dakon napisao:Onako slicno tebi jes da sam musko ali stacu
valjda preosjetljiv jer vidim kod drugih ljudi neko to "otpili" skoro trenutno a meni jos se slike vrte , vrte ,vrte, ali trudim se sad cim film krene ja ga pauziram jer nema odmah nisam ok.
Ajoj, čitajući ostatak tvog posta vidim da ne da slično razmišljamo, nego isto!!
I meni se slike vrte, nikada kraja. Trudim se da ih "ubijem", ali nekada mi to ne uspeva, a izniknu kad se najmanje nadam i očekujem.
dakon napisao:
Juce mi je majci bilo 40 dana pa sam bio malo odsutan, zamisli 40 dana a ko da je bilo juce kad je sve bilo ok. A ocu u decembru 19 pola godine i to bas pada na nasu slavu.
Joj bože, kako smo se ispreplitali i za ovo......... Mom tati je sutra 14 dana, a u decembru, 18. mami pola godine!!!
dakon napisao:
Ma nema vrijeme leti ovaj zivot je samo jedan trenutak neceg sto ni sami nemozemo shvatiti cega, zasto i zbog cega zivimo?????
Na ovo pitanje samo teolozi imaju odgovor a Bog da mi prosti ove rijeci(ako ga ima naravno), ja sam skeptik i pesimista nepopravljivi i ti odgovori nedoprinose skoro nista mom dusevnom miru, pogotovo sad.
Malo sam negativan ali stacu to je jace od mene, valjda ce se ova patnja, jad, i cemer(tu uracunavam i ovo anje od aritmije, panike, itd plus smrt dva roditelja u malom razmaku i to obadvoje od najgoreg) valjda ce svanuti jednom, ali ja sam skeptik stacu, mozda meni nece nikad??????????????
Hej, nemoj ići u dubiozu sa tim razmišljanjima (pazi ko ti kaže
). Mi trenutno tako mislimo, da nemamo razlog za život. I ja često tako pomislim, zaista nemam više nikoga i nemam ništa, ALI.......ovo ALI me vrati u ravnotežu: Kako nemam?? Pa naravno da imam!! Jel moja mama ceo svoj život posvetila meni???!! Jeste!! Jel mi prenosila svoju ljubav celim svojim bićem, 34 godine neprekidno, svaki dan, svaki čas?! Jeste! Jel me mazila i pazila "iz sve snage"?? Jeste!! Pa kako onda da budem toliko sebična i da pogazim sve to??!! Nije fer!! Treba da živim i da nadjem smisao za SEBE, na prvom mestu. U početku, dok me teške misli ubijaju, ako ne zbog sebe, a ono zbog nje!! Zar da sve ono što je ona radila i gradila unišim svojom slabošću!!??! NEĆU!!!!
Koliko puta se samo setim koliki je ona borac bila!!! Pa sigurno sam i sama bar delićem na nju. Ako ni sa čim drugim, a ono genima. Neću da upropastim sve to. Nije zaslužila.
A vremenom ću, nadam se i prihvatiti činjenicu (koje sam svesna, ali mi je trenutno to nebitno) da sam sada ostala samo ja, da moram sama i da MOGU sama. Ko nije za sebe, nije ni za druge.
Skloni te misli da tebi neće nikada svanuti!! Pa nema šta gore više da nam se desi!! Decu nemamo, to bi jedino bilo gore da nešto ne daj bože krene po zlu. Sada smo odgovorni isključivo samo za sebe. A sada lagano, korak po korak. Ja sebi ne zadajem teške zadatke, da ne bih doživela poraz. Nego sitne, korak po korak,pa se radujem malim stvarima (evo ti i konkretan primer koji ljudima sa strane verovatno izgleda krajnje debilan, ali meni sada puno znači: srećna sam kad uspem sebe da nateram da jedem, kad napravim sebi limunadu, kad odspavam, kad se nateram da izadjem iz kuće i odem kod nekoga, kad se našminkam, kad spremim stan, operem sudove, oribam kupatilo....... Kao što vidiš ovo su sve neke obične stvari, a meni sada predstavljaju napor da počnem da ih radim, a opet, srećna sam kad ih uradim. TO mi je sada potrebno!! To radovanje sitnicama koje su za mene sada krupni koraci. ) U svemu tome, odradim i neke bitne stvari, vezane za sud, opštinu i sl. što mi da još malo "gasa" da nisam totalno nesposobna, jer i mene ubija u pojam što oko onih normalnih stvari ja moram da se potrudim, i tako sebi pravim neki film, demantujem sebe sa sam jadna i nesposobna, jesu koraci sitni, ali tako moram, jer veliku sam traumu preživela, veliki je to šok bio za mene i sada moram da se negujem kao da sam vrabac.
Prema tome, dragi moj sapatniče, glavu gore i idemo dalje!!!!
