do pojave mnogih oboljenja. Jedan od bitnijih činilaca u ishrani je povrće. Još je Hipokrat, otac medicine, smatrao povrće ne samo hranom, nego i prirodnim lekom. Povrće predstavlja osnovni i nezamenljiv izvor materija, koje su neophodne u racionalnoj ishrani fioveka. Mnoga istraživanja potvrdila su značaj optimalnog korišćenja povrća u ishrani, od oko 400 g dnevno i to, pre svega, u svežem stanju. Zato povrće mora biti kvalitetno bez ostataka štetnih pesticida, teških metala, radionukleida i drugih zagađivača.

Značaj povrću u ishrani daju hranljive i biološki aktivne (zaštitne) rnaterije. Poseban značaj imaju dijetetičke komponente povrća, gde su najznačajniji sadržaj beta karotena (provitamin A), vitamina C, grupa B vitamina, mineralne materije, dijetetna vlakna i tzv, sekundane materije, koje nekim vrstama povrća daju lekovita svojstva.

Poseban značaj imaju jedinjenja koja smanjuju rizik od malignih oboljenja, oboljenja krvnih sudova, srca i dr., zbog čega povrće dobija značaj kao lek. U okviru toga značaj imaju "sekundarne materije", odnosno bioaktivne materije, antimikrobne i čistatčke (saponin, fitostearini, flavonoidi, senf ulje, terpen derivati), koje se kod biljaka javljaju kao materije odbrane. Poznato je da materije koje povrće sadrži u značajnoj količini kao što su askorbinska kiselina, alfa tokoferol, cistein, tanin inaktiviraju nitrozamine ili nitrozamide u namirnicama i organizmu te imaju antikancerogeno dejstvo. Pored toga antikancerogeni efekat imaju i aromatični izocijanati, fenolski antioksidanti, pojedini indoli, kumarin, flavoni, retinoidi, beta karoten, betalain. Danas su poznate alternativne terapije (ishrana svežim povrćem i voćem) u lečenju nekih malignih oboljenja. Privlačnost povrću daje spoljni izgled, oblik i boja koja je rezultat sadržaja hlorofila, karotenoida, antocijana, flavonoida. Ukus i miris zavisi od spektra aromatičnih materija i konzistencije povrća, Samo u kontrolisanoj proizvodnji povrće ima svoj prirodni miris i ukus, uz smanjenje sadržaja nitrata i štetnih ostataka pesticida i teških metala.

Danas su povrtarske vrste i ukrasne, koje se koriste ne samo kao estetski elemenat u bašti, kuci, terasi, nego i na većim gradskim i seoskim zelenim površinama.

Povrtarstvo je tesno povezano sa tržitem - zelena pijaca ili preradivačka industrija. Naime, najveći broj vrsta zahteva brzu potrošnju ill preradu, a mnoge vrste su osetljive na transport. U zavisnosti od tržišta razvili su se i načni za proizvodnju, ali i sorte unutar istih vrsta povrća. Take se danas jasno razlikuju metode baštenske, zatim njivske, posebno intenzivne industrijske proizvodnje i u zaštidenom prostoru. U okviru ovih metoda proizvodnje povrće se proizvodi kao rano, srednje rano, srednje kasno i kasno, odnosno, što je uslovljeno dužinom vegetacionog perioda. Što je ovaj period (za naše uslove odgovara bezmraznom periodu) duži, to može da se gaji i veći broj vrsta. S obzirom na raznovrsnost proizvoda (sveže i prerađeno) i mogućnost vremenskog usaglašavanja sa potrošnjom, povrtarstvo ostvaruje visoku vrednost proizvoda i profit.

Bez obzira na način proizvodnje povrtarstvo, kao deo biljne proizvodnje, prati trendove razvoja poljoprivrede. Tako je od proizvodnje za potrebe sopstvenog domaćinstva ona prerasla preko naturalne u robnu proizvodnju povrća. Intenzivna proizvodnja povrća početa šezdesetih godina dvadesetog veka imala je za cilj visok prinos, što je dovelo do specijalizacije proizvodnje i jasnijeg razgraničavanja između njivske i baštenske proizvodnje, uz razvoj objekta, tehnike i tehnologije u zaštićenom prostoru. Visoki prinosi i organoleptički kvalitet povrća zahtevali su primenu visokih količina mineralnih đubriva i pesticida što je, uz druge činioce, dovelo do narušavanja agrosistema i životne sredine.

Razvoj analitičkih metoda omogućo je utvrđivanje štetnih ostataka kontaminenata u hrani i ekosistemu. Uz to evidentan je gubitak genetske raznovrsnosti i smanjenje biodiverziteta. Sve promene u ekosistemu dovele su do pojave zelenog talasa i rada na novim tehnologijama proizvodnje koje uspostavljaju harmoničnost u ekosistemu i agrosistemu, stavljajući preventivu i predostrožnost u prvi plan u proizvodnji hrane, pa i povrća. Tako je počeo put razvoja ekoloških tehnologija u poljoprivredi.

Danas se u svetu, a sve više i kod nas razvijaju:

- kontrolisana kvalitetna proizvodnja povrća (od kontrole zemljišta do primene svih agrotehničkih mera);

- integralna, gde se jasno propisuju pravila primene agrotehnickih mera za određeni region i vrstu s tim da su sve mere međusobno integrisane, ali i

- kontrolisana i organska proizvodnja.

Istovremeno, povrtarstvo je deo multifunkcionalnog tipa proizvodnje gde se, osim agrarnih proizvoda, nude i drugi (kućna radinost, turizam, edukacija).

