DEPRESIJA I NAPAD PANIKE

[TOMIC15]

Pozdrav svima.
Kada sam zapoceo ovu temu nisam ni sanjao da postoji ovoliko puno osoba sa problemom kao sto je moj.A to je opet tek jedan mali procenat onih kojima je net dostupan ili koji zele da dele svoja iskustva sa drugima.
Bilo kako bilo,zivot mora da ide dalje,ili sto bi nas narod rekao sta je tu je.Pokusavam(poucen iskustvima svih vas)da maksimalno ozbiljno pristupam ovom stanju,ali u isto vreme verujem i trazim snage u sebi da prebrodim svaku krizu koja me snadje.Nekad je tesko,nekad malo lakse ali jedno je sigurno:vera u ozdravljenje i u oporavak je prvi i najvazniji korak.
Zahvaljujem se svima vama koji ste pisali i javljali se na ovom forumu.Iako nismo svi,,napravljeni od istog materijala''saznanje kako drugi reaguju u datim situacijama je i te kako korisno.

[gupika]

Pozdrav svima.
Kada sam zapoceo ovu temu nisam ni sanjao da postoji ovoliko puno osoba sa problemom kao sto je moj.A to je opet tek jedan mali procenat onih kojima je net dostupan ili koji zele da dele svoja iskustva sa drugima.

Slažem se potpuno. Lakše je kad znaš da u svojoj muci nisi jedini. Volela bih da za neko vreme svi ovde napišu da su problem rešili i da su ok. To nam svima od srca želim.

Pokusavam(poucen iskustvima svih vas)da maksimalno ozbiljno pristupam ovom stanju,ali u isto vreme verujem i trazim snage u sebi da prebrodim svaku krizu koja me snadje.

Ponekad pomislim da se treba upravo suprotno ponašati, t.j, da ne treba to shvatati baš mnogo ozbiljno...nailazi kriza, vidim da ću da počnem da paničim...pa šta, malo ćemo da pravimo scenu , pa će da prodje...znam da deluje blesavo, ali nekad ovakvo razmišljanje upali, i kriza me prodje za 5 minuta, bez većih spoljašnjih manifestacija, ali nekad je pravi zemljotres... Veliki pozdrav

[bato]

Samo da vas pozdravim i pridruzim se drustvu

[alpha]

Hvala ti BANEB,trudim se nije nimalo lako to dobro znas ali mi puno znaci sto me razumes.

[alpha]

Ono sto me interesuje kod svih vas je to da li izlazite vikendom u lokale i kako se osecate ako ste izasli,jer ja naprimer kad god izadjem ne osecam se nimalo prijatno i u stalnom sam iscekivanju od novog napada.Da li neko od vas moze da se opusti u takvim situacijama i dali konzumira neko alkoholno pice jer ja cak ni za svoj rodjendan nisam smeo da popijem ni kap,znate ono koga zmija jednom ujede i gustera se plasi.

[GLADIATOR]

POMOGO BI TI KOLEGA DA SAM SEBI MOGU POMOCI
SVE MI JE ISTO KAO KOD TEBE ZIVIM U STRANOJ DRZAVI I NESMIJEM KOLU NI KAFU SVE JE ISTO ALI NI JA NEZNAM STA DA RADIM IMAM TERMIN KOD NEUROPSIHIJATRA 12.05.2005 I SVE CU MU OBJASNIT PISAT CU TI POSLIJE MOZDA TI POMOGNE KO IMENI POSTO IMAMO ISTI PROBLEM SAMO STO SAM JA BIO VISE PUTA NA HITNOJ ZELIM TI SVE NAJ BOLJE

[red_sonja]