Osnov svake proizvodnje povrća jeste ostvarenje kvalitetnog visokog prinosa i proizvod koji je bezbedan po zdravlje čoveka.

[Dj.Olivera]

PROLEĆNA ŽITNA DIJETA


Za 10 dana 4-6 kilograma
1.SMANJUJE HOLESTEROL,
2.NORMALIZUJE KRVNIPRITISAK,
3.REGULIŠE NIVO ŠEĆERA U KRVIREŠAVA PROBLEM VARENJA I PROBAVE,
4.POBOLJŠAVA KRVNU SLIKU...

I.PRVI DAN: INTEGRALNI PIRINAČ (odnos prema vodi 1:2) kuvati u ekspres loncu 50 minuta. Pirinač
II. jesti i TREĆI, PETI, SEDMI I DESETI DAN.DRUGI DAN: JEČAM (odnos prema vodi 1:2)kuvati 50 minuta.
IVČETVRTI DAN: PROSO (odnos prema vodi 1:2,5) kuvati u običnom loncu 30minuta.
V. ŠESTI DAN: RAŽ (odnos 1:2) kuvati u ekspres loncu 70 minuta
VI.OSMI DAN: OVAS (odnos prema vodi 1:2) kuvati u ekspres loncu 60 minuta
VIII DESETI DAN: PŠENICA (odnos prema vodi 1:2) kuvati u ekspres loncu 70 minuta

[Dj.Olivera]

PROLEĆNA ŽITNA DIJETA nastavak


1.Sve žitarice potopiti u vodi 6-8 sati, ili preko noćikuvati ih u vodi od natapanja sa prstohvatom morske soli.

2. Svakodnevno umesto vode piti BANČA ČAJ ili čaj od pečene žitarice (pirinač ili ječam)

3. Svakodnevno jesti MISO SUPU od rezanog sezonskog povrća (od čega 50% nadzemnog) jednom ili dva puta dnevno. Na jednu šolju supe staviti 1/4-1/2 šolje povrća (1-3 vrste, različitog po boji, obliku i strukturi) i 2x2 cm. VAKAME ALGE, prethodno potopljene 5 minuta ( vodu od natapanja algi ne koristiti za kuvanje). Kuvati 3-5 minuta. Zatim supu začiniti sa 1/4 –1/2 kafene kašičice JEČMENE MISO PASTE koja treba da stuji bez vrenja još 4-5 minuta. Gotovu supu garnirati peršunom ili mladim lukom. Za svaki obrok spremiti svežu supu.

4. Za vreme dijete ne uzimati ništa osim preporučenih žitarica u neograničenim količinama.
Žitarice je moguće začiniti TAMARI SOJA SOSOM u toku kuvanja ili GOMAŠIJEM ( mlevenim prženim susamom pomešanim sa morskom solju u srazmeri . 1 kafena kašičica morske soli sa 20 kafenih kašičica susama).
Svaki zalogaj sažvakati najmanje 80 do 100 puta.

[Dj.Olivera]

PALMINO ULJE

Palmino ulje je proizvod uljane palme. Plodovi uljene palme se iskuvavaju i presuju i tako se dobija ovako ulje. Poreklom je iz južne amerike i zapadne afrike. Ulje ima slab miris ljubičica i spada u red jestivih ulja. Upotrbljava se kao sirovina u proizvodnji margarina. Kod nas se može nabaviti u pakovanju od 18 litara

Koriste se u restoranima, jer ga hrana ne upija previše i ne menja ukus. Poznato je da veliku primenu ima u konditorskoj i kozmetičkoj industriji.


Prednosti korištenja palminog ulja u fritezama za prženje

1. 100% biljni proizvod
2. Proizvodi bazirani na palminom ulju imaju produžen vek trajanja.
3. Najniža kalorijska vrednost od svih vrsta ulja
4. Bez holesterola
5. Bez mirisa i ukusa
6. Pri prženju na visokim temperaturama ne prska (ne gori i ne dimi), nema neprijatnog mirisa u prostoriji u kojoj se to obavlja.
7. Prilikom prženja prehrambeni proizvod se ne natapa masnoćom, što znači da se troši manje od klasičnog ulja.
8. Ima veću oksidativnu stabilnost od suncokretovog ulja (ne užegne)
9. Hranu možete pržiti i pripremati više puta u istom ulju, a ukus ostaje isti.
10. Može da se dosipa.
11. Pri prženju eliminiše perokside koji su kancerogeni.
12. Pored korištenja za prženje krompira i luka, palmino ulje se upotrebljava u pripremanju proizvoda kao što su: hleb, kifle, palačinke, vafle, krekeri, čips, suva i smrznuta gotova jela.
13. Vrlo je ekonomicno, omogućava uštedu energije i manje se troši u odnosu na druga ulja.

[Dj.Olivera]

POTREBE SPORTISTA U ENERGETSKIM MATERIJALIMA- UGLJENIM HIDRATIMA I MASTIMA.