Hmmm, moja iskustva su blaza, ali ipak cu ih napisati jer ce mozda nekome pomoci... Upisala sam fakultet pre 3 godine i od tada se sve promenilo...Posto sam do tada zivela poprilicno zasticeno, navikla sam na zivot bez vecih trzavica, nikako nisam mogla da se prilagodim novoj etapi u zivotu - losim uslovima na fakultetu, mnogo vecom kolicinom obaveza neko ikada u zivotu, izostankom rezultata pored velikog truda, sve losijom materijalnom situacijom u porodici, losim odnosima sa dugogodisnjim prijateljima- pocela sam da se gubim u hrani, mnogo sam se ugojila, pocela sam da nedeljama ne izlazim napolje, maksimalno sam popustila na fakultetu i bukvalno sam i pored velike podrske iz porodice (koja je posle normalno prerasla u kritike) da vegetiram... Posle dve godine otisla sam kod psihologa koji je utvrdio da nisam depresivna, sto mi je verovatno bilo jos gore jer sam se nadala da ce neki lek odneti rukom sve moje probleme... Razvila sam uzasan oblik nervoze zeluca, da bukvalno nisam mogla da mrdnem od kuce jer odmah pocinjem da razmisljam sta ce biti ako me zaboli stomak, napolju ni slucajno nisam jela, a na duze puteve npr.autobusom ili vozom, iako sam ranije obozavala da putujem, nisam smela ni da pomislim.. Vrhunac svega je bio kada sam posle par meseci nedolaska na fakultet dosla na predavanje na kome je bilo 200-300 ljudi u prostoriji i kada sam pocela na sred predavanja da se gusim i dobila lupanje srca, sto se jos pogorsalo kada sam primetila da su oba izlaza iz amfiteatra zakrcena ljudima i da ne mogu da izadjem...mislim da je to bilo najduzih 45 min u mom zivotu koje sam prezivela iskljucivo autosugestijom... e sada, posto je ovo Srbija i razgovori sa psihijatrom su krajnje nepozeljni zakljucila sam da moram da se borim sama...Tek sada posle tri godine mogu reci da mi se zivot iskljucivo zahvaljujuci meni samoj stabilizuje... Veliku pomoc mi je pre svega pruzila zdrava ishrana i fizicka aktivnost (naravno ovo je mozda irelevantno za vece probleme), ranije sam se davila slatkisima, coca colom i kafom sto mi je zajedno u kombinaciji vise puta izazivalo gusenje i lupanje srca i u rodjenoj kuci, strasno mi pomaze da idem na fakultet, mada sam morala u pocetku da prezivim par blazih napada, trudim se svaki da izadjem na duze relacije da se ne odviknem, trudim se i da sam stalno zaposlena necim jer u suprotnom moje misli postaju nesredjene i ne bas vesele... Jos uvek mi se desavaju i krize, vracanja tezine, periodi u kojima zapostavim ucenje i sl. ali trudim se da sebi ne prebacujem (iako sam uzasno samokriticna) i nastavljam dalje...

[TOMIC15]

Pozdrav svima.
I ne zelim da se vracam u proslost i podsecam sve vas sta smo sve,i kao narod i kao pojedinci,preziveli.Ali na zalost to je ostavilo posledice na sve nas,a ako tome dodamo tempo i nacin zivota kojim zivimo onda je sve jasno.Dobro je da smo i ovakvi.
Ali slaba je vajda od kukanja i svaljivanja krivice na sve to.Zivot ide dalje.
Zdrav zivot,podrska drage osobe i pozitivno razmisljanje puno znace.
I samo napred.

[Cinnamon]