Obezbeđenje organizma energijom vrši se uglavnom na račun ugljenih hidrata i masti. Proteine na ovom planu možemo da zanemarimo iako sa teoretskog stanovista takođe dolaze u obzir. Jestive masti su uglavnom smeše raznih masnih kiselina. Pored energetskog imaju i biološki značaj zbog sadržaja esencijalnih masnih kiselina. Esencijalne masne kiseline moraju da se unose hranom. Imaju ulogu u strukturi i funkcionisanju svih tkiva. Njihov nedostatak u hrani odnosno u organizmu dovodi do poremećaja na koži, srcu, bubrezima…prema raspoloživosti masti u organizmu, koje sadrže veliku količinu energije, svakako predstavljaju neiscrpnu rezervu za uobičajene sportske napore. Ipak,ovaj tako povoljan, a štedljiv način dobijanja energije ima svoju granicu. Što je veći intenzitet rada većom brzinom moraju da se odvijaju procesi isporuke energije za uposlene misićne ćelije.
Uočeno je da se putem sagorevanja masti može dobiti energija za dugotrajni ali manje intenzivan rad. Za bržu proizvodnju energije moraju da se angažuju rezerve ugljenih hidrata. Ukupne raspoložive zalihe ugljenih hidrata u organizmu nisu mnogo velike i iznose svega oko 450g, a u treniranih sportista do 750g. Od njih organizam može najviše dobiti do 12.500kj (3.000k), pri najvećem mogućem iscrpljenju rezervi, što se u praksi retko dešava. Dakle pri intenzivnom radu isključivo sagorevaju ugljeni hidrati. Raspoložive rezerve ugljenih hidrata su deponovane kao glikogen (vrsta šećera) u jetri i kao glikogen u mišićima. Glikogen jetre održava nivo glukoze u krvi, a glikogen mišića služi isključivo za rad mišićnih ćelija. Zbog toga za opterećeni misić sopstvena zaliha glikogena ima veliki značaj u pogledu potencijalne radne sposobnosti.
Pošto su rezerve glikogena važan činilac za postizanje sportske forme postavlja se pitanje na koji način može da se podstiče i ubrzava njihova nadoknada. Pre svega treba sportisti preporučiti ishranu bogatu ugljenim hidratima. Međutim postoji opasnost da obilje ugljenih hidrata dovede do stvaranja masnih depoa sa svim nepovoljnim posledicama. Od velikog je značaja činjenica da misić pri treningu mora da potroši svoje glikogenske rezerve jer u iscrpljenom mišiću se javlja veliki prohtev za ugljenim hidratima, te pri oporavku dolazi do njegove superkompenzacije tj. do pojave stvaranja većih rezervi.
Zbog toga se preporučuje da se odmah posle opterećenja uzimaju obilno ugljeni hidrati u lako svarljivom obliku. Tako se olakšava proces obnove utoršenog glikogena, ubrzava se i skracuje vreme opoavka i stvaraju se dobri uslovi za postizanje sportske forme. Organizam štedi rezerve ugljenih hidrata, a najveci deo energetskih potreba podmiruje sagorevanjem masti. Praktično svi dugotrajni napori manjeg intenziteta mogu najvećim delom da se ostvare na račun masti.
S druge strane se ipak zna da ishrana sa mnogo masti deluje izuzetno nepovoljno na postizanje vrhunske forme, s toga treba uzimati hranu s manje masti.

POTREBE I ZNACAJ VITAMINA U POSTIZANJU SPORTSKE FORME
U organizmu čoveka se odvija čitav niz komplikovanih reakcija koje nazivamo i metabolizmom. Ove reakcije omogućuju prisutni enzimi svojim dejstvom. Vitamini su uglavnom ugrađeni u enzime. Vitamini se uzimaju u veoma malim količinama. Bolest zbog nedostatka vitamina naziva se avitaminoza, a kad organizam nema dovoljno pojedinih vitamina, radi se hipervitaminozi.
Vitamin A se nalazi u namirnicama životinjskog porekla (žumance jajeta, mleko, riblje ulje). Obezbeđuje oštrinu vida i ubrzava zarastanje kožnih ozleda. Dnevne potrebe sportista za vitaminom A znatno nadmašuju potrebe osoba koje se ne bave sportom.
Vitamin D se nalazi u ribljem ulju, u manjim količinama u žumancetu jajeta, džigerici, kvascu, pečurkama, a pri sunčanju nastaje u koži. Veće količine ovog vitamina mogu dovesti do štetnih posledica u organizmu.


Vitamin E izolovan je iz ulja pšenicne klice, a sem u klicama žitarica ima ga u nekim vrstama povrća. Ovaj vitamin učestvuje u održavanju funkcije mišića, dopunsko uzimanje ovog vitamina sprečava razvoj hipoksije pri graničnim opterećenjima mišića. Ovaj vitamin se koristi u sportu u znatnim količinama. Dnevne potrebe sportista se krecu od 20- 45mg.
Vitamin C se nalazi u svežem voću i povrću. Najviše ga ima u paprici, spanaću, paradajzu, jagodičastom voću, limunu..Ovaj vitamin je neophodan u održavanju pune radne sposobnosti. Organizam može deponovati izvesnu količinu ovog vitamina. Dnevne potrebe organizma za ovim vitaminom su veće od potreba za bilo kojim drugim vitaminom. U sportu se vitamin C koristi u znatno većim količinama. Za vreme napornih treninga i takmičenja potrebe za ovim vitaminom rastu. Veće količine vitamina C se troše za vreme većeg zamora i pretreniranosti. Dnevne potrebe sportista se kreću od 150- 500mg.
Vitamin B1(tiamin) nalazi se najviše u klicama i biljkama raznih žitarica, kvascu, orasima, u životinjskoj iznutrici, jetri, srcu, bubrezima. Za ljude je crni hleb najvažniji izvor ovog vitamina. Vitamin B1 učestvuje u energetskom metabolizmu. Nedostatak ovog vitamina izaziva poremećaje u misićnom tkivu, nervnom sistemu i srčanom misiću. Zbog toga je preporučjlivo da se u pripremnom i takmičarskom periodu u ishrani sportista povećaju količine ovog vitamina. Najveće količine se daju pre i posle takmičenja. Dnevne potrebe sportista u ovom vitaminu krecu se od 3- 4mg, a kod dizača tegova i do 8 mg.
Vitamin B2 (riboflavin) nalazi se praktično u svim ćelijama, a proizvode ga i crevne bakterije. Ovaj vitamin ima značajnu ulogu u energetskom metabolizmu i značajan je pre svega u sportovima izdržljivosti. Dnevne potrebe ovih sportista u ovom vitaminu su dosta visoke, a najveće količine se daju uoči nastupa na takmičenju. Dnevne potrebe sportista se kreću od 3- 6mg.
Vitamin B6 (pirodoksin) nalazi se u skoro svim namirnicama. Ovaj vitamin igra važnu ulogu u metabolizmu i sintezi proteina. Potreba za ovim vitaminom se povećava uzimanjem većih količina proteina, a to znaci i pri povećanim fizičkim naprezanjima. Povećane količine ovog vitamina se daju u pripremnom ili takmičarskom periodu. Dnevne potrebe sportista se krecu od 5- 10mg.
Vitamin B12 (kobalamin) nalazi se u namirnicama životinjskog porekla. Daje se sportistima kada im je slaba krvna slika.
Vitamin P (niacin) ima ga u svakoj ljudskoj hrani. Njegov značaj proističe iz toga što je sastavni deo nosioca vodonika, pa je zato kao takav značajan za metabolizam svake ćelije. Većina stručnjaka preporučuje povećane količine ovog vitamina u ishrani sportista, iako do sada nije utvrdjen njegov uticaj na sportsku formu.
Nedostatak bilo kojeg vitamina negativno se odražava na sportsku formu. Pouzdano su utvrđene povećane potrebe organizma za vitaminima u toku sportskog treninga i takmičenja. S toga se i preporučuju veće količine vitamina u svakodnevnoj ishrani sportista. Kod pretreniranosti kada se remeti normalan tok oksidacionih procesa, vitamin C se znatno više troši te se njegov sadržaj u tkivima smanjuje, a potrebe organizma rastu. Postavlja se pitanje da li se može povećati sportska forma , dodatnim uzimanjem vitamina u udarnim dozama. Ima mišljenja da blagovremena upotreba izvesnih vitamina u većim količinama u udarnim dozama omogućava povećanje sportske radne sposobnosti, pa se preporučuje sportistima koji intenzivnije treniraju i veće količine vitamina grupe B, E i C. Povećanje radne sposobnosti se podiže samo do određenog nivoa. Povećanje navedenih vitamina se preporučuje u intervalima.

[Dj.Olivera]

Plućnjak
(Pulmonaria officinalis)
Lungwort - Pulmonaire

Opis:
Trajna, zeljasta, grubo dlakava biljka, visoka 15—30 cm. Listovi su pegavo prošarani. Cvetovi su na vrhu drške, ružičasti, crveni i najzad modri. Cveta od marta do maja. Raste po gustim brdskim i planinskim šumama. Upotrebljava se list, ređe cela biljka u cvetu (Pulmonariae folium et herba).
Sastav:
Plućnjak sadrži oko 7% tanina, zatim gume, saponozida, kiselu smolu,
ulja i oko 1% rastvorljivih i oko 3% nerastvorljivih silikata.
Upotreba:
Koristi se kao ekspektorans, antidiaroik i diurelik, kao i većina drugih biljaka iz iste familije: Echium vulgare L. (vučji rep, lisičina, lisičji rep), Lithospermum officinale L. (vrapseme, vrapčije seme, divlja proja), Lycopsis arvensis L. (zavratnica, krivo šija), Anchusa officinalis L. (volovski jezik, pačije gnezdo, runjava trava, rumenilo), Borago officinalis L. (boražina, borac, poreč, kosmelj), Symphytum officinale L. (gavez, crni gavez, volujski jezik, crni koren, pljušč, opašica) i dr. Ove biljke rastu svuda kod nas, nisu otrovne i nekad su bile mnogo više upotrebljavane nego danas (dokaz i latinsko ime officinalis = lekovit).

Pripremaju se sledeći čajevi:

1. Čaj za lakše iskašljavanje: po 25 gr lista belog i crnog sleza, plućnjaka i ploda morača pomešati; 1 kašiku smeše popariti sa 200 gr ključale vode, poklopiti i kada se smlači, ocediti i toplo popiti zaslađeno medom, ovo ponavljati 4-5 puta dnevno.
2. Čaj za lakše iskašljavanje: po 10 gr plućnjaka, majkine dušice, korena belog sleza i crnog gaveza, cveta podbela i divizme pomešati. Celu količinu ove mešavine popariti sa pola litra ključale vode, poklopiti i posle 8 sati ocediti i pomešati sa pola kilograma lipovog ili planinskog cvetnog meda i to piti svakog sata po kašiku.

Narodno ime:
medunika, medunjak, medunica, velikdanče, veligdenče, velik-danak, grudnjanka, kudravac, lisjac, lisac, medunak, meduniče, plućnica, cigeričnjak.

[Dj.Olivera]

Propolis

Od svih proizvoda koji se dobijaju iz pčelinje košnice, sve do nedavno propolis je bio najmanje poznat i nedovoljno cenjen.