Razvila sam uzasan oblik nervoze zeluca, da bukvalno nisam mogla da mrdnem od kuce jer odmah pocinjem da razmisljam sta ce biti ako me zaboli stomak, napolju ni slucajno nisam jela, a na duze puteve npr.autobusom ili vozom, iako sam ranije obozavala da putujem, nisam smela ni da pomislim.. Vrhunac svega je bio kada sam posle par meseci nedolaska na fakultet dosla na predavanje na kome je bilo 200-300 ljudi u prostoriji i kada sam pocela na sred predavanja da se gusim i dobila lupanje srca, sto se jos pogorsalo kada sam primetila da su oba izlaza iz amfiteatra zakrcena ljudima i da ne mogu da izadjem...mislim da je to bilo najduzih 45 min u mom zivotu koje sam prezivela iskljucivo autosugestijom... e sada, posto je ovo Srbija i razgovori sa psihijatrom su krajnje nepozeljni zakljucila sam da moram da se borim sama...Tek sada posle tri godine mogu reci da mi se zivot iskljucivo zahvaljujuci meni samoj stabilizuje... Veliku pomoc mi je pre svega pruzila zdrava ishrana i fizicka aktivnost (naravno ovo je mozda irelevantno za vece probleme), ranije sam se davila slatkisima, coca colom i kafom sto mi je zajedno u kombinaciji vise puta izazivalo gusenje i lupanje srca i u rodjenoj kuci, strasno mi pomaze da idem na fakultet, mada sam morala u pocetku da prezivim par blazih napada, trudim se svaki da izadjem na duze relacije da se ne odviknem, trudim se i da sam stalno zaposlena necim jer u suprotnom moje misli postaju nesredjene i ne bas vesele... Jos uvek mi se desavaju i krize, vracanja tezine, periodi u kojima zapostavim ucenje i sl. ali trudim se da sebi ne prebacujem (iako sam uzasno samokriticna) i nastavljam dalje...

razvila si colon irritabile (nervozna crijeva, a ne zeludac. uh, jako to dobro poznam. ovo sto si pisala za predavanje i kako nisi mogla da izadjes i taj dugi napad - voljela bih da ni to ne prepoznam, ali na zalost prepoznam.
najdraze mi je od svega sto kazes da ti je sport i zdrava ishrana pomogla.
sve si tako divno opisala i napisala. hvala ti.

[mariah]

Nakon cuvene utakmice sa Amerikancima u cetvrtfinalu SP u kosarci (cekajući je popila sam koka-kolu, popusila dve paklice, a nakon toga i jaku nes-kafu), dozivela sam prvi napada panike-celo telo mi se uzbunilo, kao da je zazvonio alarm i nije mogao da stane.Nakon toga, krece taj najgori period u mom zivotu-stalno ti novi alarmi, lupanje srca, ono cuveno i uvek lazno "dozivljavam infarkt, dozivljavam infarkt", stalni odlasci kardiologu (bez bilo kakve dijagnoze na srcu, ali zato sa drasticno niskim kapacitetom pluca). Nigde ne izlazim bez majke, ako ona nije kod kuce, pocinjem da se tresem, u grad izlazim samo na kratko i cim me uhvati strah, bezim kuci glavom bez obzira...Mislila sam da to nikada nece da prestane, napadi, a izmedju njih, razmisljanja o smrti i strah od novih napada.Najvise mi je pomogao odlazak kod psihologa.Zena kod koje sam bila je verovatno pogodila sustinu stvari iili je veoma sugestivno delovala na mene.U to vreme sam bila u veoma dugoj vezi "na daljinu".Ona je zakljucila da meni, zapravo, nedostaje ljubav i da moja fiksacija za srce samo simbolizuje taj nedostatak.To je bila delimicna istina, a drugi deo je verovatno pripadao cinjenici da sam bila pri zavrsetku fakulteta (strah od nepoznatog, odrastanja?), kao i nacinu zivota (gore navedenom).Nakon toga, moji napadi su se proredili (mada su ponovo podivljali kada sam neuspesno neko vreme trazila posao) i nakon godinu dana gotovo sasvim su prestali(e u to vreme sam raskinula pomenutu vezu) mada mi je ostala odredjena preosetljivost i izrazena hipohondrija.Cini mi se, ipak, da su ti napadi sada uspavani i da samo cekaju neku novu prekretnicu...

[danka]

Mariah, samo da ti napisem da to moze da bude neverovatno dugo uspavano, Bogu hvala!
To je moje iskustvo. Sve je kako OK, ali ja znam da to u meni negde cuci i spava.
Kada prestanes da ih se plasis, oni se jos vise pritaje.
pozdrav,
danka
PS: najbolje je ne koristiti nista nadrazujuce (ni kafu ni cigarete ni coca colu) - i ovo pisem iz licnog iskustva

[mariah]

Meni je jako prijala promena na ljubavnom planu -raskid petogodisnje veze i upoznavanje novog momka, s kojim sam proteklu godinu i nesto-veoma osecajnog i divnog tipa (sasvim razlicitog od prethodnog), zavrsetak fakuleta i zaposlenje (po prvi put sam dozivela da raspolazem sa odredjenom, u prvo vreme zadovoljavajucom, sumom novca).Nakon diplomiranja, pocela sam (po prvi put u zivotu) sa rekreacijom, smanjila kolicinu kafe i koka-kole (ali ne cigareta )...

Medjutim, u poslednje vreme, desava mi se jedan suprotan proces (najvise povezan sa velikim nezadovoljstvom statusom u firmi, perspektivom , izneverena ocekivanja , bla, bla, bla...)-apatija, depresivno stanje, zelja da se sve zavrsi...Pokusavam da na to gledam kao na prolaznu fazu (kao sto su i prethodne), mada mi tesko ide, jer nisam poznata kao osoba koja ima jake odbrambene mehanizme...

veliki pozdrav!!!

[progoran]

evo ja sam vec 5 godina u toj paklenoj ansioznosti i stos e tice kafica ili kafana ne izlazim uopste jer kako doktori kazu u tim situacijama i na tim mestima ne mozes kontrolisati okolinnu ljude i sl pa je napetost izrazenija ali da treba da se suocavamo sa time od alkohola nista ne konzumiram jer pijem lekove a dok nisam upao u stanje strahova voleo sam da popijem pozdrav svima s nadom u bolje sutra

[gupika]

Ljudi, ovo moram da vam ispričam...Sinoć sam po onoj kiši krenula u šetnju sama (da ne ponavljam da patim od paničnog poremećaja, i da retko kada izlazim solo). Rešila sam da se nekih 20-ak min prošetam i tako ispunim ''normu'' za taj dan. I otprilike kad sam bila negde na pola puta (možda zvuči smešno, al' kad se šetam sama, ne mogu da se opustim, nego isplaniram koliko vremena ću provesti u šetnji i bukvalno stalno gledam na sat, da ispunim kvotu) osetila sam kako počinje da me stiže panika, počelo je da me guši u grlu, pa da me steže u grudima, normalno uplašila sam se u momentu ( da ne pričam dalje svi vi dobro znate kako to već ide). Do kuće imam još 10 min. hoda, mene hvata strah da ću da dobijem nesvesticu, i da neću moći sama da stignem do kuće...već gubim dah (i samo da kažem da u tom momentu pomišljam na onaj Dankin savet o odnosu broja udisaja i izdisaja, i pokušavam da ga primenim...hvala ti draga), stavljam ruku u džep da uzmem mobilni i da pozovem muža da mi krene u susret(on je bio kod kuće kao logistička podrška, ha ha) i onako panika već drma dobra 2-3 minuta, ja sve brže hodam, kad po onom mraku i kiši, čujem preko ulice da mjauče malo mače...znači situacija krajnje smešna, ja u panici ne vidim skoro ispred sebe, ali se okrećem na zvuk mačeta i ugledam ga mokrog i sklupčanog ispod nekih kola preko ulice. I u momentu mi prodje kroz glavu: sad ću i ja da spasem njega, a Boga mi i ono mene...jer svi znamo da u toku napada panike, isti može da se naglo prekine ako misli preusmerimo na nešto što nam je u tom trenutku jako bitno. I tako ja pretrčim preko ulice, zgrabim ono jadno mače, koje se odmah zakačilo kandžicama za moju jaknu, i ja još drhteći požurim kući, sva srećna što sam uprkos stašnom strahu koji je već počeo da me nadjačava, bila sposobna da se(umesto što pre da pojurim kući) čak vratim jedno 10-15 metara, i tako produžim vreme potrebno da stignem do azila (t,j. kuće), i da u tom kriznom momentu pomislim na nešto drugo, a ne samo na sebe. Banula sam na vrata kuće, sva pokisla (držala sam mače na grudima, tako da nisam ni primetila, kako držim nakrivljen kišobran u drugoj ruci), i srećna... I šta da vam kažem, evo ga mali šareni stvor spava čist i nahranjen na svom jastučetu, u drugoj sobi...Pozdrav svima i nedajte se

[danka]

Gupika fantasticna prica!!!

pozdrav,
danka