Propolis je pčelinji proizvod koji predstavlja mešavinu smolastih materija koje pčele sakupljaju sa lisnih pupoljaka drvenastih biljaka i prirodnog pčelinjeg voska. Tačnije, to je crvenkastožuta, lepljiva smola, prijatnog aromatičnog mirisa, koja u toplim rukama lako omekša Pčele ga sakupljaju u toku cele pašne godine a najviše pred nastupajuću jesen i zimu. Prikupljaju ga s raznog drveća, najčešće sa topole, vrbe, kestena i konifera. Propolisom (grčki: pro - ispred i polis - grad) pčele zatvaraju, štite svoju košnicu. Njime popunjavaju sve pukotine i nepotrebne otvore kako bi svoje stanište zaštitile od vetra, kiše i sl. u predstojećem periodu. Takođe, pčele njime oblepljuju svako strano telo koje se nađe u košnici (npr. miš) da bi se štitile od neprijatnih mirisa i bakterija koje nastaju prilikom raspadanja leša. Ako je razmak između plodišnih okvira i plodnjače veliki, pčele na više mesta prave po podnjači naslage od propolisa i voska, koje im služe za brže penjanje do saća i spuštanje na podnjaču. Novoizgrađene voštane ćelije pre polaganja jaja pčele takoreći okupaju, propoliziraju, što predstavlja odličnu dezinfekciju istih. Pčelar propolis može da prikupi iz košnice, sa ramova ili na drugi način, po pravilu samo u julu mesecu. Kanije ga ne treba uzimati jer je u tom periodu neophodan pčelama kako u cilju zaštite svog stana tako i za stalnu dezinfekciju istog. Pčele su na planeti u svom sadašnjem obliku, kako tvrde neki eksperti, oko 80 miliona godina! Ne treba reći da su izdržale test vremena bolje nego bilo koja druga vrsta na planeti. Eksperti tvrde da su najveći razlozi za ovu neverovatnu egzistenciju prirodna svojstva samih pčelinjih elemenata. Nema načina da čovek sam stvori svojstva meda, polena i propolisa. Oni čak sadrže određene komponente koje su toliko kompleksne da se tek trebaju identifikovati i kategorizovati. Propolis sadrži vise od 300 različitih supstanci. One su raspoređene u 55% smola i balzama, 30% voska, 10% eteričnih ulja i 5% polena. Sadrži sve poznate vitamine sem vitamina K, i ima 15 minerala koje ljudsko telo treba da normalno funkcioniše (ne sadrži sumpor). Propolis ima sledeća svojstva:

bakteriološko,
antivirusno,
biostimulativno i
lokalno - anestetičko.

Rastvara se u alkoholu i etru. Njegov sastav i osobine pokazuju velike mogućnosti u primeni u ginekologiji, stomatologiji, dermatologiji, kozmetici i dr.Najčešće je propolis u upotrebi u vidu propolisnih kapi (rastvor propolisa u alkoholu ili eteru). Pre svega ove kapi imaju širu primenu u lečenju više oboljenja zbog svojih baktericidnih svojstava. Kapima se postižu dobri rezultati jer vrše dezinfekciju unutrašnjih organa :grla i krajnika, sluzokože tankih i debelih creva, pomažu lečenju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, pomažu pri varenju i obezbeđuju miran san,smiruju napetost živaca i obezbeđuju dobar rad srca, pomažu u bržem zalečenju rana kod opekotina i posekotina. Propolis se upotrebljava u obliku tinkture kao premaz protiv gnojnih zapaljenja. U stomatologiji propolis se upotrebljava za dezinfekciju sluzokože i neutralisanje neprijatnog zadaha iz usta. Dokazano je da je propolis čist prirodan antibiotik koji ne izaziva rezinstenciju, niti izaziva štetne reakcije u organizmu. Pošto su u upotrebi sve više sintetički preparati na koje se organizmi brzo privikavaju, propolis dobija sve veći značaj kao prirodan čist preparat. Preosetljivost na upotrebu propolisa praktično ne postoji. Ovo zato što su mnogi sastojci u njemu zastupljeni u minimalnim količinama i što je delovanje tih sastojaka u idealnom međusobnom odnosu.Propolis je najprirodniji antibiotik koji je čovek ikad otkrio. Neverovatna stvar oko ove tvrdnje je da se otkriće dogodilo pre 2000 godina. Mnogo ljudi verovatno nije ni čulo za propolis, a opet stare knjige preporučuju propolis za mnogobrojne bolesti. Rimljanima, Grcima i egipatskim faraonima je bio poznat kao redak ali visoko efektivan pčelinji proizvod za očuvanje zdravlja i održavanje lepote. Kvaliteti ove medicine su poznati od početka pisane istorije. Međutim, samo u poslednjih dvadeset godina su naučnici uspeli da dokažu da je propolis važan kao što su naši preci mislili. Naučno priznat danas se smatra prirodnim lekom i važnim delom nauke o prehrani. Njegova popularnost stalno raste zbog njegovih mnogostranih mogućnosti i upotrebe.

Da bi pčelari lako došli do većih količina propolisa, dajemo uputstvo za njegovo prikupljanje i konzervisanje.

Pošto pčele najviše sakupljaju propolis u proleće i jesen, tada ga i treba prikupljati. To se najjednostavnije i najpraktičnije čini pomoću deblje plastične folije. Folija izrezana tako da potpuno pokriva plodište ili medište košnice, postavlja se direktno preko satonoša okvira. Kada unose propolis, pčele žure da što pre zatvore sve prolaze između satonoša okvira i folije, gomilajući propolos i na foliju i na ivicama satonoša okvira. Nagomilani propolis treba svakih 10 dana skidati sa folije i ivica satonoša pomoću pčelarskog noža, i to onom njegovom stranom koja se upotrebljava za struganje voska i drugih materija sa okvira i košnica.

Konzervisanje propolisa: prikupljeni propolis koristi se i prodaje u čvrstom stanju ili konzervisan u alkoholu. Trgovine ga uzimaju samo u čvrstom stanju, onako kako je prikupljen, bez ikakvog čišćenja ili sitnjenja. Posle prikupljanja propolis se stavlja u najlonske vrećice i čuva na hladnom mestu do prodaje. Da ga moljci ne bi napadali, treba u kesu staviti cvet lavande. Propolis se čisti i konzervira po sledećem postupku. Prikupljeni propolis treba dobro istisnuti i sipati u pivske ili neke druge flaše do polovine. Zatim se flaše naliju sa 96% alkoholom. Propolis treba dobro izmućkati i ostaviti u zatvorenoj flaši nekoliko dana da miruje. Potom flašu dobro promućkati pa propolis kroz filter ili ređe platno procediti, da bi se odstranio talog. Tako prečišćen propolis koristi se u medicinskim, veterinarskim i drugim labaratorijama koje vrše otkup.

[Dj.Olivera]

Propolis kao lek

Za želudac: u slučaju čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, kao dodatnu terapuju onoj koju je prepisao lekar, koristiti Propolis kapi i Propolis kapsule.

Za žuljeve: komadić propolisa zagrejati do omekšanja, a zatim u tankom sloju staviti na žulj, pa privezati zavojem i učvrstiti hanzaplastom. Terapija traje nekoliko dana.

Za kosu (ispadanje, otpadanje): svakodnevno utrljavati propolisovu mast (10%) i 30%- tni alkoholni rastvor propolisa na mesta sa kojih kosa ispada. Terapija traje 2-3 nedelje, a nekad i 3 meseca.

Za nos (hronični gnojni rinitis, farengitis, ozena): dnevno uzeti po 3 kašičice 10-20 % -tnog vodenog rastvora propolisa (na usta), i po 4-5 kapi u nos 3%-tnog rastvora propolisa u glicerinu.

Za prehladu: triput dnevno uzeti po 5-10 kapi propolisa na kocki šećera ili sa kašikom meda.

Za psorijazu: triput dnevno uzimati dražeje propolisa od 0,3 g. Terapija traje 30 dana.

Za opekotine: primeniti propolisovu mast i alkoholni ekstrakt propolisa (10-15 %) u vazelinovom ulju.

Za zube: u slučaju karijesa, dvaput dnevno ispirati usta prokuvanom prohlađenom vodom u kojoj se stavi 20 kapi alkoholnog rastvora propolisa. Terapija traje 1-2 meseca.

Za pupak (deteta posle rođenja): na pupak pre kupanja staviti pločicu propolisa, čistog ili zamešanog sa kašičicom meda, u cilju sprečavanja infekcije.

Za rane posle operacije (debelog creva i anusa ): mazati 20%-tnim alkoholnim ekstraktom propolisa pomešanim sa recinusovim uljem u odnosu 1:1.

Za reumu: zagrejani propolis zamesiti, istanjiti i napraviti kao tanku lepinjicu, pa staviti na bolno mesto i držati u toku cele noći. Terapija traje 7 dana.

Za sećernu bolest (dijabetes): kapi propolisa (5-10) staviti u malo mlake vode i tu mešavinu popiti. Mogu se uzeti i sa komadićem sredine hleba.

[Dj.Olivera]

Proširenje vena: Šta preduzeti?


Još jedna nepravda: ženske noge su osetljivije na hormonske promene. Pre mensruacije, a posebno u trudnoći, zidovi vena, pod uticajem hormona, postaju propusniji i skloniji širenju. Vene udvostručuju obim, a posle toga retko se vraćaju u prvobitni oblik.
Podaci pokazuju da su vene proširene kod svih žena koje su već imale nekih problema s krvnim sudovima (u 60 odsto slučajeva ti problemi su nasledni). Posle 30. godine (ali bolest se javlja sve ranije), oko 40 posto pati od varikoziteta. Od toga su 57 odsto žene.

Ako su vam noge teške, čak i ako se proširene vene ne vide, dobro je da što pre posetite kardiloga ili hirurga angiologa ili flebologa (specijalisti za krvne sudove). Ispitaće vaše krvne sudove pomoću bezbolnog ultrazvučnog Doplerovog aparata koji daje uvid u cirkulaciju krvi, stanje vena i njihov obim.
Ako je već došlo do proširenja, vena se nikad neće sama od sebe povući. Ipak, u početku bolesti mogu se sprečiti bolovi i usporiti širenje vena.
Za to se prepisuju prvenstveno specijalne elastične čarape. Međutim, pre ili kasnije - zbog estetskih razloga ili straha od stvaranja ugrušaka koji se mogu otkinuti i začepiti neki važan krvni sud, što može biti i smrtonosno - proširene vene treba lečiti.
Današnjoj medicini na raspolaganju je nekoliko operativnih metoda zavisno od stepena napredovanja bolesti i specijaliste koji vam je na raspolaganju.
Treba znati i ovo: kad se vena jednom proširi, prenosi samo dva odsto krvi.
Zato uklanjanje bolno proširene vene ne ugrožava organizam, jer krv "pronalazi" drugi put kojim će prolaziti. Međutim treba znati da hirurški zahvat ne leči bolest, jer je ona hronična.
Bolesnici često govore da se "proširenje vena vraća". To je činjenica, pa zato treba posećivati angiologa svakih šest do 12 meseci, kako bi se sprečilo vraćanje bolesti odnosno proširenje sitnijih vena.


- Gde sve mogu da se jave "proširene vene"?
Tako proširene (varikozne) vene mogu da ugroze i druge delove tela - testise (varikokele), matericu trudnoću, čmar (šuljeve), jednjak... - kad kažemo "proširene vene", gotovo uvek mislimo na one u nogama
- U čemu je suština problema?
Vene naših nogu imaju posebne zaliske koji pomažu da se krv iz nogu, uprkos gravitacionoj sili, opet vrati do srca. Ako ti venski zalisci imaju urođenu grešku, ili se oštete (povišen krvni pritisak u venama, veliki fizički napori itd.), u donjem delu nogu u određenom životnom dobu počinje da se gomila krv i tako su stvoreni preduslovi za pojavu proširenih vena.
- Gde ih najpre uočavamo?
Delovi nogu koji su najugroženiji ovom bolešću jesu zadnji delovi listova i unutrašnjost nogu. Proširene (varikozne) vene su plave i nabrekle.
- Da li proširene vene bole?
Oboleli od ove bolesti obično pate od bolova i oticaja gležnjeva, naročito krajem dana.
- Kako uspostaviti tačnu dijagnozu?
Idealno bi bilo da se svi koji pate od proširenih vena, a naročito oni koji su više puta pokušavali da obolele vene odstrane hirurškom intervencijom a one su se opet vraćale, pregledaju na ultrazvučnom aparatu. Tek kada se na takvom pregledu ustanovi stanje vena, a pre svega stanje venskih zalizaka, može se odrediti adekvatno lečenje.


Na početku bolesti: Skleroterapija

Skleroterapija, protiv proširenja sitnih vena, preporučuje se samo u početnom razdoblju bolesti.
- Gde? U angiološkoj ordinaciji, lekar specijalista će u proširene vene ušpricati posebno sredstvo to se radi bez ikakve anestezije (pomalo je neugodno) tokom nekoliko poseta.
- Kako? U vene se ušpricava materija koja ih nadražuje i izaziva njihovo otvrdnjavanje. Vene ne nestaju, nego se zatvaraju.
- Prednosti. Lečenje je lako i jednostavno. Po završetku postupka nastavljate odmah sa obavljanjem svakodnevnih poslova i ne treba da ležite u bolnici.
- Šta treba znati? Lečenje se ponavlja nekoliko puta godišnje. Ako su vene izrazitije ta metoda nije uvek pogodna. Predvidite da ćete morati da nosite elastične čarape za vene tog dana kad se izvodi sklerozacija i nekoliko narednih dana.
- Pomaže li laser? Oni koji imaju plavičaste vene treba da znaju da je laser samo za one koji imaju crvene varikozitete, i kod njih daje dobre rezultate. U pripremi je novi lasr, koji će rešavati ljubičaste varikozitete.

Novi postupak za umereno proširene vene

Odnedavno se za lečenje nožnih vena koje nisu mnogo proširene (obim manji od 8 mm) primenjuje ultrazvučna skleroterapija.
- Gde? U angiološkoj ambulanti, u lokalnoj anesteziji. Posle tretmana bolesnik odlazi kući na nekoliko dana oporavka. Obavezno treba nositi elastične čarape za vene.
- Kako? Sredstvo koje se unosi ima oblik pene. Tako se bolje raspoređuje duž zida vena i osigurava bolju vidljivost. Ubrizgava se pod nadzorom ultrazvuka. Cilj je da se zidovi vena slepe, da vene zatvore svoj obim i otvrdnu.
- Prednosti. Izbegava se operacija, što ranije nije bio slučaj. Smanjuju se "grozdovi" pod kožom.
- Šta treba znati? Potrebna su najmanje dva - tri ubrizgavanja tog sredstva u safene (najviše se može primeniti pet - više od toga neće dati rezultata), a zatim i u male vene. Ovaj način lečenja još je u fazi ispitivanja, pa se ne može sa sigurnošću govoriti o trajnim rezultatima.

Uklanjanje sitnih vena: Flebektomija

Primenjuje se samo za razgranate sitne vene, ponekad na safene.
- Gde? U hirurškoj sali, pod lokalnom anestezijom.
- Kako? Vene se vade iz tela kroz sitne, milimetarske zareze u koži.
- Prednosti. Sve sitne vene se vade odjednom, a za skleroterapiju je potrbno više seansi. Bolesnik odmah napušta bolnicu i obavlja svoje dnevne poslove. Moguća nuspojava su blagi bolovi.
- Šta treba znati? Nekoliko dana treba nositi zavoje i elastične čarape za vene, sve dok ne nestanu modrice, a mesto zahvata više nije osetljivo na dodir. Ovo ne isključuje skleroterapiju.

Krupnije varikozitete treba operisati

Proširene vene nogu uklanjaju se hirurškom tehnikom stručnog naziva "stripping".
- Gde? U hirurškoj sali ili ambulanti pod raznim vrstama anestezije: Opšta, periduralna ili lokalna. Bolesnik ostaje u bolnici 12 do 48 sati.
- Kako? Kreće se zarezom u preponu (za unutrašnju venu safenu) ili u prevoju kolena (za spoljnu venu safenu). Kroz taj rez hirur uvodi sondu ili konac u venu. Na drugoj strani noge radi se drugi rez. Zahvaljujući koncu ili sondi, vena se uvrće poput uvučenog prsta na rukavici i povlači. Posle ovog većeg zahvata ponekad je potrebno nekoliko seansi skleroterapije, da se srede sitniji varikoziteti oko glavne vene.
- Prednosti. Ovo je isproban hirurški zahvat. Može se obaviti i u ambulanti, a nema velike opasnosti od stvaranja modrica i krvarenja (hematoma).
- Šta treba znati? Posle zahvata treba tri nedelje do mesec dana nositi elastične čarape.

Novi postupak: zatvaranje vena toplinom

Ovaj zahvat primenjuje se na velike vene obima manjeg od 8 mm. Drugim rečima, ne mogu se lečiti pravi "varikozni grozdovi". Obavlja se u hirurškoj sali, u lokalnoj anesteziji. Hospitalizacija nije potrebna. Posle zahvata nema bolova. Svaka deseta osoba ima osećej sitnog peckanja. Nema hematoma. Posle zahvata nekoliko dana treba nositi elastični zavoj. Bolesnik se vraća na posao već posle dva do pet dana, ali mora izbegavati dužestajanje u mestu. Osećaj težine u nogama brzo se gubi. Posle godinu dana u većini slučajeva više nema vena: organizam ih sam polako uklanja. U 10 odsto slučajeva kod kojih zaostanu vene, njima više ne teče krv. Prdpostavlja se da će s vremenom i te vene nestati.


--------------------------------------------------------------------------------

Posle zahvata na venama

Korisni svakodnevni postupci kako bi se sprečila ponovna pojava varikoziteta:
- Izbegavajte sedenje. Radite sve ono što upošljava mišiće listova i tabana. Šetajte svakodnevno barem pola sata i penjite se stepenicama. Vožnja biciklom, umerena gimnastika, gimnastika u vodi i plivanje naročito se preporučuju. Izbegavajte sportove u kojima dolazi do naglih skokova i udaraca nogama (trčanje, tenis, odbojka...) jer time proširujete vene.
- Radite li stojeći, podižite se na prste više puta tokom svakog sata.
- Podignite madrac na krevetu gde držite noge za oko 15 cm u odnosu na uzglavlje. Za to će vam dobro poslužiti, primera radi, stari telefonski imenik.
- Izbegavajte sve tople postupke na nogama (epilaciju vrućim voskom, saunu itd.). Ni kupke ne smeju biti pretople: 35 stepeni je najvišea dozvoljena temperatura vode. Za podsticanje krvotoka, uvek se na kraju istuširajte hladnom vodom (krenite od stopala prema gornjim delovima tela).
- Odlučite se za cipele umereno visokih peta (3 do 4 cm najviše). Ako su potpetice više ili niže, na tabane se ne prenosi dovoljno pritiska koji bi terao krv venama prema gore.
- Borite se protiv viška kilograma. Jedite puno voća i povrća, jer njihovi vitamini bitni za održavanje napetosti zidova vena. Isto tako, ne pijte mnogo alkoholnih pića. U većim količinama alkohol proširuje vene.




--------------------------------------------------------------------------------

Da li ste znali...
. Žene pet puta češće oboljevaju od proširenih vena, što se uglavnom pripisuje ženskim hormonima, pre svega progesteronu;
. Stanje proširenih vena ima tendenciju da se pogorša pred mensruaciju, najverovatnije zbog kongestije materice;
. Proširene vene su još vidljivije na toplom vremenu jer se površinske vene šire kako bi potpomogle regulaciju telesne temperature.
. Problemi s proširenim venama poslednjih godina beleže porast, što najverovatnije ima veze sa savremenim načinom ishrane i života uopšte, a naročito s činjenicom da današnji poslovi često zahtevaju dugo sedenje.

Zašto je leto sezona proširenih vena?
Pošto se već proširene vene još više šire tokom toplih dana, one leti predstavljaju i veliki estetski problem. Da bi se to izbeglo, najbolje je još tokom zime u dogovoru sa lekarom krenuti sa lečenjem. Ne preporučuje se uzimanje raznih gelova i krema za vene pošto oni ne leče vene nego samo ublažavaju tegobe koje se po prestanku njihovog korišćenja opet javljaju (a mogu izazvati i alergije i oštećenja ionako osetljive kože iznad proširenih vena). Proširenim venama ne prija toplota i treba izbegavati sunčanje, naročito po jakom suncu, kad god je to moguće. Venama prija šetnja po plićaku u ranim jutrima i kasnim poslepodnevnim satima, jer talasi blago masiraju noge, pospešuju cirkulaciju i hlade vene.

Alternativna rešenja
. Da bi se predupredili problemi s venama, potrebno je pojačati njihovu elastičnost. Puno belog i crnog luka u jelovniku pomoći će vam da to postignete.
. Izvesne joga vežbe takođe će biti od koristi.
. Biljni čajevi, po preporuci lekara, koji pospešuju krvotok istovremeno rešavaju ili ublažavaju i problem cirkulacije i proširenih vena.
. Akupunktura i šijacu - masaža pospešuju cirkulaciju i širenje krvnih sudova.
. Blaga masaža prija celom telu, a naročito nogama koje bole zbog proširenih vena. Efekti masaže nogu će biti boljiako se noge predhodno namažu mešavinom svežeg limuna i bademovog ulja. Ta mešavina se pravi tako što se u šoljicu bademovog ulja sipaju tri kapi svežeg limunovog soka.


--------------------------------------------------------------------------------